Paralelni Svet - Dama U Belom

    U starim zamkovima borave takozvane 'Bele dame' - eterične i providne ženske utvare obučene u belo. Svaka plemićka porodica u Bavarskoj ima svoju 'belu damu' koja je često identifikovana sa nekom tragično preminulom plemkinjom.

    Njena pojava povezana je sa događajima važnim za život onih koji ih vide, a ponekad 'bela dama' izvodi na puti izgubljene putnike, pomaže u kućnim radovima, čuva nepoznata bogatstva ... Ona poznaje sudbinu ljudi i njen je svedok. Prva pojava 'bele dame' koju beleži istorija, desila se 29. oktobra 1268. godine. Toga dana, kako beleži jedna stara hronika, u zamku Volfštajnu u blizini Landšuta, severozapadno od Minhena, bavarskoj princezi Elizabeti, udovici cara Konrada IV Hoenštaufena, prikazala se 'bela dama'. Princeza je tada izgubila svaku nadu da će videti najmlađeg sina, poslednjeg muškog naslednika carske porodice. Mladić je godinu dana ranije otišao u Italiju u nastojanju da povrati moć Hoenštaufena. Poduhvat nije uspeo i Karlo d'Anđo ga je osudio na smrt. Istog dana kada je njegova majka videla 'belu damu' on je pogubljen u Napulju!
    Iako je ova 'bela dama' Hoenštaufenovih najpoznatija, i mnoge druge 'bele dame' lutaju po Bavarskoj. Neke se redovno vraćaju, a neke 'spavaju' generacijama i onda se neočekivano pojave. Oni koji su ih videli kažu da imaju izgled devojke. Ova misteriozna gospa u belom inspirisala je mnoge pisce, pesnike i muzičare. Početkom XIX veka F.A.Boaldije napisao je operu 'Bela Dama' koja je doživela veliki uspeh. 'Bele dame' su često vezane za tragične ljubavi. Na primer, u danas razrušenom zamku Karlštajn, pored Bad Rajhenhola, preko 700 godina javlja se bela utvara Gizele koja se ubila zbog ljubavi. Njen otac, vlasnik zamka, nije joj dozvolio da se uda za voljenog mladića jer joj je bio namenio drugog mladoženju. Kada nije mogla da izbegne taj dogovoreni brak, Gizela se bacila sa zidina zamka i još uvek nemirno luta.
    U Rimbahu, u zamku Lihteneg, luta druga 'bela dama', koja vekovima ponavlja tragični ritual. Obučena u belo i lepršava, kreće se duž kule i vanjskih zidova zamka, a onda neočekivano, uz jezik krik, bela sena skače odbijajući se od stene. I danas mnogi tvde da su videli kako nesretna devojka iz noći u noć ponavlja svoje jezivo samoubistvo. Razlog je naime bio, da kada je neprijatelj u XV veku napao njihov zamak, ćerka gospodara zamka zaljubila se u mladića iz suprotnog tabora. Roditelji su je prokleli, a ona se bacila sa kule.
    Severno od Bajrota, u Lauenštajnu, nalazi se veliki utvrđeni zamak u kome se svakih sedam godina pojavljuje ženska utvara obučena u svešteničku mantiju. Legenda potiče iz XVII veka i kaže da je ćerka gospodara zamka obukla mantiju da bi pobegla sa svojim ljubljenim, sa kojim je u kočijama nesrećno sletela sa litice.

    Tužna je i priča vezana za zamak Fegelštajn, čiji su ostaci u blizini Lindaua, na jezeru Konstanca. Koliko je poznato, tu lutaju mnogi duhovi, ali se najčešće javlja duh Ane, ugledne gospe iz toga kraja. Ona isprepliće vence od ruža, a ponekad se pojavljuje zaejdno sa svoje tri kćeri koje uvek najavljuju nečiju smrt. Legenda kaže kako je jednog dana neka prosjakinja, kojoj je umrla 18-godišnja ćerka jedinica, posetila gospu Anu, tada sretnu suprugu i majku. Prosjakinja je molila gospu Anu da joj da nekoliko ruža iz njenog vrta kako bi ukrasila kose svoje ćerke. Ali, ruže nisu samo simbol ljubavi nego i plemstva, pa ju je gospa Ana grubo odbila, rekavši joj da za svoju kćer isplete venac od koprive. Nije ni čudo što ju je ova proklela: 'Neka vaše ruže budu pogrebni venac vašim ćerkama'. Za samo godinu dana sve tri kćeri gospe Ane su umrle.
    U poznatom zamku u Bajrotu boravi 'bela dama' koja je ratoborna i neprijateljski raspoložena prema strancima, a o njenim postupcima svedoče i poznate istorijske ličnosti. Neprijatno iskustvo sa njom je imao general Bernadot koji je 1806. godine boravio u zamku nakon što je povredio neutralnost Prusije. Tokom noći uznemiravale su ga bučne i nasilne utvare.
    Godine 1806. isto se desilo i komandantu Napoleonovog 8. konjičkog korpusa, generalu D'Espanji, koji je boravio u istom zamku. Oko ponoći ađutante su probudili stravični krici koji su dolazili iz generalove sobe. Kada su určali u sobu, zatekli su njegovu ekselenciju ispod kreveta sa baldahinom koji se bio sručio na njega. General je ispričao da mu se prikazala 'bela dama' koja mu je pretila da će ga zadaviti, zatim je dovukla krevet na sred sobe i srušila ga na njega.

     Pretraženi su svi uglovi, podignut je pod, pocepane tapete po zidovima ne bi li našli neko tajno skrovište u kome se možda neko krio, ali sve je bilo uzalud. General je protumačio utvaru kao najavu svoje skore smrti. I zaista se tako i desilo, ubrzo je umro.
    Isti duh je dosađivao i Napoleonu koji je na putu ka Rusiji boravio u ovom zamku. Pošto mu je bila poznata ranija priča, poslao je glasnike da se pobrinu da mu ne bude pripremljena ista soba u kojoj je boravio i nesretni general. Njegovoj želji je udovoljeno, ali da je utvara ipak pronašla. Zamak u Bajrotu je restauriran, ali se 'bela dama' još uvek pojavljuje.
    Poznata je i 'bela dama' porodice Hoencloren. Ovde nije reč o utvari vezanoj za zamak nego za porodicu, jer se uvek pojavljuje na mestu gde se nalazi neki član porodice Hoencolern. Ta 'bela dama' prvi put se pojavila u zamkuPlasenburg, pored Kulmbaha, kada je predskazala smrt Albrehta III, princa naslednika Brandemburga, koji je živeo u XV veku. Zatim se pojavila 1489. godine, razbludnom princu Frederiku IV koga su zatim, zarobili njegovi sinovi i 15 godina držali zatočenog u kuli zamka.
e 'bele dame' desila se u noći 10. oktobra 1806. godine, u vreme takozvanog 'koalicionog rata'. Princ Ludvig Ferdinand, 34-godišnji brat Frederika Velikog, seo je za klavir u jednoj dvorani u zamku i počeo da svira. Za susednim stolom sedili su dostojanstvenici koji su se udružili protiv Napoleona, a začetnik te inicijative je bio mladi princ. Upravo su slavili, jer je izledalo da stvari idu željenim tokom. Kada je odzvonila ponoć, princ  je odjednom prebledio...
    Evo kako grof Karl fon Nostic, ađutant princa, opisuje prizor u svojim 'Memoarima' sačuvanim u arhivama porodice Hoencolern: 'Lepo prinčevo lice je čudno pobledilo, prsti koji su prelazili dirkama zastali su kao paralizovani, prešao je rukom preko očiju, pogledao me, zatim žurno ustao, zgrabio jednu sveću, pojurio prema vratima i nestao. zatim sam, u hodniku, video princa sa svećom u ruci kako seldi neku priliku umotanu u belo. To fantastično biće kretalo se bez ikakve žurbe, a kada je stiglo na kraj hodnika, samo je iščezlo. Tu, međutim, nije bilo nikakvih vrata. Jednostavno je nestala...'
    Razljućen, princ je pregledao zidove tražeći neki tajni prolaz kroz koji je prilika nestala, ali nije našao ništa. Kada mu je prišao ađutant, upitao je:
- Jesi li video?
- Da, jesam, žena obučena u belo.
- Znači nisam sanjao, i ja sam je diveo, to je bela dama.
    Prince je zakleo svog ađutanta da o ovome nikome ne priča i vratio se u dvoranu. Sledećeg jutra utvara se vratila. Sedila je plačući pored puta kda je princ prolazio na čelu svojih vojnika. Povikao je svom ađutantu: 'Bela dama me prati'. Nakon toga je odjurio galopom, a nekoliko sati kasnije princ je poginuo u boju zanjući da mora umreti. Znao je da bi svaki beg bio uzaludan.
    'Bela dama' je vekovima poznata porodici Hoencolern, a izgleda da tužne dogaćaje najavljuje noseći crne rukavice, a radosne, noseći bele. Poznato je da je 'bela dama' bila toliko popularna u Bavarskoj u XVIII i XIX veku, da su se mnoge princeze i plemkinje služile maskom kako bi se bez rizika uvukle u sobu svojih ljubljenih.