vrh
Meni

Frankenštajnovo Upozorenje

     Mit o elektro biologiji. 'Skupljao sam kosti iz kosturnica i krao, svojim profanim prstima, izvanredne tajne ljudskog organizma', kaže doktor Frankenštajn u čuvenom romanu Meri Šeli. On je sebi za cilj postavio stvaranje ljudskog bića isključivo naučnim sredstvima. Dugo je radio na tome, da bi najzad uspeo, jedne kobne novembarske noći, u jedan sat izjutra, dok je 'kiša zloslutno udarala o prozore a sveća se polako gasila'. Prenevši 'iskru života' u to nepokretno obličje koje je ležalo pred njegovim nogama, video je kako ono otvara svoje tamne žute oči i mrda svoje udove grčevitim pokretima. Radoznali čitalac će se zapitati: kakva li je to iskra života?
 
      


      Meri Šeli je u svom romanu objavljenom 1918. godine, vrlo malo rekla o sredstvima koja je njen junak koristio za ostvarivanje svog cilja. On sam ja kategorički odbio da oda svoju tajnu kada je od njega zatraženo da to učini: 'Da li biste želeli da svetu i sebi samima stvorite demonskog neprijatelja? Strpljenja, strpljenja! Čujte prvo moje nevolje, i ne tražite da uvećate sopstvene'.
    U nekim ekranizacijama svog dela, doktor Frankenštajn koristi nebeski elektricitet. Ovaj Moderni Prometej prikazan je kako, uz pomoć munja, oživljava monstruoznu skupinu organa, pozajmljenih od raznih leševa. Kao što je Prometej ukrao vatru od bogova, tako je i doktor Frankenštajn, jedne olujne noći, od neba pozajmio ovaj vitalni fluid. Sama Meri Šeli, međutim, ostavlja otvorenim i druge mogućnosti.
    Prvo izdanje romana snabdeveno je predgovorom čiji je autor pesnik Persi Šeli, Merin muž.  U predgovoru stoji i sledeće: 'Ideju na kojoj je zasnovana ova izmišljena priča dr Darvin i nekoliko nemačkih fiziologa nisu smatrali neostvarivom.' Ovde očigledno nije reč o Čarlsu Darvinu, koji je u to vreme imao samo osam godina.već o Erazmu Darvinu, njegovom dedi. Pozivanje na nauku treba da nas uveri da ovde nije reč ni o kakvom čudu. Fizika i hemija omogućiće čoveku, smatra Persi Šeli, da postane rival Bogu. On nastavlja: 'Naše znanje je toliko napredovalo da bi neobičan Frankenštajnov poduhvat mogao i da se ostvari. Priča o čudovištu koje na kraju ubija svog tvorca nema za cilj da izazove 'natprirodni strah', kao što je to slučaj sa pričama o vampirima.  Ovde nije reč o bajci, već o začetku jedne tradicije.'
     Roman o Frankenštajnu treba da nas navede da razmislimo o mogućim posledicama razvoja nauke i tehnike. Juna 1816. godine, Meri je učestvovala u jednoj veoma živoj raspravi o 'načelu života'. Zajedno sa Bajronom, Persi Šelijem i doktorom Polidorijem, ona je razmatrala mogućnost da se leševi ožive pomoću elektriciteta. Galvani je 1791. objavio svoje čuveno delo o manifestacijama 'animalnog elektriciteta', a 1800. se pojavila Voltova baterija. Time su otvorene velike mogućnosti za razvoj fiziologije. Sama Meri Šeli kaže da je upravo u to vreme u njoj počeo da se rađa lik Frankenštajna. Zašto galvanizacija, pitali su se mnogi, ne bi omogućila da se u mrtva tela vrati 'vitalna toplota'?
    Jedan umetnik, piše Meri Šeli, mora biti užasnut ovim 'zastrašujućim fantazmom' koji predstavlja ismevanje Tvorca. Ipak, možda bi spekulacije Erazma Darvina mogle da se izrode u jednu savršenu biotehnologiju. Šta je mislio sam doktor Darvin?
     Po njemu, svi organizmi potiču od jednog 'živog vlakna' i pojava života, kao i sama evolucija, ne zahtevaju, dakle, neposredno Božje učešće. U 'Hramu prirode', posthumno objavljenom 1803. (Darvin je umro 1802. godine), on će precizirati ovu misao: sve biljke i životinje koje danas postoje potiču od mikroskopskih bića spontano rođenih u prvobitnim okeanima. Erazmo Darvin se, između ostalog, zanimao i za elektricitet. Bio je prijatelj Bendžamina Franklina, pronalazača gromobrana, i mnogo je vremena posvetio proučavanju atmosferskog elektriciteta. Formulisao je smele hipoteze o ulozi električnih i magnetskih etera. Sve je to moglo da podstakne intelektualnu publiku s kraja XVIII i početka XIX veka na sanjarenje o budućim naučnim disciplinama, pogotovo maštovitu Meri Šeli.
    Iako ona samo njega spominje, Erazmo Darvin nije bio jedini koji je inspirisao Meri. Počev od druge polovine XVIII veka, mnogi naučnici su razmišljali o biološkom dejstvu elektriciteta. nemački filozof Šeling je u svojim 'Idejama za filozofiju prirode' (1797) naveo primer Joakima Ditriha Brandisa i njegovog dela o 'vitalnim silama'. Spekulišući o fiziološkim vitalnim procesima, ovaj naučnik je tvrdio da je upravo elektricitet ta vitalna sila.
    Slične ideje nalazimo i kod Lamarka koji je 1802. godine objavio svoja 'Istraživanja o organizaciji živih tela'. Odakle dolazi 'vitalno kretanje'. Prema Lamarku, polno oplođavanje nije uvek neophodno. Zahvaljujući toploti i elektricitetu priroda može da pod određenim okolnostima oživi izvesne materije.  Nije li toplota 'majka stvaranja' i 'materijalna duša živih tela'?  Najvažniju ulogu Lamark je pripisivao 'eteričnoj vatri', 'električnom fluidu'. Uzrok koji izaziva organske pokrete, kaže on, fizičke je prirode. Kalorije, elektricitet i magnetni fluid igraju ključnu ulogu. Doktor Frankenštajn bi mogao da usvoji sledeću tvrdnju: 'Čini mi se da su kalorije i elektricitet savršeno dovoljni da se proizvede taj suštinski uzrok života'.

ELEKTRO ŽIVOT MRTVACA

    Kod Nemca Lorenca Okena, jednog od velikih imena romantičarske Naturphilosophie, nalazimo istu temu u jednom radikalnijem obliku. Organizam je, piše on 1810. godine , 'galvanizam u homogenoj masi'. Odatle on izvlači sledeći zaključak: 'Jedna galvanizovana baterija, razložena na atome, mora oživeti'. U periodu oko 1800. godine, bilo je već bezbroj amatera i profesionalaca koji su pokušavali da otkriju fiziološka svojstva elektriciteta. Moglo bi se pomisliti da je iskopavanje leševa da bi se u njih pobole elektrode samo izmišljen detalj koji treba da uplaši čitaoce. Međutim, to je veran opis stvarnih događaja!
    Tako je, na primer, profesor Aldini, Galvanijev nećak i učenik, decembra 1802. godine u Njujorku, pred galskim princem, njujorškim vojvodom i još nekim eminentnim ličnostima, izveo sledeći eksperiment: pomoću Voltove baterije stimulisao je glavu prethodno ubijenog bika. Njegove oči su se otvorile, uši i jezik počeli su da se pomeraju, nozdrve su se raširile i zadrhtale, baš kao da je životinje 'uzbuđena i da želi da napadne drugu životinju iste vrste'. Bik je bio stvorenje drugog reda, pa je 17.januara 1803. godine Aldini pokušao nešto mnogo značajnije: galvanizovao je leš ubice Tomasa Njugejta koga su neposredno pre toga obesili. Leš je bio svež, u doslovnom smislu reči, jer su ga ostavili da jedan sat leži u zatvorskom dvorištu na veoma niskoj temperaturi. Baterija je sadržavala 120 ploča od cinka i isto toliko bakrenih ploča. Bila je žicama prikačena za uši i usta kriminalca: 'Vilica je počela da drhti, okolni mišići da se na užasan način grče, a levo oko se otvorilo.' Ovaj opis dao je sam Aldini u dadatku za englesko izdanje svoje knjige koja je najpre objavljena na engleskom - Teorijski i eksperimentalni ogledi u galvanizmu (1802). Prema njegovim sopstvenim rečima, to su bili neobični i zanimljivi ogledi. Većinu ih je obavio u Parizu, pred članovima instituta, ali je najuzbudljivije ostavio za Englesku.
    U jednom od njih, postavio je elektrode u uši i debelo crevo Tomasa Forstera. Mišićne kontrakcije bile su izuzetno snažne čak i u zonama najudaljenijim od tački dodira sa žicama, tako snažne da su prisutni imali utisak da prisustvuju reanimaciji. Korak po korak, približavamo se Frankenštajnovim podvizima. Aldini je oduševljen i zaključuje da bi uspeo da uspostavi vitalne funkcije da nekoliko okolnosti nije onemogućilo ovu operaciju. Godine 1804, Aldini dolazi do obećavajućih rezultata. Jedan ljudski leš uspravio se jednog dana kao da će zakoračiti.
    Pokretanje mrvaca postaće rutinski posao. Ruke se podižu, šake udaraju po stolu na kojem mrtvac leži. Disanje se ponekad obnavlja, isključivo zahvaljujući elektricitetu. Dokle će se sa ovim stići? Galvanizatori troše ogromne količine bivoljih glava i žabljih bataka, da ne govorimo o psima i ljudskim leševima. I biljke su dobile svoju dozu Galvinove tečnosti, ali je to bilo manje spektakularno. Ljudski leševi su u Pruskoj bili toliko traženi, da su vlasti 1804. godine zvanično zabranile da se leševi kriminalaca kojima je odsečena glava koriste za potrebe galvanističke nauke.
    Meri Šeli je posebno razmišljala o filozofskoj i etičkoj strani ovih biotehnoloških istraživanja: stvarati ljudska bića veštačkim putem, bez žena, čemu to vodi? Njen roman, međutim, pokreće i čisto naučna pitanja: da li je moguće da elektrobiologija i fiziološka hemija omoguće stvaranje živih bića? Posmatrano iz tog ugla, doktor Frankenštajn deluje kao preteča jer je, dvadeset godina posle pojave romana, jedan naučnik pomoću struje stvorio male životinje i bio optužen da je novi Frankenštajn. Mit koji je stvorila Meri Šeli postao je stvarnost. Barem se tako verovalo. Englez Endru Kros, tvrdile su novine, stvorio je arahnide (pauci) pomoću Voltove baterije. Zar je trebalo sumnjati u to, s obzirom na sav optimizam koji su ispoljavali pobornici galvanizma?

BUBE IZ KRISTALA

    Endru Kros (slika dole levo) nije ostavio velikog traga u istoriji nauke. Čak i u usko stručnoj literaturi njegovo ime se retko spominje. Ipak, Džejms A. Sekord je jednu svoju studiju posvetio Krosovim 'električnim insektima', kako se obično nazivaju.
    Kros je hteo da dokaže da se pomoću Voltove baterije iz različitih vodenih rastvora mogu stvoriti kristali. Tako je, eksperimentišući sa kristalizacijom, došao do svojih bioloških otkrića. Ogled je prilično jednostavan: pomoću elektroda od platine, Kros je puštao struju u jedan porozni kamen sa Vezuva na koji je kapao rastvor kalijumovog silikata i hlorovodonične kiseline. Nakon četrnaest dana na kamenu su počele da se stvaraju male izrasline koje su brzo narastale i prekrivale se končastim vlaknima. Dvadeset šestog dana, svaka od njih je dobila oblik savršenog insekta. Viljem Brag, izdavač časopisa Somerset County Gazette, saznao je krajem 1836. da je Kros pomoću svojih naprava uspeo da stvori životinjice slične akarima (lat. Acarus) i rešio je da objavi ovu vest ne pitajući samog Krosa za dopuštenje.
    Sam Breg kaže da je time hteo da zaštiti Krosa od mogućih plagijatora, ali se ovome to nije dopalo pa je Britanskom udruženju za razvoj nauke iz Bristola poslao detaljniji i potpuniji opis svojih istraživanja, posle čega su časopisi i revije svih vrsta počele da pišu o ovom naučnom podvigu i da širu javnost upoznaju sa njim. Sekord piše da je krajem januara 1837. godine većina čitalaca smatrala da je stvaranje života prosta elementarna činjenica. Naredni Krosov ogled potvrdio je rezultate prethodnog. I dalje nastojeći da stvori kristale, on je u rastvor kalijumovog silikata stavio dve elektrode, jednu od čelika, a drugu od srebra. Posle nekoliko meseci, na negativnoj, čeličnoj elektrodi, pojavili su se arahnidi. Značaj rezultata uvećan je činjenicom da je ovaj rastvor veoma otrovan.
    Za razliku od šire javnosti, stručnjaci su bili skeptični. Bilo im je teško da poveruju da je obična struja dovoljna da se tako kompleksni organizmi stvore iz inertne materije. Pored toga, Krosov karakter je otežavao naučnu raspravu. On je bio veoma originalan čovek i smatrao je da nauka ne pripada eliti, već svim ljudima, što je bilo u skladu i sa njegovim političkim uverenjima - 's pravom se kaže da je glas naroda božiji glas'. Kros je bio veoma neuredan i često se u svojim eksperimentima služio nezgrapnim i prilično prostim instrumentima. Tako su, na primer, neki od njih napravljeni od cigala i saksija za cveće. Govoreći o tome u kakvom je okruženju radio Kros, Bajronova ćerka, Ada Lovlejs, kaže: 'Svuda su vladali haos i slučajnost'. On je bio otelotvorenje nadahnutog naučnika, vizionara koji neposredno opšti sa prirodom. Prema njegovim sopstvenim rečima, on je kroz eksperimente stvarao veliku 'električnu poemu'.
    Međutim, takav način rada je stvarao probleme. Ovaj pesnik-naučnik je rezultate svojih ogleda zapisivao na papirćima na koje nije stavljao datum, i nije se trudio da im da naučni oblik. Sekord ga poredi sa Faradejem koji je svoje radove objavljivao u sažetom i jasnom obliku, na način koji dopušta proveru. Sam Faradej je protiv svoje volje bio umešan u 'Krosov slučaj'. Naime, početkom februara 1837. procurila je vest da je Faradej sa uspehom ponovio Krosov eksperiment. Podatak je bio lažan i ne zna se kako je štampa dospela do njega. Iako se Faradej trudio da ga opovrgne, javnost je poverovala u njega.
    Da bi se situacija razjasnila, trebalo je ponoviti testove. Objavljenje su dve serije eksperimenata: jedna na Krosov način, i druga u potpuno izolovanoj prostoriji. Rezultati su u oba slučaja bili negativni: ni jedna jedina životinjica nije se pojavila na elektrodama. Zoolog Edvard Grej izjavio je da su se Krosovi akari po svoj prilici izlegli iz jajašaca koja su postojala u njegovoj eksperimentalnoj aparaturi. Tom mišljenju pridružio se i Henslou, profesor botanike na Kembridžu.
    Tim povodom razvila se živa diskusija. Mnogi su se pitali da li su eksperimenti dovoljno dugo trajali. Međutim, naučnici nisu imali želju da uđu u pravu diskusiju. Sekord smatra da je sve bilo unapred smišljeno da se javnost ubedi da se Kros prevario. Indikativno je da rezultati istraživanja nisu objavljeni ni u jednom priznatom naučnom časopisu.

NOVI EKSPERIMENTI

    Krajem 1838. godine električni insekti su naizgled bili zaboravljeni. Dve godine kasnije, jedan hirurg koji se zanimao za prirodnu filozofiju, Viljem Henri Viks, rešio je da nastavi istraživanja. Za svoj ogled upotrebio je stakleno zvono u koje, u načelu, nijedno jajašce nije moglo da se uvuče. Više od godinu dana ništa se nije desilo. Međutim, 25.novembra 1841, pojavilo se 'pet savršenih insekata', što su svedoci mogli da potvrde. Da bi izbegao ranije nesporazume, Viks se neposredno obratio Entomološkom društvu, posle čega je, februara 1842, u časopisu Entomolog objavljan članak o njegovim istraživanjima. Neposredno nakon toga, Viks je vest o svom uspehu poslao Tajmsu i time privukao pažnju izvesnog broja naučnika. Dvojica poznatih stručnjaka za elektricitet, Henri Noad i Alfred Smi, preduzeli su da ponove ovaj kontroverzni eksperiment.
    Rezultat je bio negativan. Nijedan akarus se nije pojavio. Međutim, Smi je otkrio da je na ovaj način moguće jednu vrstu insekata pretvoriti u drugu - aphis vastator u aphis koji živi u pasulju. To nije bilo pravo stvaranje, ali je ipak ohrabrivalo. Za trenutak se moglo pomisliti da će eletrična biogeneza naći svoje mesto u pravoj nauci. Ubrzo, međutim, stvari su se ponovo promenile.
    I francuska Akademija nauka uvučena je u ovu aferu. Pjer Turpen, stručnjak iz ove oblasti objaviće rezultate svog istraživanja 1837. godine. Prema Turpenu, Krosovi arahnidi su nova vrsta akara koje je on nazvao Acarus homdus - strašni akari. Nije li to bio dokaz da je Kros bukvalno stvorio novo biće? Ipak, Turpen nije verovao njegovoj elektrobiogenezi. Moguće je praviti kristale, ali stvaranje ovih neorganskih materija beskonačno je udaljeno od stvaranja makar i najjednostavnijih organizovanih bića. Kros nije shvatio jednostavnu istinu: jedno živo biće, pogotovo ako je složeno, može nastati samo iz jajeta. Turpen je isto tako smatrao da život ne nastaje neposrednim stvaranjem složenih organizama, već 'sluzavih kuglica' koje imaju osnovne atribute organskog života (apsorpcija, asimilacija, reprodukcija...).
    Kros nije bio prvi koji je mislio da je stvorio životinje. Dok je Meri Šeli pisala svog Frankenštajna, 1817. godine, Francuz Ž.B.Fre je objavio knjigu pod naslovom 'Ogledi o poreklu organizovanih i neorganizovanih tela', u kojoj je ispričao kako je stvorio različite vrste rakova, paukova, pijavica i mušica. Njegova su objašnjenja, međutim, bila izuzetno neprecizna što je samo uvećalo Turpenove sumnje: 'Kada imamo retku sreću i izuzetnu privilegiju da dospemo do tako iznenađujućih otkrića, treba se najpre uveriti da smo budni, a zatim imati snage da ćutimo dok ih ne provere stručnjaci'. Njegov zaključak je bio da su Krosova i Freova istraživanja daleko ispod ozbiljnog naučnog rada.

ZNAČAJ ELEKTRIČNIH INSEKATA

    Treba li iz toga zaključiti da 'električni insekti' ničemu nisu poslužili? Ako nauku shvatimo kao veoma strogu disciplinu, naš će odgovor po svoj prilici biti potvrdan. Krosovo ime skoro nigde nije ostalo zabeleženo. Iako je to ovde nemoguće argumentovano dokazati, možda bi se moglo reći da je Krosu učinjena izvesna nepravda jer su nauci potrebni ne samo eksperimenti, već i takvi podstivajni nagoni. Formulisanje jednog istraživačkog programa, potraga za novim činjenicama, uvek počinju sanjarenjem i spekulacijama. Krosova ideja nije bila operativna i neposrdno efikasna. Međutim, na planu filozofije biologije nije bila bez vrednosti. Svi oni koji su razvoj nauke shvatali evolucionistički, pozitivno su ocenjivali Krosov rad.
    Skoro da je i nepotrebno napomenuti da je mit o 'Acarus crosii' bio drugorazredan ili trećerazredni mit, jedan od onih koje rečnici nazivaju 'pogrešnim predstavama' ili 'predstavama mašte'. Kada je o Frankenštajnu i njegovom čudovištu reč, stvari drugačije stoje. Meri Šeli se jednim jedninim skokom uzdigla do najpoznatijih legendi i pozvala čitaoca da razmišlja o nauci. I ne samo o čistoj nauci, već i o ljudskoj reprodukciji, o ljudima i ženama, o odnosima tehnike i prirode, o ulozi ljubavi u ljudskom životu...
    Priča o Frankenštajnu je priča o pojedincu muškog pola koji je istovremeno lekar i naučnik, i koji stvara drugo ljudsko biće bez pomoći žene. U našem dobu, u vremenu procvata biotehnologije, ova situacija otkriva svoje pravo značenje. Porast kloniranja i buran razvoj genetskog inženjeringa navode nas na pomisao da je Frankenštajn među nama. To nije Frankenštajn koji poseže za naivnom elektrobiologijom Aldinija i Krosa, već Frankenštajn koji raspolaže sve efikasnijom tehnologijom, zasnovanom na napretku molekularne biologije, genetike i čitavog niza drugih disciplina.

KOME TREBA SVET BEZ ŽENA?

    Meri Šeli je ovoliki uspeh postigla zato što je postavila suštinsko pitanje: sve ovo znanje, sva ova istraživanja, kuda nas oni vode? Treba li prihvatiti projekat koji, u ime progresa, može da nas odvede u jedan čisto patrijarhalni, muški svet, gde žene nisu potrebne, svet opsednut racionalnošću i željom da se zavlada prirodom? Na ovaj način, a često i mnogo radikalnije, mnoge žene i poneki muškarci danas shvataju ovaj problem.
    Mogućnosti i posledice naučnog mačizma postaju sve vidljivije i sve strašnije. Tesna veza između naučnih ideala i njihovih muških vrednosti postojala je i od ranije. Mnogobrojni dokumenti pokazuju da je mehanicistička filozofija XVII veka imala jasan cilj: nova saznanja treba da budu 'muška' i Čovek od nauke traba da postane gospodar Prirode - žene. Nova vizija sveta, nastala u to vreme, ženi dodeljuje pasivan i podređen položaj, čak i kad je u pitanju reprodukcija: mehanicistički filozofi XVII veka, kojima nije bilo dovoljno to što su u svojim sistemima čitav život proterali iz kosmosa, umanjili su ulogu žene pri rađanju i prirodu proglasili nesposobnom da stvori život, pripisujući mrtvoj  inertnoj materiji kvalitete idealne žene.
    San o čistom očinstvu, ostvarenom bez učešća žene, takođe je veoma star. Na primer, u grčkoj mitologiji, Prometej stvara čoveka od ilovače, a Meri Šeli naziva svog Frankenštajna 'modernim Prometejem'. Apolon umanjuje ulogu žene u reprodukciji i govori: 'Nije majka ta koja rađa onog koji se naziva njenim sinom: ona samo hrani seme koje nosi u sebi. Onaj koji rađa je čovek koji je oplođava: ona je samo stranac koji čuva mladi izdanak.' U laboratorijama današnjice možemo videti ostvarenja ovih reči. Tako, na primer, Žan Luj Turen piše: 'Period nakon kojeg fetus postaje sposoban da živi izvan majčine materice svakim danom se smanjuje... Uskoro će doći dan kada će se poklopiti ove dve etape: početak u epruveti i kraj u inkubatoru. Više neće biti potrebno da fetus prolazi kroz žensku matericu. Okončanje ove patrijarhalne strategije biće stvaranje veštačke materice. To će, tvrde propovednici naučnog napretka, unaprediti slobodu žene. Tako je profesor Žan Bernar, predsednik Nacionalnog etičkog komiteta Francuske, pisao u časopisu Mond: posle 2050. godine, ljudski zametak će u potpunosti moći da se razvije u specijalizovanim centrima, izvan majčine materice...
    Ljubav dva roditelja postaće jednaka, jer će i otac i majka postati jednaki. Tako će nastupiti 'srećna' epoha u kojoj će žene biti 'oslobođene'. Poznati pariski filozofi aplaudirali su slušajući biotehnologe kako izlažu svoje 'oslobađajuće' vizije. Da, Frankeštajn se vratio... Nevolja je u tome što je on stvorio čudovište. Ne samo fizičko čudovište, već i monstruma nesposobnog da voli. Meri Šeli nas je upozorila. Ona je ukazala na opasnost od onoga što se naziva simboličkim ubistvom majke. Treba li da se suprotstavimo novom Prometeju? Zanimljivo je videti kako ateisti, ujedinjeni u svojoj ljubavi prema nauci, daju negativan odgovor na ovo pitanje. Ko će se usuditi da se suprotstavi 'izuzetnim' naučnim dostignućima i ostvarenjima? Trenutno izgleda da niko neće stati na put modernom Prometeju, ali to je samo privid. Ima nas dosta... A oni koji se još dvoume, neka pročitaju iznova roman Meri Šeli i dobro razmisle o njenom upozorenju.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane