Biće Skoro Propast Sveta...

    Veliki teolog biskup Ašer izračunao je da je bog kreirao nebo i zemlju 4.004 godine pre naše ere, u devet sati ujutro. Poplava koja je odnela se izuzev Noja, njegove familije i njihovih životinja, prema Ašeru, zbila se 2348. godine pre naše ere, posle četrdeset dana i četrdeset noći kišnog perioda.

U to vreme, prema Bibliji, Noje je bio star 600 godina. Uz božiji blagoslov, Noje i njegovih osam sinova, toliko su se brzo razmnožavali da su već sledeće godine (2347. godine pre naše ere, prema Ašeru) mogli da otpočnu izgradnju Vavilonske kule, sa željom da dosegnu nebo.
U starim etrurskim analima, prema Varu, zabeležena su sećanja devet proteklih doba, Cenzorin, pisac iz trećeg veka nove ere, koji se služio Varovim tekstovima, pisao je da su ljudi verovali da se razna čuda dešavaju da bi bogovi upozorili smrtnike na kraj svakog doba. Etrurci su bili upućeni u nauku o zvezdama i pošto su pažljivo proučili sva čuda, svoja zapažanja zapisali su u knjige.
    Slične su i grčke tradicije. Cenzorin je pisao: 'Postoji period koji je Aristotel nazvao 'vrhovnom godinom', na čijem kraju se Sunce, Mesec i sve ostale planete vraćaju u svoj prvobitan položaj. Ova 'vrhovna godina' ima veliku zimu, koju su Grci nazvali kataklizmos, što znači poplava, i veliko leto, nazvano ekpirozis ili sagorevanje sveta. Svet je, u stvari, naizmenično bio podložan poplavama i sagorevanju u svakoj od ovih epoha'.
    Anaksimen i Anaksimander iz VI veka pre nove ere, kao i Diogen apolonski iz V veka, smatrali su da uništenje sveta prati novo nastojanje. Heraklit (od 540. do 475. pre nove ere), verovao je da svet nestaje u požaru svakih 10.800 godina, a Aristarh sa Samosa, u III veku pre nove ere, da je Zemlja u periodu od 2.484 godine podložna dvostrukom uništenju.
    Putem sagorevanja i poplave, Stoici su najčešće verovali u periodične požare koji su uništavali svet da bi se on potom ponovo oblikovao. 'Ovo je posledica snaga večno aktivne vatre koja postoji u stvarima, i koja tokom drugih vremenskih ciklusa sve sagoreva u sebi, da bi iz nje nastao ponovo rođen svet' - ovim rečima je jevrejski filozof Filon iskazao verovanje stoika, da se naš svet nanovo stvara u periodičnim požarima.
    U ovakvoj katastrofi, Svet doživljava svoje konačno uništenje sudarajući se sa drugim svetom, on se razlaže na atome iz kojih tokom dugog procesa nataje nova Zemlja negde u svemiru. 'Demokrit i Epikur' - objasnio je Filon - postavili su tezu mnogih svetova, čije su poreklo pripisali uzajamnom uticaju i preplitanju atoma, a njihovo uništenje protivudarcima i sudarima ovako nastalih tela.

    Dok se Zemlja na ovaj način približava svom krajnjem uništenju, ona prolazi kroz kosmičke katastrofe koje se ponavljaju i ponovo se formira zajedno sa svim oblicima života na njoj. Hesiod, jedan od prvih grčkih autora, pisao je o četiri različita doba i četiri generacije ljudi koje je uništio bes bogova planeta. Treće doba bilo je bronzano doba. Kada ga je Zevs uništio, nova generacija ljudi naselila je Zemlju i počela, pored bronze, da za svoje oružje i oruđe koristi i gvožđe.     Junaci trojanskog rata spadaju u ovu četvrtu generaciju. Zatim je došlo do novog uništenja, a posle njega nastupila je nova peta generacija ljudi koji su na blagorodnoj Zemlji.
    U svom drugom delu, Hesiod je opisao kraj jednog od ovih doba - 'Zemlja koja je davala život, sagorela je u vatri... sva zemlja je ključala, kao i uzburkani okean... činilo se kao da su se nebo i Zemlja spojili'. Analogne tradicije četiri uništena doba postoje i na obalama bengalskog mora kao i na tibetanskoj visoravni - sadašnje doba smatra se petim po redu.
    Sveta indijska knjiga, Bagavata Purana, spominje četiri kataklizme, u kojima je u različitim epohama čovečanstvo gotovo sasvim uništeno. Ovo doba smatra se petim po redu. Doba Zemlje snazivaju se kalpas ili jugas. Svako doba uništeno je u katastrofalnim požarima, poplavama ili uraganima. Ezur, Vedam i Baga Vedam, svete indijske knjige, podržavaju šemu četiri doba, s jedinom razlikom u broju godina koje se pripisuju svakom od njih. U poglavlju 'Svetski ciklusi' Vizudi-Maga kaže se da 'postoje tri uništenja; uništenje vodom, vatrom ili vetrom' ali postoji sedam doba razdvojenih jednom svetskom katastrofom.
    Pominjanje doba i katastrofa nalazi se i u Avesti (Zend-Avesta),svetom spisu mazdaizma, stare persijske religije. 'Bahman Jast', jedna od knjiga iz Aveste, pominje sedam svetskih doba ili milenijuma. Zaratustra, prorok mazdaizma, govori o znacima, čudima i zbrkama do kojih je dolazilo na Zemlji na kraju svakog milenijuma. Kinezi uništena doba nazivaju kis i smatraju da je bilo deset kisova od nastanka sveta do Konfučija.
    U staroj kineskoj enciklopediji, Sing-Li-Ta-Ciuen-ču, razmatraju se potresi u prirodi. Zbog periodičnosti ovih potresa, vremenski raspon između dve katastrofe naziva se 'velikom godinom'. Kako tokom godine tako i tokom doba, kosmički mehanizam se uzburkava i u opštem grču prirode more izlazi iz svog ležišta, planine iskaču iz tla, reke menjaju svoj tok, ljudska bića i stvari se uništavaju, a stari tragovi brišu.

    Stari zapisi koji se odnose na Zemljina doba nestala u kosmičkim katastrofama, pronađeni su i u Americi među Inkama, Actecima i Majama. Veći deo zapisa sa stena u Jukatanu odnosi se na svetske katastrofe. Najstariji od ovih odlomaka - katuns ili stenoviti kalendar iz Jukatana - odnosi se najčešće na velike katastrofe koje su u ponovljenim intervalima potresale američki kontinent, a o kojima su svi narodi ovog kontinentasačuvali manje više jasno sećanje. Zapisi iz Meksika i Indije, daju značajno mesto svetskim katastrofama koje su desetkovale čovečanstvo i promenile izgled Zemlje. U hronikama meskičkog carstva se kaže: 'Stari narodi su znali da je pre nastanka sadašnjeg neba i Zemlje čovek već postojao a život se rađao i gasio četiri puta'
    Zapisi o sukcesivnom nastajanju katastrofa nalaze se i na polinezijskom ostrvlju i na Havajima. Postojalo je devet doba, i svako doba imalo je drugačije nebo nad Zemljom. Islanđanisu takođe, verovali daje tokom sukcesivnih doba uništeno devet svetova, o čemu u Edamu postoje zapisi. Koncepcija rabina je da su pre nastanka naše Zemlje postojali svetovi koji su u datom momentu uništeni - 'On je stvorio nekoliko svetova pre našeg, ali ih je sve uništio'. Ni ova zemlja nije na početku stvorena da bi zadovoljila Božiji Plan. I ona je prošla kroz šest oblikovanja. Posle svake od ovih katastrofa, stvarali su se novi uslovi. Na četvrtoj Zemlji živela je generacija Vavilonske kule, a mi pripadamo sedmom dobu.
    Svako doba ima svoj naziv. Stvoreno je sedam nebesa i sedam svetova: najudaljeniji sedmi zvao se Erec, šesti Adamah, peti Arka, četvrti Harabah, treći Jabašah, drugi Tevel, a naša Zemlja se zvala Heled, i kao i ostale, ona je odd svojih prethodnica odvojena ambisom, haosom i vodom. Velike katastrofe izmenile su lice Zemlje. Neki svetovi su nestali u poplavi, a druge je progutala vatra - pisao je Filon.
    Prema mišljenju rabina Rašija, staro predanje govori o periodičnim potresima neba - od kojih se jedno desilo u vreme Potopa - a koji se ponavljaju u intervalima od 1.656 godina. U jermenskim i arapskim predanjima, trajanje ovih doba obuhvata različit broj godina. Činjenica koja se često ponavlja u starim predanjima je rađanje novog Sunca na nebu, na početku svakog doba. Reč 'Sunce' zamenjuje reč 'doba0' u kosmogonijskij tradiciji mnogih naroda širom sveta.

    Maje su svoje doba nazivale imenima svojih naizmeničnih sunaca. Ona su se zvala; Sunce Vode, Sunce Zemljotresa, Sunce Uragana i Sunce Vatre. Ova Sunca obeležavaju epohe kojima se pripisuju razne katastrofe kroz koje je svet prošao. Ikstilksohitl (od 1568. do 1648.), indijanski đak, opisao je u svojim analima o kraljivima Teskuka, Zemljina doba sa nazivima 'Sunca'. Vodeno Sunce ili Sunce voda, bilo je prvo doba koje je završilo potopom u kome su gotovo sva stvorenja nastradala. Sunce Zemljotresa stradalo je u užasnom zemljotresu, kada je Zemlja pukla na nekoliko mesta a planine se srušile. Sunce Uragana nastradalo je u kosmičkom uraganu. Sunce Vatre bilo je doba sveta koje je progutala vatra.
    Narodi Kulua i Meksika - piše Gomara, španski pisac iz XVI veka - veruju na osnovu svojih hijeroglifskih crteža da su pre Sunca koje ih sada obasjava, postojala još četiri sukcesivno ugašena. Ova četiri sunca odgovaraju dobima u kojima je naša vrsta uništena putem poplava, zemljotresa, velikog požara i užarenih oluja. Svaki od ova četiri elementa učestvovao je u svakoj od katastrofa. Poplava, uragan, zemljotres i vatra dali su svoja imena katastrofama zbog nadmoćnosti jednog od elemenata na nebu. Simboli sukcesivnih sunaca naslikanisu na prekolumbovskim književnim dokumentima iz Meksika.
    Pet sunaca koji su epohe - pisao je Gomara u svom delu o osvajanju Meksika. Analogija sa ovom Gomeranom rečenicom može se pronaći kod Lucija Ampelija, rimskog pisca koji je u svojoj knjizi Liber memorijalis pisao: 'Bilo je pet sunaca'. Ovo je isto verovanje koje je i Gomara pronašao u Novom Svetu. Meksički Anali o Kuauhtitlanu, pisani jezikom Navaho indijanaca (oko 1570.), a koji se zasnivaju na starim izvorima, sadrže predanje o sedam Sunčevih epoha. Čikn - Tonatiu ili 'Sedam Sunaca' oznaka je za svetske cikluse u kosmičkoj drami.
    Budistička sveta knjiga Visudi - Maga, obuhvata poglavlje o 'Ciklusima sveta' gde kaže da postoje tri uništenja: uništenje vodom, uništenje vatrom i uništenej vetrom i da se posle potopa, pošto je prošao dug period od prestanka kiša, pojavilo drugo Sunce. U međuvremenu, svet je bio obavijen tminom. 'Kada se ovo drugo Sunce pojavi, nema razlike između dana i noći, ali neprestana vrućuna vlada svetom. Kada se peto Sunce pojavilo, okean se postepeno usušio; kada se šesto Sunce pojavilo, ceo svet se ispuniodimom. Posle novog dugog period, pojavilo se sedmo Sunce i čitav svet je buknuo u plamenu'. Ova budistička knjiga takođe se odnosi i na mnogo stariju 'Diskusiju o sedam Sunaca'.
    Bramanci su epohe između sve uništena nazivali 'velikim danima', dok Sibiline knjige govore o dobima u kojima je svet podlegao uništenju i obnavljanju. Sibil je obako govorio: 'Devet Sunaca je devet doba... sada je sedmo Sunce'. Sibil je predviđao još dva doba - doba Osmog i Devetog Sunca.
    Urođenici Bornea, čak i danas tvrde da je nebo prvobitno bilo nisko i da je šest Sunaca uništeno, a da je sada svet osvetljen Sedmim Suncem. I spisi Maja spominju sedam solarnih doba, kao i budističke svete knjige i Sibilove knjige. U svim navedenim izvorima 'Sunca' se objašnjavaju kao značajne posledične epohe, od kojih je svaka nastala u velikom opštem uništenju.
    Možda je ideja za zamenu 'Sunca' sa 'Epohom', kod naroda obe hemisfere počivala na izmenjenom pogledu samog Sunce, i na njegovoj promenjenoj putanji na nebu u svakom Zemljinom dobu?