vrh
Meni

Lekcija Iz Černobila

     Nije trebalo da bude ovako... Niko se nije nadao da će svet dobiti ovako strahovitu lekciju, ako ju je svet uopšte i shvatio? Černobil je mali grad u Ukrajini u kome se nekada normalno živelo i radilo. Nalazi se skoro na samoj granici sa Bjelorusijom i sve do te subote 26. aprila 1986. godine bio je potpuno nepoznat u celom svetu, da bi nakon toga postao najpoznatiji sinonim za najstravičniju katastrofu u ljudskoj istoriji.
 
      


      Nuklearna elektrana u kojoj se zbila katastrofa nije bila smeštena u samom Černobilu već oko 18 km severozapadno od grada. Nuklearka se sastojala od četiri reaktora tipa RBMK-1000, od kojih je prvi stavljen u pogon 1977. godine, a četvrti reaktor, koji je eksplodirao, 1983. godine. Černobilska nuklearna elektrana je u punom kapacitetu sa svoja sva četiri reaktora davala oko 10 % ukupne električne energije Ukrajine.
    Havarija je izazvala isijavanje radioaktivne materije od 150 miliona kirija u trajanju od deset dana. Radioaktivni oblak prekrio je delove Ukrajine, SSSR-a i Evrope izazvavši različite vrste trovanja od kojih su najgora bila trovanja cezijumom 137 i jodom 131. Bilans eksplozije bio je užasan - preko 600.000 mrtvih i milioni obolelih od leukemije, raka tiroidne žlezde i drugih još ne ispitanih kancerogenih oboljenja.
    U prvim satima nakon eksplozije osoblje centrale i ekipe prve pomoći koje su bile prisutne na licu mesta, bili su izloženi jakoj radijaciji čiji su izvori bili delovi zapaljenog reaktora, radioaktivni oblak i skladište radioaktivnog materijala. Zbog visokih doza primljene radijacije 237 ljudi je smeštenoo u bolnice od kojih je 52 preminulo u narednih desetak dana. Sudbina ostalih nije javno obelodanjena, ali se zna da niko nije preživeo.

POKUŠAJ SKRIVANJA STRAVIČNE ISTINE

   Danas na ovom ugroženom području koje zahvata oko 130.000 kvadratnih kilometara prosečna doza radioaktivnosti iznosi između 75 - 140 milisiverta (mSv) što je u granicama dozvoljenog, ali zagađenost zemljišta i prirodnih resursa iznosi 40 kilobekerela (Bqk) po kvadratnom metru, dok se u prvoj zoni zagađenja kreće od 0.4 - 0.6 miliona bekerela! Da biste stekli uvid koliko je to zagađenje, rećićemo da je u svetu prosečna doza radijacije 2 milisiverta, odnosno 1 kilobekerel po metru kvadratnom. Ovo znači da je na ugroženom području zagađenost radioaktivnim materijalom 60 puta veća nego što je to normalno!
    Osobe koje su prve stigle na mesto nesreće i pristupile čišćenju  u krugu od 40 kilometara oko reaktora (vatrogasci, vojska, osoblje elektrane), ironično su nazivane 'likvidatorima'. Bilo ih je stotinjak hiljada i samo su pojedinci bili opremljeni dozimetrima i potpuno ispravnom opremom za zaštitu od radijacije. Oni su evakuisali oko 150 hiljada stanovnika iz 'zabranjene zone' koja je proglašena opasnom tek 2 dana nakon eksplozije, mada je radijacija bila tolika da je, po pravilu, i čitav Kijev morao biti evakuiran, ali... Kolika je bila radijacija kojoj su ljudi bili izloženi govori još nekoliko frapantnih podataka: vojnici i ostali koji su helikopterima dovoženi da na vrhu reaktora čiste lopatama radioaktivne otpatke radili su po smenama, a jedna smena trajala je od 1 do 2 minuta, maksimalno ! Takođe, svako vozilo koje je ušlo u zonu katastrofe: helikopteri, kamioni, vojna vozila, bageri... više nikada nisu smeli napustiti tu zonu, jer su u sebe upili toliku radijaciju da bi bili fatalni kada bi se takvi vratili u zdrave zone odakle su došli. Zbog toga su tamo, nakon svega, formirana prava groblja tih vozila i helikoptera (slika desno gore).
     Zdravstveno stanje prvih 'spasilaca', kao i stanje raseljenih, nije nikada praćeno, a tadašnja vlada je izdala naredbu da je sve u vezi černobilske katastrofe strogo čuvana tajna. I ostala bi da katastrofu nakon par dana nisu otkrili švedski naučnici. Inače, bilo je potrebno šest godina da se stranim stručnjacima i domaćim naučnicima dozvoli ulaz u zabranjeno područje kako bi ispitali sve posledice havarije.

POČETAK KATASTROFE

    Dan uoči eksplozije,  25. aprila 1986. godine vršena su testiranja u nuklearnoj elektrani koja su trebala testirati bezbednost sistema kao i sposobnost turbina da generišu dovoljne količine električne energije za pokretanje sigurnosnih sistema samog reaktora.
    Budući je za rad nuklearnog reaktora RBMK-1000 potrebna voda koja neprestano cirkulira u jezgri dokle god ima nuklearnog goriva, cilj testa je ustvari bio utvrditi mogu li turbine u fazi gašenja proizvesti dovoljno energije da pokrenu vodene pumpe od kojih zavisi rad samog nuklearnog reaktora.
    U skladu s tim testiranjem tokokom četvrtka 25. aprila 1986. godine pripremljeni su svi potrebni uslovi kako bi testiranje moglo početi te se tako počela postepeno smanjivati i produkcija električne energije sve do 50% posto mogućnosti reaktora, a zatim se potpuno neočekivano isključila regionalna elektrana koja je to područje opskrbljivala potrebnom električnom energijom. Nakon toga usledila je naredba od strane kontrolora u Kijevu da se daljnje postepeno smanjivanje odgodi jer je još bilo veče te je struja bila potrebna čitavoj regiji. Zahvaljujući toj neželjenoj okolnosti testiranje je odgođeno i povereno u ruke noćne smene koja je imala vrlo malo iskustva s radom u nuklearnim elektranama jer je velika većina njih bila dovedena iz elektrana koje su funkcionisale na ugalj.
    Oko 23 sata uveče tog dana kontrolor je dao odobrenje za nastavak postupka te je nazivna snaga reaktora od 3.2 GW trebala biti smanjena na 0.7-1.0 GW kako bi se moglo sprovesti testiranje na donjoj granici snage reaktora. Ali, problem je postojao u činjenici što noćna smena nije znala da je dnevna smena već uradila postepeno smanjivanje snage reaktora, te su sledili izvorne smernice testiranja, a što je prouzrokovalo prebrzo smanjenje snage reaktora. Oni su verovali kako je uzrok brzom opadanju snage reaktora kvar u jednom od automatskih regulatora snage, što je bio potpuno pogrešan zaključak. Prilikom brzog opadanja snage reaktora, reaktor proizvodi više nuklearno otrovnih produkata xenon-135, a koji su uspeli smanjiti snagu na 30 MW što je otprilike samo 5 % one snage koja se testiranjem htela postići.
    Nakon toga, noćna smena poduzela je sigurnosne mere u vidu uklanjanja kontrolnih poluga iznad nuklearnog reaktora, ali to nije previše pomoglo jer se snaga reaktora povećala samo do 200 MW, što još uvek nije predstavljalo ni trećinu minimuma potrebnog za eksperiment. Čak i usprkos toj činjenici noćna smena je odlučila nastaviti sa eksperimentom te su u 01:05 sledećeg dana bile uključene vodne pumpe koje su trebale biti pogonjene od strane turbina, te tako povećale protok vode iznad dopuštenih sigurnosnih mera u 01:19. A u točno 01:23:04 započeo je fatalni eksperiment. Na kontrolnoj ploči nije bilo nikakvog znaka koji bi upozoravao posadu na opasnost koja im preti. Pumpama za vodu je bio prekinut dovod energije, a turbina je bila odvojena od reaktora te se iz tog razloga povećala količina pare u središtu reaktora, a time i temperatura te su se u cevima počeli stvarati džepovi pare.
    Princip rada reaktora RMBK-1000 ima veliki koeficijent ispražnjenja. Koeficijent ispražnjenja je broj koji služi za procenu koliko se povećava ili smanjuje termalna produktivnost nuklearnog reaktora, a u ovom slučaju pozitivni koeficijent ispražnjenja naglo je povećao snagu reaktora budući se smanjila voda koja inače apsorbira neutrone te je u tom stanju reaktor postao vrlo nestabilan i nepredvidljiv. U 01:23:40 operatori su pritisnuli dugme na kontrolnoj ploči AZ-5 koje se koristi za isključivanje reaktora u slučaju nužde, a time su takođe stavljene u rad i manualne kontrolne poluge koje su ranije bile izvađene. No sporost mehanizma umetanja kontrolnih šipki koje traje od 18-20 sekundi te loš dizajn kontrolnih šipki ustvari su postigli suprotni efekt te povećali samu brzinu reakcije. U tom momentu, zbog povećane proizvodnje energije, nastala je deformacija rada mehanizma kontrolnih poluga jer su se kontrolne poluge zaustavile na jednoj trećini punog ciklusa i nisu mogle zaustaviti reakciju. Sedam sekundi kasnije u 01.23.47 snaga reaktora porasla je na 30 GW, odnosno deset puta više od uobičajenoga te su se počele topiti cevi za gorivo i naglo se povećao pritisak pare, a sve to rezultiralo je ogromnom eksplozijom pare koja je pomaknula i uništila poklopac reaktora težak čak 2.000 tona  i napravila ogromnu rupu u krovu. Nakon što je odleteo komad krova došlo je do reakcije između kiseonika iz vazduha sa vrlo visokim temperaturama reaktora i grafitnog moderatora na krajevima kontrolnih poluga, uzrokujući takozvanu 'Grafitnu vatru' koja je najviše pridonela širenju radioaktivnog oblaka na daljnja područja.
    Stanje za vreme nesreće je bilo veoma loše i to prvenstveno zbog dva faktora: nepripremljenosti na mogućnost nesreće, te pomanjkanja adekvatne opreme, a što je dovelo do mnoštva daljnjih negativnih posledica i krivih procena o tome šta treba dalje raditi. Stepeni radijacije u najžešće pogođenim područjima iznosili su oko 20.000 rendgena po satu, a samo radi upoređenja, smrtonosna doza radijacije iznosi oko 500 rendgena na pet sati. To je rezultiralo činjenicom da su neki nezaštićeni radnici u samo nekoliko minuta zadobili smrtonosne doze radijacije. Negativnu okolnost je predstavljala naročito činjenica da osoblje elektrane nije znalo koliko je radijacija ustvari velika jer je glavni uređaj za merenje radijacije stradao prilikom eksplozije, a svi ostali uređaji imali su premalu skalu očitanja radijacije (0.001 R/s) te su pokazivali samo da je stepen radijacije iznad gornje granice skale. Pore toga, posada elektrane krivo je pretpostavila kako stepen radijacije iznosi negde oko 3.6 R/h dok je stvarni stepen bio oko 5.600 puta veći. Zbog tih lažnih prikaza tada jedino radećih uređaja šef smene Aleksandar Akimov je procenio da je reaktor ostao netaknut, te olako ignorirao dokaze u formi komadića grafita i goriva reaktora oko zgrade, a kasnije je čak ignorisao i očitanja novog dozimetra radijacije koji je pokazivao povećani stepen radijacije tvrdeći kako je reč o neispravnom uređaju.
    Akimov je zajedno sa noćnom smenom ostao do jutra nastojeći napumpati vodu u reaktor, a da pritom nitko od njih nije nosio zaštitno odelo. Posledica toga bila je smrt od posledica radijacije Akimova i svih članova smene u roku manjem od tri nedelje nakon nesreće. Među žrtvama nije bila samo neiskusna noćna smena elektrane pošto su u pomoć posadi pristigli i vatrogasci kako su ugasili vatru koja je izbila kao posledica eksplozije, a kojima nije rečeno da je reč o eksploziji nuklearnog reaktora, te su oni postupali kao da je reč o gašenju običnog požara izazvanog strujom. U pet sati ujutro vatrogasci su ugasili požar, no velika većina njih zadobila je smrtonosne doze radijacije, koje su se odmah na licu mesta manifestovale kao mučnina, vrtoglavica i totalna malaksalost.
    Dva dana posle eksplozije, 27. aprila, reagovala je i sovjetska vlada nakon što se uverila u visoki stepen radijacije te započela tajni plan evakuacije kompletnog stanovništvo okolnog grada Pripyata gde su bile smeštene porodice zaposlenih u elektrani. Došlo je čak 1.200 autobusa i kamiona koji su formirali kolonu dugu 15 kilometara. Od posljedica radijacije neposredno nakon nesreće stradao je ukupan broj od 29 spasilaca, vatrogasaca i članova ekipe, a oko 350.000 ljudi evakuisano je iz kontaminiranih područja u blizini reaktora. Prema procenama stručnjaka stepen radijacije je bio jednak onome od 400 atomskih bombi bačenih na Hiroshimu!
     Ekosistem u blizini reaktora takođe je pretrpio katastrofalne posledice jer su četiri kvadratna kilometra okolne šume promenile boju u nijansu ljubičasto-smeđe boje, te su prozvane 'Crvenom šumom' - Red Forest, a stradao je i velik broj životinja dok su neke u potpunosti izgubile sposobnost razmnožavanja.

MOGUĆI UZROCI KATASTROFE

    Dve su osnovne i suprotne teorije zbog čega je došlo do nuklearne katastrofe u Černobilo. Prva teorija isključivim i jedinim krivcima smatra osoblje koje je u to vreme radilo u elektrani, dok druga teorija smatra kako je za katastrofu isključivo kriv dizajn nuklearnog reaktora RBMK-1000. Takođe, postoji i teorija zavere koja smatra kako se otpočetka znalo da RBMK reaktor ima ozbiljnih problema te da se su te informacije namerno skrivene od osoblja te kako je to ustvari glavni razlog zašto je većina osoblja bila sastavljena od ljudi koji nisu znali gotovo ništa o RBMK reaktoru.
    Kao glavni razlozi u prilog teorije o lošem dizajnu reaktora navode se opasno visoki koeficijent ispražnjenja što pospešuje nuklearnu reakciju ukoliko se u reaktorskoj vodi za hlađenje počnu stvarati mehurići pare te vrlo lako dovodi do nekontrolirane reakcije, ukoliko nema vanjskog posredovanja. S druge strane veliki nedostatak reaktora je bio i u građi kontrolnih poluga. Naime u nuklearnom reaktoru se kontrolne poluge stavljaju u reaktor kako bi se usporila reakcija, a u reaktoru RBMK su krajevi tih kontrolnih poluga u dužini od jednog metra bili od grafita, šuplji i napunjeni s vodom dok je stvarno funkcionalni ostatak koji apsorbira neutrone i sprečava reakciju bio napravljen od borovog karbida. Zbog tog dizajna u trenutku kad su šipke inicijalno umetnute u reaktor grafit koji je neutronski moderator ustvari je pospešio nuklearnu reakciju, umesto da je uspori. Zbog toga se i u prvih nekoliko sekundi od aktivacije kontrolnih poluga povećala produktivna snaga reaktora, umesto da se, kako je to bilo željeno, smanjila.
    Nepripremljeno i neiskusno osoblje nije znalo da su postigli suprotan efekt. Takođe, kanali s vodom teku vertikalno kroz jezgro što znači da se temperatura vode povećava kako voda ide prema gore i stoga čini temperaturno stepenovanje u jezgri. Taj efekt naročito dolazi do izražaja ukoliko se gornji deo pretvori u potpunosti u paru jer taj deo nakon te radnje više nije propisno i dovoljno hlađen te se time znatno povećava reaktivnost. U prilog lošeg dizajna svakako valja ubrojiti i samo delomični sistem zaštite od kontaminacije, a kojim su se hteli izbeći veliki troškovi koje bi puni sustav zahtevao s obzirom na veličinu reaktora, a reakciji su svakako pridoneli i nusprodukti fisije koji su se taložili u radu reaktora koji je bio u pogonu duže od dve godine.
    Kao glavni razlozi teorije po kojoj je osoblje isključivi krivac za nastalu nuklearnu katastrofu ističe se da se osoblje nije držalo propisanih procedura i sigurnosnih mera i to prvenstveno zahvaljujući njihovom neznanju i neiskustvu, loše komunikacije između glavnih operatora i samog osoblja u elektrani te naročito činjenica da je noćnu smeno radilo drugo osoblje koje nije bilo upoznato s problemima oko prvobitnog sprovođenja testa od strane dnevne smene te ponovno započelo ispočetka sprovoditi već započeti proces.
    Pre eksplozije planirano je proširenje nuklearne elektrane sa još dva reaktora, ali nakon havarije nuklearnog reaktora broj četiri, prekinut je dalji rad na nedovršenim reaktorima pet i šest, a oštećeni reaktor četiri je bio zatvoren te je između mesta nesreće i operacijskih zgrada postavljeno 200 metara betona. Prva tri reaktora su ipak uredno nastavila sa radom zbog pomanjkanja struje u Ukrajini. Ali, sada su i oni stavljeni van pogona i to reaktor broj dva nakon požara koji je izbio 1991, reaktor broj jedan 1996, a reaktor broj tri 2000. godine kada ga je prilikom svečanosti zatvaranja kompletne elektrane zatvorio tadašnji predsednik Ukrajine Leonid Kučma. Međutim, još uvek vrlo potencijalna opasnost leži u takozvanom betonskom sarkofagu, kako se u javnosti zove poznati zaštitni sloj betona stavljen preko oštećenog reaktora broj četiri, odnosno njegovoj sposobnosti da zadrži radijaciju.
    Naime, budući da je sarkofag bio na brzinu napravljen zbog brzog sprečavanja daljnjeg širenja radijacije, on ne predstavlja dugoročno optimalno rešenje, a već je prošao i znatan niz godina od njegove izgradnje te se na njemu jasno vide znakovi vremena. Procene govore da bi već jedan manji potres bio dovoljan da sruši krov sarkofaga, a što bi značilo ispuštanje novog radioaktivnog oblaka. Veliki problem predstavlja i voda koja ulazi u sarkofag, te širi radioaktivne čestice čitavom uništenom zgradom, a u zadnje vreme velik problem predstavlja i prašina, budući se mnoge radioaktivne čestice slične pepelu gomilaju i talože. Taj problem je delomično otklonjen ugradnjom filtracije vazduha 2001 godine. Ukrajinska vlada je 2007.godine usvojila predlog za izgradnjom čeličnog kućišta oko reaktora koji će stajati 1.4 milijardi dolara, a koji će biti dugačak 200 metara i širok 190 metara. Završetkom gradnje tog čeličnog kućišta trebalo bi se započeti i sa rastavljanjem samog nuklearnog reaktora.

AMERIČKA ISTRAŽIVANJA ČERNOBILA

    Od 1992. godine naučnici iz Ekološke laboratorije i odelenja za farmakologiju i toksikologiju Džordžija univerziteta u SAD, proučavali su životinjski svet u 'zoni isključenja' - prostoru u koji nije ulazio teren na 10 kilometara oko reaktora, gde je pristup još uvek zabranjen. Ovu ekipu su 1994. godine pojačali i genetičari sa univerziteta Teksas. Cilj ovog istraživanja bio je da se utvrdi biološko dejstvo masovno oslobođene radijacije na okolinu, obim genetičkih oštećenja i vrste zatrovanja organizama u najozračenijim predelima, odnosno tip apsorbovanih radionukleida i njihova količina.
    Glavno dejstvo radijacije sastojalo se u ogromnom povećanju slučajeva raka tiroidne žlezde kod dece mlađe od 15 godina. U Ukrajini, Belorusiji i ruskim regionima Kaluge i Brjanska broj obolele dece je sa godišnjeg proseka od 1‚0 obolelih skočio na 700! Slučajevi koji su analizirani ukazuju na agresivne kancerogene oblike, često praćene metastazama cervikalnih ganglija - nervne strukture u čovekovom vratu. S druge strane, porast kancerogenih oboljenja se javlja kod dece izložene zračenju u majčinoj utrobi i kod dece koja su rođena za vreme havarije reaktora. Pozitivna korelacija između eksplozije i porasta slučajeva leukemije i drugih kancerogenih oboljenja najizraženija je u Belorusiji.
    Istraživanja takođe ukazuju na porast urođenih deformacija ili mentalne zaostalosti u najugroženijim zonama. Ovo se objašnjava time što je zatrovanje lanca namirnica dovelo do značajnog odsustva vitamina u ishrani. Najviše su pogođene trudnice jer nedostatak samo jednog vitamina - antianemik B9, uzrokuje pojave deformacije centralnog nervnog sistema.
    Prvih godina nakon katastrofe u Černobilu malo je bilo sistematskog praćenja razvoja raznih patoloških pojava, dok, poslednjih 15-ak godina, vlada i naučnici se trude da taj zaostatak malo nadohnade. Međutim, posledice ovakvih katastrofa se ispoljavaju decenijama nakon nesreće i, kao što je bilo potrebno više desetina godina da se shvate posledice bombardovanja Hirošime i Nagasakija - gde istraživanja nisu prestala ni dana danas, tako će biti nuža još mnoga istraživanja da se precizno ocene posledice ove katastrofe.
    Psihološke posledice predstavljaju jedan od ozbiljnijih zdravstvenih problema za stanovništvo zatvorenih zona i preživele 'likvidatore', koji sada mogu nesmetano da se pojavlju u javnosti - ako uopšte i ima preživelih iz grupe prvih spasilaca. Slične psihološke posledice: trajna nervna rastrojenost, razne paranoje, šizofrenija, samoubilački i pojačan agresivni nagon, depresija... obično se zapažaju prilikom katastrofalnih zemljotresa ili poplava. Ali, okolnost, da se neprekidno živi u krajevima zatrovanim jonizujućim zračenjima, u stanju je da izazove u velikoj meri različite i trajne posledice po ljudsku psihu. Trajni stres i depresija su samo jedan vid problema sa kojima se susreću zdravstveni radnici u ugroženim područjima sa stanovništvom koje ne može samo o sebi da se stara. Može da se zaključi da i dan danas postoje ozbiljni psihološki problemi i brojne nepoznanice koje tek treba da se reše.

SVET KOJI MUTIRA

    Da bi izučila dejstvo otrovnih materija na ljudske gene, ekipa Teksaškog univerziteta koristila je tehnike i metode slične onima koje se već dugo primenjuju pri istraživanju evolutivnih promena. Eksperimentalni projekat černobiljskih istraživanja prati proces koji se vremenski odvijao u tri etape. Prvo, izdvojene su srodne životinjske vrste, sa sličnim ekološkim zahtevima. Te vrste, od kojih svaka istovetno reaguje na zatrovanje, posmatraju se u okviru samostalnih eksperimenata - izučavane su dve različite vrste unutar 'zabranjene zone' i van nje. Drugo, da bi bile utvrđene karakteristike mutanata pre eksplozije, selekcionisano je više populacija (naprimer, glodara) koje su živele što je moguće bliže ozračenim staništima, ali koje su tek neznatno oštećene zračenjem.
    Procena genatskih varijacija kod kontrolnih grupa i između njih, pružila je osnovne podatke za nezatrovana staništa. Takođe su prikupljeni mutanti među kontaminiranim grupama po šemi koja je bila slična šemi primenjenoj kod kontrolnih grupa. Zatim, izabran je funkcionalni konzervirani gen (citohromni b u mitohondrijalnoj DNK) koji je dovoljno dugačak (1143 bazična para) da se na njemu posmatraju nastale mutacije. Reč je o genu koji učestvuje u proizvodnji ćelijske energije i manje je podložan mutaciji nego gen nukleusnog DNK. Kod sisara mitohondrije se nasleđuju isključivo od ženki - dakle svi embrioni imaju mitohondrijalne gene identične genima svoje majke, sem ukoliko ne dođe do mutacije u janicima, ili u toku preranog razvoja.
     Polazeći od ovih kriterijuma mogu se uočiti promene na ugroženoj populaciji upoređujući preteranost varijacija kod te populacije, sa varijacijama kontrolnih životinja, te upoređujući genetske karakteristike majki i njihovih fetusa. Prvi rezultati, koji se tiču populacije glodara izloženih radioaktivnim padavinama, ukazuju da je došlo do promene bez presedana kod gena citohroma b. Sem toga, uočava se da konstantno dolazi do promena koje se ne mogu objasniti geografskim varijacijama ili prostiranjem varijacije.
    Nesumnjive promene kod svih vrsta skreću pažnju na to da menjanje genetskih sekvenci nije ograničeno na neku posebnu grupu organizama. Puno je dokaza da je molekularna promena izazvala funkcionalna oštećenja, mada životinje sa mutiranim genima ispoljavaju normalnu plodnost i životnost. Ipak, one se drastično razlikuju od normalnih. Izložene snažnim dozama radijacije njihov viralni proces je ozbiljno narušen i one izrastaju u genetičke monstrume. Vrlo raznolik, mada pomalo neobičan, život buja u krajevima sa visokim nivoom radijacije. Buja i napreduje, da se ne može ni pretpostaviti u šta može da se izrodi.
    I dok ljudi uglavnom boluju i umiru, insekata, miševa, srndaća, medveda, lisica, vidri i vukova ima više nego ikad pre. Takva zapažanje ne svedoče o pozitivnom reagovanju na radijaciju, već o pretvaranju urbanih i poljoprivrednih površina u površine oslobođene od ljudskog faktora i prepuštene prirodnom razvoju biljaka i životinja. Čovek se sklonio, prepustivši mutantima parče nekada svoga sveta.
Naučnici koriste jedinstvenu priliku koju im nudi černobiljska katastrofa jer 'uživo' prate efekte koje su do sada kontrolisano izazivali u specijalizovanim laboratorijama.

UPOZORENJE IZ ČERNOBILA

    Nuklearna katastrofa u Černobilu je najgora nuklearna katastrofa u ljudskoj istoriji koja je osvestila celokupnu svetsku javnost oko toga kavku opasnost prestavlja nuklearna energija. Ova nuklearna katastrofa pokazala je kako skupe mogu biti greške prilikom rada sa nuklearnim reaktorima i nagnala Vlade država koje koriste nuklearne elektrane da traže nove i sigurnije vrste nuklearnih reaktora te da postave na najviši mogući stepen sigurnosne mere oko postupanja u nuklearnim elektranama. O tome je li katastrofa nastala zbog lošeg i neiskusnog osoblja ili zbog lošeg projektovanja, još se uvek vodi polemika, iako su najverovatnije oba ta uzroka pridonela nuklearnoj katastrofi.     Na Černobilskom primeru se puno toga moglo naučiti, a i naučilo se, te su nuklearne elektrane postale mesta najvećeg mogućeg opreza. Ali, ni to izgleda nije dovoljno, jer slučaj sa katastrofom u Fukušimi u Japanu, to potvrđuje. Nuklearne elektrane su veliki problem i kada rade kako treba, jer nije rešen problem odlaganja nuklearnog otpada, naročito ne u siromašnijim državama, a velik problem predstavlja i terorizam koji bi se mogao okrenuti korištenju nuklearne tehnologije.
    Nuklearna energija nije ništa drugo već isključivo želja za moći, novcem i profitom određenih grupacija i bogatih zemalja. Oni ni nuklearni otpad ne zadržavaju u svojom zemlji, već ga skladište tajno u siromašnim zemljama koje dobijaju nešto novca za to. Kada se probudi svest kod svih ljudi, tada će se raskrstiti sa nuklarnim elektranama, na opšte oduševljenje svih stanovnika planete i same prirode.
    Postoji danas mnogo drugih načina dobijanja energije koji mogu da se koriste (vetar, sunce, voda), ali problem je što ne mogu da donesu toliki profit onima koji to očekuju. Na ljudima je da odaberu...


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane