vrh
Meni


Čuvajte Se Kletvi

     Ne Proklinjite Druge. Neki psiholozi su primetili sličnost između predviđanja sopstvene smrti i takozvanog sindroma 'uperene kosti' prisutnog u animističkim društvenim zajednicama. Naime, dovoljno je da vrač ili osoba koja poseduje neki magijski predmet bace kletvu na pojedinca, upere u njega kost i kažu mu da će uskoro umreti. Iako potpuno zdrava, žrtva je ponekad toliko traumatizovana da zaista umire kako je i prorečeno.

        Veliki Pedi je bio Aboridžin zaposlen u australijskoj policiji. Pedi je uhapsio osumnjičenog za ubistvo, Aboridžina iz susednog plemena koji ga je nakon hapšenja prokleo. Za manje od 24 časa, Pedi je od veselog i zdravog čoveka postao drhtava i prestrašena senka. Depresija i fizička slabost su se povećavale iz dana u dan. Posle dve nedelje, Veliki Pedi je umro.
    Oni koji su proučavali sindrom uperene kosti, smatraju da osoba koja veruje u kletve može psihološki izazvati sopstvenu smrt. Ako je to tačno, onda se isto može reći i za one koji su tačno predvideli datum svoje smrti. 
    Tradicija kletvi postoji verovatno u svim (ne)kulturama sveta. I kod nas se odavno 'primila'. U čemu je 'štos'? Kako to da kletve u nekim slučajevima deluju, a u drugim – nemaju uticaja? Reklo bi se da je stvar u tome što oni na koje je bačena kletva jednostavno – ne veruju u njen učinak. A kada bi poverovali – loše bi im se pisalo... Ovo nije prazna priča, već dokumentovana ozbiljnim naučnim istraživanjima, baziranim na proučavanju ne magije, već – biologije...

VEŠTICA I MLINAR

    Kroz istoriju, poznati su slučajevi 'uspelih' kletvi. Da ne idemo dalje u prošlost, zabeležen je 'boj' iz 1576, kada su se u bavarskom gradiću, Loru na Majni sukobili veštica Margret Šerčen i mlinar Stofel Zigler: 'Ti si ponosni mlinar, ali ja ću uskoro mleti tvoje šape, i bićeš gotov' - upozoravala je Margret. Kako tvrdi istraživač sa Oksfordskog univerziteta Robin Brigs, specijalizovan za istoriju religije i veštičarenja, Zigler se istog trenutka srušio i umro. Takođe, Brigs citira reči francuske veštice Manžat Ljanar, s početka 17. veka: 'Kada (veštice) stvarno mrze nekoga, učine da taj dugo pati, i ako ga ne mrze previše, daće mu brzu smrt'. A 1587. portugalski istraživač i prirodnjak Gabriel Soares de Souza izveštava da članovi jednog brazilskog plemena mogu umreti od straha kada ih prokune vrač. Vekovima kasnije, Artur Leonard opisuje u svojoj knjizi iz 1906. The Lower Niger and its Tribes da je u Nigeriji video 'više od jednog prekaljenog ratnika kako umire, jer veruje da je začaran.' Još jedan primer poznat u literaturi jeste slučaj Maorke koja je sredinom 19. veka slučajno pojela voće ubrano sa mesta koje je proglašeno tabuom (tapu). Kada je, posle podne istog dana, shvatila da je prekršila tapu, tvrdila je da će je poglavičin duh ubiti. Umrla je u podne narednog dana. Takođe, u tekstu objavljenom 1942, eksperimentalni psiholog sa Harvarda, Volter Kenon, navodi da su maorski tabui toliko moćni da jak, mlad muškarac može umreti istog dana kada prekrši tapu: 'Žrtve umiru... dok njihova snaga ističe kao voda' - komentariše. Iako je poznato da, tu i tamo, vračevi ponekad 'pomognu' kletvi tako što dodaju i odgovarajuću dozu otrova, sasvim je dovoljno slučajeva u kojima je kletva sve 'odradila' sama.

SVE JE U UMU?

    U nekim delovima sveta, korišćenje ovih fatalnih moći i dalje je prilično uobičajeno. Od 1969. do 1980. psihijatar Hari Istvil lečio je 39 Aboridžina u Ist Arnhemu, (udaljenoj oblasti severne Australije, a pacijenti su patili od stanja zvanog 'strah izazvan čarobnjaštvom' (sorcery induced fear).
    Drugim rečima - kletva je navela Aboridžine da žive u stanju akutnog užasa. Istvil je čak došao do zaključka da je 'stanje rastućeg straha' - treći najuobičajeniji psihitrijski sindrom među njegovim aboridžinskim pacijentima. U trećini slučajeva, iznenadna smrt bliskih članova porodice doprinela je strahu od eventualnih kletvi koje baca lokalni vrač.
    Drugi 'okidači', kako je naveo Istvil, uključivali su nesvesno skrnavljenje ceremonijalnog zemljišta (što podseća na pomenuti slučaj Maorke), ubistva tokom međuplemenske borbe i – greške koje je počinio pacijentov otac tokom rituala.

    Kulturološki i sociološki gledano, kako objašnjava Kenon Istvilovo iskustvo, ponašanje žrtve ukazuje da ona jednostavno veruje je ukleta. 'Doživljaju' se najčešće priključuje i porodica, koja prekida socijalne kontakte sa onim na koga su bačene čini.
   Takođe, dešava se i da se žrtvi redukuje pristip vodi, koja je u tom području vredan, ali i oskudan resurs, a rođaci aktivno rade na tome da žrtvu ubede da nema potrebe da pije i jede, jer je ionako već 'na drugoj strani'.
Naravno, nisu kletve 'rezervisane' samo za malobrojna preostala primitivna plemena. Ne tako davno, 1968, u jednom francuskom selu, žena koja je sumnjala da je napadnuta magijom, postala je fokus kontra- rituala koje su izvodili članovi njenog mesta. Narednog jutra osumnjičena veštica (piše Brigs), koja je znala za komšijske aktivnosti, završila je u bolnici. U beskraj je lekarima ponavljala jednu rečenicu: 'Ja se bojim'. Bila je previše preplašena da bi mogla da jede i umrla je sedam meseci kasnije...

NEUBLAŽENI STRAH

    Kako se ovo može objasniti sa naučnog gledišta? Prema medicinskom istraživaču dr Džozefi Kampini Bakot sa Univerziteta Ohajo, kod većine onih koji su pogođeni vudu magijom javlja se mučnina, povraćanje, dijareja, promene u ukusu, neobjašnjivi gubitak težine, halucinacije.... Neke žrtve žale se da životinje žive u njihovom telu ili da mile ispod kože, dok drugi imaju nagon da hodaju na sve četiri i čuju čudne glasove ili – pate od grčeva, slabosti, paralize i intenzivnog znojenja. I Istvil pominje da njegovi Aboridžini pate od intenzivne uzrujanosti, vidljivog nemira i obilnog preznojavanja, a noću ne spavaju, već osluškuju čudne zvuke koji se čuju u blizini kolibe.
    Ovi simptomi obeležja su stanja 'bori se ili beži'. Naime, kada se suočavamo sa nečim potencijalno opasnim, naša tela se pripremaju da se suprotstave opasnosti ili - da pobegnu što brže moguće. Tako nivo glukoze i masti u organizmu raste, da bi mišići bili snabdeveni potrebnom energijom. Krv se sliva iz glave u druge delove tela (što dovodi do bledila), a srce lupa jako i ubrzano. I dah postaje ubrzan, zenice se šire i obliva vas hladan znoj. Promene dolaze i do organa za varenje što, logično – dovodi do mučnine i dijareje.
    Stanje 'bori se ili beži' priroda je osmislila radi očuvanja naših života, međutim, ako strah pređe u hroničan, priča je – sasvim drugačija. Predugo ostajanje u ovom stanju troši naše mentalne, fizičke i emocionalne rezerve, što dovodi do isrpljenosti kao predispozicije za bolest i smrt. Kod ljudi sa bazičnim zdravstvenim problemima (srce, bubrezi ili pluća), aktivnost simpatičkog nervnog sistema može biti dovoljna da ubije, tako što dovodi do srčanog udara.
S druge strane, kod zdravih ljudi, komentariše američki biolog i psiholog Donald Mors, može doći do smrti kada je stres tako veliki da ubrza smenjivanje simpatičke i parasimpatičke nervne aktivnosti. Ovi delovi nervnog sistema ispunjavaju različite funkcije, oni su biološki jin i jang. Recimo, simpatičko delovanje ubrzava puls, dok ga parasimaptičko usporava, a balans između dva dejstva veoma je bitan (eto razloga zašto ne možemo da spavamo kada smo pod stresom – ili ako živimo sa kletvom). Mnoge tehnike samopomoći kod stresa – kao što su biofidbek, meditacija i joga – rade delimično na rastu parasimpatičke aktivnosti, tako rebalansirajući vaš nervni sistem.
    Mors objašnjava da kod stanja 'bori se ili beži' dominira simpatički odgovor (srčani ritam, ritam disanja i krvi pritisak rastu). Međutim, kada osoba veruje da je situacija beznadežna, parasimpatički odgovor proizvodi primetno usporavanje rada srca, a to može dovesti do abnormalnog srčanog ritma i opasno niskog krvnog pritiska.
Sve ovo iscrpljuje srce i mozak (zbog manjka kiseonika i hranljivih materija) što može rezultirati i – smrću.

I STRES UBIJA

    Slični biološki procesi verovatno su u osnovi i drugih neobjašnjenih smrti. Neki od američkih vojnika koji su umrli prilikom iskrcavanja u Normandiju (konkretno – na Omaha Bič) imali su samo površinske rane – podseća Mors, smatrajući da oni 'verovatno umrli od straha'. Poznato je i da posle zemljotresa spasioci nalaze leševe bez znakova povreda. A Kenon podseća i na slučaj čoveka koji je tokom Prvog svetskog rata zatrpan u podrumu nakon eksplozije bombe: preminuo je od posledica šoka posle 48 sati a – autopsijom nije pronađena nijedna povreda.
    U Španskom građanskom ratu (1936-1939) lekari su su se susreli sa stanjem nazvanim 'zloćudna anksioznost', koje karakteriše rastući puls (više od 120) i disanje oko tri puta brže od normalnog (što pokazuje na povišenu aktivnost simpatičkog nervnog sistema). Većina pacijenata patila je i od nedostatka hrane i vode i umarali bi za tri ili četiri dana. Autopsije većinom nisu pokazale nikakve povrede ili ozbiljnije bolesti. 'Kombinacija nedostatka hrane i vode, anksioznost, veoma ubrzan puls i disanje, udruženi sa dejstvom šoka, imaju trajne efekte, što se vrlo dobro uklapa sa fatalnim uslovima kakvi postoje u primitivnim plemenim' - piše Kenon.
    Ipak, ima nade! Isti autor opisuje kako aboridžinski vrač izvodi ceremoniju tokom koje 'uklanja' manji objekat (kost, šljunak, štapić....) iz tela pacijenta, tvrdeći da je na taj način otklonio magijom izazvanu bolest. 'Žrtva, do tog trenutka na putu ka smrti, diže glavu i gleda u čuđenju u predmet. Zatim traži vodu i brzo se oporavlja' - navodi.
    Placebo ili ne – stvar funkcioniše... I, eto rešenja: ako u kletvu ne verujete – ne može vam ništa. A i ako poverujete, nađite nekoga da vas 'razmađija' ili makar – da vas uveri da su čini skinute...


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane