Današnji obožavaoci naučne fantastike redovno se izjašnjavaju za 'Zvezdane Staze', kao primer budućnosti u kojoj bi oni najradije živeli.
Od 1895. do danas ostvarila su se mnoga 'nemoguća predviđanja' naučne fantastike. Ali, šta bi se dogodilo kada bismo nekim vremeplovom mogli uploviti u budućnost i šta bismo tamo saznali o sudbini čovečanstva i o samom univerzumu.
Za Stivena Bakstera, poznatog pisca naučne fantastike, kažu da je novi Artur Klark. On je nedavno izneo predviđanje budućnosti čovečanstva u šest vremenskih tačaka. Ovde ćemo vam predstaviti kako to izgleda.
IZ SADAŠNJOSTI U 2096. GODINU
Godina je 2096. Na prvi pogled nije se mnogo toga promenilo u poslednjih 100 godina. Osnovni elementi gradova - putevi, vozila i zgrade - uglavnom su ostali isti. Ali, ako pogledamo malo bolje, videćemo da su naučnici stvorili puteve i trotoare od samoobnavljajućeg asfalta. Nema više znaka 'Radovi na putu'. Naravno, saobraćaj je još gust, ali vozila idu veoma brzo i vrlo blizu jedni drugima. Vozila su već danas postala 'pametna', jer mogu da 'razgovaraju' sa satelitima, radi planiranja putanje i izbegavanja saobraćajne gužve, ali 2096. biće još pametnija.
Ona će razgovarati čak između sebe, tako da kola na kraju kolone mogu brzo da reaguju na promene koje se dešavaju na početku.
Svuda je informaciona tehnologija: minijaturni računari su svuda - u kolima, našoj odeći, pa čak i u nama samima. U dnevnoj štampi glavni naslovi su o konferenciji najbogatijih zemalja na svetu: Vijetnamu, Koreji, Japanu, Kini, Maleziji, Indiji... One razgovaraju o distribuciji humanitarne pomoći Evropi.
Događa se nešto još zanimljivije: vanzemaljske životne forme pobedile su u legalnoj bici u Svetskom vrhovnom sudu da budu priznate kao inteligentne. To nisu vanzemaljske forme sa drugih svetova već bića koja je stvorio čovek: kompjuterski virus - kompleksni potomak današnjeg virusa.
Kolaps ekologije je zaustavljen, čak je i preusmeren. Mogu se videti ogromne lopte ugljen-monoksida smrznutog u vazduhu, ako i gigantski avioni koji lete iznad polova da bi popravili ozonski omotač.
Poslednje velike životinje sveta - nosorozi i slonovi - žive u ogromnom rezervatu u Africi, a Zemlja je ogromna biosfera uređena kao park. Ljudi su zdravi i dugovečni, a čak i siromašnije zemlje uživaju u ekonomskom procvatu i većem standardu. Ali, ako se produži porast nataliteta, ponestaće nam mnoge elementarne potrepštine kao, na primer, hrana ili energija.
To će se desiti ako ostanemo na Zemlji. A, šta ako potražimo neko bolje mesto za život? Godina 2096. biće godina uspešnog istraživanja svemira. Kroz nekoliko leta novi lagani materijali olakšaće i pojeftiniti odlazak do orbite i dalje. Naravno, sledeći ljudi koji će stati na Mesec biće verovatno Kinezi.
IZ 2096. U 2996. GODINU
Čovek sada živi i van Zemlje. Mesec i okolina Zemlje istraženi su i kolonizovani. Na asteroidima su otvoreni rudnici i farme, a razvili su se i neki novi sportovi, prilagođeni izdržljivosti ljudi u svemiru. Ipak, najveći deo populacije ostao je na Zemlji, a svetovi stvoreni van naše planete veštački su i izolovani.
Ali, pojavljuje se veliki problem. Sledeće ledeno doba očekuje se oko 4.000 godine. Ljudska civilizacija u sadašnjoj formi ne bi mogla da preživi veliko zamrzavanje, tako da nam je potreban jedan sasvim novi svet. Od planeta u Sunčevom sistemu Mars je možda najbolji kandidat, pa 2996. dolazi do naseljavanja 'Crvene planete', u vidu zelenih kupola raspoređenih oko kanjona i kratera.
Pa, kako izgleda Mars? Kad biste hodali po njegovoj površini verovatno biste se smrzli u roku od nekoliko minuta. Ali, najpre biste umrli od izloženosti vakuumu, a tada bi vaš leš ispržili sunčevi ultraljubičasti zraci. Naravno, treba transformisati Mars, odnosno učiniti da bude sličan Zemlji. Međutim, za to će biti potrebno mnogo vremena.
Ovog puta ćemo ubrzati i otići sto hiljada godina unapred...
IZ 2996. U STOHILJADITU
Očigledno je da se Mars mnogo promenio. Sada ima zelenu severnu hemisferu i ogromni plavi okean koji mu prekriva čitavu južnu poluloptu. Ali, neki elementi starom Marsa ipak su se održali: mogu se videti ogromni vulkani, toliko veliki da se dižu van guste, tople atmosfere.
Osim Marsa, nastanjuju se i dtugi kopneni svetovi, kao Venera, Merkur i Jupiterovi meseci. Brzi tranzitni sistemi šire se po Sunčevom sistemu: glistine rupe, prolazi u svemiru kroz koje će biti moguće putovati od Zemlje do Jupitera za svega četiri ili pet sati. Sa takvim 'podzemnim prolazom' Sunčev sistem može da izgleda mali, kao što nam tako danas izgleda Zemlja.
I čovečanstvo se već kreće dalje, izvan Sunčevog sistema. Gledajući iz sadašnjosti, prve letelice za svemirska istraživanja, kao na primer američki 'Pionir' i 'Vojadžer', putovale bi desetine hiljada godina do neke od najbližih zvezda.
Prva prava zvezdana proba mogao bi biti minijaturni robot, možda veličine paka za hokej, velike brzine, tako da može da počne da šalje slike obližnjih zvezda kroz nekoliko decenija. A, kroz nekoliko vekova možda ćemo ugledati prvi svemirski brod sa ljudima. Ali, on neće biti nimalo nalik 'Enterprajzu' iz 'Zvezdanih staza', jer za tako nešto još ne postoji neophodno gorivo i još nema načina da putujemo brže od svetlosti.
Generacije ljudi živeće u svemiru pre nego što se nastane na nekoj planeti. Kad brod stigne do cilja, posada će naići na pust svet. Putnici će postepeno osnivati kolonije, pa će uskoro doći vreme da nova generacija ljudi izgradi još modernije brodove i krene dalje i dublje u galaksiju, u potragu za novim prebivalištima.
Galaksija je veliko mesto - široka je sto hiljada svetlosnih godina. Kolonije u razvoju uticaće jedna na drugu - gledaćemo carstva kako rastu i propadaju, dobijene i izgubljene ratove. Ali, kada jednom započne, možemo očekivati da će migracija nezaustavljivo da se nastavi u svim pravcima svemirskog beskraja.
U STOMILIONITOJ
Sada smo poleteli u daleku budućnost i prešli sto miliona godina. Radi pojašnjenja - pre sto miliona godina bila je era krede, u kojoj su dominirali dinosaurusi i nije bilo ljudi, nego samo nekoliko vrsta primitivnih sisara.
U stomilionitoj godini cela galaksija biće naseljena ljudskim bićima. Kada danas pogledamo u večernje nebo, vidimo pojaseve i prstenove kako okružuju planete, i sfere koje okružuju zvezde i upijaju i koriste njihovu energiju. Znači, sada nam je jasna Zemljina orbita, ali za sto miliona godina moguće su brojne promene. Ljudi tada neće izgledati kao današnji, nego će biti u jednom sasvim drugom obliku, kao - grmoviti roboti. Prema tome, mehanička forma izgledaće kao drvo, sa nizom udova koji se smanjuju i do mikroskopskih razmera.
Ti novi ljudi biće prilagođeni životu u svemiru i sposobni da se hrane direktno od sunčeve svetlosti. Na ovaj način galaksija može da podrži veliku populaciju. Život je trodimenzionalan i sve izgleda kao da smo se vratili u okean - okean svemira.
U STO HILJADA MILIJARDITOJ GODINI
Sunce će postati toplije, a majka Zemlja bez stanovništva. Neće biti dovoljno ugljen-dioksida u atmosferi, potrebnog za održanje fotosinteze biljaka. Posle pet milijardi godina Suncu se bliži kraj. Ono se povećalo u moćni crveni oblak, a zatim, na kraju, postaje mali, hladni beli patuljak.
Sunce će postati toplije, a majka Zemlja bez stanovništva. Neće biti dovoljno ugljen-dioksida u atmosferi, potrebnog za održanje fotosinteze biljaka. Posle pet milijardi godina Suncu se bliži kraj. Ono se povećalo u moćni crveni oblak, a zatim, na kraju, postaje mali, hladni beli patuljak. Sunce će postati toplije, a majka Zemlja bez stanovništva. Neće biti dovoljno ugljen-dioksida u atmosferi, potrebnog za održanje fotosinteze biljaka. Posle pet milijardi godina Suncu se bliži kraj. Ono se povećalo u moćni crveni oblak, a zatim, na kraju, postaje mali, hladni beli patuljak.
Zemlja je nestala, ali ljudski život raširio se po celoj galaksiji. Mnogi drugi zvezdani sistemi tek treba da budu nastanjeni, a čak i mlade zvezde se formiraju.
Posle sto milijardi godina nijedna nova zvezda neće moći više da se formira, jer su zalihe hidrogenskog gasa u galaskiji konačno iscrpljene. A posle sto hiljada milijardi godina i poslednje zvezde pretvoriće se u patuljke.
Univerzum će tada izgledati veoma mračno i strašno. U svemiru će se nalaziti male ali hladne patuljaste zvezde i crne rupe. Da li je u takvim uslovima održanje života još moguće? Mrtve zvezde u tankim veštačkim opnama okružene su ljudskim kolonijama. Zalihe energije tako su male da je pravi i dinamičan život nemoguć. Ljudi moraju da se zadovolje egzistiranjem uz pomoć veštačke stvarnosti, a svest se održava pomoću ogromnih kompjutera, koji su povezani i međusobno i sa gotovo sasvim ugaslim zvezdama.
Neveseo kraj ove sadašnje lepote planete Zemlje. ali, ipak, sve je to vizija futurista koji su očigledno zainteresovani samo za materijalni svet. Šta je sa duhovnim svetovima u koje ćemo dospeti već sutra, jedan po jedan? Njih se sviti usponi i katastrofe planeta i galaksija ionako ne dotiču.