Đavolja Varoš

   Đavolja Varoš je vrlo atraktivan prirodni fenomen koji se nalazi na jugu Srbije, oko 90 km jugozapadno od Niša. Čine je 202 kamene figure koje su nastale dugotrajnim i strpljivim radom prirode. Ovakve figure nastaju na rastresitom, ali čvrstom tlu na kome se nalazi kamenje veće veličine.

   U prvoj etapi radom kiše i erozijom, urušava se zemljište, sem ispod stena, koje svojom težinom sprečavaju njegovo dalje osipanje. Zemljane kule i tornjevi izuzetnih oblika i veličina. Izdižu se najugozapadnim planinama planine Radan. Vrlo ih je teško definisati po obliku, kao da ih je priroda vajala po ugledu na neke vrste kupa. Različite su visine i obima u osnovi.Ima ih visokih preko dvadeset metara, a širokih i po šest, sedam metara.
     Na njihovim šiljastim vrhovima, nalaze se jedinstvene i neverovatne kape. To su kamene ploče koje su teške više od jedne tone.
    Priroda se stvarajući ovo čudo očigledno poigrala svojom maštom, stvorivši neverovatno i jedinstveno delo na površini koja je veća od 4500 kvadratnih metara.
    Sve deluje kao da dolazi iz nekog drugog sveta. To je prizor koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim, i svakoga će naterati da se štošta zamisli.Kako kažu meštani iz okoline ovog čuda:
    'Ovo niče, raste, smanjuje se i nestaje, a onda opet nastane malo dalje na planinskim padinama. Njihove kape se klate na vetru, štite ove kule od kiše, ali vekovima odolevaju i vetrovima i olujama'.
    Ovdašnji gorštaci su nastanak Đavolje Varoši pripisali još odavno nečastivim silama, pa samim tim i naziv ovog čuda. O njihovom nastanku i značaju, prenosi se, sa kolena na koleno, nekoliko priča od kojih su najzanimljivije tri priče.
    Po prvoj priči, ove kule su, svatovi. Legenda kaže sledeće: 'Došli svatovi sa mladoženjom i mladom na venčanje u crkvu Svete Petke, koja je ovde nekada stvarno i postojala, i još se vide temelji. Tada se momak i devojka prvi put videše i saznadoše da su rođeni brat i sestra. Po kazni, nešto ili neko skameni i njih i svatove. Četiri kule prema crkvi koje su odvojene od ostalih, smatra se da su mlada i mladoženja sa kumovima, a potpuno izdvojena kula najbliža crkvi je, stari svat.
    Crkva Svete Petke, u stvari je ostatak temelja nekada davno podignute kamene građevina. Ova crkva je podignuta po predanjima, pre pet do šest vekova. Onda je, kako kažu, neka mlada majka oprala pelene na izvoru kod crkve i oskrnavila bogomolju, pa je premeštena na drugo mesto, iznad sela Zebice, u gustu šumu. Narod i dalje dolazi u crkvicu Svete Petke na Đavoljoj Varoši, kada je praznik Svete Petke narod prilaže novac, ostavlja delove odeće, piće, hranu, ikone. Pali sveće i očekuje pomoć bogomolje i Svetiteljke.
    Nedaleko od 'crkvice', pri vrhu, nalazi se vododerina, kanjon u malom koji opasuje ovu čudnu varoš. Pored kamenih kula, Đavolja Varoš je poznata i po 2 izvora jako kisele vode. Jedna je Đavolja voda, hladan i ekstremno kiseli izvor (pH 1.5) sa visokom mineralizacijom (15 g/l vode), a nalazi se u Đavoljoj jaruzi. Crveno vrelo je drugi izvor (pH 3.5), sa nižom mineralizacijom (4.372 mg/l vode).
    Ovakve vode su vrlo retke u svetu i koriste se u banjskom lečenju, jer su izuzetno lekovite, ali naši naučnici upozoravaju da vodu sa izvora Đavolja voda ne treba upotrebljavati, jer nije dovoljno ispitana. Međutim, narod već vekovima dolazi na izvor 'bele' vode verujući u njeno lekovito dejstvo. Ova voda leči spoljne rane, skida bradavice sa ruku, a posle ispiranja usta ovom čudotvornom vodom zobobolja nestaje trenutno. Ova voda takođe pomaže kod oboljenja očiju posle duže upotrebe.
     Druga legenda o nastanku čudnih kula kaže, da su se mladići iz okolnih sela, na praznik Svete Petke, okupili oko istoimene crkve. Bio je sabor, bilo je mnogo sveta, igralo se i sviralo. Iznenada, momci su se zavadili, podelili po selima i nastala je velika tuča, navodno zbog neke seosek lepotice. Za kaznu što su se na saboru o blagdanu i poder crkve potukli, mladići se skameniše i postadoše ove kule.

    Treća legenda kaže da je ovde nekada bilo veliko jezero. Okolo je bila gusta šuma koja je bila bogata najraznovrsnijom divljači. Zbog toga su meštani iz okolnih sela često dolazili u ovaj kraj u lov. Jednog dana su se zadržali u lovu do kasno u noć.Rešili su da prenoće uz jezero i tu su naložili velike vatre, pošto se pričalo da u jezeru žive nečastivi. Kada su večerali i polegali pored vatre, čuli su kako nešto izlazi iz jezera i šunja se kroz šumu prema njihovom logoru. Lovci su ućutali, ali se nisu uplašili i pobegli. Znali su da ih vatra čuva od nečastivog. Do lovaca je dopro razgovor nečastivih, koji su ih posmatrali iz mraka:
  'Kada bi ovi lovci samo znali kako da nam doskoče, ne bi im bilo uopšte teško. Treba samo da naprave veliku vatru i da taj žar gurnu u jezero. To bi nas potpuno skamenilo'.
    Sa svitanjem, nečastivi pobegoše u jezero, a lovci su pohitali svojim kućama. Tamo su svima ispričali šta su čuli na jezeru, pa se odmah silan narod okupi na planini i sakupi ogromnu gomilu drva. Zapališe je i tako užarene gurnuše u jezero. Vatra je odmah isušila jezero, a nečastivi se skameniše.

    Vetrovi koji su česti u ovim krajevima, stvaraju među ovim kipovima još čudnije zvuke. Oni koji su čuli ove zvuke u dugim planinskim noćima, kažu da podsečaju na jecaj čoveka i plač deteta. Neki kažu da su čuli i topot konja u galopu, glasove svatova kao i gostiju na gozbi. Sunčevi zraci predveče kao i mesečina, prave ovde čudno prelamanje svetlosti, stvarajući tako bezbroj tajanstvenih senki. Ovde nema meštanina iz ovih krajeva ko bi smeo da zanoći u ovom 'gradu'.
    Iz 'varoši', sa druge strane grebena, nikle su nove kule, istog oblika, od istog materijala, sa istim kapama, samo manjih dimenzija. Kako nastaju tu, uz ove velike kule? Samo priroda zna odgovor na ovo pitanje.