Čovek Slon - Džozef Merik

    Svaka zemlja ima svoja čudovišta i legende o njima. U Francuskoj je to bio Kvazimodo, u Nemačkoj Kaspar Hauzer, a o nadaleko čuvenom engleskom čudovištu, izvesnom Džozefu Meriku, zvanom Čovek-slon, napravljen je pozorišni komad autora Bernarda Pomeransa, film reditelja Dejvida Linča i desetine knjiga, odavno razgrabljenih.

    Ulogu Čoveka slona - Džozefa Merika, tumačio je u popzorišnom komadu slavni pevač Dejvid Bouvi. Na festivalu fantastičnog filma u Avoriazu, 1980. godine, film Dejvida Linča 'Čovek slon' odnosi nagradu za najbolji film. Prva i potpuno autentična priča o Čoveku slonu potiče od ir Frederika Trevisa, doktora anatomije, koji je prvi prihvatio Džozefa Merika u londonsku bolnicu jednog decembarskog dana 1886. godine.
    Evo šta je naučnik o tome rekao: 'Bio je najodvratniji porimerak anstva koji sam ikada vid. U toku svoje prakse imao sam priliku da se susretnem sa groznim deformitetima lica do kojih je došlo usred nesreća ili bolesti, isto tako da vidim sakatosti i nakaznosti tela koje su izazivali najrazličitiji uzroci - ali nikada nisam naišao na tako degradiranu i odvratnu verziju ljudske vrste. Bio je bosonog i do pasa nag, a inače je imao na sebi iskrzane pantalone koje su morale pripadati nekom debelom čoveku'.
    Džozef Merik se rodio 21. aprila 1864. godine u Leičesteru, u Engleskoj. Njegovi deformiteti počeli su da se pojavljuju u petoj godini života. Majka, koja je bila učiteljica, okružuje ga ljubavlju, ali otac ih uskoro napušta. Kasnije, kada odraste, Džozef Merik neikada se neće razdvajati od medaljona u kojem se nalazila slika njegove majke, za koju je tvrdio da je bila veoma lepa i da ju je, tokom jedne procesije sa životinjama, oborio na ulici slon. Bila je trudna, pa je udarac na njemu izazvao pomenute deformitete.
    Kasnije će se saznati da Džozef Merikboluje od neizlećive genetske bolesti - neurofibromatoze. Bolest još nosi naziv čoveka koji ju je otkrio, Reklinga Hauzena. Reč je o skupu simptoma, strahovitoj neurološkoj zbrci koju prati ogavna i smeđa pigmentacija, potkožni tumori i monstruozni koštani deformiteti. u jednoj kratkoj autobiografiji, Džozef Merik je sebe ovako opisao: 'Obim moje glave iznosi 90 centimetara. Veliku količinu mesa imam prema leđima, poput šoljice za belu kafu. Brugi deo čine brda i doline udruženi zajedno, dok je lice takvo da ga niko ne bože opisati'.
    Čelo Džozefa Merika činile u dve jezive koštane mase od kojih se jedna nadnosio nad desno oko, usta su mu sasvim deformisana i onemogućavaju mu da preavilno govori, nos mu je komadić mesa koji se nosem može zvati samo što se nalazi na tom mestu, nekoliko dlaka kose visi sa strrane lobanje. Desna ruka po obliku i veličini liči na slonovsko stopalo a iznosi 30 centimetara oko zapešća i 12 centimetara oko prsta. Leva šaka i ruka nisu veće od ruke desetogodišnjeg deteta, iako je sve vrlo proporcionalno - jedino levu ruku i genitalije nije zahvatila bolest. Stopala i noge prekriveni su debelim slojem mesa - kao i grudni koš, istog izgleda i boja kao kod slona. Odista niko, pre nego što bi video, nije mogao verovati da može postojati takva stvar. Komadići kože koji su visili oko njegovog tela ispuštali su nepodnošljivi miris.
    Majka Džozefa Merika umrla je kada je njemu bilo 10 godina, a njegov otac koji je dobio još jedno dete u drughom braku, uzeo ga je sebi, pa je Džozef morao da podnosi i mržnju maćehe. Imao je 13 godina kada su ga ispisali iz škole i zapošljavbaju ga u fabrici cigara iz koje će da pobegne dve godine kasnije. Tada dopada u ruke neke vrste menadžera, koji gga prikazuje po  vašarima, ali u svakom gradu im zabranjuju nastupe, jer 'čudovište' premašuje granice pristojnog.
     Reditelj Dejvid Linč kaže: 'U siromašnim zemljama ulice su pune deformisanih ljudi, prisutni su u svakodnevnom životu i bolje integrisani, dok u zemljama, nazoviomo ih civilizovanim, rugobe se odstranjuju. Mislim da danas niko ne želi da gleda oko sebe ono što mu je neprihvatljivpo za oko. Ljudi vole kalupe, konformizam, oni ne prihvataju nišpta što ih uznemiruje, mišta zbog čega bi mogli osećati krivicu. Više vole banalnost, to je sigurnije. Ako jedna alka na lancu zarđa, to ih traumatizuje, manje jedu i manje spavaju. Nemirni su. Kada bi sve nakaze izašle na ulice, niko više ne bi spavao i jeo kako dolikuje. Ljudi bi se porazbolevali'.

    Džozefa Merika će 1886. godine primiti doktor Frederik Trevis u londonsku bolnicvu i tu će stanovati sve o svoje smrti, aprila 1890. Uz pomoć doktora Kera Guma, doktor Trevis će učiniti koliko je moguće da Merika integriše u društvo. Jednim člankom, objavljenim u 'Tajmsu', izazvaće sažaljenje javnosti i prikupljenim prilozima uspeti da dve bolničke sober pretvopri u stan za Merika. Ubrzo će Džozef Merik postati ličnost za koju se interesuju ugledna gospoda i plemstvo viktorijanske Engleske. U posetu će mu dolaziti glumica Kendal, princ od Velsa, kraljica Aleksandra ... Oni će mu slati, svojom rukom napisane božićne čestitke i fotografije sa potpisom. Ledi Doroti Nevil mu daruje na poklon mali letnjikovac, vojvoda od Kembridža srebrni sat, a doktor Trevis, toaletni pribor. Ukratko, mnogo darova i znakova prijateljstva koji mu pomažu da se oseti kao ljudsko biće.
    Iza svog odvratnog izgleda Džozef Merik je krio visoko razviojenu inteligenciju. Reditelj Dejvid Linč objašnjava: 'Interesantnoi je kod te ličnosti što nije ono što mislite da jeste. Vi ne očekujete da nađete u njemu ličnot sposobnu za ushićenja i oduševljenja iako se život sa njim gruo poigrao. Top je kao neka vrsta pouke - svako ima svoje probleme, a on se suočava sa monumentalnim problemom, sa jezivim životom koji uspeva da porihvati i trijumfuje nad samim sobom'.
    Obdaren izuzetnim umetničkim senziobilitetom, Merik ima romantičnu narav i plemenitu dušu. Levom rukom crta čestitke. Napravio je portret svoje majke i maketu crkve 'Sent Filip', koju vidi kroz prozor svoje sobe - ta se maketa još i danas može videti u londonskoj bolnici.


    Kada ga je 1980. godine Džek Hofsis zamolio da u Njujorku igra glavnu ulogu u komadu 'Čovek slon', čuvena muzička zvezda Dejvid Bouvi mnogo je proučavao život Džozefa Merika i našao neke čudne sličnosti među njima. Evo šta je o tome Bouvi rekao:'I ja ponekad osećam žeju da u potpunosti budem integrisan u društvop, osećam frustraciju da nisam njegov deo. Nije mi lako da se slobodno šećem ondonom ili čak Njujorkom. Četo mi je nemoguće da izađem iz hotela. Toi me plaši i često mi se čini i da sam ja neka vrsta čudovišta, neka zaniumljiva zver u očima ljudi. Jer, iako stojim pred njima, oni i dalje vide Bouvija sa televizije ili stranica časopisa. To je vrlo čudno. U tim trenucima ne postojim. Drukčiji sam jer oni samo to vide. U tom pogledu osećam blagonaklonost prema Džozefu Meriku, pa sam ove senzacije mogao da koristim, jer su mi bile bliske, u mojoj interpretaciji'.

    Bouvi je takođe veoma pažljivo posmatrao fizički hendikepirane osobe kako bi shvatio njihov način ponašanja i zaključuje: 'Kreću se mnogo brže nego što mislimo. Kreću se što je moguće brže, kako ne bi pokazali da su hendikepirani. Žele da ostave utisak kako im to lako polazi za rukom. Inače su veoma usamljene i frustrirane, agresiji i besu sklone osobe'.
    Reditelj Linč kaže: 'Mislim da mnbogi ljudi osećaju naklonost prema čudovištima. Većina nas se pita da li smo izvan tokova, znamo li manje stvari od drugih, jesmo li više van milosti. Većina stvari koje čudovišta osećaju, bliska je ostalim ljudima, ali manje intenziovno. Baš kao i Dejvid Bouvi kojem se čini da je čudovište kada pojavi na ulici, a on to nije. Radi se samo ostepenu, svi smo mi čudovišta, svi smo mi čudna bića.  Lično u to verujem kad se rtadi o meni jer imam ideje i misli koje drugi ne prihvataju i to mi daje osećanje da sam isključen. Živimo u čudnom svetu kad se uglavnom vole stvari koje drugi mrze ili obrnuto. Lako čovek danas oseti da je autsajder. Isto tako ljudi teško zamišpljaju da čudovišta mogu imati ljudska osećanja, a ja sam to hteo pokazati u filmu o Džozefu Meriku'.
    Film o Džonu Meriku snimljen je u crno beloj tehnici jer je režiser Dejvid Linč došavši u London, zaključio da upravo ta tehnika najbolje odražava viktorijansku epohu u kojoj se događa radnja, a svemu je pogodovalo i to što je Linč naišao i na bezbroj autentičnih mesta koj su dočarala početak industrijske ere, prve fagbreičke dimnjake kako strše u nebo i slične scene. Tu su mu zatim, da iluzija bude kompletnma, bili na dohvat autentični rekviziti Džozefa Merika - mornarska kapa, siva maska kojom je pokrivao lice, sa malim prorezom u visini levog oka, zatim, dugi kaput koji mu je dopirao do peta, kvrgavi štap kojim se poštapao.
    Linč je u ovom filmu prikazao Džozefa Merik u svoj njegovoj strahoti, ali takođe i u lepoti sa filmom nabijenom poetičnošću. Reditelj Dejvid Linč objašnjava: 'Priča o Džozefu Meriku prenosi osećaje, ideje koje imaju zajednički nazivnik. To su arehetipovi koje svako nosi u sebi i koji pripadaju čitavom svetu. Čudno ali istinito, ljudi su se, na ovaj ili onaj način, identifikovali sa njim. Mislim da je to stoga jer MErik nosi svoju nesreću kroz život na tako lep način da mu se moralo diviti. To je ono supštinsko. Dakako, u početku samo njegov fizički izgled privlači publku. Ljudi vole da gledaju čudovišta, jer ih fascinira nepoznato, oni im se odviše ne približvaju, ali vole da ih gledaju. U filmu smo na izvestan način eksploatisali Merikov fizički izgled. Ali, ono što e dogodilo filmu desilo se i Džozefu Meriku u stvarnom životu - ljudi su ga upoznali i vanjski izgled je iščezao, otkrili su da se dive onome što je u njemu samom.'
    Svoju autobiografiju Merik završava rečima:'Osećam se danas dobroi kao što sam se nekada loše osećao'. To se svima svaki dan događa - otkrivamo nečiju ličnost pošto smo je dugo odbijali zbog vanjskog izgleda. Čovek slon je školski primer takve pojave.
    Zbog težine svoje glave Džozef Merik nije mogao da spava u ispruženom popložaju. Čeznuo je za tim. Jedne večeri, bio je april 1890. ostvario je svoj san. Sutradan su ga našli mrtvog, ugušenog od težine vlastite glave. Možda i svi mi treba da pripazimo da nas uveče pred spavanje ne savladaju neke teške misli, jer svi smo mi na neki način čudovišta, iako to možda još nismo otkrili.