Detektor Laži - Nismo Rođeni Da Lažemo

   Kažu da je i mnoge nevine poslao u zatvor i mnogim političarima uništio karijeru. Možda zato što nisu umeli da ga prevare!? Kako je nastala ova sprava poligraf ili višekanalni pokazivač, kako je neki stručnjaci zovu.

    Dvadesetih godina XX veka jedan američki policajac konstruisao je kutiju sa zelenom i crvenom sijalicom. Kad bi ispitivao osumnjičenog, pojavljivala bi se crvena svetlost što bi značilo 'laž' ili zelena za 'istinu'. Međutim, konstrukcija aparata bila je superprosta. Naime, policajac je sam pritiskao dugmad ispod pisaćeg stola! Začudo, računajući da će živci okrivljenog popustiti, obično je stizao do istine.
    Prvi pravi detektor laži konstruisao je jedan drugi policajac, Leonard Kiler iz Čikaga koji je upotrebio tri medicinske naprave:

■ Kardiograf - registar pulsa i krvnog pritiska
■ Pneumograf - pokazivač udisaja i izdisaja vazduha
■ Galvanometar - kontrolor znojenja kože

    Ujedninjeni, ovi instrumenti činili su detektor laži koji je iscrtavanjem tri različite linije otkrivao promene u organizmu dok optuženi odgovara na pitanja. Naravno, danas su ovo samo osnovni delovi detektora laži. Dodati su novi instrumenti na bazi rengena, merenja toplote, promene glasa, a još se primenjuju i elektroencefalogram, elektromiogram, a i elektro-foto otisak. Prvi registruje promene u mozgu, drugi treptaje oka a treći promene krvotoka u vrhovima prstiju.
    Čovek je programiran da govori istinu i kad slaže, ulazi u sitaciju stresa, javljaju se promene u organizmu koje on voljom ne može da kontroliše. Između ostalog, skače mu krvni pritisak, ubrzava se puls i disanje, pojačava znojenje. Princip njegovog rada zasniva se na činjenici da svaka osoba kad izgovori laž emituje jasne fiziološke signale koje on može da zabeleži. Jer, smi smo mi pomalo kao Pinokio, kome je rastao nos uvek kad bi izgovorio neku laž. Na žalost policije, dugotrajnim treningom pojedine od ovih pojava mogu se sprečiti, ali, srećim, ne sve zajedno i odjednom. Zato i postoje najmanje tri grafikona.
     U preko devedeset odsto slučajeva detektor otkriva laž. Kod ostalih, a uzorak je bio 35 hiljada pitanja, ne može se ustanoviti da li je odgovor lažan ili istinit. Postoje ljudi koji se veoma lako uzbude. Kod njih se dobija lažna slika. Setimo se samo studenata pred ispit, glumca pred nastup, kod njih je poremećen puls, disanje i pritisak. Samo mirna osoba dobar je partner stručnjaku uz detektor, bez obzira što možda mislimo da je istrenirala laž.
    Zbog onih kojima klasičan detektor ne može ništa pojavila se potreba za nekim skrivenim detektorom: signalizacija na daljinu za video kameru, merač temperature i slično. Ove komplikovane dodatne 'špijunke' pokazale su se korisnijim od detektora laži.
    Krajem 80-tih godna XX veka počele su da ga koriste i tajne službe CIA, FBI i NSA (Agencija za nacionalnu bezbednost), za proveru poštenja i pouzdanosti službenika američke državne administracije. I sam tadašnji američki predsednik Ronald Regan bio je oduševljen tom idejom, tako da je novembra 1985. godine odobrio upotrebu poligrafa u svim federalnim biroima SAD.
    Danas bez poligrafske provere na možete da se ni zaposlite u sličnim institucijama, a i većina preduzeća se prilikom prijema novih radnika, takođe koriste poligrafom. Da ne govorimo o raznim rijalitijima u kojima učesnici treba da na detektoru laži odgovaraju na najprovokativnija pitanja. To je i razlog da se o aparatu koji otkriva laž u poslednje vreme naveliko priča.

    Podaci dobijeni preko instrumenata pretvaraju se u električne impulse. Prateći trag inpulsa operater je u stanju da primeti određene promene, odnosno, da utvrdi da li ispitanik govori istinu ili laž. Logika koja stoji u osnovi ovih operacija je vrlo jednostavna. Na primer, ako aparat beleži pojačano znojenje to znači da je osoba uzbuđena i uznemirena, iz čega proizilazi i logičan zaključak da je izgovorena laž.  Specijalizovani operateri u svom radu koriste ove tehnike.
    Metod R/I (važno-nevažno) zasniva se na principu da svaki čovek spreman da laže doživljava snažnu fizioločku reakciju kad mu se postavi pitanje vezano za prestup koji je zaista učinio.
    Drugi metod podrazumeva takozvana kontrolna pitanja. Drugim rečima, uz uobičajena pitanja postavljaju se i neka druga, formulisana tako da mogu da izazovu jaku reakciju čak i kod osoba koje su potpuno nedužne. Na primer, pitanje: 'Jesi li se bavio krađom pre dvadesete godine?' Pri tom, osoba koju ispituju ne zna koja su od ovih pitanja važna a koja nevažna.
    Treći metod nazivaju 'skrivena provera podataka'. Cilj je da se utvrde detalji koje može da zna samo počinilac prekršaja. Na primer, pitanje: 'Da li je ukradeni telefon bio crvene, zelene ili bele boje?'
    Oni koji podržavaju upotrebu poligrafa tvrde da je njegova preciznost maksimalna, čak 95 procenata. Činjenica je, međutim, da istraživanja opovrgavaju ove podatke. Utvrđeno je da aparat postiže preciznost od samo 75 procenata kad je u pitanju otkrivanje lažova. I da je još manje poudan  u slučajevima kada treba da se utvrdi nečija nevinost, jer se tu ova brojka kreće oko 51 procenat. Bar u ovom drugom slučaju koji daleko više zabrinjava, s obzirom na posledice, upotreba poligrafa, kažu, graniči se sa srećom. Biro za proveru tehnološke valjanosti, koji u Amrici nazivaju OTA a predstavlja organ Kongresa, potvrdio je ove podatke. Zato i nije čudo što se Amerikanci pitaju da li treba nastaviti sa upotrebom poligrafa.

    Detektor laži mora da bude instrument istrage, a ne da se uz nejgovu pomoć odlučuje o sudbini neke osobe. Taj aparat, u stvari, ne otkriva laž, već registruje znake uznemirenosti kao poznatu reakciju na strah. Ili, možda, nešto drugo. Recimo, pokušaj da se aparat prevari.


    Dovoljno je pet do sedam sekundi stezati mišiće analnog otvora da bi se momentalno povećao krvni pritisak. Ako bi se ovaj trik iskoristio prilikom odgovaranja na nevažna pitanja, na primer: 'Koje je boje nebo?', kompletno tumačenje podataka bilo bi netačno. Svaki sledeći odgovor mogao bi da se shati kao laž.
    Ova tehnika se naziva 'paker-faktor' (pucker - na engleskom znači stezati ili skupljati). To je jedna od mnogih dosetki čoveka koji je, u svoje vreme,  objavio rat detektoru laži. Ime mu je Daglas Džin Vilijams, a bio je policijski poligrafista Oklahome. On je stotine ljudi naučio kako da prevare poligraf i govorio je da 'mašina ne shavata razliku između prave i lažne uznemirenosti'.
    Neophodno je prepoznati vrstu pitanja koja postavlja poligrafista, da li je pitanje važno ili nevažno. Na jedno važno pitanje ('Jesi li ikad ukrao auto?') treba odgovoriti krajnje mirno. Kad bude postavljeno nevažno ili kontrolno pitanje, neophodno je da se ubrza disanje. Osim uz pomoć ovih 'fizioloških' sistema, aparat se može prevariti i uz pomoć lekova za smirenje.
    Sva ova igra može da bude opasna zato što dobar poligrafista može da nasluti nameru da se prevari detektor laži. Najveštiji operateri, da bi izbegli rizik te vrste, u stolicu ispitanika postavljaju senzore koji su ustanju da registruju stezanje analnog mišića ili mu naređuju da se ispruži, jer je u tom položaju gotovo nemoguće da se izvede ova prevara. Ali, kako kaže sam Vilijams: 'Uz malo vežbe uvek ćete uspeti'.

    Detektor laži se mnogo koristi, ponekad i zloupotrebljava. Ali, jedno je sigurno: može veoma lepo da posluži ozbiljnim i iskrenim istraživačima. Sedamdesetih godina XX veka Klif Bakster je, uz pomoć poligrafa vršio neke eksperimente na biljkama, verujući da one imaju nervni sistem koji može da reaguje na jake uticaje spolja. I dobio je izuzetne rezultate.
    Danas je u svetu proveravanje zaposlenih i kandidata za prijem u radni odnos, uz pomoć detektora laži, veoma uobičajeno među trgovcima koji obrću velike količine para i u firmama gde je veliki protok radne snage. Ali, testovi koje izvode privatni poligrafisti veoma su smnjivi, naročito u odnosu na one koje sprovode stručnjaci vlade.
    Takozvani komercijalni test traje 15-20 minuta, dok politički i sudski - čak i više časova. Privatni operateri uzgred koriste i vokalni analizator i postoje mnoga udruženja za otkrivanje laži preko glasa, čak i telefonom, koji na tom poslu zgrću ogromne pare. Danas u detektori posebno cenjeni među vlasti kako bi se lakše 'nanjušili oni koji predstavljaju pretnju vlasti, nacionalnoj bezbednsoti ili su špijuni i saradnici špijuna iz inostranstva'.
    Oni koji su protiv upotrebe detektora laži, kažu: 'Ako, na primer, među hiljadama službenika postoji zasigurno jedan 'grešnik' i ako je preciznost aparata 95 odsto, mada to nije potvrđeno, onda bi bilo bar pedeset nevino optuženih na svakog otkrivenog prestupnika.