Blaženstva Gospodnja

  Prvi Božji zakon, starozavetni, koji je bio objavljen narodu preko Mojsija, bio je u odnosu na novi, koji nam je doneo Gospod naš Isus Hristos, nesavršen, i na neki način, polovičan. On je ukazivao ljudima šta je zlo, šta je greh i šta ne treba činiti, ali nije govorio o tome šta je dobro, šta je vrlina i šta treba činiti. Starozavetni zakon je konstatovao zlo, ali nije davao sredstva ni načine kako da se to zlo uništi.

   Božijim planom za spasenje ljudskog roda, bilo je, još pre stvaranja sveta, predviđeno da Sin Božji siđe među ljude kao čovek i donese Novi zakon i sa njim način i sredstva za ozdravljenje i spasenje čovečanstva. Novi, Hristov zakon, prožima celo Jevanđelje, ali je najlepše i najjasnije izložen u Blaženstvima, odnosno u Besedi koju je Gospod Isus Hrist održao na gori pred mnogim narodima i svojim učenicima. Svoj zakon, Gospod isus Hristos je izložio u obliku devet blaženstava, poređanih kao devet stepenika, po kojima čovek ushodi u duhovne visine i upodobljava se Bogu. To je i cilj i zadatak čovekov na zemlji.
    Jvanđelist Matej svedoči: 'Ugledavši narod, pope se Isus na Goru, i pošto sede, učenici se Njegovi približiše k Njemu. Otvorivši On tada usta svoja stade ih učiti i reče:

1. Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo carstvo nebesko!
2. Blaženi koji su ožalošćeni, jer će se utešiti!
3. Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju!
4. Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasiliti!
5. Blaženi milosrdni, jer će biti pomilovani!
6. Blaženi koji su čistog srca, jer će Boga videti!
7. Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božiji nazvati!
8. Blaženi prognani pravde radi, jer je njihovo carstvo nebesko!
9. Blaženi vi, kada vas budu grdili i gonili i kad budu na vas, zbog mene, svakojaka zla lažno govorili. Radujte se i veselite se, jer će velika nagrada vaša biti na nebesima, jeer su tako gonili i proroke koji su pre vas bili!

    Ovim zakonom, Gospod je ukazao na vrline koje čovek treba da stekne, da bibio što savršeniji i što sličniji Bogu, a samim tim, da se udostoji večnog života i blaženstva u carstvu Božjem.
    Blaženstva su nama, običnim ljudima, teško razumljiva. Znajući to, sveti oci: Jovan Zlatousti, Irinej Lionski, Grigorije Niski, Jovan Damaskin, Grigorije Bogoslov i mnogi drugi, nadahnuti Duhom Svetim, ali su nam objašnjenja, i time nam pomogli da makar i nesigurnim koracima ushodimo, stepenik po stepenik u duhovne visine.


    Biti 'siromašan duhom' znači biti smiren. Smiren je onaj čovek koji je svestan svoga ništavila, koji je svestan da je samo prah i pepeo, da nema ništa svoje, da je sve u čemu uživa dar od Boga. To je čovek koji je svestan svoje grešnosti i koji zna da je nedostojan Božje milosti.
    Najveći primer smirenja ljudima je sam Gospod Isus Hristos. Sveti Jovan Zlatousti kaže: 'Da bi pokazao težinu gordosti, koja je koren zla ... iz koje je proizišao početak pogibije sveta ... Bog je, da bi iscelio ovu tešku ranu, sve izvršio sa smirenjem: svoje rađanje, kretanje po svetu, prizivanje apostola. Ljude neznatne prizvao u apostole, dao učenje smirenja ... Takvim načinom,s svojom trpezom, posteljom, životom, svojom odećom, poukama, krsnim stradanjima i svim ostalim, Bog nas uči smirenju. On je oprao noge izdajniku, to je čudnije od ostaloga... Onaj koji sedi sa Heruvinima, oprao je noge svome izdajniku, a ti čovek - zemlja i pepeo, veličaš se i misliš visoko. Smirenje je znak velike duše, a nadmenost - niske duše. Ma koliko se ti čoveče smirio, nikada ne možeš da se smiriš onoliko koliko se smirio Gospod tvoj. Ti se smirivaš za sebe, a On za tebe...'
    Sveti Isak Sirin kaže o smirenju: 'Smirenje je odeća Božja. U ovu odeću se Bog obukao, kada je sišao sa visine, i smirenjem, kao haljinom prikrio veličinu i slavu svoju, da tvar ne bi bila spžena viđenjem Njega i slave Njegove'.
    Za razliku od gordosti, koja je bila uzrok pada nekih anđela i naših praroditelja, Adama i Eve, smirenje je temelj svih hrišćanskih vrlina. Gordost je, dakle, bila početak zla i greha. Ona nastaje kada se čovek odvoji od Gospoda i kada se srce udalji od Onoga koji ga je stvorio. Smirenje je početak duhovnog preporoda i temelj svih vrlina. Sveti Jovan Zlatousti kaže da se na ovoj vrlini mogu zidati sve druge vrline. A ako nje nema, a sve se drugo postigne, ma se životom do neba uzvisio, sve će se lak srušiti i imati rđav kraj. Radi toga, Gospod  naš, svoje učenje o blaženstvima i počinje smirenjem. Bez njega nije moguće spasiti se.

    Svi hrišćanski svetitelji bili su puni smirenja. Što su više duhovno uzrastali i bili sve bogatiji vrlinama, bili su sve smireniji. Njihova žitija svedoče o tome. Najveći neprijatelji našem smirenjusu zli duhovi. Oni se neprestano trude da u naše živote unesu bes, ljutnju, osuđivanje, tugu i sve ostale poroke, samo da bi nas sprečili da dostignemo smirenje. U žitiju svetog Makarija Egipatskog, koji se slavi 19. januara, piše: 'Svetom Makariju Egipatskom javi se jednom prilikom đavo i poče da se žali kako mu on (sveti Makarije) veliku muku zadaje time što ne može da ga pobedi. Nečastivi mu je rekao: 'Sve što činiš ti, činim i ja, ti psotiš, a ja ništa ne jedem, ti bdiš, a ja uopšte ne spavam. Ali ima nešto čime me ti pobeđuješ, a to je tvoje smirenje'.


    Kada čovek kroz smirenje dođe do spoznaje da je on, s jedne strane prah i pepeo, a, sa druge, sin Božji koji se gresima odmeće i udaljuje od svog Oca nebeskog, tada se u njemu javlja žalost što gresima svojim vređa svoga Tvorca i Dobrotvora. Tuga obuzima njegovu dušu i na oči počinju da mu naviru suze. To je blaženi plač, o kome govori naš Gospod  i Spasitelj. Ko takve suze proliva pred Gospodom, blažen je. U to nas uverava i Sveti Jovan Lestvičnik koji kaže: 'Pri izlasku duše naše nećemo biti krivi što nismo činili čuda, što nismo bili bogoslovi, što nismo dostigli duhovna viđenja, ali bez sumnje, daćemo Bogu odgovor što nismo neprestano plakali zbog grehova svojih...'
    Sveti Jefrem Sirin, ovako se molio Bogu: 'Gospode, oduzmi od mene smeh i daruj mi plač i ridanje.' Svi svetitelji oplakivali su ne samo svoje nego i tuđe grehove. Primer za to je i car David, koji je danonoćno kvasio svoju postelju suzama, zbog bezbožnika koji su fa podrugljivo pitali gde je Bog njegov. Sveti Jovan Zlatousti preporučuje hrišćanima da svoju braću koja žive u grehu savetuju i ubeđuju sa suzama i kaže: ' Kada mi savetujemo brata koji greši, treba da plačemo, ako istinski saosećamo i uzdišemo zbog njega. Kada nekoga ubeđujemo, a on nas ne sluša i ide u propast, treba da plačemo.'
    Sveti Nil Sinajski preporučuje: 'Plači za grešnika koji blaguje, zato što mač pravosuđa Božjeg visi nad njim'. A, Sveti Antonije Veliki savetuje: 'Ko hoće da se oslobodi grehova, oslobodiće se plačem i uzdasima. I ko hoće da se oraspoloži za vrline, oraspoložiće se plačem i suzama.'
    Suze prolivene zbog vlastitih i grehova bližnjih donose veliku korist duši, jer njima čovek isceljuje sebe. Suze, takođe, čiste dušu od grehova prljavštine, odvrađaju od zla, pomažu vrline i privlače Duha Svetoga. Sveti Jefrem Sirin uči: 'Plač sa suzama čisti dušu, čini je čistom, rađa duhovnu čistotu, odseca prohteve i usavršava vrline. Kada neko plače, tada nikako neće zgrešiti i niko u stanju skrušena srca ne pomišlja na zlo'.
    Plač ima dvojako dejstvo: on, kao i voda, suzama gasi sav plamen strasti, i opet, kao oganj, prisustvom Svetoga Duha oživljava, zagreva, raspaljuje srce ka dobru i budi u njemu ljubav i žudnju prema Bogu. Samo te i takve suze su od koristi i samo su one blažene. Suze koje se prolivaju zbog povređene sujete, ljutnje ili besa, ne donose nikavu korist, čak su i štetne i za dušu i za telo.


    Krotkost je vrlina suprotna gnevu i zlobi i plod je Duha Svetoga. Ona se pojavljuje u trpeljivom podnošenju nepravde, uvreda i pakosti i u praštanju ljudima koji nam to čine, po ugledu na Sina Božjega. Gospod naš, Isus Hristos, dao je najdivniji primer krotkosti. On je bio krotak i u slavi, kada su ga mase naroda oduševljeno pozdravljale, i u svojim stradanjima. On '... ne psova kada aga psovaše, ne preti kada strada, nego se oslanjaše na Onoga koji prao sudi. Mučen bi i zlostavljan, ali ne otvori usta svoja. Kao jagnje bi vođen na zaklanje i kao ovca pred onim koji je striže ne otvori usta svoja'.
    Prema rečima svetih apostola, Isus je krotko podnosio jevrejsko bezumlje i nije se svetio. Ne zato što nije imao silu da se osveti bezbožnicima, već zbog toga što je svoju silu pokazivao u vaskrsenju mrtvih, isceljenju bolesnih, u tresenju zemlje i preobraćanju dana u noć. On je ne samo krotko trpeo one koji su ga mučili, raspinjali i vređali, već je i Oca Svog molio da im oprosti. On poziva sve ljude da se ugleaju na Njega i kaže: 'Hodite k meni svi ... Uzmite jaram moj na sebe i naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren u srcu, i nači ćete pokoj dušama svojim. Jer je jaran moj blag i breme je moje lako.'
    I sveti apostoli, imajući živi primer svoga Učitelja i Gospoda, krotko su podnosili uvrede, proklinjanja, mučenja i proganjanja. Tako su učili i ostale hrišćane, da se obuku u krotost i da se prema svima krotko vladaju. Krotost je hrišćanska vrlina i pravi hrišćanin se prepoznaje po krotosti.

    Svaki čovek u svojoj suštini ima potrebu za pravdom. Međutim, usvakodnevnom životu, u potrazi za pravdom, činimo moga zla dela: svađamo se, tučemo se, ratujemo, proklinjemo, mrzimo, zavidimo i činimo mnoga druga, za našu dušu pogubna dela. Da li je to pravda o kojoj Gospod naš govori? Naravno da nije. Prema učenju hrišćanskih svetih otaca, pravda podrazumeva ispunjavanje Božjih i crkvenih zapovesti. To nikako nije pravda koja zadovoljava našu gordost, sujetu, pohlepu ili ma koju drug strast. Jar samo onaj koji ispunjava božje zapovesti, pravedan jepred Bogom. I samo onaj koji žudi za tom pravdom, nasitiće se. To je jedina opravdana žudnja koju čovek može da poseduje i krou koju mu Gospod pomažeda stekne i druge vrline. Takvu žudnju sam Gospod preporučuje ljudima i kaže: 'Ištite najpre carstva Božjeg i pravde Njegove, a sve drugo dodaće vam se'.
    Najlepši i najpotpuniji primer za ispunjavanje ovog i svih drugih blaženstava je sam Gospod naš, Isus Hristos. Jer, prema rečima apostola Petra, jedini On 'greha ne učini, niti se nađe prevara u ustima Njegovim'. Zato je mogao reći svojim neprijateljima Jevrejima: 'Koji od vas može da me ukori za greh?'
    Svaki hrišćanin je dužan da prema snazi svojih mogućnosti sledi primer Gospoda isusa Hrista onako kako je napisano u jevanđeljima svetih apostola. Ukoliko se više trudimo, utoliko ćemo biti sličniji Hristu, što i jeste cilj svakog hrišćanina. Naravno da je teško i nemoguće dostići savršenstvo Gospoda, međutim, truditi se, sasvim je moguće.
    O tome govore i mnogi sveti oci koji su ceo svoj život posvetili tom trudu i oper nisu bili zadovoljni sobom. Međutim, nikada ne smemo da zaboravimo da Gospod, koji sve vidi i sve zna, koji razume naše slabosti i vidi naš trud, neće dozvoliti da propadnemo. Ukoliko obuzdamo svoju zlu volju, promenimo svoje srce i odbacimo grešni način života, ukoliko samo počnemo da žudimo za pravdom božjom, sam Gospod će nam svojom milošću pomoći da Ga sledimo.
    Na podražavanje Hristu Gospodu i žudnju za njegovom pravdom pozivaju nas sveti oci,naša sveta crkva i apostoli. Na jednom mestu, u svojoj poslanici Efesima, sveti apostol kaže: 'Budite podrađavaoci Boga, kao deca ljubazna.' Car David u svojim psalmima govori: 'Žedan sam zapovesti Tvojih ... Ljubim zapovesti Tvoje većma nego zlato i drago kamenje ... O zapovestima Tvojim razmišljam ... Ne daj mi da zađem od zapovesti Tvojih... Zapovesti Tvoje uteha su moja ... Blago čoveku kome su omilile zapovesti Tvoje Gospode ...'
    Zapovesti Boje nisu teške. u to nas uverava sam Gospod Isus Hristos i svi svetitelji. Teškim ih člni naša lenjost, malodušnost i ljubav prema grehu. Međutim, kada čovek jednom počne da ih ispunjava, blagodat Božija se spušta na njega i pomaže mu da prevaziđe sve teškoće. Tada se u njemu raspaljuje ljubav prema Bogu. A sve što se čini iz ljubavi, nije teško. Zapovesti Božje mogu se ispunjavati svuda i na svakom mestu. To isto važi i za pravdu Božju. Ona treba da postane način našeg život u svakoj prilici.


    Milosrđe je najplemenitija ljudska odlika. Nju poseduje svaki čovek, samo što je ponekad zatamnjena njegovim zlim željama - osuđivanjem, zavišću, ljubomorom, mržnjom, osvetoljubivošću. Ove loše ljudske osobine, koje zamagljuju milosrđe, najbolje se mogu videti u priči koju je Gospod Isus Hristos ispričao svojim učenicima, a koja se može pročitati u Jevanđelju po Mateju. Naime, Gospod priča o čoveku koji je caru dugovao veliku svotu novaca, koju nije mogao da vrati na vreme, pa mu je car, na njegovu molbu da ga pričeka, velikodušno oprostio sav dug. Ovaj je, međutim, izašavši od cara sreo svoga druga koji mu je nešto malo dugovao i počeo da ga tuč i zlostavlja zahtevajući da mu ovaj odmah vrati novac, mada ga je dužnik molio da sačeka. Sve su ovo posmatrale careve sluge i javile caru šta se dešava. Car pozove natrag svoga dužnika i reče mu: 'Zli slugo. Sav onaj dug ja ti oprostio, jer si me molio. Nije li trbalo da se i ti smiluješ na svoga druga, kao što sam se ja na tebe smilovao?' I razgnevi se car na slugu i preda ga mučiteljima dok ne isplati sav dug. Tako će i Otac moj nebeski učiniti sa vama, ako ne oprostite svaki bratu svome od srca svojih' - završio j Gospod svoju priču.
    Ceo Stari i Novi zavet govore o milosrđu Božjem i upućuju nas da budemo milostivi: 'Budite milostivi kao što je Otac vaš milosrdan ... Jer će se suditi bez milosti onome koji ne čini milosti.' Milosrđe je, dakle, Božje svojstvo. Kolika je mislost Njegova vidimo iz molitve svetog apostola Pavla: 'Ne za dela pravedna koja učinismo, nego po milosti svojoj, spasi nas Bože.'
    Nama je teško da budemo milostivi zbog neodoljive potrebe da procenjujemo kome treba, a kome ne treba dati ili pomoći, ko zaslužuje, a ko ne zaslužuje našu pažnju ili milost. A često se pitamo i kako da budemo milostivi i šta to podrazumeva. Sveti oci su nam dali odgovore na sva naša pitanja. S obzirom da je čovek biće koje se sastoji od duše i tela, tako i milosrđe može biti telesno i duševno. Dela koja čine telesno milosrđe su: gladnoga nahraniti, žednog napojiti, nagog odenuti, bolesnog posetiti i poslužiti, zatočene u tamnicu posetiti, putnika u kuću primiti, +beskućnika zbrinuti, siromaha sahraniti. Dela duševnog milosrđa su: grešnika od zlih puta odvratiti, nevernika istinitoj veri poučiti, bližnjemu dobar savet dati, za bližnjega se Bogu moliti, ožalošćene tešiti, nikome se za učinjeno zlo ne svetiti, uvrede praštati.
    Milosrdan treba biti prema svakome kome je potrebno. Sveti Jovan Zlatousti savetuje da nikako ne gledamo na dostojanstvo onoga kome je pomoć potrebna, nego jedino na potrebu i kaže: 'Tebi nije zapoveđeno ni da okrivljuješ zbog nerada, niti da grdiš zbog pokvarenosti, ni da ukorevaš zbog lenjosti, nego a olakšavaš sirotinju, da spasavaš u nesreći i da pružaš ruku pomoći palima. Zato kada činiš milostinju, ne ispituj život siromaha i ne traži od njega račun o njegovom vladanju. Zato se i milostinjom i naziva da bismo je davali nedostojnima. Koji čini pomilovanje, on ne pomiluje ispravnoga nego grešnika. Ispravan je dostojan pohvale i venca, a grešnik, milosti. Na taj način mi ćemo i time podražavati Bogu, ako budemo davali i poročnima. Pomisli koliko u vasioni živi zlorečnih, prestupnika, gatara, punih svakoga zla, pa i njih Bog hrani svakoga dana, učeći nas da svoje doborčinstvo prostiremo na sve. Ako mi počnemo da istražujemo dostojanstvo i budemo strogi islednici u odnosu prema braći svojoj, i Bog će isto učiniti sa nama. Zato kada spaziš siromaha, nemoj ga mimoići, nego odmah pomisli kako bi se ti osećao kada bi bio na njegovom mestu.
    Sveti Grigorije Bogoslov savetuje: 'Dok se naslađuješ zdravljem i bogatstvom, pomozionome ko je postradao. Ne čekaj da iz sopstvenog iskustva doznaš koliko je veliko zlo nečovečnosti i koliko je veliko dobro srce otvoreno za one koji trpe nevolje. Urazumi se tuđim nevoljma. Daj nevoljniku najmanje i to neće biti najmanje za onoga ko u svemu oskudeva. Ti si zdrav i bogat. Onda uteši bolesnika i siromaha. Ti nisi doživeo pad. Onda podigni onoga koji je pao. Ti si veseo. Onda obodri klonulog. Ti si srećan. Onda olakšaj sudbinu unesrećenog. Daj bilo šta Bogu kao zahvalnost za to što ne pripadaš broju onih koji imaju potrebu da traže, nego broju onih koji mogu da daju. Zahvali Gospodu što ne gledaš ti u tuđe ruke, nego drugi u tvoje.
    Jer ništa toliko ne upodobljava čoveka Bogu kao dobročinstvo. Mi smo dužni da se staramo i o telu naših bližnjih, kao o svome sopstvenome. Jer, svi smo mi jedno u Gospodu, bio on bogat ili siromah, rob ili slobodan, zdrav ili bolestan. Svojim milosrđem prema drugima zahvaljujemo Bogu na milosti koju On nama pruža. Zato nikada ne treba da mislimo da li neko zaslužuje ili ne zaslužuje našu milost, jer i mi primamo od Boga milost koju, uglavnom, ne zaslužujemo. Biti milosrdan i činiti dobro drugome znači činiti dobro sebi. Premudri Solomon je rekao: 'Milostiv čovek čini dobro duši svojoj. Blažen je onaj koji je mislostiv prema ubogima'.
    Milosrđe, prema svedočenju svetih otaca, čisti od greha. Sveti Jovan Zlatousti kaže: 'Nema greha koji ne bi mogla da očisti milostinja. Voda posvojoj prirodi ne pere nečistotu tella tako kao što milostinja svojom silom otire nečistotu duše.' Milostinja, takođe, izbavlja od paklenog ognja, od strašnog suda, kupuje nebo i odvodi u njega i, najviše od svega, približava čoveka Bogu.


    Sva naša dela, misli i osećanja izviru iz srca, i dobro i zlo, sve ono što mi stvarno jesmo. Sveti Tihon Zadonski kaže: 'Srcem verujemo ili ne verujemo, srcem volimo ili mrzimo, srcem se smirivamo ili gordimo, srcem trpimo ili ropćemo, srcem praštamo ili se ljutimo, srcem se mirimo ili svađamo, srcem se obraćamo Bogu ili se udaljavamo, srcem blagoslovimo ili kunemo, u srcu je radost ili tuga, nada ili očajanje, strah ili sloboda, u srcu je prostota, ali i lukavost. Srce uzdiše, moli se, nada se ili čini suprotno. Prema tome, čega nema u srcu to i ne postoji. Vera nije vera, ljubav nije ljubav, smirenje nije smirenje, ako ne postoji u srcu.
    Kako kažu sveti oci, srce je posuda u koju može sve da stane, ali samo dok se ne napuni. U srce puno mržnje ne može da stane ni gram ljubavi, u srce puno strasti ne može stati ni malo smirenja. Pa čak i ako bi nekako uspeli da malo ispraznimo srce od neke strasti i dopunimo ga nekom vrlinom, ne bismo uspeli, jer, kako kaže sveti apostol Pavle: 'Kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom. Ljubav je najviši Božji dar i smešta se u srce koje je istinskim pokajanjem i skrušenjem i žalošću ispražnjeno od zlih sklonosti i grehovnih navika i očišćeno i pripremljeno za primanje ovog nebeskog dara.'
    Međutim, srce čovekovo nikada ne može da bude prazno. Ono je uvek zauzeto i puno nečega. To mogu biti grehovne navike i strasi koje donose zlo ili mogu biti vrline koje donose dobre plodove, ili može biti ispunjeno pokajanjem. Nikada sve te stvari odjednom ne mogu biti u srcu, a da ono bude spokojno. Gospod naš Isus Hristos je rekao: 'Dobar čovek iz dobre kleti srca svoga iznosi dobro, a zao čovek iz zle kleti srca svoga iznosi zlo, jer usta njegova govore iz suviška srca.' Međutim, pored usta, srce kao svoje oružje koristi i sve ostale naše organe i udove. Tako, kaže sveti Tihon Zadonski, čovek jezikom kune ili blagosilja, rukama otima ili daje i deli, ubija ili štiti, nogama ide na dobra ili zla mesta, već prema zamisli srca svoga. Tako je i sa svim ostalim čulima: sluhom, vidom, mirisom, dodirom.
    Zato, savetuju sveti oci, srce svoje treba dobro čuvati. Na kapiji srca treba postaviti budne čuvare, naša čula. Sveti Isaija opominje svoje učenike, pa i nas rečima: 'Pazi na svoje srce, brate, i bodreno motri na neprijatelje svoje, jer su oni lukavi u zlobi svojoj.' Ili, kako kaže sam Gospod: 'Bdite i molite se ...' Čisto srce ne samo da je stanište živoga BOga, već Njega samo čistim srcem možemo videti, osetiti ili doživeti.


    Da bi neko bio mirotvorac, mora u svome srcu posedovati mir. Pravi mir se može naći samo u duhovnoj zajednici sa Bogom. To nije običan, naš svakodnevni mir koji je prepun zebnje, sumnje ili nesigurnosti. To je umirenje srca čovekovog u Bogu, to je apsolutna predanost Bogu i Božjoj volji. So je stanje duševnog mira, sigurnosti i spokoja. Greh odvaja čoveka od Boga i unosi nemir u dušu njegovu. Nemir u duši izaziva neslogu, nered, sukobe i haos. Onaj koji nije potpuno predan Bogu, u ratu je sa Bogom i ne samo sa Njim već i sa samim sobom, sa svojim okruženjem, pa i sa prirodom i anđelima i svim svetiteljima. Zato je, kako kaže sveti Isaija: 'Sin Božji sišao na zemlju, uzeo na sebe grehe ljudske i rod ljudski pomirio sa Bogom. Na taj način on je uspostavio mir između ljudi i Boga i jedinstvo ljudi sa Bogom. Zato je On, naš Gospod - naš Mir, najveći mirotvorac i Car mira.'
    Samo onaj čovek koji je u miru sa Bogom može da širi mir među ljudima. Takvom čoveku iz duše zrači mir i on ga širi svuda oko sebe. On voli svoje bližnje i sve ljude na svetu, pa i svu stvorenu prirodu. On svima oprašta, pa i onima koji mu čine zlo. Sve što čini, čini ugledajući se na Sina Božijeg, postaje mu sličan, pa samim tim i sam postaje sin Božji. Ne po rođenju, već po delima.
    Niko ne moe da da drugome ono što i sam nema. Samo čovek koji ima mir može da ga širi i učvršćuje među ljudima. Iz žitija hrišćanskih svetitelja možemo da vidimo koliko je u njima bilo mira i kako se taj mir kao bujica izlivao na sve ljude, i prijatelje i neprijatelje. Jedan od takvih svetlih primera je nesumnjivo i naš Sveti Sava, kao i njegov otac sveti Simeon Mirotočivi koji je, i nakon smrti, svojim svetim moštima širio mir među svojom zavađenom decom i narodom.


    Prognani pravde radi su oni koje, zbog njihove pobožnosti i vere u Boga, okruženje ne trpi, već ih zlostavlja, vređa i progoni. Može izgledati veoma čudno što svet ne podnosi pravednike, odnosno pobožne ljude. Međutim, kako kaže sveti apostol Jovan u svojoj poslanici: 'Greh se toliko umnožio, da je preplavio svet, tako da sav svet leži u zlu'. Ovo je rečeno, odnosno napisano pre 2.000 godina, a ništa se od tada promenilo nije nabolje. Zlo i danas vlada svetom i mnogi samozvani 'mirotvorci' su samo tvorci zla i oni sigurno u svojim srcima nemaju mir Božiji. Pravednici po načinu svoga života ne pripadaju svetu grešnika i zato ih taj svet mrzi.
    Na poslenjoj večeri sa svojim apostolima Gospod kaže: 'Kad biste bili od sveta, onda bisvet svoje ljudio, a kako niste od sveta, nego vas ja izabrah od sveta, zato svet mrzi vas.' Ove se reči Gospodnje potvrđuju u životu i danas. Sveti apostol Pavle kaže: 'Svi koji hoće pobožno da žive u Hristu biće gonjeni.' To su svojim stradanjem za veru i Boga potvrdili svi apostoli, svi svetitelji i bezbrojni hrišćani. Ćivot je potvrdio reči Gospoda da se u carstvo Božije ulazi kroz mnoge muke i nevolje. Jedan starozavetni mudrac, Isus Sirahov, upozorava: 'Sine, ako želiš da služiš Gospodu, pripremi dušu za iskušenja ... Jer se zlato iskušava u vatri, a ljudi mili Bogu u probi iskušenja.'

    Ovo je najviša stepenica, kojom se stiže do Carstva nebeskoga. Popeti se na tu stepenicu, znači proći prethodnih osam što, videli smo, nije nimalo lako, bar ne nama, običnim ljudima. Međutim, svi smo mi pozvani u Carstvo i nije nas pozvao niko drugi do sam Car i Bog naš Isus Hristos. Kada bi ovoza obične ljude bilo nemoguće, sasvim sigurno ne bismo bili ni pozvani.
    Svi smo krštenjem postali ratnici Hristovi i time borci za Njegovu istinu, pravdu i ljubav. Onaj ko mrzi istinu je spreman da svakog trenutka učini svako zlo da se ta istina ne bio otkrila. Satana mrzi istinu, mrzi Gospoda, pa time i sve Njegove ratnike. On se borio i danas se bori protiv svih Hristovih sledbenika u celom svetu na različite načine. Na žalost, najpogubnije sredstvo i oružje u njegovim rukama je čovek. Tako se kroz celu ljudsku istoriju čovek bori protiv čoveka.
    Gospod i Bog naš, Isus Hristos, znao je da će se to događati pa je upozorio svoje sledbenike, a preko njih i nas, da se pripremimo, da budemo spremni da nas vređaju, tuku, pa i ubijaju. Još je rekao da se zbopg toga radujemo i veselimo, što nam ponekad i vrlo često izgleda ne samo besmisleno nego i nemoguće. Ako, međutim, pažljivo čitamo jevanđelja, svatićemo da nas Gospod sve vreme upozorava na težinu našeg zadatka i kaže: 'Svi će mrzeti na vas imena moga radi ... Svet mene mrzi, jer ja svedočim o njemu da su dela njegova zla ... Ako vas mrzi, znajte da je na mene omrznuo pre vas ... Ko mrzi na mene, i na Oca moga mrzi ... Predaće brat brata svoga na smrt, i otac sina svoga, i ustaće deca na roditelje svoje i učiniće da umru. Svi će mrzeti na vas zbog imena moga, ali koji ustraje do kraja, taj će biti spasen.'
    Čak ni Njegovim apostolima nije bilo lako da shvate reči koje im je govorio. Mnogi sledbenici su ga radi toga napustili. Ali, oni koji su izdržali sva iskušenja i sačekali silazak Duha Svetofa, na dan Pedesetice, u Jerusalimu, shvatili su reči svoga Učitelja i to potvrdili spostvenim primerom mučeništva.
    Stradanje Hristovih sledbenika nastavljeno je i posle apostola i traje, na žalost, i danas. Tako su reči Gospoda, koje nam prenosi jevanđelist apostoj Matej, više nego istinite i danas: 'Ne mislite da sam došao da donesem mir, nego mač. Jer ja sam došao da mećem razdor između čoiveka i oca njegovog, između kćeri i matere njene, i između snaje i svekrve njene. Čovek će svoje ukućane za neprijatelje imati. Ko ljubi oca svoga ili mater svoju više nego mene, nije mene dostojan, i ko ljubi sina svoga ili kćer svoju više nego mene, nije me dostojan, ko ne uzme krsta svoga i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. Ko čuva život svoj, izgubiće ga, a ko izgubi ćivot svoj radi mene, opet će ga naći'.
    Teške su ovo reči i nam je teško da ih razumemo, a da pri tom ne donesemo bilo kakav sud. Ali, ako samo malo bolje razmislimo, videćemo da je baš tako u svetu u kojem živimo. Progon i mučenje Hristovih sledbenika traje na ovaj ili onaj način i trajaće, prema rečima samoga Gospoda, do svršetka sveta. Amin!

Klik Molitva Dana

Klik Vic Dana

Klik Otkačeni Svet

Klik Vesti - Balkan

Klik Super Smeh

Klik Vesti - Svet

Klik Vesti - Sport

Drugi Ovo Gledaju

Klik Vesti - Hronika

Klik Vesti - Evropa

Klik Novo Na Sajtu

Klik Bioritam Za Vas

¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje

Pravoslavlje i Religija - Ostali Tekstovi

Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu