Smrtonosna Prevara Oko Dijabetesa

    Za njega ne postoji reč 'izlečenje'. Dijabetes, u svom modernom epidemijskom obliku, izlečiva je bolest, i to već najmanje 40 godina.

    U 2001., poslednjoj godini za koju su u SAD-u objavljeni podaci, 934.550 Amerikanaca umrlo je od simptoma ove bolesti koji su izmakli kontroli. Vaš lekar vam također nikada neće reći da je nekad bilo dobro poznato da su ishemični i hemoragični inzulti, zastoji srca zbog neuropate, kao i ishemičnih i hemoragičnih koronarnih bolesti, pretilost, ateroskleroza, povišeni krvni pritisak, povišeni holesterol, povišeni trigliceridi, impotencija, retinopatija, zatajenje bubrega, zatajenjce jetre, sindrom policističnih jajnika, povišen nivo šecera u krvi, sistemska kandidijaza, poremećeni metabolizam ugljeno-hidrata, sporo zarastanje rana, poremećeni metabolizam masti, periferna neuropatija, kao i mnoge druge današnje teške epidemijske bolesti često samo simptomi dijabetesa.
    Ako obolite od dijabetesa i postanete ovisni o ortodoksnoj medicinskoj terapiji, pre ili kasne osetićete jedan ili više njegovih simptoma dok će se bolest rapidno pogoršavati. Danas je uobičajena praksa odnositi se prema ovim simptomima kao da su to odvojene, nezavisne bolesti s odvojenim i nezavisnim terapijama koje pružaju konkurentni medicinski specijalisti.
Istina je da mnogi od ovih simptoma mogu biti, i ponekad jesu, posledica drugih uzroka; međutim, takođe je istina da se ta činjenica koristi za prikrivanje uzročne uloge dijabetesa i za pravdanje skupih, nedelotvornih terapija za ove simptome. Epidemijski dijabetes tipa 2 je izlečiv.
    Pre nego što pročitate ovaj članak do kraja, to će vam biti jasno. Saznaćete zašto ga se ne leči rutinski. I znaćete kako ga možete izlečiti. Verovatno ćete i biti ljuti zbog onoga što je sačica pohlepnih ljudi potajno napravila celoj ortodoksnoj medicinskoj zajednici i pacentima koji u nju imaju poverenja.


    Današnja dijabetička industrija je masivna zajednica koja se korak po korak razvila iz svojih nejasnih početaka u ranom XX veku. U poslednjih 80 godina postala je strahovito uspešna u gušenju protivničkih glasova koji pokušavaju ukazati na prevaru povezanu s modernim lečenjem dijabetesa. Ona se razvila u religiju. I, kao i sve relige, u potpunosti zavisi o veri njenih vernika. Postala je tako uspešna da granici s bogohuljenjem natuknuti da je dobri visoki sveštenik sa stetoskopom važno obešenim oko vrata šarlatan i varalica.
    U velikoj većini slučajeva, on u celoj svojoj medicinskoj kareri ne izlečio ni jedan jedini slučaj dijabetesa. Financijski i politički uticaj ove medicinske zajednice skoro je potpuno potkopao izvorn namere naših nadzomih agencija. One rutinski odobravaju smrtonosne, nedelotvome lekove nakon nedovoljnog ispitivanja.
    Bivsi član FDA (americka državna komisija za hranu i lekove), dr. Herbert Ley, tokom svedočenja pred senatom SAD-a komentarisao je: 'Ljudi misle da ih FDA štiti. Ne štiti ih! Ono što FDA radi i ono što javnost misli da ona radi razlikuju se kao noć i dan'.
     Financijski i političiki uticaj ove medicinske zajednice dominira celom našom industrijom zdravstvenog osiguranja. Iako se to počinje menjati, u Americi je još uvek teško pronaći zdravstveno osiguranje poslodavca koje pokriva troškove delotvomog lečenja alternativnom medicinom. Pokrivanje troškova ortodoksne medicine normalna je stvar u svim državama.

    S alternativnom medicinom to ne slučaj. Na primer, postoji samo 1.400 ovlaštenih naturopata u 11 država, u poređenju s više od 3,4 miliona ovlaštenih ortodoksnih lekara u 50 zemalja. Osiguranje pokriva samo odobrene terape kod kvalifikovanih, ovlaštenih praktikanata. To, faktički, uredno stvara posebnu vrstu novca koji se može potrošiti samo na ortodoksnu medicinsku i farmaceutsku industriju. Nedna druga industrija na svetu ne uspela uveriti ljude da prihvate da tako velik deo njihove plate bude u obliku koji im često ne omogućuje da ga troše po svojoj volji.
    Financijski i politički uticaj ove medicinske zajednice u potpunosti kontroliše doslovno svaku publikaciju o dijabetesu u zemlji. Mnoge publikace o dijabetesu subvencionirane su zahvaljujući reklamama za lekove protiv dijabetesa. Nijedan urednik neće dopustiti da se istina o dijabetesu objavi u njegovom časopisu. To je razlog zašto dijabetičar plaća samo između jedne trećine i jedne četvrtine troškova štampanja časopisa koji mu je glavni izvor tačnih informacija. Ostatak subvencionišu proizvodaći dijabetesa kojima je u poslovnom interesu da spreće da se dijabetičari izleče od svoje bolesti.
    Kad budete tražili časopis koji govori istinu o dijabetesu, prvo pogledajte da li je pun reklama za lekove i opremu za lečenje dijabe­tesa. Zatim postoje razna udruženja koja mole za godišnje donacije kako bi pronašla lek za svoju patentiranu bolest. Svake godine obećavaju da je lek tu iza ugla - samo šaljite još novca! Neka od tih istih udruženja jasno su umešana u pružanje saveta koji potiču napredovanje dijabetesa kod njihovih vernih podupiratelja. Na primer, godinama su snažno promovisali zamenske dete, koje su zapravo naučno bezvredne - što je svako ko ih je pokušao sliditi brzo otkrio. Ismijavali su upotrebu glikemijskih tablica, koje u stvari jako pomažu dijabetičarima. Promovisali su korištenje margarina kao namirnice koja je zdrava za srce, dugo nakon što je postalo dobro poznato da margarin uzrokuje dijabetes i izaziva zastoj srca.
    Ako ljudi ikada doznaju da postoji lek za dijabetes koji je prećutkivan 40 godina, ova udruženja će brzo ostati bez posla. Ali do tada će, usprkos svemu, i dalje trebati našu podršku. Već 40 godina medicinska istraživanja dosledno pokazuju sa sve većom jasnoćom da je dijabetes degenerativna bolest direktno uzrokovana proizvodnjom prerađene hrane usmerenom na profit umesto na zdravlje. Iako su oni upomiji to već mogii zaključiti iz obilja podataka dostupnih u medicinskoj literaturi, do ove se informace uopšteno ne može doći na drugi način.

    Sigumo je da je ova informa­cija bila i ostala uglavnom nedostupna na medicinskim školama koje obrazuju naše indoktrinirane lekare. Među uzročnicima naše modeme epideme dijabetesa ističu se prera­đene masti i ulja koja se prodaju u današnjim supermarketima. Prvi korak u lečenju dijabetesa je prestati verovati u laž da je ta bo­lest neizlečiva.


    Godine 1922., tri kanadska dobitnika Nobelove nagrade, Banting, Best i Macleod, u Opštoj bolnici u Torontu uspeli su inekcijom inzulina spasiti život četrnaestogodišnje devojčice obolele od dijabetesa. Korporacija Eli Lilly dobila je dozvolu za proizvodnju ovog novog čudotvornog leka, i medicinska zajednica uživala je u slavi zbog dobro obavljenog posla. Tek se 1933. počelo otvoreno govoriti o novom, neposlušnom obliku dijabetesa. To je bilo u radu koji su Joslyn, Dublin i Marks objavili u časopisu American Journal of Medical Sciences. Ovaj rad, 'Studies on Diabetes Mellitus' govori o pojavi velike epideme bolesti koja je jako podsećala na dijabetes iz ranih 1920-ih, samo što ne reagovala na čudotvorni lek inzulin. Što je još gore, ponekad bi lečenje inzulinom ubilo pacenta. Ova nova bolest postala je poznata kao 'dijabetes otporan na inzulin', zato što je imala sindrom povišenog nivoa šecera u krvi kao kod dijabetesa, ali je slabo reagovala na terapiju inzulinom. Mnogi lekari imali su značajnih uspeha u lečenju ove bolesti detom.
    Tokom 1930-ih i 1940-ih puno je toga naučeno o vezi između prehrane i dijabetesa. Dijabetes, koji je na prelazu u drugi vek imao učestalost od 0,0028% po stanovniku, do 1933. je u SAD-u naglo porastao na 1,000% i postao bolest koju su vidali mnogi lečnici. Ova bolest, poznata pod raznim nazivima, 1990-ih je narušila zdravlje više od polovine i onesposobila skoro 20% američkog stanovnistva. 1950., medicinska zajednica postala je sposobna meriti nivo inzulina u serumu. Te analize brzo su otkrile da ova nova bolest ne klasični dijabetes - za nju je bila tipična dovoljna, često i prevelika, razina inzulina u krvi. Problem je bio u tome što je inzulin bio nedelotvoran - ne smanjivao nivo šećera u krvi. Ali budući da je bolest skoro 20 godina bila poznata kao dijabetes, preimenovana je u dijabetes tipa 2. To je učinjeno kako bi se razlikovalo od raneg dijabetesa tipa 1, uzrokovanog nedovoljnim stvaranjem inzulina u gusterači. Da su prehrambene spoznaje iz prethodnih 20 godina imale vodeću ulogu na medicinskoj sceni od tada pa do kasnih 1960-ih, postalo bi široko prihvaćeno da se dijabetes moze izlečti, a ne samo tretirati. Umesto toga, 1950. je pokrenuta potraga za novim čudotvornim lekom koji će rešiti problem dijabetesa tipa 2.


    Taj novi, savršeni, čudotvorni lek bio je delotvoran, poput inzulina, u ublažavanju očiglednih simptoma bolesti, ali ne i u lečenju osnovne bolesti. Zato je pacentima neprestano potreban do kraja života. Morao je biti takav da ga je moguće patentirati, to jest, ne smeo biti prirodni lek, jer se njih ne može patentirati. Poput inzulina, morao je biti visoko profitabilan za proizvodnju i distribuciju. Bila su potrebna obavezna državna odobrenja kako bi se potaknuli lekari da ih prepisuju kao lekove na recept. Ispitivanja koja su potrebna za dobivanje tih odobrenja morala su biti enormno skupa, kako bi se spričilo da drugi, neodobreni lekovi postanu konkurentni. To su počeci klasičnog medicinskog protokola 'tretiranja simptoma'. Postupajući tako, i farmaceutske kompane i lekari mogli su ostvariti unosan posao, a pacenti, iako nisu bili izlečeni od bolesti, mogli su ponekad dobiti privremeno olakšanje od nekih simptoma.

    Osim toga, prirodne lekove koji zaista mogu izlečiti bolest trebalo je suzbiti. Što su bili delotvorniji, to ih je trebalo jače suzbijati, a njihove predlagače zatvarati kao nadrilekare. Napokon, ne se moglo dopustiti da jeftin, delotvoran, prirodan lek leči bolesti na kapitalno-intenzivnom monopolističkom tržištu posebno prilagođenom za tretiranje simptoma umesto lečenja bolesti. Često su prirodne matere zaista uspevale izlečiti bolest. Zato se sila zakona koristila, i još se uvek koristi, da se prirodni, i često superiorni lekovi izbace s tržišta, da se iz medicinskog rečnika izbaci reč' 'izlečenje', i da se u potpunosti razbe sam koncept slobodnog tržišta u medicinskom biznisu. Sada je jasno zašto zakon tako odlučno suzbija rec 'izlječenje'. FDA ima opširne, orvelovske propise, koji zabranjuju upotrebu reči 'izlečenje' prilikom opisivanja konkurentnih lekova ili prirodnih materija. Upravo zato što mnoge prirodne matere leče i sprečavaju pojavu bolesti, ta je reč postaia tako zastrašujuća farmaceutskoj i ortodoksnoj medicinskoj zajednici.


    Nakon što je politika razvoja lekova promenjena kako bi se umesto na lečenje bolesti usmerila na ublažavanje simptoma, postalo je nužno promeniti način na koji se lekovi reklamiraju. To je učinjeno 1949. godine, usred velike epidemije dijabetesa otpornog na inzulin. Tako je 1949. medicinska zajednica SAD-a simptome dijabe­tesa, zajedno sa simptomima mnogih drugih bolesti, ponovno razvrstala kao zasebne bolesti. S tom novom klasifikacijom kao novom osnovom za dijagnoze, konkurentne grupe medicinskih specijalista brzo su s njima povezane grupe simptoma proglasile svojim područjem rada. Tako su kardiolozi, endokrinolozi, alergolozi, specijalisti za bubrege i mnogi drugi počeli tretirati simptome za koje su se osecali odgovornima. Kako je osnovni uzrok bolesti mahom ignorisan, beznadno je izgubljena svaka usmerenost na izlečenje bilo čega. Zastoj srca, na primer, za kojeg se pre znalo da je često samo simptom dijabetesa, sad je postao bolest koja nije direktno povezana s dijabetesom. Postalo je pomodno misliti da dijabetes povećava rizik od kardiovaskularnih bolesti.
    Uzročna uloga sloma sistema za regulaciju šećera u krvi kod zastoja srca postala je opskurna. U skladu s novom medicinskom paradigmom, nijedna terapija koju kardiolozi mogu ponuditi zapravo neleči, pa čak nije ni usmerena na lečenje njihove patentirane bolesti. Na primer, postotak preživljavanja tri godine nakon ugradnje premosnice skoro je potpuno jednak kao kad se ne obavi nikakva operacija. Danas više od pola ljudi u Americi boIuje od jednog ili više simptoma ove bole­sti. U svojim počecima, ona je lekarima bila dobro poznata kao dijabetes tipa 2, dijabetes otporan na inzulin, neosjetljivost na inzulin, starački dijabetes ili, nešto ređe, hiperinzulinemija. Prema American Heart Association, skoro 50% Amerikanaca pati od jed­nog ili više simptoma ove bolesti. Trećina stanovništva u SAD-u bolesno je pretila; polovina stanovništva ima prekomernu telesnu težinu. Dijabetes tipa 2, takođe zvan i sta­rački dijabetes, sada se uobičajeno javlja i kod dece stare šest godina.
    Uzrok mnogih degenerativnih bolesti može se pronaći u teškom poremećaju endokrinog sistema. To je lekarima 1930-ih bilo dobro poznato kao dijabetes otporan na inzulin. Poznato je da je najčešći osnovni uzrok poremećaj sistema za kontrolu nivoa šećera u krvi zbog loše prerađenih masti i ulja. Ovo je pogoršano i komplicirano čestim nedostatkom drugih esencijalnih hranjivih materija koje su telu potrebne da bi izašlo na kraj s metaboličkim posledicama ovih otrova. Nisu sva ulja i sve masti jednake. Neke su zdrave i blagotvorne; mnoge, široko dostupne u supermarketima, otrovne su. Za zdravlje nije važna razlika izmedu zasićenih i nezasićenih masti, kao što bi industrija masti htela da verujemo. Mnoge zasićene masti i ulja jako su korisna, mnoga nezasićena ulja jako su otrovna. Za zdravlje je vazna razlika izmedu prirodnih i prerađenih. Postoji mnogo nepoštenja u reklamiranju proizvoda industre ulja i masti. Cilj toga je stvaranje tržišta za jeftina bezvredna ulja kao što su sojino, ulje semenki pamuka i repicino ulje. Kad bi javnost bila obaveštena i svesna, ova ulja ne bi imala nikakvo tržiste, a u SAD-u - zapravo, u celom svetu - bilo bi puno manje slučajeva dijabetesa.
    Nijedan doktor vam neće reći da je svinjsak mast mnogo zdravija od jestivog ulja koje kupujete u prodavnicama, već će vam, naprotiv, savetovati da baš spremate jelo na jestivom ulju. Sami probajte, zamažite tanjir svinjskom mašću i drugi sa jestivim uljem, pa vidite koji će se lakše oprati.


    Jog 1901. pokušavalo se proizvoditi i prodavati hranu dobivenu korištenjem fabričkih mašina zbog ogromnog profita koji se lako mogao ostvariti. Većina ranih pokušaja propala je zbog urođene ljudske sumnjičavosti prema hrani koja nije sveža i zbog nesavršene tehnologe. Dok su ljudi živeli u obilju, sumnjiva hrana slabo se prodavala. Crisco, veštačka mast za prhko testo, neko vreme se besplatno delio u konzervama od 1,14 kg u bezuspešnom pokušaju da se uveri američke domaćice da veruju tom proizvodu i da ga kupuju umesto masti. Kad je margarin predstavljen na tržištu SAD-a, ogočeno su mu se suprotstavile države s razvijenim mlekarstvom. S nastupom ekonomske depresije 1930-ih, Crisco i gomila drugih rafiniranih i hidrogeniranih proizvoda počeli su se uspešno probijati na tržište hrane u Americi. Podrška mlekarskoj industriji koja se suprotstavljala margarinu oslabila je tokom Drugog svetskog rata, jer nije bilo dovoljno maslaca za potrebe civilnog stanovnistva i vojske. Tada je mlekarska industrija, izgubivši velik dio podrške, jednostavno prihvatila podelu tržišta i koncentrisala se na opskrbu vojske.
    Laneno ulje i riblja ulja, koja su bila česta u trgovinama i koja su smatrana osnovnim prehrambenim proizvodima pre nego što je američko stanovništvo postalo bolesno, nestala su s polica. Poslednji dobavljači lanenog ulja većim distribucijskim lancima bio je Archer Daniels Midland, a on je prestao proizvoditi i dostavljati svoje proizvode 1950. godine. U nove vreme jedna od najvažnijih preostalih zaista blagotvornih masti postala je žrtva goleme medijske dezinformacijske kampanje koja ju je prikazivala kao zasićenu mast koja uzrokuje zastoj srca. Zahvaljujući tome, ona je doslovno nestala s polica supermarketa. Tako je kokosovo ulje uklonjeno iz prehrambenog lanca i zamenjeno sojinim, repicinim, i uljem semenki pamuka. Naši roditelji i dedovi nikada ne bi menjali kvalitetno, zdravo ulje kao što je kokoso­vo ulje za ova jeftina, otpadna ulja. Nedugo nakon ovog uspešnog medijskog blic-kriega stanov­ništvo SAD-a izgubilo je rat s debljinom. Kokosovo ulje je godinama bilo naše najdelorvornije dijetalno sredstvo za kontrolu težine. Istorija industrijskog patvorenja naših nekada zdravih namirnica u potpunosti se poklapa s napredovanjem epidemija dijabetesa i hiperinzulinemije koje danas haraju SAD-om, kao i velikim delom ostatka sveta. Drugi korak u lečenju ove epidemijske bolesti je prestati verovati u laž da su naši prehrambeni proizvodi zdravi i hranjivi.


    Dijabetes se klasično dijagnostikuje kao nesposobnost tela da pravilno metabolizira ugljikohidrate. Karakterističan simptom dijabetesa je visoka razina glukoze u krvi. Dijabetes tipa 1 rezultat je nedovoljnog stvaranja inzulina u gušterači. Dijabetes tipa 2 rezultat je nedelotvornog inzulina. Kod oba tipa, nivo šecera u krvi je povišen. Ni nedovoljna količina inzulina ni nedelotvorni inzulin ne mogu nakon obroka zadržati nivo šećera u krvi unutar normalnog raspona. Kod uznapredovalih slučajeva dijabetesa tipa 2, pre ili zajedno s ovim povišenim nivoom šećera u krvi javlja se hronično povišen nivo inzulina i ozbiljni poremećaji nivoa drugih hormona endokrinih žlezda. Nedelotvorni inzulin ne razlikuje se od delotvornog inzulina. Njegova nedelotvornost posledica je nesposobnosti telesnih stanica da odgovore na njega. On nije rezultat bilo kakve biohemijske neispravnosti samog inzulina. Zato treba uočiti da je to bolest koja zahvaća skoro svaku od priblžzno 70 bilijuna stanica u telu. Sve te stanice ovise o hrani koju jedemo, iz koje dobivaju sirovine potrebne za popravke i održavanje.
    Klasifikacija dijabetesa kao nesposobnosti metaboliziranja ugljikohidrata tradicionalna je klasifikacija koja potiče iz ranog 19. veka, kad se malo znalo o metaboličkim bolestima i procesima. Danas, s povećanim znanjem o ovim procesima, čini se potpuno prikladnim precizno deflnisati dijabetes tipa 2 kao nesposobnost tela da pravilno meta­bolizira masti i ulja. Ta nesposobnost rezultira gubitkom delotvomosti inzulina, što dalje dovodi do nesposobnosti metabolizi­ranja ugljikohidrata. Na nesreću, velik deo medicinskog uvida u ovaj problem, osim na razini istraživanja, ostaje ograničen nasleđem iz 19. veka. Tako dijabetes tipa 2 i njegovi rani simptomi hiperinzulinemije predstavljaju simptome nesposobnosti stanica u celom telu da pravilno metaboliziraju glukozu. Svaka telesna stanica, iz razloga koji postaju sve jasniji, postaje nesposobna prenositi glukozu iz krvotoka u svoju unutrašnjost. Glukoza tada ostaje u krvotoku, ili se pohranjuje kao telesna mast ili glikogen, ili se izbacuje mokraćom. Čini se da kad se inzulin veže na receptor na staničnoj membrani, on pokreće složenu kaskadu biokemijskih reakcija u unutrašnjosti stanice. To potiče grupu transportera gluko­ze poznatih kao molekule GLUT4 da napuste svoje parkiralište u stanici i otputuju do unutrašnje površine stanične plazmatske membrane. Kad su u membrani, oni se kreću prema posebnim delovima membrane zvanim kaveole. Tamo drugom serijom biohemijskih reakcija prepoznaju molekule glukoze, povezuju se s njima i prenose ih u unutrašnjost stanice procesom zvanim endocitoza. Kada dospe u unutrašnjost stanice, glukoza izgara kao gorivo u mitohondrijima i stvara energiju potrebnu za staničnu aktivnost. Tako ovi GLUT4 transporteri snižavaju nivo glukoze u krvi prenoseci ju iz krvi u sve stanice tela.
    Mnoge molekule uključene u ovaj put glukoze posredovanjem inzulina su lipidi; to jest, one su masne kiseline. Zdrava stanicna membrana, za koju sada znamo da je aktivni sudionik u transportu glukoze, sadrži određeni broj n-3 nezasićenih masnih kiselina cis-tipa. To čini membranu relativno fluidnom i skliskom. Kad su ove cis-masne kiseline hronično nedostupne zbog načina prehrane, trans masne kiseline i zasićene masne kiseline kratkog i srednje dugog lanca dolaze na njihovo mesto u staničnoj membrani. Te zamene čine staničnu membranu gušćom i lepljivijom, i inhibiraju mehanizam transporta glukoze. Tako, ako u našoj prehrani ne postoji dovoljna količna cis omega 3 masnih kiselina, umesto njih dolaze ove zamenske masne kiseline, pokretljivost GLUT4 transportera se smanjuje, unutrašnja biohemija stanice se menja i glukoza u krvotoku ostaje povišena. Drugde u telu, gušterača luči dodatni inzulin, jetra pretvara suvišnu glukozu u mast, stanice masnog tkiva pohranjuju novu mast, počinje se izbacivati više mokraće, nema dovoljno stanične energije za fizičku aktivnost i celi endokrini sistem postaje poremećen. Na kraju dolazi do zatajenja gušterače, fizička težina naglo pada i javlja se dijabetička kriza.
    Iako treba još puno raditi na potpunom rasvetljavanju svih koraka u ovom procesu, ovo jasno označava početak biohemijskog objašnjenja poznatog epidemiološkog odnosa izmedu jeftinih, prerađenih prehrambenih masti i ulja i nastanka dijabetesa tipa2.


    Nakon što je dijagnostijkovan dijabetes, moderna ortodoksna medi­cinska terapija sastoji se ili od oralnih hipoglikemika ili od inzulina.

■ ORALNI HIPOGLIKEMICI - Godine 1955. predstavljeni su oralni hipoglikemizantni lekovi. Trenutno dostupne oralne hipoglikemike može se razvrstati u pet grupa prema njihovom biofizikalnom načinu delovanja. Te grupe su: bigvanidi, inhibitori glukozidaze, meglitinidi, sulfonilureje i tiazoli-dindioni.
- Bigvanidi snižavaju nivo šećera u krvi na tri načina. Oni inhibiraju normalno otpuštanje zaliha glukoze iz jetre, deluju na apsorpciju glukoze iz unesenih ugljikohidrata u crevima, i navodno povećavaju periferno upijanje glukoze.
- Inhibitori glukozidaze inhibiraju enzime amilaze koje srvara gušterača, i koji su neophodni za probavu ugljikohidrata. Teorija je da se nivo šećera u krvi ne može povećavati ako se inhibira probava ugljikohidrata.
- Meglitinidi stimuliraju gušteraču na stvaranje inzulina kod pacenata koji verovatno već imaju povišen nivo inzulina u krvi. Doktori u retkim prilikama uopšte mere nivo inzulina. Zaista, ti lekovi se često prepisuju a da se o postojećem nivou inzulina u krvi uopšte ništa ne zna. Činjenica da je povišen nivo inzulina skoro jednako štetan kao povišen nivo šećera uglavnom se ignoriše.
- Sulfonilureje su još jedna grupa stimulatora gušterače stvorenih da potiču proizvodnju inzulina. Doktori retko izmere nivo inzulina u serumu pre nego što prepišu ove lekove. Često se pripisuju osobama koje boluju od dijabetesa tipa 2, od kojih mnoge već imaju povišeni nedelotvorni inzulin. Ti lekovi su na zlu glasu zbog toga što kao popratnu pojavu izazivaju hipoglikemiju.
- Tiazolidindioni su poznati po tome što izazivaju rak jetre. Jedan od njih, Rezulin, u SAD-u je odobren nakon podmukle političke borbe, ali nije uspeo dobiti odobrenje u Ujedinjenom Kraljevstvu jer je bilo poznato da uzrokuje rak jetre. Lekar koji je u FDA bio zadužen da ga odobri odbio je to učiniti. Tek nakon
što je bio zamenjen popustljivijim službenikom, Rezulin je dobio odobrenje FDA. Kasnije je ubio više od 100 dijabetičara i obogaljio mnoge druge pre nego što je borba da ga se ukloni s tržišta konačno dobivena. Rezulin stimuliše periferne stanice na uzimanje glukoze iz krvi i inhibira normalno lučenje glukoze od strane jetre. Politčcke igre zbog kojih je ovaj lek došao na tržište i na njemu ostao tako neobjašnjivo dugo uz odobrenje nadzorne agence nejasne su. Od aprila 2000. godine, sudski procesi počeli su razjašnjavati ovu situaciju.

■ INZULIN - Danas se inzulin prepisuje pacijentima koji boluju i od dijabetesa tipa 1 i od tipa 2. Inekcijama inzulina nadomešta se inzulin koji telo više ne stvara. Naravno, dok je ova terapija neophodna za očuvanje života dijabetičara tipa I, krajnje je sporna kad se primjenjuje na dijabetičarima tipa 2. Važno je primetiti da ni inzulin ni bilo koji od ovih oralnih hipoglikemika nema baš nikakvo lekovito delovanje ni na jedan tip dijabetesa. Nedna od ovih medicinskih strategija nije smišljena kako bi normalizovala uzimanje glu­koze od strane stanica kojima ona treba kao gorivo za njihove aktivnosti. Uz ortodoksnu terapiju prognoza je sve veća onesposobljenost i rana smrt zbog zatajenja srca ili bubrega, ili zbog zatajenja nekog drugog vitalnog organa.


    Treći korak u lečenju ove bolesti je informisati se i početi primenjivati altemativnu metodologiju koja ima zdrave temelje u poštenoj nauci. Danas je dostupna delorvoma alternativna terapija koja izravno vodi ka izlečenju nekih dijabetičara tipa 1 i mnogih dijabetičara tipa 2. Oko 5% dijabetičara boluje od dijabetesa tipa 1; oko 95% ima dijabetes tipa 2. Trudnički dijabetes jednostavno je obični dijabetes od kojeg je obolela trudnica. Danas postoji alternativna terapija za lečenje dijabetičara tipa 1. Razvijena je u modemim bolnicama u Madrasu u Indiji, i bila je podvrgnuta strogim dvostruko slepim ispitivanjima koja su potvrdila njenu delotvornost.
    Ona deluje tako što vraća normalnu funkciju beta stanicama gušterače kako bi gušterača mogla ponovo stvarati inzulin. Čini se da se ovim pristupom može izlečiti dijabetes tipa 1 kod više od 60% pacijenata na kojima je bio testiran. Najveći je problem da li su antigeni koji su izvorno doveli do autoimunog razaranja ovih beta stanica nestali ili su još uvek u telu. Ako su još u telu, izlečenje je manje verovatno; ako su nestali, izlečenje je verovatne. Zbog već objašnjenih razloga, ne treba očekivati da će se ova metodologija u dogledno vreme pojaviti u SAD-u, a sasvim sigurno ne u američkoj ortodoksnoj medicinskoj zajednici. Cilj svakog delotvornog alternativnog programa je popraviti i vratiti u funkciju fizički mehanizam regulacije nivoa šećera u krvi. Slom ovog mehanizma je ono što, s vremenom, direktno uzrokuje sve iscrpljujuće simptome koji ortodoksnu terapiju čine tako financijski isplativom dijabetičkoj industriji. Za dijabetes tipa 2, koraci u programu su sledeći:
■ Popravite neispravan sistem za regulisanje šećera u krvi. To možete jednostavno postići tako što ćete čistim, zdravim i blagolvoraim prehrambenim mastima i uljima zameniti naizgled lepe, ali otrovne trans-izomerske mešavine iz privlačnih plastičnih kutija na policama supermarketa. Konzumirajte samo laneno ulje, riblje ulje, a povremeno i ulje jetre bakalara, dok se razina šećera u krvi ne počne stabilizovati. Zatim ponovno uključite u prehranu zdrava ulja kao što je maslac, kokosovo ulje, maslinovo ulje i čista zivotinjska mast. Čitajte nalepnice; odbijajte konzumirati jeftina otpadna ulja kad se nadu u preradenoj hrani ili na meniju restorana. Dijabetičarima hronično nedostaje minerala; oni u prehranu moraju uključiti i kvalitetne mineralne dodatke širokog spektra.
■ Tokom faze oporavka ručno kontrolišite nivo šecera u krvi. Pod medicinskim nadzorom, postepeno prestanite uzimati sve oralne hipoglikemike zajedno sa svim dodatnim lekovima koji se uzimaju radi suzbijanja njihovih nuspojava. Uspostavite prirodnu kontrolu nivoa šećera u krvi uz pomoć glikemijskih tablica, čestim uzimanjem manjih obroka (uključujući i hranu bogatu vlaknima), redovnom fizičkom vežbom nakon obroka i potpunim izbegavanjem svih šećera, kao i razumnom upotrebom isključivo netoksičnih veštačkih zaslađivača. Izbegavajte alkohol dok se šećer u krvi ne stabilizuje unutar normalnih granica. Redovno merite nivo šećera u krvi pomoću glukometra s iglom. Rezultate ovih testova obavezno zapisujte u svoj dnevnik.
■ Nastavite s programom dok se opet ne normalizuje i nivo inzulina, nakon što se nivo šećera u krvi stabiliuje u normalnim granicama. Kad nivo šećera u krvi postane normalna, gušterača će po­stupno prestati stvarati višak inzulina. Taj proces obično traje nešto duže, i možete ga pratiti tako ćete od svog lekara zatražiti da pošalje uzorke vaše krvi u laboratoriju na merenje inzulina u serumu. Dobro je pričekati nekoliko meseci nakon što se opet uspostavi kontrola šećera u krvi i onda dati lekaru da proveri nivo vašeg inzulina. Lepo je imati krvni šecer u granicama normalnog; još je lepše postići to bez suvišnog inzu­lina u krvi.
■ Odvojeno popravljajte štete koje je uzrokovala bolest. Vaskulami problemi izazvani hronično povišenim nivoom glukoze u normalnim okolnostima će se sami popraviti bez svesnog napora. Posledice retinopatije i periferne neuropatije, na primer, obično će se same popraviti. Međutim, kad fine kapilare u bazalnim membranama bubrega počnu propuštati zbog hronično povišene glukoze u krvi, bubrezi to sprečavaju stvaranjem oziljnog tkiva kako bi zaustavili curenje. Ovo ožiljno tkivo ostaje i nakon što je dijabetes izlečen, i to je razlog zašto se ne očekuje da će se šteta na bubrezima sama popraviti.
■ Reč upozorenja. Kad se razvije retinopatija, pacijent može doći u iskušenje da se podvrgne laserskoj hirurgiji radi popravljanja štete. Ova laserska tehnika zaustavlja krvarenje na mrežnici stvaranjem ožiljnog tkiva na mestima na kojima je došlo do krvarenja. To ožiljno tkivo sprečava normalno zarastanje finih kapilara u oku nakon što se dijabetes izleči. Ako izlečite dijabetes umesto da se odlučite za lasersku hirurgiju, postoji velika šansa da će se oko u potpunosti oporaviti. Međutim, obavi li se laserska hirurgija, zarastanje će uvek biti zakomplikovano ožijnim tkivom koje uzrokuje laser. Arterijska i vaskularna šteta uzrokovana višegodišjim povišenim šećerom i inzulinom i bujanjem sistemske kandidijaze polako će se popraviti zahvaljujući poboljšanoj prehrani. Među­tim, potrebno je nekoliko godina da se arterije očiste ovim oblikom oralne kelacije. Šteta na arterijama može se popraviti puno brže uz pomoc intravenozne kelatne terapije.
    Ono što bi inače uz samu prehranu trajalo godinama, često se s intravenoznom terapijom može postići za šest meseci. Ovo je navodno delotvorno u više od 80% slučajeva. Zbog očiglednih razloga, ne očekujte da će se vas lekar složiti s tim, posebno ne ako je kardiolog.


    Prognoza je obično brz oporavak od boIesti i vraćanje normalnog zdravlja i nivoa energije za nekoliko meseci do godinu dana ili više. Vreme koje je potrebno za postizanje izlečenja zavisi o tome koliko je dugo bolesti bilo dopušteno da se razvija. Kod osoba koje se odmah počnu lečiti nakon što je bolest rano otkrivena, obično je potrebno par meseci ili manje. Kod ljudi koji su bolest imali godinama, vreme oporavka može se produziti na godinu dana ili više. Dakle, postoje dobri razlozi da se posvetite okretanju toka bolesti istog trenutka kad je ona pouzdano utvrđena. Do sada, ako smo uspeli dobro rasvetliti našu epiderruju dijabetesa, trebali biste znati šta je uzrokuje, što zapravo ra­di ortodoksna medicinska terapija, i zašto je dijabetes postao nacionalna i međunarodna sramota. Što je još važnije, upoznali ste se s programom samopomoći koji je pokazao velik potencijal da zaista izleči ovu bolest.