Darvinova Teorija Evolucije

    Svi smo učili u školi da je čovek postao od majmuna i samo od majmuna. To je vremenom postala svojevrsna dogma koja ne trpi bilo kakvo protivljenje. Nedavno se pojavila i jedna teorija iz oblasti evolucije koja govori da su današnje kokoške nastale od dinosaurusa?! Neverovatno na šta su sve spremni da bi odbranili teoriju evolucije, ali ...

    Naučnici koji su godinama usavršavali Darvinovu teoriju, pronalazili navodno karike koje nedostaju, pisali brdo knjiga na tu temu i zarađivali gomile para na njima, jednostavno ne dozvoljavaju bilo kakvu sumnju u njihove tvrdnje i naravno u Darvinovu teoriju. Međutim, dokazi protiv Darvina, danas ih sve više pritiskaju.
    Pre par godina, jedna naša ministarka pokušala je da obrazovanju u Srbiji predoči istinu o Darvinovoj teoriji evolucije. Međutim, desilo se da je bukvalno stavljena na strub srama. Osudili su je oni koji su o Darvinu čuli samo u petom razredu osnovne škole. Danas deca i dalje slušaju priču o majmunima...
    Kada je Čarls Darvin u pitanju i njegov način razmišljanja, predočiću vam pre svega jednu činjenicu za koju ne verujem da ste znali:


    Većina naučnika prihvata evoluciju ne kao teoriju, već kao ustanovljenu činjenicu. Kenet Hsu u časopisu 'Sedimentarna petrologija' kaže:'... Darvinizam sadrži opake  laži;  on nije prirodan zakon formulisan na osnovu činjeničnih dokaza, već jedna dogma koja odražava preovlađujuću društvenu filozofiju 19. veka.'  Čuveni švedski biolog Soren Levtrup je napisao: 'Verujem da će jednog dana darvinovski mit biti tretiran kao najveća obmana u istoriji nauke'.
    Međutim, po rečima filozofa Toma Betela:' Evolucija je možda najrevnosnije čuvana dogma američke javne filozofije. Mnogi zlatni standardi su napušteni, ali darvinizam će biti branjen do poslednjeg daha'.
    Zašto je većina naučnika prihvatila teoriju evolucije? Jesu li njeni dokazi tako ubedljivi? Videće se da nisu. Sa druge strane, da li je moguće da tako mnogo naučnika nije u pravu. Odgovor je - DA. Setite se samo Galileja ili Pastera, koji su dokazali da nije tačno ono u šta je verovao ceo svet njihovog doba - da je Zemlja u središtu univerzuma, odnosno da muve i pacovi nastaju od materije u raspadanju.

    Naučnik D.Votson je u časopisu 'Priroda' izjavio da je evolucija 'jedina univerzalno prihvaćena teorija, ne zato što je mogu potvrditi logički dokazi, već zato što joj je jedina alternativa Božje stvaranje, koje je naravno velikom broju ljudi neverovatno'. Čuveni britanski evolucionista Le Gros Klark kaže: 'Da se evolucija stvarno desila, može se naučno dokazati samo otkrićem fosilizovanih ostataka reprezentativnih uzoraka pretpostavljenih prelaznih tipova. Ključni dokaz za evoluciju moraju omogućiti paleontolozi, čiji je posao da proučavaju fosilni zapis. Međutim, da bi evolucijom nastali milioni postojećih i izumrlih biljnih i životinjskih vrsta, bilo je potrebno desetak miliona paralelnih evolucija, a svaka od njih bi imala milione stepenika. Svaki od njih bi morao da ima hiljade ili milione predstavnika - svaka vrsta je morala na svakom stepenu 'evolucije' imeti mnoge predstavnike, kao što i danas postoje, na primer, milioni miševa, a ne samo nekoliko njih. Tako bi sasvim formirane biljke ili životinje bile samo mali procenat ukupne populacije koju je imala svaka zasebna evolucija. Međutim, do danas su nađeni milioni fosila, oko 250.000 vrsta, a svi su sasvim formirane biljke i životinje. To je tačno ono što predviđa model stvaranja po kojem su sva živa bića nastala sasvim formirana.
    Evolucionisti često navode kao dokaz za evoluciju slučaj 'biberastog moljca' (Biston betularia). Populacija ovog leptira koji živi na svetlom drveću, počela je da tamni kako se odvijala industrijska revolucija, tako da je postala skoro sasvim crna.
    Međutim, ispostavilo se da ta vrsta nije potamnela evolutivno, već prosto zato što su tamni, melanični primerci, koji su uvek postojali, bili manje upadljivi na drveću potamnelom od industrijskih gasova, pa su ih ptice manje hvatale. To je razlog zbog kojeg se se crni leptirovi namnožili više od belih. Enciklopedija Internešenal Vajldlajf proglasila je ovaj slučaj za 'najupadljiviju evolutivnu promenu kojoj je čovek ikada bio svedok'. Ako je to najbolji dokaz za evoluciju, onda zaista evolucija nije uopte imala ljudskih svedoka, jer ovo uopšte nije bila evolucija.

  Prema teoriji evolucije, najprostiji oblici života, nastali su stvaranjem aminokiselina, koje su se igrom slučaja poređale u lanac i obrazovale proteine. Međutim, najjednostavniji protein sastoji se od lanca koji ima približno stotinak aminokiselina. U takvom rasporedu, samo jedan jedini raspored daje život dok ostali ne, a d se sto aminokiselina tako poređa šansa je jedan prema jedinici iza koje sledi još 158 nula! Prema astrofizičarima, bilo koji događaj sa verovatnoćom manjom od one koja iza pomenute jedinice sadrži više od 110 nula, i sam je ravan nuli, barem u ovom našem nama poznatom univerzumu. Biolog Edvard Konklin objasnio je slikovito takvu neverovatnoću sledećim upoređenjem: 'Verovatnoća da je život nastao slučajem može se uporediti sa verovatnoćom da će rezultat ekspozije u štampariji biti uredno i po redosledu složeno prošireno izdanje rečnika koji se u njoj štampa'.
  Drugi dokaz protiv evolucije predstavljaju fosili. Časopis 'Arizona dejli star' doneo je fotografiju uginule krave koja se raspada u pustinji. Uz komentar da od nje uskoro neće ništa ostati osim oštećenog skeleta, a naučnici pričaju da je potrebno milion godina da bi se dobila potrebna količina prašine, blata ili nanosa koji će prekriti životinju. Ali, fosili su pronalaženi gotovo netaknuti, sa svim unutrašnjim organima, kožom i naborima na njoj, školjke sa očuvanim mišićima, iako bi u toku fosilizacije usled hemijskog procesa oni morali da istrule. Evolucionisti ovaj problem nisu rešili, dok pristalice stvaranja misle da je došlo do velike katastrofe, opšteg potopa, koji je jedino mogao da iznenadno i brzo nataloži ogromne količine blata i mulja na uginule životinje. Ali to nije jedino pitanje na koje Darvinisti ne mogu da odgovore.
    Kada su u pitanju geološki slojevi, po nekoj logici, oni slede jedan drugog po starosti odozdo naviše, ali nije uvek tako!?Postoje brojni lokaliteti širom sveta gde su navodno stariji i jednostavniji fosili nataloženi tako da su vertikalno iznad 'mlađih' slojeva. Međutim prava komedija nastaje kada se pronađe živ i zdrav primerak zablude evolucionista. Gušter Tuatara izumro je pre 135 miliona godina, bar tako su tvrdili evolucionisti pošto nije pronađen nijedan njegov mlađi fosilni ostatak. Ali bruka se dogodila kada je nedavno na nekim ostrvima u blizini Novog Zelanda Tuatara pronađen živ i zdrav! Gde su fosilni ostaci ovog guštera u poslednjih 135 miliona godina?
    Na reci Peloksi, u blizini Glen Rouza u Teksasu, velika poplava 1900. godine sprala je naslage mulja i otkrila krečnjački sloj ispod, star 120 miliona godina. U njemu su blizu jedno drugom, pronađeni otisci ljudskih stopala i nogu dinosaurusa! Jedan od evolucionista odmah je ponudio 'logično' objašnjenje; 'da je stena jednom bila meka, pa je tuda prošao dinosaurus, zatim se skamenila, a nakon 60 miliona godina, ona je iz nekog razloga ponovo smekšala, pa je onda tuda prošao čovek'!? Da li je iko ikada čuo ovakvo nešto? Na pitanje zbog čega u tom ponovnom razmekšavanju stene tragovi dinosaurusa nisu nestali, pametni evolucionista je samo slegnuo ramenima. Ali, da bi stvar bila još zanimljivija, biljni ostaci u tom sloju krečnjaka ispitani pomoću ugljenikovog izotopa C-14, pokazali su starost između 38.000 i 39.000 godina, što nameće zaključak da ni otisci čoveka ali ni dinosaurusa ne mogu biti stariji od toga!

   Kreacionisti veruju da je starost zemlje mnogo manja, nego što to tvrde evolucionisti, a da se većina geološki važnih formacija Zemlje može objasniti samo velikim biblijskim Potopom, kao na primer Tinetanski plato, Karu grupa u Africi sa oko 800 milijardi kičmenjačkih fosila, 'miocenske' naslage u Kaliforniji sa oko milijardu fosiliziranih haringi na području od samo deset kvadratnih kilometara! Potop je doskora bio generalno prihvaćen. Sve do oko 1800. godine geologija na Oksfordu, Kembridžu i drugim univerzitetima zasnivala se na Potopu, a tada se pojavio darvinizam i potreba da mu se geologija prilagodi.
  Evolucionisti su uzeli za starost Zemlje 4,4 milijarde godina i to prosto zato što misle da je to bio period dovoljno dug za evoluciju. Ali, drugi egzaktni metodi ukazuju na starost Zemlje od samo desetak hiljada godina!
  Međutim, treba znati da nema direktnog metoda određivanja starosti bilo kakve stene. Mada postoje vrlo tačne metode za određivanje današnjih razmera uran-olovo, torijum-olovo, kalijum-argon i drugih izotopskih odnosa u stenama - nema, naravno direktne metode za procenjivanje početnih odnosa tih izotopa u stenama kad su se one tek formirale. Radiohronolozi moraju pribeći indirektnim metodama, koje uključuju izvesne bazične pretpostavke, koje takođe uvek podrazumevaju milione ili milijarde godina. Međutim, noviji autori uveliko osporavaju te metode i ukazuju na druge pouzdane metode datiranja koji potvrđuju vrlo malu starost Zemlje.

    U podzemlju Britanskog prirodnjačkog muzeja nalazi se jedan fosil ljudskog skeleta, iskopan iz depozita na Grande Teri, delu karipskog ostrva Gvadalupa. On još leži čvrsto uglavljen u bloku krečnjaka teškom dve tone, koji je čvršći od mermera za statue. Uglavio se tu dok je taj krečnjak još bio tečan, a njegovo pokopavanje bilo je iznenadno, izazvano nekom katastrofom, čemu su dokaz sklop kostiju i visoki organski sadržaj stene neposredno oko njega. Telo se još nije bilo raspalo kad je počelo njegovo zatrpavanje, što znači da su te kosti iste starosti kao i stena. Ništa tu ne bi bilo neobično da moderna geologija nije odredila da ta stena potiče iz miocena, perioda od pre 12 - 25 miliona godina, kad, po teoriji evolucije, na Zemlji ne samo da nije bilo ljudi, već ni njihovih navodnih majmunolikih predaka!
    I to nipošto nije usamljen primer. Svugde se uči, i smatra se naučnom činjenicom da je čovek evuluirao od neke vrste čovekolikog majmuna u toku poslednjih milion godina. Koriste se razne karte i dijagrami koji ukazuju na stepene takve evolucije. Ne govori se, međutim, o mnogobrojnim nalazima fosilizovanih ljudskih skeleta u geološkim slojevima koji se smatraju milionima godina starijim od onih u kojima se nalaze čovekovi navodni preci. Spomenućemo samo ljudske ostatke i do 200 miliona godina stare - kod Geli Hila, Ipsviča i Svanskomba u Engleskoj, u Kastenedolou i Olmou u Italiji, Abevilu, Fonteševadu i Klišiju u Francuskoj, Kanjeri u Južnoj Africi, Keiloru u Australiji i Načezu u SAD, zatim fosilizovane ljudske tragove iz perioda kembrija (pre 570 miliona godina), karbona (345 miliona godina) i jure (195 miliona godina) ..., kao i razna ljudska oruđa iz tih perioda.
    Zanimljiv aspekt ovog nalaza sa Gvadalupe je to što je on bio izložen javno kao kuriozitet još 1812. godine, ali kad je jednom darvinizam preovladao u naučnom svetu, on je prosto - sakriven. Prvi koji je do njega uspeo da dopre bio je antropolog Bil Kuper  i to tek 1983. godine, koji je zatim o njemu napisao raspravu 'Miocenski čovek'. Razlog tog skrivanja je jasan. Ovakvim nalazima dovode se u pitanje teorije i karijere učenih autoriteta, tako da je jednostavno došlo do medijske blokade - a ta blokada traje sve do danas. Mnogo je naučnika koji su gubili posao i čiji se radovi ne mogu objaviti ni u jednom 'ozbiljnom' naučnom časopisu jer se njihovi nalazi ne uklapaju u zvanične teorije o poreklu kosmosa i čoveka. Spomenimo samo dr Djuena Giša, koji je na osnovu fosilnih nalaza utvrdio da evolucije nije nikad ni bilo, zatim dr Roberta Džentrija, koji je dokazao, na osnovu radijacije u granitu, da je Zemlja stvorena za vrlo kratko vreme, i astronoma Haltona Erpa koji je dokazao da se svemir ne širi i da nije nastao span bengom, velikom eksplozijom, odnosno da takozvani Doplerov efekat treba tumačiti drugačije - posle čega mu je uskraćeno korišćenje opservatorije Palomar u Americi!
    Iz istih razloga skrivana je i istina o nalazu sa Gvadalupe. Poslednji naučni spis koji spominje ljudske ostatke u tim depozitima objavio je istraživač Spenser još 1901. godine. Od tada o njima nema ni reči, jer taj nalaz podrazumeva da je ili metod procene starosti slojeva Zemlje sasvim pogrešan, ili je fosilni čovek daleko stariji od svog pretpostavljenog pretka, što je, naravno, sa aspekta evolucije apsurdno.
    Većina današnjih naučnika rešava ovakve probleme oprobanim sistemom: evolucija je neosporna, a ako se činjenice u nju ne uklapaju - tim gore po činjenice!

    Pre 25 godina desilo se nešto o čemu se danas malo priča. Britanski fizičar Fred Hojl izjavio je da je jedan od najčuvenijih fosila na svetu - najverovatnije falsifikat. Radi se o fosilu poznatom kao arheopteriks (Archaeopteryx) koji je smešten u Prirodnjačkom muzeju u Londonu i sadrži kostur prastarog gmizavca, ukrašen lepo očuvanim perjem. Inače, ovo stvorenje je ponos evolucionista, i po njima, ono zajedno sa svojom sabraćom po ostalim muzejima, upečatljivo pokazuje evolutivni prelaz od gmizavaca prema pticama. Ova izjava Freda Hojla ima i svoju naučnu pozadinu. Vršene su višemesečne analize u kojima su sa njim sarađivali i fizičari Čandra Vikramasing iz Kardifa i Li Spetner, konsultant za elektronske sisteme u Rehovatu u Izraelu. Oni su utvrdili da je još 1860. godine jedan dovitljivi Bavarac jednostavno dodao perje na dva originalna fosila gmizavaca. Ovi se falsifikati nalaze u Londonu i Berlinu. Ova tri fizičara objavili su i sliku londonskog fosila, tvrdeći da se na njima jasno vide intervencije falsifikatora.(Na slici je londonski primerak).

    Li Spetner je prvi posumljao u fosili kada je negde pročitao da dva fosila sa najuočljivijim perjem potiču iz kolekcije bavarskog doktora Karla Haberlajna. Spetner i njegove kolege fizičari su došli do zaključka da je Haberlajn izdubio prostor oko dva fosilna ostatka gmizavaca nalik dinosauru i to mesto popunio matricom od cementa. Zatim je u tu smesu utisnuo kokošije ili slično perje, kako bi dobio željeni otisak. Otkriveni su i znaci falsifikatorskog rada: fini zrnasti supstrat ispod perja i grudvice slične žvakaćoj gumi, koje bi mogle da budu ostaci cementa. Kako kaže Hojl: ' Otkrivene su i druge anomalije koje bi odmah uočio svaki fizičar'.
    Fosil je prelomljen na pola. Otisak ovog stvorenja se reflektuje i na drugoj ploči, koja je sačuvana kada je stena sa fosilom prelomljena. Hojl i saradnici primetili su ulegnuća i izbočine koji se ne ogledaju jednako perfektno na drugoj ploči. Na kraju su ukazali i na dvostruke otiske perja koje su otkrili na nekoliko mesta.
    Trojica fizičara imala je iduju da skine delić sloja sa krila fosila i podvrgne ga hemijskim testovima kako bi eventualno otkrili tragove gumarabike ili nekog sličnog materijala novijeg datuma. Naravno, čelnici Prirodnjačkog muzeja nisu dali da se 'uznemirava' jedan od najznačajnijih fosila u svetu.

   Otkriće koje je izazvalo najviše interesovanja u naše dane načinili su supružnici Liki 1960. godine. Oni su godinama tražili ostatke praistorijskog čoveka u klancu Olduvai u Tanzaniji. Jednog dana je gospođa Liki spazila nekoliko zuba koji su se pomaljali iz zemlje. Kopajući na tom mestu pronašli su preko 400 fragmenata lobanje koja je bila teško oštećena. Lice je bilo dugačko, a čelo se spoštalo neposredno iza očnih arkada. Lice je bilo majmunoliko u proporcijama, ali ljudsko u ostalim pojedinostima. Zubi su podsećali na zube australopiteka. Liki je ovoj vrsti dao ime Zinjanthropus africanus, čovek iz istočne afrike. Iznenađenje je izazvao rezultat kalijum-argon testa koji je bio obavljen na materijalu u kojem je lobanja bila pronađena. Test je dao milion i sedamsto pedeset hiljada godina kao približnu starost materijala. Većina antropologa smatrala je da se čovek pojavio na Zemlji pre najviše sto hiljada godina, a ova brojka od gotovo dva miliona godina poremetila je osetno hronologiju ljudske rase.
   Dok su rasprave oko ovoga još trajale, nova otkrića unela su dodatnu zbunjenost među antropologe. U Evropi su pronađeni novi ostaci u slojevima ispod onih u kojima je nađen neandertalac, a pripadale su čoveku koji je bio mnogo bliži savremenom čoveku nego neandertalac. Zastupnici evolucije neandertalca od majmunolikih predaka bili su toliko zaprepašteni da su bili skloni negirati autentičnost nalaza. Ali, dokazi su nastavili da se gomilaju. Posebno je jedno nalazište bilo tako uverljivo da se više nije moglo proveravati. Pećina u Fontševadu u južnoj Francuskoj pokazivala je tipične oznake prebivališta neandertalaca. Ispod tog sloja bio je krečnjački talog, a ispod njega, na dubini od oko dva metra, pronađeno je mnogo životinjskih kosiju i dve ljudske lobanje. Lobanje su imale obim savremenih, a nedostajali su im i teški očni lukovi neandertalca. Oruđa pronađena oko njih pripadala su periodu pre pojave neandertalca. Fluorni test definitivno je pokazao da su lobanje starije od neandertalskih.
   U praktično svim obeležjima lobanje iz Fontševada bile su jednake današnjim, a ipak nije bilo nikakve sumnje da su pripadale ljudima koji su živeli pre neandertalaca. I tako su antropolozi bili prisiljeni da priznaju da neandertalac nije nastao evolucionim razvitkom od neke 'primitivnije' rase, već da je u stvari rezultat izrođavanja neke zdravije i naprednije rase. I tu smo dobili situaciju da je bio 'čovek pre pračoveka'. Problem porekla pračoveka nije bio ograničen samo na Evropu. Kad je poznati istraživač Diboa otišao na Javu 1890. godine, prvo njegovo otkriće bila je takozvana Vadjak lobanja. Ona je bila tako savremena po svojim karakteristikama da je bila u potpunoj nesaglasnosti sa njegovim zamislima o izgledu preistorijskog čoveka i on ju je zanemario, ne dopuštajući nikome da je prouči gotovo 30 godina. U međuvremenu su načinjeni slični nalazi i problem je dostigao iste razmere kao i u Evropi. Kako je veliki broj tih lobanja bio stariji, ili bar jednako star kao pitekantropus, to je pretpostavka da se pitekantropus razvio od primitivnijih vrsta postala sve neodrživija. Tada je takođe dokazano da su neki od australoida savremenog izgleda, (kako su nazivani preistorijski ljudi jugoistočne Azije) u bliskom srodstvu sa australskim urođenicima. Smatralo se, naime, da su australski urođenici savremeni ljudi neandertalskog tipa, ali su najnoviji radovi obezvredili to tvrđenje i pokazali da oni uopšte nisu neandertalci, mada imaju neke karakteristike koje podsećaju na tu vrstu pračoveka.
   Istu zbrku izazvao je i slučaj Australopithicena iz južne i istočne Afrike. Dva metra pod ispod Zinjantropusa pronađene su kosti vilica, fragmenti lobanje, ključnjače, rebara i stopala. Najčudnije kod tih kostiju je to što su potpuno slične kostima savremenog čoveka, a ipak se nalaze nekoliko metara ispod ostataka čoveka za kojeg se smatralo da je najraniji primerak ljudske vrste. Odkud čovek pre pračoveka?
   Dalju zabunu u ovom slučaju izazvao je rezultat kalijum-argon testa koji je jednom sloju bazalta u području Zinjantropusa dao starost od milion i trista hiljada godina, a drugom četiri miliona - što čini razliku od dva miliona i setamsto hiljada godina za materijal iz iste vulkanse nakupine. Godine 1969. jedna naučna ekspedicija pronašla je kod jezera Rudolf u Etiopiji izvestan broj zuba i dve donje vilice australopiteka u sedimentima čija je starost procenjena na četiri miliona godina. Zapanji se čovek kad vidi šta se sve ne traži od njega da veruje! Odličan primer tome je i Pitdaunski čovek, koji je zaluđivao stručnjake za ljudsku evoluciju preko četrdeset godina, a bio je namerna prevara. Rekonstruisan je na osnovu jednog jedinog zuba za koji se na kraju, ispostavilo da je svinjski! Engleski naučnik Vilfrid E.Legros Klark, priznak tako jedan od vodećih anatomskih autoriteta u svetu, mnogo je pisao o tim primercima čovekove vrste. U članku 'Čovek' koji je objavljen u Britanskoj enciklopediji 1966. godine, on tvrdi da se karakteristike koje pokazuju lobanje južnoafričkih praljudi nikada ne mogu naći kod majmuna. Nijedna od karličnih kostiju nije slična majmunskim, već  je jasno hominidna, to jest pripada čoveku. Ostaci južnoafričkog pračoveka su u mnogo karakteristika različiti od ostataka majmuna, i što se tiče lobanje, a i zuba i kostiju udova. Oni nemaju isturenih očnjaka kao majmuni, već normalne ljudske zube. Oni se potpuno izdvajaju iz kruga savremenih majmuna i imaju karakteristike savremenih ljudi, iako su po rastu bili mnogo manji.
    Pitekantropus i  svi njegovi srodnici, isto tako kao i neandertalac, potuno su odbačeni kao mogući preci savremenog čoveka. Australopitekus, koji je tako slavodobitno istican kao rešenje problema postanka čoveka, sada je zbačen sa prestola i diskreditovan. Što se više proučavaju ostaci preistorijskog čoveka nađeni po celom svetu, dokazi da su postali od životinjskih predaka sve su slabiji i neuverljiviji. Sa druge strane, ako se vratimo biblijskom izveštaju o raseljavanju ljudi sa Ararata i iz Vavilona, slika nam postaje sve jasnija i jasnija. Odlazeći u svim smerovima sa Srednjeg istoka, čovek je proširio i svoju 'kulturu kamenog doba' po celom Starom svetu, brzo usvajao bolje metode pravljenja oruđa, građenja zaklona, gajenja žitarica i razvijanja stočarstva. Varijacije koje su izazvale nastajanje tako različitih rasa kao što su bile neandertalska, pitekantropska i austalopitečka potpuno su razumljive  kad se uzmu u obzir različiti uslovi pod kojima je čovek živeo u različitim područjima. U većem delu sveta te neprikladne mutacije su izumrle, a zamenili su ih ljudi boljih fizičkih osobina, iako su se u nekim područjima još održale u velikom broju, kao na primer u centralnoj Africi, na Novoj Gvineji i u Australiji. Naučnik Cukerman kaže: 'Ako izuzmemo mogućnost Stvaranja, onda je očito čovek morao nastati iz jednog majmunolikog stvorenja, ali ako jeste, za to nema apsolutno nikakvog dokaza u fosilnom zapisu'.
   Posle svega ovoga, čini se da bi trebalo ponovo pažljivo da se preispita ono čemu su nas učili u školi, a što se sasvim lepo uklapalo u ateističku teoriju evolucije, sve dok nije negirano upravo onim na što se najviše pozivalo - samom naukom. Izgleda da je vreme da priznamo da smo božanskog, a ne majmunskog porekla.