Da Li Živimo u Matriksu?

    Od pamtiveka jedna dilema muči čoveka, a to je, da li je moguće vratiti se u prošlost ili otići u budućnost uz pomoć neke sprave koja bi nas prenosila kroz vreme. To bi možda trebalo uskoro da bude rešeno - barem tako su još početkom ovog XXI veka najavljivali stručnjaci.

    Jedan od njih je bio i Igor Novikov, ugledni astrofizičar i direktor Centra za teorijsku astrofiziku u Kopenhagenu. Rođen je u SSSR-u, a doktorat iz fizike stekao je 1965. godine. Početkom 90-tih godina XX veka bio je jedno vreme direktor Instituta  za fiziku Lebedev u Moskvi. Najpoznatija dela su mu 'Crne rupe u svemiru' i 'Reka vremena', u kojoj objašnjava zbog čega se zakoni prirode ne protive mogućnosti putovanja kroz vreme.
    Koautor je i petnaestak knjiga o kosmologiji i astrofizici, zajedno sa Stivenom Houkingom, Kup Tornom, Ričardom Prajsom i drugim najvećim autoritetima na ovom polju. Od 1998. godine je član Kraljevskog astronomskog društva Danske.
    Kada jedan ovakav svetski priznati stručnjak javno govori o temi koja s u naučnim krugovima do skoro svrstavala isključivo u oblast naučne fantastike, onda njegovi stavovi ne samo da zaslužuju dužnu pažnju, već je i trenutak da se zapitamo - da li nas uskoro očekuju organizovana turistička putovanja u Stari Rim, poseta građenju egipatskih piramida i Kineskog zida ili obilazak futurističkih naselja naših praprapotomaka u dalekoj budućnosti?

    Filmovi u kojima se vrte vremeplovi od žice i sijalica, a junaci sa filmske trake doživljavaju niz peripetija dok lutaju iz epohe u epohu, delovaće budućim generacijama isto tako naivno, kao što nama deluje strah prvih filmskih gledalaca koji su prilikom projekcija filma 'Ulazak lokomotive u grad', poverovali da će ih ona pregaziti.
    Šta to naučnicima daje nadu da će jedna od najjačih naučnih tabu teba - putovanje kroz vreme, konačno biti srušena? Ono što se smatralo neprikosnovenim još od vremena Ajnštajnove teorije relativiteta - da je brzinu svetlosti nemoguće prevazići, sada je uveliko dovedeno u pitanje, a samim tim, barem teorijski, i postojanje najvažnije prepreke za konstruisanje 'vremenske mašine'.
    Istaknuti nemački fizičar Ginter Nimc je postavio pitanje:
- Ako putnici kroz vreme ne mogu da menjaju prošlost sami, mogu li da promene istoriju šaljući poruku u prošlost umesto toga? Ajnštajnove teorije relativnosti govore da ko nešto može putovati brže od svetlosti, onda ima mesta verovanju da se može vratiti u prošlost.
    Ginter Nimc izveo je eksperiment u svojoj laboratoriji, čiji rezultat je potvrđen na ekranu. On je Mocartovu '40 Simfoniju' negde poslao kao elektromagnetne talase brzinom 4,7 puta većom od brzine svetlosti, i ako je ova kompozicija probila vremensku barijeru, nekako dospela u prošlost i tamo se 'materijalizovala' u nama poznatom obliku, možda ju je upravo svojim 'prijemnikom' od neuromoždanih transmitera 'uhvatio' baš sam Mocart i sada je, kao svoju inspiraciju, prenosi na papir. Ali, ko je u tom slučaju onda pravi kompozitor ove simfonije??!!
    Ovakvi i slični paradoksi itekako zanimaju sva zvučna imena savremene fizike, ali tek što se pozabave načinom na koji bi se, sa naučne tačke gledišta, moglo ostvariti putovanje kroz vreme. Jedan od takvih autoriteta, Kip Torn, profesor teoretske fizike na Prinston Univerzitetu, pretpostavku bazira na takozvanim 'crvotočnim rupama' - svojevrsnim tunelima ili prečicama kroz prostor - vreme, čije su postojanje, istina u vrlo kratkim i mikroskopskim bljeskovima, naučnici uspeli da dokažu 90-tih godina XX veka.
    Igor Novikov napominje da bi teoretski bilo moguće napraviti vremeplov, ali bi on, što se tiče putovanja u prošlost, funkcionisao samo do trenutka kada je stvoren, dok bi mogao da pohodi budućnost i kroz uticaj na događaje u njoj - da menja prošlost! Ima li, dakle, ili nema 'vremenskog paradoksa', situacije u kojoj putnik kroz vreme, recimo, ubistvom svog pretka dovodi sebe u apsolutnu situaciju da nikada u stvari i nije rođen???
    U jednoj raspravi posvećenoj putovanju kroz vreme koju je svojevremeno 90-tih godina XX veka organizovao BBC, učestvovali su pored Igora Novikova i Stiven Hoking, Kip Torn, Dejvid Dojč, Karl Sagan i drugi veliki stučnjaci iz ove oblasti. Nakon što su se složili sa mišljenjem Novikova da mašina za putovanje kroz vreme u stvarnosti ni na koji način ne protivreči zakonima fizike i logike, i da to nije nikakva fantazija, već ozbiljan naučni rad, na red su došle i imlikacije koje bi mogle nastati posetom čoveka današnjice nekom prošlom dobu i promenama kakve bi mogao da izazove svojim delovanjem, a koje bi posledično imale možda i poguban uticaj na vreme iz kog je putnik iz vremeplova stigao u istoriju.

    Naravno, u pitanju je bio čuveni paradok 'deda i unuk' - kada unuk u prošlosti pronalazi svoga dedu i ubija ga pre rođenja svoga oca, dovodeći na taj način u pitanje i sopstveno rođenje. Igor Novikov kaže:
- Naravno, taj problem je razmatran mnogo u literaturi, filmovima i naučnoj fantastici, ali ja ne govorim o fantaziji već o pravoj nauci. Ono što se dogodilo, dogodilo se ine može biti ponovljeno dva puta na različite načine. Siguran sam da bi priroda u tom slučaju našla mogućnost da spreči događanje paradoksa tipa 'deda i unuk'. Ovu ideju je Igor Novikov već ranije formulisao u nauci poznatoj kao 'Novikovljev princip samodoslednosti'.
    Stiven Hoking kaže sledeće:
- Putovanje kroz vreme može da bude moguće, ali u tom slučaju treba da se zapitamo zašto mi nismo posećeni od strane turista iz budućnosti?
    Na to je Karl Sagan izjavio:
- Taj argument je, nalazim, veoma diskutabilan. Ako su vremenski izleti u prošlost mogući, oni možda iz budućnosti još nisu stigli do našeg vremena. Ali, postoji mogućnost da su oni već ovde i da ih mi viđamo, ali ih nazivamo drugačije, na primer - neidentifikovani leteći objekti ili možda - duhovi.
    Kip Torn uporedio je uazak u svemirske crvotočine sa bilijarskim stolom i kuglom koja upada u rupu, i kaže:
- U ovom slučaju ja imam samo jednu bilijarsku kuglu i ja je šaljem u usta 'rupe od crva' i ona će zatim izaći iz tih usta pre nego što je ušla u njih, bila udarena i upala u tu rupu - eto vam paradoksa!
    U diskusiji ovakve vrste, i tema takozvanih paralelnih svetova, čije postojanje rešava problem odnosa dede i unuka, je neizbežna, čak i među velikim naučnicima. Deda i unuk se jednostavno ne bi sreli, barem ne u svojoj vremenskoj ravni, već u paralelnim svetovima, što bi moglo da ima odraza u našoj stvarnosti.

   
    Astrofizičar Dejvid Dojč rekao je sledeće:
- Kvantna mehanika je teorija o mnogo paralelnih univerzuma. Neki od njih su nam sasvim nalik, a drugi se veoma razlikuju od našeg. Ima nama bliskih univerzuma kji se ralikuju od ovog samo po položaju jednog fotona ili elektrona. Postoje sasvim udaljeni svemiri, čak i takvi u kojima ja nikada nisam rođen.

    Paralelni svetovi, dakle, puni su naših kopija, i kopija naših kopija, u svim mogućim varijantama koje se mogu zamisliti kao ostvarljive, zaključno sa pomenutom mogućnošću - da u jednom od ti svetova nismo ni bili rođeni! Prema tome, možda je baš u toj dimenziji u opasnosti samo naš deda - da ga ubije unuk kojeg nikada nije imao, ako mu stigne u goste putem vremelova.
    Nik Bostrom, sa Univerziteta Jejl u Americi, zapitao se: 'Da li već živimo u Matriksu?', verujući da je holivudski film u nastavcima znatno bliži istini nego što mnogi uopšte pomišljaju. On je sačinio više kalkulacija i nakon toga je zaključio da možda, baš sada, živimo u svetu simulacija. On kaže:
- Možda je naš život kompjuterski program što ga je izmislilo post-ljudsko društvo koje živi u onome što mi shvatamo kao budućnost?
    U skladu sa ovom pretpostavkom, on je zaključio da ukoliko simulacija za tvorce znači izigravanje Boga, dakle kažnjavanje i nagrađivanje određenog ponašanja, treba sve da učinimo da ne budemo izbrisani! A to znači da živimo bezgrešno i što je najvažnije, da nikome ne govorimo o simulaciji i da se pravimo da ne znamo za nju!
    Da li postoje nove, nepoznate dimenzije - istraživanje prave prirode gravitacije, na primer, smatraju mnogi, naučnike će neminovno dovesti do toga da priznaju da postoji više od četiri dimenzije koje smo mi u stanju da proučimo. Gravitacija, već od Ajnštajnove opšte teorije relativiteta, više je značajna kao neraskidivo svojstvo vremena i prostora nego sila, pa se u stvari Zemlja ne okreće oko Sunca zbog njegove gravitacione sile, već zato što je zarobljena u vemensko prostornom vrtlogu koji stvara Sunce.
    Pošto je sve međusobno povezano - po teoriji stringova - i gravitacija se objašnjava kao deo višedimenzionalnih svetova, a prema toj teoriji, model univerzuma u stvari je jedanaesto - dimenionalni svet. Ako se dokaže da je brzina gravitacije veća, a ne jednaka - kako je Ajnštajn pretpostavljao - brzini svetlosti, njegova teorija biće dovedena u pitanje, a onda smo samo na korak od ulaska u vremensku mašinu i destinaciju koju odaberemo po volji.
    Ali, ako je sve predodređno u našim ćivotima, bilo simulacijom tipa 'Matriksa' ili kroz paralelne svetove, gde je onda naša takozvana 'slobodna volja'? Ovo je slikovito objasnio Igor Novikov i kaže:
- Ja mogu da imam slobodnu volju da se šetam po ovom zidu bez posebne opreme. To je moja slobodna volja. No, mogu li ja to uraditi? Ne, ne mogu. Zašto? Zbog zakona fizike, zakona gravitacije. To je zabranjeno.
    On zaključuje da će iz tog razloga vremeplov, kada bude konstruisan, moći da se vrati u prošlost samo do trenutka kada je stvoren. On lično ne veruje mnogo u pretpostavku o paralelnim svetovima.
    Ko zna, moža i greši, ali bez obzira što naučnici o pravljenju vremenske mašine govore da će se to dogoditi 'uskoro', takvu odrednicu ne treba shvatiti bukvalno. Jer, proračuni, bar za sada, kažu da bi za funkcionisanje vremeplova trebalo kao preduslov stvoriti silu gravitacije uz pomoć mase koja bi bila približno jednaka Jupiterovoj!
    Znači, načekaćemo se ...