Biljka Koja Omekšava Kamen

   Američki fizičar Aleksandar bel pokušavao je da konstruiše aparat koji bi pomogao gluvima da čuju, a rezultat tih napora je nastanak telefona, koji gluvima ne pomaže ništa, ali zato izuzetno mnogo pomaže onima koji čuju.

    Koliko je u svemu tome bilo namere, a koliko slučajnosti, više ni nije toliko važno. Mnogo slučajnosti vezuje se i za eksperimente Galvanija, Ersteda i Rendgena, ili Pristlija, Bekerela i Fleminga.
    Da li bi se to isto moglo prihvatiti i za brojne ekpedicije upućene u neistražene predele planete, na teško dostupne planinske vrhove  ili u dubine okeana? Verovatno ne, jer niko ne može unapred da predvidi na šta se svve može naići kada se prvi put kroči u nepoznato. U ovoj priči 'slučaj' je bio nevidljivi pratilac jednog engleskog pukovnika.


    Persi Harison Foset rodio se 1867. godine. Vojnu akademiju završio je u Engleskoj, ali mu je prvo službovanje bilo na Cejlonu. Životni put ga je posle toga odveo u Severnu Afriku, pa na Maltu. Kao član kraljevskog geografskog društva, upućen je 1906. godine bolivijskoj vladi da organizuje premeravanje granice u nedostupnim predelima tromeđe Bolivije, Perua i Brazila.
    Šta je sve pokušavao da pronađe pukovnik Foset? Prvo je tražio neke izgubljene rudnike srebra, pa tajanstvene gradove, a na kraju i najslavniji izgubljeni kontinent - Atlantidu. Mislio je da im se nalazi na tragu, jer su mu se kao fatamorgana nalazili na dohvat ruke. Ipak, nije imao sreće da ih pronađe, tako da ovaj neumorni istraživač nije dostigao slavu Hajnrih Šlimana, ser Artura Evansa ili Marka Pola. Ono što je tražio nije pronašao, međutim, nalazio se na pragu jednog značajnog otkrića, a da toga, po svemu sudeći, nije bio ni svestan.
    Pukovnik Foset je bio impresioniran megalitskih građevinama nastalim još pre dolaska Inka na ta područja. O tome ne svedoče samo zapisi, nego i brojne fotografije.     Ali, njega očigledno nije zanimala tajna njihove gradnje, iako se nalazio na pragu njenog rešenja. Jednostavno, on je njihovo građenje, u duhu indijske tradicije, pripisivao divovima. Dve stvari vezane za nastanak megalitskih građevina od kamena ostale su misterija. Čime je savladana njihova ogromna težina i kako je ostvareno njihovo savršeno uklapanje i spajanje, bez ikakvog maltera ili bilo kakvog drugog veziva?

    Prvi neobični detalj P.H.Foset iznosi u jednoj priči o pticama, zapažajući njihova neobična gnezda, koja su se po svemu razlikovala od drugih. Naime, samo jedna vrsta ptica, slična vodomaru, pronalazila je savršeno okrugle rupe u stenju, nalik na udubljenja od svrdla, i to na najneprekidnijim mestima iznad reke. Nijedna druga vrsta ptica nije uspevala da pronađe takva gnezda, što ga je čudilo. Poznaniku koji je proživeo više od četvrt veka u džungli izneo je to svoje zapažanje o tim savršeno pravilnim gnezdima.
    Dobio je neočekivani odgovor: 'One same prave te rupe. Mnogo puta imao sam prilike da vidim kako to rade'. Onda mu je prijatelj objasnio tajnu pravljenja gnezda.
    Price bi prvo doletale do stene sa nekakvim lišćem u kljunovima. Obesile bi se o vertikalnu stenu i potom počele kružnim kretanjem da trljaju njime po kamenoj površini sve dok ga ne potroše. Zatim bi se vraćale sa novim lišćem i ponavljale postupak tri do četiri puta. Posle toga bi mesto koje su istrljale lišćem počele da kljucaju. Uskoro bi se desilo ono najčudnije: u steni bi se pojavio divan okrugao otvor. Opet bi odletele, donosile novo lišće i nastavljale da trljaju, pa da kljucaju, i tako nekoliko dana, dok rupa ne bi postala dovoljno prostrana da u nju može d smesti gnezdo. Na kraju je usledilo i jedno sagovornikovo zapažanje: 'Uzverao sam se do nekoliko takvih rupa i pogledao ih izbliza. Verujte, kad vam kažem, da ni čovek ne bi mogao izdubiti rupu pravilnijeg oblika'!
    Na Fosetovu primedbu da on nije naivan da bi poverovao u tako nešto, jer kljun ptice nije dovoljno tvrd da izdubi stenu, njegov sagovornik je dodao: 'Poput većine ljudi koji su ih posmatrali na delu, ja verujem da te ptice poznaju nekakvo lišće, čiji sok tako omekša stenu da ona postane mekana poput vlažne gline'. Nabeđeni Englez je ovakvu priču odbacio kao izmišljotinu, a kad je to isto čuo i od drugih ljudi, 'mudro' je zaključio da se radi o praznoverju. Drugi primer je priča koju je čuo od nekog svog zemljaka. Nećak tog njegovog zemljak je posle nesreće koju je imao s konjem morao da se kreće jednim delom džungle u kojem nikada ranije nije bio. Imao je na sebi jahaće pantalone i čizme sa velikim mamuzama dugim dvadesetak centimetara, sa novim novcatim pločicama.

    Nakon teškog pešačenja stigao je do prvog naselja, ali na svoje zaprepašćenje primetio je da mu je nešto izgrizlo mamuze, tako da su ostali samo crni šiljci dužine svega tri milimetra. On to sebi nije mogao da objasni, pa je sve ispričao svome domaćinu. Ovaj ga je upitao da nije kojim slučajem gazio po nekoj biljci, visokoj otprilike oko 30 centimetara, sa tamnocrvenkastim listovima, na šta se nećak prisetio takve biljke, koja se nalazila na velikom komadu zemljišta preko kojeg je prešao. Kada su zajedno pokušali da se vrate na isto mesto, u besputnoj džungli nisu mogli da ga pronađu. Objašnjenje je bilo da mu je ta biljka izgrizla mamuze, te da su se s njenim sokom služile Inke da bi razmekšale kamenje. Taj sok je navodno toliko efikasan da kamen omekša poput testa. Ali, pukovniku ni to nije bilo dovoljno.
     Treći primer je opet iskustvo jednog Fosetovog prijatelja, koji je radio visoku u Andima centralnog Perua. Obilazeći stare gradove iz doba Inka i pre njih, zajedno sa svojim prijateljima imali su nameru da malo istražuju nešto što bi moglo imati vrednost - mekoliko grobova koji su im izgledali netaknuto. Sa sobom su poneli dosta hrane i pića, a poveli su i jednog lokalnog mladića, meštanina.  Naporno su radili i povremeno zastajali da se odmore i pomalo popiju. Kada su konačno otvorili jednu grobnicu, našli su u njoj samo glinenu posudu zapremine oko jednog litra, u kojoj se nalazila nepoznata tečnost.
     Jedan momak, koji nije bio umeren u piću, silno se obradovao, nadajući se da je to čiča- chicha, piće koje su pile Inke. Trezveniji među njima plašili su se da bi tako mogli da se otruju, na šta je pijani momak predložio da se piće proveri na unajmljenom radniku. Prvo su svi omirisali pronađeno piće, a onda dozvali radnika i ponudili mu ga. On je uzeo bocu, ali se tada na njegovom licu pojavio strah. Vratio je posudu pijancu odbijajući da pije, jer to po njegovom mišnjenju nije bila čiča. Rekavši to, odložio je posudu na kamen i pobegao. Pijanac se dao u poteru za njim, a potom i ostali. Njih nekolicina su ga ipak uhvatili, dovukli natrag i naredili mu da pije. Radnik se očajnički otimao, oči su mu bile izbečene od straha i u opštem guranju neko je prevrnuo posudu, te se ona razbila, a njen sadržaj prosuo se u vidu barice po obližnjem kamenu. Tog trenutka, radnik se otrgao i pobegao, što je izazvalo opšti smeh. Ostali su nastavili sa pićem i šalama, zaboravljajući na ovaj incident. Posle desetak minuta jedan od njih se nagnuo nad onaj kamen i površno pregledao prosutu tečnost. Cela površina kamena ispod nje postala je mekana kao mokar cement. Bilo je upravo tako kao da se kamen rastopio, kao što se vosak topi po delovanjem toplote.


    O toj biljci i o toj tečnosti danas se ništa ne zna. Za megalitske građevine drevnih gradova Kuska, Uksmale, Teotihuakana, Kopana i drugih, tvrdi se da su sagrađene od isklesanih kamenih blokova između kojih ne može da se udene ni žilet, i da pri njihovom spajanju nije korišćen malter. Malter nije, ali da nije možda ipak upotrebljeno neko drugo vezivo, koje je ostalo nepoznato do danjašnjeg vremena?

    Veoma su interesantni i slikoviti opisi ovih običnih ljudi u vezi delovanja tajanstvene tečnosti: sok tako omekša stenu da ona postane mekana poput vlažne gline, sok omekša kamen poput testa, kamen se topi kao vosak pod delovanjem toplote. Kakva je onda to alhemijska tečnost koju su koristile Inke, a po svemu sudeći i neki drugi narodi davno pre njih, o kojoj mi danas ne znamo ništa? Da li je to onaj isti sok koji koriste i ptice prilikom svojih gnezda na stenama?
    Ogromni kameni blokovi sasvim sigurno nisu poslagani zahvaljujući praznoverju, već nekom posebnom znanju. Čini se da njihov neobičan oblik nije bio formiran klesanjem, već da je u pitanju 'nevidljivi malter' korišćen za vezivo, na čijem tragu se nalazio pukovnik Foset. Time bi se mnogo toga objalnilo, a naročito kako su nepoznati graditelji uspevali da stvaraju tako komplikovane oblike sa tolikom preciznošću i lakoćom. A to znanje za omekšavanje kamena izgleda da i dalje koriste neke ptice, jer ljudi u vihoru vremena nisu uspeli da ga sačuvaju? Pukovnik Foset, nažalost, nije našao dovoljno interesa da pronađe rešenje za ovu misteriju. Otključao je bravu i odškrinuo vrata, ali nije ušao u tu riznicu neverovatnog znanja. Ovaj pukovnik, geometar, arheolog i avanturista, nestao je u prašumama južne Amerike 1925. godine. Kakve je tajne odneo sa sbom možda nikada nećemo otkriti. Da se iz tih starih vremena vratimo u ovo naše vreme.
    Visoko na peruanskim planinskim vrhovima, vračevi potomaka Huanka plemena kreiraju svoje male kamene objekte, a da pri tome ne obrađuju kamen. Kao sirovi materijal koriste komadiće kamena (po sastavu siliko-aluminate) i rastapaju ih u ekstraktima biljnih kiselina. Zatim smešu izlivaju u male kalupe gde ih oblikuju prema želji, a zatim zagrejavaju dok ne otvrdnu. Oni danas prave male kamene statue, a njihovi preci su pravili grandiozne zidove, observatorije i gradove. Na drugoj strani sveta, u Egiptu, drevni Egipćani su koristili znanja Atlantiđana i podizali svoje hramove i građevine kopirajući prastare, perfektne objekte sfinge i velikih piramida.
    Francuski profesor Joseph Davidovič (slika desno), osnivac Instituta za geoploimere, uzburkao je javnost tvrdnjama o veštačkom poreklu drevnih kamenih blokova u Peruu, Egiptu i Boliviji. Njegova revolucionarna teza je da bi originalni graditelji piramida prvo otopili kamen i izlivali ga u kalupe te bi zagrijavanjem dobili željeni oblik i veličinu.
    Davidovič je izumeo proces geopolimerizacije i svetski je ekspert za moderne i antičke cemente. Profesor je na unverzitetima u Francuskoj, Nemačkoj, Americi, Kini... Početkom 1980-ih (Simpozij Arheometrije, Bradford University, 1982) profesor Davidovič je uzburkao naučnu javnost svojim tezama o vestačkom poreklu kamenih blokova sa platoa Tiahuanako. Tvrdi da je molekularna struktura kamenih blokova re-aranžirana što sugeriše njihovo prethodno tečno stanje. Drugim rečima, kameni blokovi ovog drevnog grada nisu došli iz kamenoloma desetine kilometara udaljenog u čvrstom stanju.
    Njegova hipoteza glasi: 'Originalni graditelji bi otopili kamen putem hemijskih reakcija, zatim bi ga transportovali u tečnom stanju do gradilišta, i na kraju bi ga izlili u kalupe.' Najpovoljnija smeša za rastvaranje kamena nastajala je kombinacijom sirćetne, limunske i oksalne kiseline. Za izvore kiselina koršsteno je voće, krompir, agava, fikus, kukuruz i druge južnoameričke biljne kulture. Pomenuti bio-reagensi bi se sa otopljenim kamenom nalazili u kalupima. Tamo bi se povećavanjem temperature masa u kalupu stvrdla u željenoj veličini i obliku.
    Davidovič je izazvao prave tektonske poremećaje u krugovima ortodoksnih egiptologa nedugo posle ovog Simpozijuma. Godine 1984. je u Mančhesteru izneo hipotezu da su kameni blokovi od kojih su građene egipatske piramide takođe stvoreni ljudskom rukom. Dakle, veštački, u kalupima, a ne isklesani u kamenolomima i transportovani desetinama, pa čak i stotinama kilometara  - slučaj Asuanskog granita. Institut za Geopolimere iz San Kventina, severno od Pariza, na čijem je čelu Davidovič, proučavao je uzorke iz šest kamenoloma pokraj Gize i onda ih poredio sa uzorcima kamena Keopsove, Tetijeve i Seneferuove piramide. Kamenolom je pokazao očekivane rezultate: 96-99% je čisti kalcit, a u tragovima se nađe i kvarc (0.5-2.5%). Uzorci piramidinih blokova doveli su do šokantnih rezultata. Pored kvarca (85-90%), pronađeni su i elementi koji se ne mogu naći u kamenolomima: opal, siliko-aluminati i hidro-apatit. Neminovan zaključak je bio da kamen od kojih su građene piramide nije prirodni kamen.
    Šta je to značilo za egiptologe? Ruši se njihova kula pretpostavki o desetinama hiljada robova koji su klesali, vukli i teškom mukom ugrađivali višetonske kamene blokove u piramide po nekoliko decenija. Još jedna bajkica je doživela svoj kraj. Različit sastav kamenih blokova doveo je do njihovih različitih karakteristika. Za razliku od prirodnih stena koje imaju izraženu gustoću, ovaj veštački kameni blok je ređi i sadrži brojne interne vazdušne balone. Davidovič objavljuje 1988. godine knjigu 'The Pyramids, An Enigma Solved'.

    Najedamput sve poteškoće u pogledu hipoteza kako su 200-o tonski kameni blokovi dovlačeni iz 800 km udaljenog Asuana, dobijaju svoje drugačije objašnjenje. Radnici su izlivali kalupe na samoj građevini formirajući ogromne blokove. Veza između njih je bila tako precizna da nije bio potreban nikakav vezivni materijal (malter ili cement), a pri tome se nije sečivo noža moglo uglaviti između dva bloka. Perfektno ravne površine takođe dobijaju svoje objašnjenje. Umesto stotina hiljada robova i decenija gradnje, sad sa dobijaju mnogo realniji rokovi za gradnju.
    Davidovič daje objašnjenje za pojavu kamenih vaza i skulptura koje nauka nije mogla objasniti. Naime, nije bilo alata da se obrađuju tako čvrste i tvrde kamene površine iznutra i izvana. Kalupi, uz korištenje prirodnih biljnih ekstrakta, postaju logičan odgovor. Primera radi, statua faraona Kefrena od pre 4.600 godina, koja se danas nalazi u Kairskom muzeju, napravljena je od diorita. Egipćani nisu imali ni približno čvrst metalni alat za obradu diorita. Davidovič nam nudi prihvatljiv odgovor kako je ona napravljena.
    Merilo napretka jedne civilizacije nije nivo razvijenosti tehnologije, postojanje berzi i aviona na mlazni pogon. Naša civilizacija je još u povojima, jer je odavno zaboravila da su svi odgovori u prirodi i nama samima. U prirodi, jer biljni svet krije rešenje za sve bolesti, za stanovanje, gradnju, ishranu. U nama samima, jer nam za putovanja, komunikaciju i sreću nisu potrebni brodovi, telefoni i novac. Duboko u našoj duševnoj supstanci nude se metode putovanja ka svim tačkama u kosmičkom prostoru i vremenu i za svu komunikaciju koju želimo sa dragim osobama.