Dileme Oko Reinkarnacije, Jedan Život Ili Više Njih?

    Može li ljudski um da preživi smrt? Mogućnost reinkarnacije znači da ljudski um, ili bar neki njegovi aspekti, može preživeti smrt. Za mnoge naučnike, ova tvrdnja je samo dokaz da je reinkarnacija potpuna besmislica. Oni insistiraju da je postojanje uma nepogrešivo vezano za aktivnost mozga.

    Pa ipak, tokom godina je bilo mnogo dokumentovanih slučajeva da ljudi koji su doživeli vantelesno iskustvo, osećaj da je njihova svest napustila telo i da posmatra događaje sa određenje udaljenosti. Tu su i iskustva bliske smrti, tokom kojih su klinički mrtvi pacijenti, nakon vraćanja u život, tvrdili da su u vreme svoje 'smrti' bili potpuno svesni svega što se oko njih dešavalo.
    Rezultati pokušaja da se ustanovi verodostojnost ovih iskustava, više su nego intrigantni. Doktor Majkl Sejbom, kardiolog u veteranskoj bolnici u Atlanti, intervjuisao je 32 pacijenta koji su, po sopstvenim tvrdnjama, doživeli antelesni iskustvo tokom operacija i zamolio ih je da mu opišu šta su videli.
    Ako ventelesno iskustvo nije puka iluzija, onda bi pacijenti morali biti u stanju da opišu događaje koje niko osim ljudi prisutnih u operacionoj sali nije mogao da vidi. Doktor Sejbom je odlučio da uporedi opise onih koji su tvrdili da su doživeli vantelesno iskustvo, sa opisima 25 pacijenata koji nisu doživeli tako nešto.
    U drugoj grupi pacijenata, 80% njih je, opisujući ono što su mislili da se događalo u operacionoj sali, napravilo kardinalne greške. Suprotno njima, svi ljudi koji su doživeli vantelesno iskustvo, bez ijedne greške su dali tačne opise. Oko 20% njih je ro uradilo čak izuzetno detaljno i precizno. Iako još daleko od čvrstog naučnog dokaza, istraživanje dr Sejboma je u najmanju ruku istovetno tvrdnji zagovornika reinkarnacije - da ljudski um može da preživi fizičku smrt.

    S druge strane, pre oko 2.000 godina, ranohrišćanski pisac Tertulijan je napisao nešto, što je kasnije postalo standardni naučni argument protiv reinkarnacije. Kako fiksni broj duša dostupnih iz prošlih života, ide u korak sa stalnim povećanjem nataliteta? Ukratko, zbog čega ne postoji nestašica ljudskih duša?
    Za neke religije, poput Budizma, sposobnost ljudi da se reinkarniraju u različitim formama - od nižih životinja do uzvišenih duhova, umanjuje težinu prethodnog argumenta. Čak i da je tako, ubrzani rast populacije postaje problem za ideju o večnim dušama koje se 'vraćaju' posle odrešenog vremena. Ako je broj duša konstantan, rast ljudske populacije bi potpuno iscrpeo sve raspoložive zalihe.
    Ovaj pčigledni kontra argumenta je doživeo pravi nokaut, zahvaljujući profesoru Dejvidu Bishaju sa univerziteta Džons Hopkins u Baltimoru. On tvrdi da argument drži vodu samo ako je interval između smrti jedne osobe i ponovnog rađanja druge - fiksiran.
    Moguće je da zaliha reinkarniranih duša održi korak sa rastom populacije, sve dok taj interval varira. A kako mi ne znamo ništa o tome gde duše odlaze, a kamo li šta tamo rade, teško je negirati da se to zaista i događa. A sada malo konkretnih primera - dokaza.
    Dženi Kokil godinama niej videla svoga sina, a kada su se konačno sreli, bilo je toliko toga o čemu su oboje želeli da razgovaraju. Između ostalog i o vremenu kada su, dvadesetih godina XX veka još uvek živeli zajedno kao obična porodica u Irskoj. Naizgled, u ovome nema ničega čudnoga. Osim činjenice da je Dženi rođena 1953. godine, a da se njen davno izgubljeni sin približavao 70-toj godini života. Dženi i njen skoro 70-godišnji 'sin', sa mnogo nežnosti su razgovarali o događajima koji su se odigrali više od 30 godina pre Dženinog rođenja.
    Ovaj susret bio je kulminacija dugogodišnjih istraživanja ove žene, koju su od detinjstva proganjali čudni i neobjašnjivi snovi. Tokom čitavog svoga života, Dženi je osećala neverovatno snažnu vezu sa ženom po imenu Meri, koja je početkom XX veka živela u Irskoj i brinula se o svojoj mnogobrojnoj porodici, sve dok nije tragično umrla. Na kraju, Dženi je, koliko god to njoj zvučalo neverovatno, zaključila da je u prošlom životu upravo ona bila Meri.
    Odlučila je da otkrije sve što je moguće o tajanstvenoj Irkinji, pokušala je da sklopi deliće istorijskih činjenica, dalekih sećanja koja su joj u talasima dolazila u svest i svojih snova. Na karti Irske, severno od Dablina, otkrila je maleni grad Malahajd. Bila je sigurna da je Medi nekada živela u tom gradu ili njegovoj okolini. Pod hipnozom, Dženi je nacrtala mapu togas kraja. Postojali su i neki nagoveštaji da je ime puta koji je vodio do Merinog imanja počinjalo slovom 'S', a da je njena kuća iznajmljena od čoveka sa nadimkom 'Mek'. U arhivama gradića Malahajd, Dženi je otkrila zapanjujuće podatke - da je dvadesetih godina XX veka, žena pod imenom meri Saton podizala svoju brojnu porodicu u kući na Sord Roudu, čiji je vlasnik bio gospodin Mekmahon. U arhivi je zabeleženo i da je Medi, baš kako što je Dženi to oduvek znala, iznenada unrla 1932. godine, a njena deca potom su odvedena u sirotište.

    Ovo nije i kraj priče. Dženi je odlučila da pronađe Merinu decu. Na oglas koji je objavila u lokalnim novinama, javio joj se Soni, najstariji od preživele Merine dece. Potom je usledio gotovo bizarni susret, tokom koga su se oboje prisećali života koji su proveli kao porodica 30 godina pre nego što se Dženi rodila. Dženi Kokli je 1993. godine objavila knjigu pod nazivom 0Jučerašnja deca', koja se smatra jednim od najbolje dokazanih fenomena koji još uvek prkose nauci - fenomenu reinkarnacije.
    Kao integralni deo duhovnog života oko 500 miliona Hinduista i 200 miliona Budista, zatim Sika i muslimanskih Druza, reinkarnacija se smatra sposobošću proživljavanja neprekidnog niza života jednog za drugim, u telima različitih osoba, na različitim mestima i u različitim vremenima. Mnogo ljudi, manje ili više poznatih, čvrsto veruje da su proživeli više reinkarnacija i više života. Od Dalaj Lame i generala američke armije Džordža Patona, preko poznate glumice i dobitnice oskara Širli Meklejn, pa do pionira automobilske industrije henerija Forda. Čak i sama posmisao da je reinkarnacija moguća, prestavlja izazov bukvalno svakog grani nauke, od biohemije do fizike. Jer, kako objasniti da misli, sećanja i emocije jedne osobe prežive njenu fizičku smrt, a onda se kroz protor i vreme presele u telo druge osobe?
    Odgovor skeptika na ovo pitanje je veoma jednostavan - to se i ne događa, jer je potpuno nemoguće. Slučajevi poput onih koje je opisala Dženi Kokli su puka samoobmana, a 'dokaz' je kombinacija nagađanja i post - hok (izraz koji označava analizu ili zaključivanje nakon što se događaj odigrao) racionalizacije. Možete odabrati bilo koji grad u Irskoj, tvrde skeptici, a šanse da ćete u svokom od njih pronaći ženu po imenu Meri koja je brinula o svojoj mnogobrojnoj porodici u iznajmljenoj kućici na putu čije ime počinje slovom 'S', apsolutno su moguće.
    Međutim, nisu baš svi istraživači skloni da bez rezerve odbace ovakve tvrdnje. Oni ukazuju na detalje iz Merinog života koje je dženi nekako znala, a koje je potvrdio Merin sin Soni. U kritičkom prikazu knjige Dženi Kokli koji je 2002. godine objavilo Društvo za psihička istraživanja, jasno je istaknut zaključak da 'postoje dobre osnove za prihvatanje ovih podataka kao istinitih'.
    Za većinu naučnika, ipak, takvi pojedinačni i izdvojeni slučajevi su samo primer stare izreke da akup anegdota nisu validni podaci. Još pre nego što počnu da reinkarnaciju ozbiljnije razmatranju, oni zahtevaju čvrste dokaze o tome da zaista postoji nešto što je vredno objašnjenja. Tokom nekoliko decenija, profesor Jan Stivenson sa državnog univerziteta u Virdžiniji, uporno nastoji da prikupi upravo takve dokaze. On je pratio i analizirao preko 500 slučajeva navodne reinkarnacije i proučavao još oko 1000 drugih slučajeva. Među njima je bilo zaista svakakvih, od Inuita koji tvrdi da je praujak svoje majke, do Turčina koji je bio ubeđen da je reinkarnacija lokalnog gangstera.
    Profesor Stivenson je prikupio i dokumentovao tvrdnje raznih ljudi u nastojanju da pronađe neko konvencionalno objašnjenje. Ono što njegov radi čini neobičnim, jeste način na koji se nosi sa najozbiljnijim kriticizmom vezanim za reinkarnaciju - da su ljudi koji govore o sopstvenoj reinkarnaciji pokupili određena saznanja o prošlim životima iz knjiga, dokumenata i priča ljudi koji su poznavali preminule.

    Ovakav kriticizam je za Stivensona postao izazov. Zbog toga se usredsredio na ljude koji su posedovali daleko više od znanja preminulih - na ljude koji su u sadašnjim reinkarnacijama nosili ožiljke kao znak nasilne smrti u prošlom životu.  Jedan od profesorovih favorita bio je 32-godišnji Lek Pal Dćatav, rođen u indijskoj državi Utar Pradeš. Još od ranog detinjstva, Lek Pal Džatav je neprestano govorio o svom prethodnom životu koji je proveo u susednom selu Nagla Tal. Stivenson je otkrio da opis ukazuje na Hakum Singa, dečaka koji je izgubio sve prste na desnoj ruci u jednoj poljoprivrednoj nesreći. Sapanjujuće je bilo to što Lek Pal ne samo da se detaljno sećao Hakumovog života, već je sa njim delio i fizički hendikep - rođen je bez i jednog prsta na desnoj ruci.
    Profesor Stivenson je pronašao veliki broj sličnih slučajeva. Od urođenih belega koji su se poklapali sa smrtonosnim ranama iz prošlih života, do udova koji su nedostajali. On tvrdi da ovi slučajevi predstavljaju svojevrsni izazov zapadnjačkom verovanju vezanom za život i smrt. Njegov argument je da reinkarnacija ne mora biti jedino objašnjenje, ali je svakako najjače i najbolje objašnjenje svih ovih slučajeva.
    Skeptici nisu bili impresionirani Stivensonovimargumentima. Oni smatraju da su urođeni belezi samo koincidencija koja navodi ljude da se zapletu u mrežu lažnih sećanja na prethodne živote. Skeptici ističu da se, u velikom broju slučajeva, porodice preminulih i njihove navodne reinkarnacije, međusobno poznaju. Time se automatski povećava mogućnost da naizgled impresivna sećanja na prošle živote, nisu ništa drugo do rezultat razmene sećanja dveju porodica. Stivenson je pokušao da odgovori i na ovaj napad, navodeći nekoliko desetina slučajeva gde je uspeo da intervjuiše reinkarnirane ljude, identifikuje preminule i čvrstim dokazima potvrdi sećanja na prethodne živote, sve to pre nego što su se porodice uopšte susrele.
    Većina istraživača, bilo da je reč o skepticima ili zagovornicima, slaže se da su ljudi koji tvrde da su se reinkarnirali, obično pošteni i iskreni ljudi. Ako pretpostavimo da oni zapravo nisu reinkarnacije preminulih ljudi, postavlja se pitanje šta je to što ih navodi na takve tvrdnje? Psiholozi smatraju a odrastanje u kulturi kaja veruje u reinkarnaciju, značajno utiče na decu da samo iskonstrušu iskustva iz navodnih prošlih život, na osnovu nasumičnih događaja i koincidencija. Karakterne crte ličnosti takođe igraju važnu ulogu u tom procesu. Profesor Erlendur Haraldson sa univerziteta Rejkjavik na Islandu, objavio je 2003. godine rezultate proučavanja dece koja su odgajana u porodicama libanskih Druza. Među Druzima, reinkarnacija je izuzetno važan aspekt duhovnog života. Upravo zbog toga, naučnici prevođeni profesorom Haraldsonom, odlučili su da među njima istraže fenomen verovanja u reinkarnaciju.
    Najpre su 30 parova dece podvrgli testu ličnosti. Polovina te dece je bila uverena da su već preživeli jedan život, a druga polovina nije. Deca koja su verovala da su reinkarnirana, bila su inteligentna u sitoj meri koliko i njihovi roditelji i naizgled veoma srećna. Međutim, testiranje je otkrilo da 'reinkarnirana' grupa dece pati daleko više od napada straha, naksioznosti i agresije, kao i preterane želje da privuku pažnju. Deca su ispoljila i mnoge klasične simptome posttraumatskog stresa. To je ukazalo da su u svom kratkom životu, deca doživela krajnje uznemiravajuća iskustva, a možda i zlostavljanja.
    Naučnici skloni da bez rezerve odbace čitavu ideju o reinkarnaciji, veruju da ovo ima smilsa - ljudi koji vtvrde da su reinkarnirani skloni su da izmišljaju fantomske sudbine, ne bi li na taj način pobegli od užasa koji prate njihov sopstveni život. Priznanje Dženi Kokli da je bila povučeno i nervozno dete sklono sanjarenju, za skeptike je klasičan dokaz fantaziste koji pokušava da pobegne od realnosti.

    Ipak, postoji još jedno objašnjenje. Oko 75% dece Druza koja su tvrdila da su reinkarnirana, govori o isustvu iznenadne i nasilne smrti. Slične proporcije su utvrđene i tokom istraživaja dece iz Šri Lanke. Ako reinkarnacija zaista postoji, onda i nije zapanjujuća tolika količina straha i anksioznosti među ljudima koji tvrde da su već jednom živeli, pogotovo ako se sećaju krajnje traumatičnih okolnosti pok kojima je taj njihov prethodni život okončan..
    Dženi Kokli kaže da je kao dete često sanjala da se nalazi u sobi sa belim zidovima. Osećala je kako je razdire groznica i da se bukvalno bori za dah. Trideset godina kasnje, smrtovnica Meri Saton joj je otkrila da je ova žena umrla od gasne gangrene, toksemijei septične pneumonije. Simptomi ovih bolesti su potpuno isti kao oni iz Dženinog traumatičnog sna. Naravno, skeptici i alje ne odustaju, pa tvrde da je Dženi Kokli jednostavno izmislila te snove tek kada je otkrila Merinu smrtovnicu, ili da je veza između njenih i Merinih simptoma samo puka slučajnost.
    Na kraju, jedina presuda o reinkarnaciji koja se može doneti na osnovu trenutnih naučnih dokaza jeste - nije dokazana. Za svaki naizgled uverljiv slučaj, postoji pregršt istovetno uverljivih objašnjenja koja ne obuhvataju iskustva iz mnogih 'prethodnih' života. U odsustvu čvrstih naučnih dokaza da reinkarnacija postoji, može se ponuditi samo jedan odgovor, onakav kakav postoji već hiljadama godina - to je stvar vere i verovanja.