vrh
Meni


Dnevnik Iseljenika u Kanadu

    Kome se ovde ne sviđa, taj ide preko pa tamo traži svoju sreću. Da li će je pronaći, to je veliko pitanje, ali svi koji odu, kada u vreme godišnjeg svrate malo ovamo, pričaju kako im tako cvetaju ruže i kako tamo teče med i mleko... Ali, da li je tako? Pročitajte dnevnik našeg iseljenika u Kanadu! Kako se snašao, kako se proveo, da li mu se sviđa...?
 
      


12. AUGUST - Uselili smo se u našu novu kuću u Kanadi. Tako sam uzbuđen. Ovde je tako lepo. Planine su predivne. Jedva čekam da ih vidim prekrivene snegom.

14. OKTOBAR - Kanada. To je najlepša zemlja na svetu. Lišće joj je poprimilo sve one divne nijanse žute i narandžaste boje. Vozio sam kroz prirodu i video par jelena. Tako su graciozni. To su najlepše životinje na svetu. Ovo mora da je raj. Volim Kanadu.

11. NOVEMBAR - Dan Sećanja (Kanadski državni praznik). Lov na jelene će početi uskoro. Ne mogu da zamislim kako neko može ubiti tako divnu životinju. Nadam se da će uskoro sneg. Tako je divno.

2. DECEMBAR - Noćas je pao prvi sneg. Ustao sam i video sve pokriveno belim pokrivačem. Izgleda kao najlepša razglednica. Izašli smo napolje, počistili stepenice i prilazni put, a onda se grudvali i ja sam pobedio, naravno. Kad je prošla grtalica, mašina za čišćenje snega sa ulica koja sneg sklanja sa strane, morali smo ponovo da očistimo kapiju. Koja divna zemlja. Volim Kanadu.

12. DECEMBAR - Noćas opet sneg. Opet prošla grtalica i zatrpala kapiju. Ovde je prelepo.

19. DECEMBAR - Noćas opet sneg. Nisam mogao izvesti auto da idem na posao. Ovde je zaista divno samo sam malo umoran od lopatanja. Opet odvratna grtalica.

22. DECEMBAR - Ovo belo govno opet padalo celu noć. Dobio sam žuljeve od lopatanja i leđa me bole. Ovaj idiotski majmun sa ovom grtalicom kao da se krije iza ćoška i samo čeka da ja očistim ispred kapije. Šupak jedan, ide mi na živce.

25. DECEMBAR - Sretan Božić. Još malo usranog snega. Ako mi ikad padne šaka ovaj peder što vozi grtalicu, ubiću ga. Mater im njihovu što ne posipaju više soli po cesti pa da se pre otopi.

27. DECEMBAR - Noćas opet sneg. Ne izlazim već tri dana sem što čistim sneg kad god prođe ona pederčina sa grtalicom. Ne mogu nigde ići, auto se zaglavio u brdu, snega ispred kapije, a i hladno je. Kažu da će noćas pasti novih 30 cm tih govana.

28. DECEMBAR - Prognoza je bila loša. Palo je pola metra. Ako ovako nastavi neće se otopiti do leta. Grtalica se zaglavila i taj šupak došao kod mene da traži lopatu. Rekao sam mu da sam već slomio sedam lopata čisteći ta govna sa vrata što ih je on nabacao i zamalo da sam mu je slomio o glavu.
4. JANUAR - Najzad izašao iz kuće. Otišao do prodavnice da kupim nešto hrane i kad sam se vraćao udario kolima u jelena. 3000$ štete na kolima. Te odvratne nemani trebaju biti ubijene. Svugde ih ima. Što ih lovci ne pobiše jesenas.

3. MAJ - Odvezao kola kod mehaničara. Neverovatno koliko su zarđala od odvratne soli što je posipaju svuda.

10. MAJ - Selim se na Floridu. Ne mogu ni zamisliti kako neko normalan može živeti u toj nakaradnoj Kanadi.

12. MAJ - Stigli smo na Floridu. Uselili smo se u novu kuću. Tako je velika, ima sav komfor, naravno i bazen. Kako je ovde samo toplo i prijatno. Već sam zaboravio Kanadu. Volim Floridu.

20. MAJ - Ovde su ljudi neverovatno dobri i uvek se samo smeju. Stvarno je Florida interesantna, a ima puno interesantnih životinja. Baš je fino toplo i ove nedelje sam se pregrejao od one hladne Kanade. Puno volim Floridu.

12. JUN - Već smo mesec dana tu, vreme je još uvek toplo i jako vlažno. Dobro da u kući imamo klimu. Komšija mi je pričao kako u jednom restoranu u blizini služe dobrog aligatora. Kako mogu ljudi da jedu te životinje, koje izviru iz doba dinosaurusa. To ne mogu nikako razumeti. Videli smo puno toga na Floridi, neverovatno je interesantna. Najviše te volim, Florida.

30. JUN - Odkad smo došli vreme se skoro nije menjalo. Uvek toplo, a sad i pomalo suviše vlažno. Ali, klima uređaj u kući i u kolima radi odlično. Noću nam jedino smetaju komarci, kojih ima u ovo doba puno. Upoznao sam jos neke komšije. Stvarno su ljudi na Floridi dobri.

18. JUL - Neverovatna vrućina i skoro 100% vlaga, za vikend idemo na obalu. Nadam se na lep provod…

20. JUL - Kakva noć. Žena mi je u hotelu slučajno ostavila otvoren prozor. Zamalo da me živog pojedu ti komarci. Kad se želimo vratiti kući, neko nam je ukrao kola! I tako ima da se vozim 100 milja taksijem. Crnac taksista uvek se samo smeška, imam utisak da je on ukrao kola. Stvarno ima kriminala na Floridi!

21. JUL - Posle vraćanja kući, opet taksi i na posao, pa ja kao da radim samo za ove taksiste. U firmi šef mi je rekao, da se ne smejem dovoljno, ali kako da glupanu objasnim da nisam sklopio oka od onih komaraca, a kamoli da spominjem ukradena kola. Neverovatna vrućina!

30. JUL - Vrućinski talas je na maksimumu, a nama je u kući crkla klima. I još ovi komarci, jedino će da me spasi ujutro jedno kupanje da proživim. Već kad sam hteo da se bacim u bazen video sam u njemu aligatora od 3 metra! Još mi je samo to trebalo, brzo zovem policiju da upitam šta treba da radim. Oni kažu da ga pustim na miru da će sam otići odakle je došao. Poludeću!

31. JUL - Već od rana jutra neverovatna vrućina. Na poslu sam opet kao prebijen. Šef, kaže da se uopšte ne smejem i da to nije dobro za mušterije.

1. AUGUST - Kakva vrućina. Već drugi dan bez klime što znači i bez spavanja. Sve će da izgori samo komaraca ima, sve crno i sve više. Onaj mrgan od 3 metra kao da je u mom bazenu kampovao. Kažem celu priču komšiji, on se samo smeje, kao i uvek, lepa mu materina!

2. AUGUST - Jedva dočekam, da mi dođu popraviti tu klimu. A onaj niger umesto klime sredi mi ćerku. Policija kaže samo da treba biti pažljiv, a da crnca verovatno neće moći pronaći jer su im i onako svi isti. Vrućina kao da smo u paklu – izem ti Floridu!

12. AUGUST - Ne mogu da podnesem tu vrućinu. Tu smo još uvek kao u paklu, a odkad smo došli vreme je isto. Šef me izbacio iz firme sa osmehom na licu i rekao da su se mušterije pobunili jer se nisam dovoljno smejao. E, tako sam ostao bez posla i idem u kafanu da se napijem. Svi se meni i mojoj priči samo smeju, a posebno onaj policajac koji me uhvati pijanog i traži da mu platim 3000 USD. Majku im njihovu, mrzim Floridu, prokleta bila!

13. AUGUST - Petak, 13. Bože, kakva vrućina. Vraćam se kući iz ćuze bez kola, posla i bez para. Mrzim taksiste. Svi beže sa osmehom na licu, a usput mi kažu da dolazi Mič. Legnem u kuću, u kojoj još uvek ne radi klima da malo razmislim o svemu. Odjednom neverovatan vetar zapara vazduh i kuća nema više krova, još minut dva i nema više kuće. Vetar sve poleže. Nemam više ništa, samo je onaj aligator ostao u bazenu. Što ga nisu poklopali u onom restoranu. Komšije se vraćaju i sa osmehom na licu kažu da imam sreću da sam preživeo oluju Miča. Opet je vrućina ko pre, a ja bez svega mrzim Floridu i selim se odavde. Gde, ovaj put neću da vam kažem…

1. SEPTEMBAR - Naplatio pare od osiguranja. Zgadila mi se ova Amerika. Kao i Kanada, uostalom. Ubeđujem porodicu da odemo u Diznilend. Posle ćemo smisliti gde ćemo i kako ćemo…

8. SEPTEMBAR - Potrošio pare od osiguranja. Ne znam gde ćemo, deca bi već trebala u školu. Sinula mi je napokon pametna ideja. Zovem rodbinu da me upute kako da kupim stan u Sarajevu. Učimo ubrzano gramatiku, ja vćc uspešno razlikujem ekavicu i ijekavicu. Deca brkaju meko, mehko i tvrdo ć, zaboravljaju umetnuti h gde treba, palatalizacija im nijedna ne ide od ruke. Šta li će sa nama biti.

24. OKTOBAR - Rodbina mi hitno odgovara da ima jedan što bi prodao knjižicu i da ima ope’ jedan u opštini koji bi pogurao za stan, ukoliko...
Prodali auto i kompjuter. Poslali pare za stan.

25. NOVEMBAR - Papiri za stan u Sarajevu sređeni, sreći nema kraja. Mi smo bez para. Deca ne idu u školu. Svi pomažemo u obližnjoj samoposluzi, imamo dovoljno za motel i kartu. Pripreme za povratak u toku: gledamo u sobi CNN i pokušavama da shvatimo trenutnu političku situaciju. Ja imam problema sa razumevanjem unutrašnjih granica, nismo se valjda za to borili. Kažu mi da malo puno naginjem na unitarističku politiku, a da opet nisam dovoljno ekstreman da mogu preživeti lako političku realnost. Kažu mi isto tako da ne serem.

24. DECEMBAR - Poslednje pripreme za put. Uzeli najjeftinije karte, na prvi dan Božića, biće prazan avion. Teraju me da kupim Leviske, ne mogu me više gledati u dronjcima. Fino smo se svi obukli, poneli smo nešto baterija, sveća, mleka u prahu, kafe i dve-tri čokolade, da obradujemo naše. Poslednja noć na odvratnom severnoameričkom kontinentu. Sram ga bilo, i onog ko ga otkri, o ove što na njemu žive.

25. DECEMBAR - Prvi dan Božića. Na putu do aerodroma blistaju ukrasi na palmama. Samo da mi je dočepati se aviona. Nalećem na Deda Mraza u bermudama, šaljem ga u neku stvar. Predajemo stvari, oduzimaju nam vreću sa rižom i otpakovane vreće mleka u prahu … kažu šupci, zabranjeno po nekom njihovom zakonu. Ovo je već prevršilo svaku meru. Psujem tečno. Oni se smeju. Budale.
Stjuardesa me upozorava da pazim kako se ponašam nakon što sam ljubazno stisnuo pilota i vikn’o mu na uvo: 'Vozi Miško!'.

27. DECEMBAR - Amsterdam. Mmmm, osećam miris Evrope. Zadržavaju nas u policiji, kažu istekla nam oba pasoša, i crveni, i plavi. 'Ma, koji ste mi vi...' mislim se, ja – tamo se ja više ne vraćam. Fino mu kažem: 'No Amerika, no, niks, kaput, finito...' Prenoćili na policiji. Uzelo nam tariguz i sveće, kaže treba da prođe neko ispitivanje. Baš smo se zeznuli. U policiji upoznajemo puno našeg sveta, svi idu na drugu stranu. Sveće mogu s nama, tariguz ostaje, zapaljiva materija. Otkidam malo papira sa jedne rolne, zlu ne trebalo. Niko ne primećuje.

31. DECEMBAR - Nakon dve noći prespavane na amsterdamskom aerodromu, evo nas na putu za Beč. Svi smo se već međusobno posvađali.
Optužuju me da sam ih sve uvalio u govna, bez njihove volje. Ubeđujem ih da ne seru i da ponavljaju gradivo, već smo skoro kući. Slećemo u Beč. Ah, Viena, Štraus, valcer, Dunav, jes’ klinac. Policija nas odvaja na poseban izlaz.

1. JANUAR - Novu godinu dočekao u krugu familije, u posebno ukrašenoj ćeliji. Gledam novogodišnji koncert kroz rešetke. Deci poklanjam čokolade, Fati sam uspeo maznuti jedan tester na Free Shopu u Amsterdamu – Gyvency for men. Sviđa joj se. Miriše. Izgleda da će nas pustiti već za dva dana. Hrana puno bolja od one u Amsterdamu. Već sam skoro zaboravio ona sranja što smo jeli u onoj poganoj Floridi. Mekdonald, Meklaud, Mekintoš, Meksiko, to su samo neke od zabranjenih reči nakon našeg groznog McDonald’skog iskustva.

6. JANUAR - Zagreb. Servus lepi Zagreb moj, kaj se krije v mali toj. Opet bajbok. Uvožnje opasnih materija, oduzimaju nam baterije.
Brzo nas oslobađaju iz policije, izvinjavaju se. Da ne bi plaćali carinu, ostavljam lažni Rolex u policiji i otkidam dugmad sa Fatine jakne da pokazem da je korištena. Niko iz familije ne priča sa mnom. Tvrde da je moja glupa ideja o povratku.
Carinik se smeška, policajci se smeškaju, taksista se smeje, ja mislim da nešto debelo nije u redu. Nisu me čak pitali ni za putovnicu, domovnicu, šahovnicu... Pitam treba li mi viza, oni se svi grohotom smeju. Kažu, kak’ ste vi Bosanci bedasti.

7. JANUAR - Oduzimaju nam avio-karte, pominju neki međudržavni sporazum. Nije mi jasno, bunim se k’o Grk u zatvoru. Odustajem, iz čarapa vadim zadnje dolarske rezerve. Odlučujem se na put autobusom. Taksista prima dolare. Sreća. Baš bih se obruk’o. Stižemo u zadnji čas na Kolodvor, banka još radi. Menjam dolare u kune za kartu i KM (valjda kilometre) za prtljag. U čekaonici svi puše, postaje neizdrživo. Idem do klozeta da dođem sebi. Smrdi toliko da jedva stojim na nogama, nekako se dokopam izlaza. Guramo se na ulazu u autobus, neko je prodao višak karata, biće gusto. Ja pristajem na tri sedišta za četiri karte, pod uslovom da prtljag držimo u krilu. Bolje išta nego ništa. Hajd’, mislim se, nek’ je živa glava.

8. JANUAR - Ovo pišem posle. Hladno je bilo da bi pingvini u nesvest pali. Al’, opet, mislim se, kako je u Kanadi. Pokušavam zaspati, ne mogu, muzički ukus šofera je gori od onog već lošeg predratnog. Neko povraća pozadi. Neko otvorio paštetu i otpakov’o kuvana jaja. Povraća mi se, da hoće zaustaviti autobus. Autobus se zaustavlja na tri carine i tri policije. Oduzimaju mi kožnu jaknu koju sam pre rata kupio u Turskoj. Ja sam ukočen toliko da me policajci skidaju. Kakva noć.

11. JANUAR - Ovo pišem na kraju puta. Dva dana smo bili zaglavljeni na Makljenu. Sreća, neki iskusni putnik na ovoj relaciji je imao karton kuvanih jaja. Neki švercer pristaje da trampi paket paštete za džepni Nintendo. Glupan, ja platio Nintendo $4.99 na rasprodaji.
Nismo gladni. Ja sam ukočen, svaki me mišić boli. Sad svi imamo mesta jer su policajci poskidali neke nevaljalce usput.

12. JANUAR - Stanica u Sarajevu. Tuga me uhvatila, setim se kako smo ovde čekali na konvoj. Budale, ko nas je ter’o. Pa, neće Bosna nigde, a ni Hercegovina. Fali nam jedna torba. Jedna mi žena kaže da je videla neke momke kako pretovaraju sveće i nešto se domunđavaju oko naših sedišta. Prijavljujem policiji. Smeje se policajac, neki mlad momak, grohotom, svi mu se kutnjaci vide. Kaže, dobro došli kući. Svi nam se zahvaljuju na stanici što smo ih zabavili. Svi puše. Malo mi je zlo. Nude me pićem,
odbijam da pijem na javnom mestu, zakon je zakon. Oni se i dalje smeju, jedan pada sa stolice tako da polomi sve boce ispod stola. Miris alkohola me zapahne, istrčavam na čisti vazduh.

13. JANUAR - Pokušavam prvi put da uđem u 'svoj' stan.

14. JANUAR - Već nekoliko puta pokušavam da uđem u stan. Provodimo čitav dan u raznim opštinskim kancelarijama, vadimo potvrde, pokušavamo da iznudimo nalog za iseljenje 'stanara'.

15. FEBRUAR - Sudskom odlukom donosi se nalog o iseljenju tih nekakvih uljeza u 'nasem' stanu. Pokušavam isterati te nevaljalce. Više smo dojadili rodbini, ne zna nam se ni za dan ni za noć. Danas kod ovog, sutra kod onog.

20. FEBRUAR - Donosim odluku. Idem u policijsku stanicu na autobuskoj stanici. Prepoznaju me, kažu da nisu ušli u trag lopovima iz autobusa, još, i svi se grohotom smeju. Zamolim ih da mi pomognu, da imam rešenje za stan, i nalog, i da nemam gde spavati. Svi se smesta pokupimo odatle, pozovemo posebnu jedinicu, usput ubedimo pripadnike Unprotection – Eye For – Ass For – Na To – a da nam se pridruže, i u združenoj akciji ulazimo u stan. Stan prazan. Nigde ništa. Ni parketa, ni lustera, ni bojlera, ništa. Al’, svoje je svoje, ljubim štokove tako strasno da mi se usne lepe za hladan metal.

28. FEBRUAR - Baš je naš svet dobar. Sa prvog sprata donose naše ćilime što su komšije čuvale šest godina. Neko na podvožnjaku našao naš televizor i otkupio od jednog švercera. Sa smeća doneli naš bojler. Nađeno dosta naših slika, predratnih. I moja diploma, zgužvana na mestu odvaljenih cevi u kuhinji. Sve polako dolazi na svoje mesto. Već pomalo i deca razgovaraju sa mnom.
Fata je rekla da će mi dati čim ponovo nabavimo krevet.

1. MART - Danas sam već počeo da radim u jednog privatnika. Ruke me bole još od onog autobusa, imam puno unošenja, radim s robom. Fata počela da šije kod jedne fine žene. I ona je, kaže, bila izbeglica, u Sarajevo, trebalo joj je dosta da dođe na svoje, ali, kaže, ako radimo vredno i imaćemo. Imamo dovoljno para da platimo dodatne časove deci. Oni nisu još u školi, do septembra. Sada su nam dali dobru sansu da polažu ove razrede što su završili u Kanadi i Americi, jer se to ovde ništa ne priznaje. Imaju problema sa gramatikom. Ja još imam problema sa politikom. Sreća, televizor nam se često kvari, pa ni ne pratimo vesti. Ja očekujem da sa dobrim znanjem jezika i sa vozačkom dozvolom mogu dobit’ fini posao za neku međunarodnu organizaciju. Sve je super. Malo se nerviram, gde god dođem, svi puše. Puše pravo. Na to se nikako ne mogu navići, k’o da nisam čitav život živeo ovde.

2. MART - Pitate se, gde ćemo sad. Nećemo nigde. Ovde nam je dobro, tako nam i treba. Dobro se dobrim vraća. Super je nama ovde. Ne mogu nas odavde više ni puškom oterati. Dobro nam je – u materinu.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane