Baština Srbske Medicine
Budi tako human kao što je bila Srbija - saopštavao je Međunarodni crveni krst u XIX veku. Doktor Laza Lazarević osnovao je prvo gerontološko odelenje u istoriji svetske medicine!
Osmeh na lice:
Za rad Srbskog lekarskog društva vezuje se pojava mnogih značajnih medicinskih i društvenih institucija u Srbiji. Na prvom mestu, tu je osnivanje Srbskog društva Crvenog krsta još 1876. godine, glavnog sanitetskog saveta u koje je Društvo imenovalo šest članova, zatim pripreme i osnivanje medicinskog fakulteta 1920. godine, a posebno aktivno učešće u stvaranju zdravstvenog zakonodavstva u Srbiji sve do početka Drugog svetskog rata.
Posebno treba istaći formiranje lekarske komore 1921. godine. Poređenja radi, napomenimo da je Srbsko lekarsko društvo osnovano samo 13 godina posle Britanskog kraljevskog lekarskog društva, u vreme kada je konstruisan i prvi toplomer i kada su objavljena prva saznanja o funkciji kore velikog mozga. U našoj kulturno istorijskoj bapštini, ime pisca Laze Lazarevića, koji izuzetno plastično opisuje patrijarhalnu Srbiju XIX veka, vezuje se za početak realizma u književnosti. Ali, široj javnosti gotovo je nepoznato da je doktor Laza Lazarević prvi savremeni kliničar i naučnik u Srbiji. Njegov naučni rad trajao je veoma kratko, tačnije od 1876. godine, kada je prekinuvši studije medicine na Berlinskom univerzitetu došao u Srbiju da bi učestvovao u prvom srbsko turskom ratu, pa do 1890. godine kada je u zvanju sanitetskog potpukovnika i ličnog kraljevog lekara sahranjen 13. januara u Beogradu.
Za 11 godina, medicinskoj nauci ostavio je više od 50 stručnihradova. Kao lekar 'celokupnog lekarstva i hirurgije', kako mu je u diplomi pisalo, bavio se gotovo svim specijalističkim oblastima medicine i tako postao utemeljivač naše gerontologijem neurologije, fizikalne i interne medicine, hirurgije, pedijatrije, ginekologije, pa čak i socijalne medicine.
On je 1881. godine postavljen za primarijusa i šefa Odeljenja za unutrašnje bolesti, od kojeg će napraviti kliniku sa modernom laboratorijom. Odeljenje za unutrašnje bolesti nalazilo se u prizemlju Varoške bolnice u Paliluli i u većini slučajeva zbrinjavalo je starije i hronične bolesnike. Novopostavljeni šef će predložiti srbskim vlastima da se prekoputa bolnice zakupi kuća beogradskog zanatlije Hadži Nikolića i da se u njoj uredi poseban odsek za lečenje staraca, sa 13 postelja koji će on sam voditi, jer, kako je naglasio, 'starost nije ni zdravlje ni bolest, pa takvog čoveka treba drugačije lečiti'. Bilo je to prvo gerontološko odeljenje u istoriji svetske medicine, a dr Laza Lazarević je prvi svetski gerijatar. Međutim, u medicinskom enciklopediji i dalje piše da je njujorški lekar Naser, na kongresu održanom u Beču 1906. godine, posle posete jednom tamošnjem staročkom azilu, izneo predlog 'da se gerijatrijska služba zbog specifičnosti izdvoji iz interne specijalnosti' i da se posebno formiraju medicinska odeljenja za lečenje ovakvih bolesnika. Zanimljiva je činjenica da je dr Naser, obrazlažući svoj zahtev Bečkom kongresu, dao potpuno isto objašnjenje koje je dao i dr Laza Lazarević
A u našoj medicinskoj istoriografiji, eto, postoji podatak da je 15 godina pre nego što će dr Naser izneti svoj zahtev na Bečkom kongresu i 59 godina pre nego što je u američkom gradiću Vejkfildu osnovana prva bolnica za lečenje gerijatrijskih bolesnika, dr Laza Lazarević to već uradio u Beogradu. Samo nekoliko godina kasnije, svoju bogatu životnu i naučnu avanturu započinje jedna autentična i za ono vreme veoma nebična ličnost, a to je dr Kosta Dinić, lekar, misionar, putnik i istraživač.
Rodom iz Brusnice kod Kragujevca, on je još kao student treće godine Pravnog fakulteta u Beogradu bio optužen za učešće u jednoj političkoj aferi protiv dinastije Obrenović i osuđen na strogi nadzor. Pobegavši preko Save na teritoriju Austro Ugarske, u Zemunu ostaje sve do ustanka u Nevesinju. U želji da, kako je kasnije sam zapisao, 'opštu stvar pomogne onoliko koliko mu mladićka snaga dopušta', Kosta Dinić će se priključiti ustanicima i boriti se u četi pod komandom Petra Mrkonjića, koji će petnaestak godina kasnije postati kralj Srbije Petar I Karađorđević. U jesen 1878. godine Kosta Dinić će, umesto da nastavi studije prava, iznenada odlučiti da se u Parizu upiše na medicinu. Doktorirao je 1888. godine na kefiru i terapijskom značaju ovog mlečnog produkta u lečenju hroničnog alkoholizma.
Zahvaljujući amnestiji, posle završenih studija radi najpre kao lekar u Pirotu, pa u Smederevskoj Palanci. Kada je misnistar unutrašnjih dela odbio njegovu molbu za postavljanje na mesto opštinskog lekara u beogradu, Dinić ponovo napušta Srbiju i sledeće dve godine živi i radi u Ženevi. Ali, radoznalost duha i sklonost avanturi nagoni ga da krajem 1896. godine podnese molbu na konkursu koji je belgijska vlada raspisala za mesto kolonijalnog lekara transkongoanske železnice i, dobivši posao, odlazi u Belgijski Kongo, osniva bolnicu u tadašnjem Leopoldvilu i, između ostalog, pokušava da kefirom leči i suzbija alkoholizam među graditeljima transkongoanske pruge. Sve se to događalo dve decenije pre dolaska legendarnog Alberta Švajcera na afrički kontinent.
Zanimljivo da dr Kosta Dinić u svom dnevniku opisuje dva slučaja koja pojedini istoričari medicine kod nas smatraju kliničkom slikom side. Beležeći slučaj jednog pacijenta, on je zapisao da takvu pneumoniju nigde nije ni video ni pročitao. Po opisu kliničke slike moglo bi se govoriti o pneumoniji koja se javlja kao prateća komplikacija obolelih od side. Takođe, opisujući život radnika koji su krčili kongoansku džunglu, dr Dinić beleži i slučaj bolesnika sa karcinomom kože. Pozvao je svog prijatelja kapošija, opisao mu slučaj i tada se u medicini prvi put pominje termin 'Kapošijev sarkom' - još jedan simptom kliničke slike side. Dr Kosta Dinić je u Africi proveo šest godina. Po povratku u Srbiju 1903. godine postavljen je za 'fizikusa okruga beogradskog' i lično lekara kralja Petra I. Umro je u Beogradu 1907. godine i u decenijama koje su usledile potpuno je zaboravljen.
Koliko je Srbija krajem XIX i u prvoj polovini XX veka držala korak sa savremenom medicinom govori i podatak da je samo tri godine posle Rentgenovog otkrića X-zraka prvi rentgen aparat stigao u Beograd. Ministarstvo unutrašnjih poslova donelo je uredbu i kako će se naplaćivati pregledi: 10 dinara koštalo je svako fotografisanje. Od toga je jedan dinar išao onom ko čisti prostorije, jedan dinar onome ko je radio, tri dinara u fond Ministarstva zdravlja, a preostalih pet dinara vladi.
Da bi budući lekar stekao pravo da pregleda bolesnika, morao je da prođe tri rigorozijuma, odnosno ispita. Prvim je sticao zvanje lekarskog pomoćnika, drugim je dokazivao poznavanje hirurgije, a trećim poznavanje celokupnog lekarstva. Pojava šapčanke Drage Ljočić, prve Srpkinje koja je stekla lekarsko zvanje, izazvala je kod ovdašnjih stručnjak pravu zabunu. U molbi koju je 26. januara 1879. uputila Ministru unutrašnjih dela, ona ističe: 'Ja sam završila medicinski fakultet na univerzitetu ciriškom i položila doktorat kao doktor medicine, hirurgije, babičluka i očnih bolesti, što dokazujem položenom doktorskom diplomom. Na osnovu ovoga molim da u Beogradu praktikujem i ako bi trebalo još kakav uslov da ispunim, molim gospodina Ministra samo neka narediti izvoli ito ću učiniti'.
Da bi se utvrdilo da li je jedna žena uopšte sposobna da bude lekar, GLavni sanitetski savet Kraljevine Srbije specijalno zbog nje pripremio je i posebni program za polaganje državnog ispita. Komisija koju su činili dr Vladan Đorđević, dr Mladen Janković i dr Đorđe Klinkovski, tražila je od Drage Ljočić da odgovori na devet teorijskih pitanja i da u praktičnom delu ispita dijagnosticira pneumoniju,pleuropneumoniju i flegmonu naruci i odredi terapiju.
Tako je doktorka Draga Ljočić, pored bečkih rigorozijuma, na opšte zaprepašćenje uspešno položila i ovaj, pa, iako kao žena, po zakonu nije mogla dobiti mesto lekara u državnoj bolnici već samo privatnu praksu, u kasnijim ratovima koje je Srbija vodila od 1912. do 1914. godine, sigla je čak do zvanja upravnika bolnice. Pored privatne prakse, ona je našla vremena i da sa ruskog prevede knjigu 'Gajenje male dece', da aktivno učestvuje u osnivanju Ženskog lekarskog društva i da se posle Prvo Svetskog rata, uz pomoć dr Elsi Inglis, angažuje prilikom podizanja bolnice Društva, koja će kasnije postati beogradska Železnička bolnica.
Dr Draga Ljočić utrla je put drugim ženama koje su poželele da osvoje do tada isključivo muško carstvo nauke, kao što su: dr Mariji Mihajlovnoj Ebštajn, dr Mariji Vučetić Prit, dr Ljubici Gođevac, dr Darinki Klajn Malenić, dr Evi Haljeckoj. Uoči Balkanskih ratova u Srbiji je radilo 16 žena lekara, dok je sa lekarskom diplomom bilo 360 muškaraca. Dvadeset godina kasnije, pred početak Drugog svetskog rata, broj žena lekara porastao je na 500.
Ponos srbske medicinske istoriografije čini vojni sanitet. jedan od problema sa kojim se suočava vlast obnovljene srbske države, u istorijskom razdoblju od 1815. do 1918. godine, bilo je i zbrinjavanje povređenih tokom šest teških ratova koje će Srbija voditi od 1876. do 1918. godine. naime, do 1878. Srbija je po priznanju sultana Mahmuta II i imperatora Nikolaja I vazalna Kneževina, do 1882. godine nezavisna Kneževina i, najzad, do 1918. suverena Kraljevina. Sticanjem državnsoti i zavođenjem narodne vojske, poneta idejom o nezavisnosti u vreme kneza Mihajla Obrenovića, Srbija se pripremala na mogućnost jednog opšteg rata protiv Turaka. Zahvaljujući dr Vladanu Đorđeviću, tadašnjem delovođi u Ministarstvu vojnom, ideja o osnivanju nacionalnog društva Crvenog krsta sprovedena je u delo. nekoliko meseci pre početka prvog srbsko turskog rata 1876. godine, u isto vreme kada predstavnici srbske države u Ženevi potpisuju konvenciju o zaštiti ranjenih i bolesnih u ratnim uslovima, u Beogradu se osniva 'Privatno i dobrovoljno društvo za pomoć ranjenicima i bolesnima'. Godinu dana kasnije, u vreme Drugog srbsko turskog rata, društvo menja ime i postaje Srbsko društvo Crvenog krsta sa dvadesetak specijalno opremljenih zaprežnih kola za prevoz ranjenika. Tako će u ratovima za nezavisnost i oslobođenje Srbija veoma uspešno organizovati zbrinjavanje ranjenika, kako svojih, tako i turskih zarobljenika, koje će potom kolima prevoziti do granice i tokom ratnih operacija.
Dve godine kasnije, 1879. godine, koristeći stečena iskustva i vozni park društva Crvenog krsta, u Beogradu počinje sa radom Varoška ambulatorija - prva poliklinička ustanova u Srbiji. Lekari ne samo da na licu mesta pružaju medinsku pomoć građanima, već su u obavezi da odgovaraju i na telefonske pozive, što je, zapravo, početak rada službe hitne pomoći kod nas, koja će zvanično biti osnovana 15. decembra 1904. godine u beogradu. Posebnom naredbom opštinskog odbora, beogradski fijakeristi su po naredbi varoške policije bili obavezni da besplatno prevoze bolesnike do bolnice.
Istorija vojnog saniteta u Srbiji zapravo počinje 1835. godine, u vreme valdavine kneza Miloša. zakonomkoji je knez potpisao naređuje se ministru vojnom da se 'ima starati o sredstvima kojima bi se zdravlje vojnika održavalo i o bolnicama i o drugima za vojsku poleznim zavedenijama'. Prvu karantinsku službu organizovali su dr karlo Pacek, dr Nađ i dr Karlo Beloni, u vreme izbijanja epidemije kuge i kolere u Srbiji. Sa osnivanjem stajaće vojske u garnizonima srbske vojske u Kragujevcu, Čačku, Beogradu i Požarevcu formiraju se i vojne bolnice.
Pored doktora Vladana Đorđevića, osnivača Srbskog lekarskog društva, Crvenog krsta i načelnika saniteta Vrhovne komande od 1876. godine, treba istaći i ulogu pukovnika dr Mihajla Mike Markovića. On pripada prvoj generaciji srbskih lekara koji su se o trošku vlade školovali na inostranim fakultetima. U vreme Prvog srbsko turskog rata, u borbama kod Deligrada kada je 26. jula Derviš paša okončao napad, dr Mika Marković je bio poslednji srbski vojnik koji je napustio ratno poprište. Misija britanskog Crvenog krsta mu je za junaštvo i nesebičnu pomoć ranjenicima uručila najpre 500 funti nagrade, a zatim i pošiljku skupih hirurških instrumenata za formiranje vojne hirurške jedinice. U pismu je šef misije dr Sendvič objasnio 'da ovim cela Misija želi da izrazi divljenje veštini, energiji i humanosti kojom se odlikovao ovaj mladi srbski lekar'. Dr Mika Marković je kasnije sa uspehom organizovao rad hirurških službi, rado prihvatajući i neke nove metode lečenja. Kao upravnik vojne bolnice u Nišu u vreme Drugog srbsko turskog rata, prvi je predložio upotrebu jodoforma za lečenje rana - antiseptika koji je tek bio uveden u medicinsku praksu.
Dva izuzetna detalja iz istorije vojnog saniteta mnogo govore o ljudima koji su svojim nesebičnim i požrtvovanim radom, krajem XIX i početkom XX veka, učinili da se van granica Srbije ova služba pominje sa najdubljim poštovanjem. Prvi detalj vezan je za 1884-85. godinu i vreme Prvog srbsko bugarskog rata. U žestokim okršajima svakodnevno je stradalo više vojnika. Ali, za razliku od Srbije koja je svoje ranjenike zbrinjavala, Bugarska nije imala organizovan vojni sanitet, a njihovi ranjenici - prepušteni sami sebi - ostajali su na mestu ranjavanja. Zbog toga Evropa prikuplja pomoć i konvoji sa sanitetskim materijalom spremni su da krenu u Bugarsku. Dunav je bio zaleđen jer je rat počeo 15. decembra po izuzetno hladnoj zimi. Između evropskih konvoja i Bugarske isprečila se srbska vojska. I događa se nešto što u istoriji ratovanja nije zabeleženo: na zahtev lekara austrijskog Crvenog krsta, vlada Srbije će odobriti vrhovnoj komandi da otvori liniju fronta i propusti sanitetski transport koji je iz Beča upućen u Sofiju. I ne samo to - Srbija otvara svoje vojne magacine, dodaje ćebad, lekove, krevete i sve ono što je neophodno za otvaranje bolnice u Bugarskoj - neprijateljskoj zemlji sa kojom je u ratu. Međunarodni Crveni krst na svojevrstan način odaje priznanje ovom izuzetnom presedanu u svetskoj istoriji ratovanja, pa će u povelji koju je dodelio Crvenom krstu Srbije pisati: Budi tako human kao što je bila Srbija 1885.
Nžalost, humanost i poštovanje Ženevske konvencije često nisu obavezivali i drugu stranu - bilo da je reč o saveznicima ili neprijatelju sa kojim je Srbija ratovala. Tako je tokom Prvog balkanskog rata 1912. godine austrijska komanda, koja je tajno podržavala Tursku, zaplenila kontigent sanitetskog materijala i lekova koji je za potrebe srbskog saniteta kupljen u Beču, neposredno pred početak rata. Pritisnuta nestašicom, vlada Srbije obratila se Italiji, ali Crveni krst te zemlje odbija da nabavljene lekove i sanitetski materijal pošalje srbskoj bolnici u Draču, već ga upućuje u Beograd, gde nije bilo ratnih operacija.
Izvor: Treće oko - Tekst je pripremljen zahvaljujući kustosu muzeja srbske medicine, dr sci. med. Budimiru Pavloviću.
Zdravlje i Medicina - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Za 11 godina, medicinskoj nauci ostavio je više od 50 stručnihradova. Kao lekar 'celokupnog lekarstva i hirurgije', kako mu je u diplomi pisalo, bavio se gotovo svim specijalističkim oblastima medicine i tako postao utemeljivač naše gerontologijem neurologije, fizikalne i interne medicine, hirurgije, pedijatrije, ginekologije, pa čak i socijalne medicine.
On je 1881. godine postavljen za primarijusa i šefa Odeljenja za unutrašnje bolesti, od kojeg će napraviti kliniku sa modernom laboratorijom. Odeljenje za unutrašnje bolesti nalazilo se u prizemlju Varoške bolnice u Paliluli i u većini slučajeva zbrinjavalo je starije i hronične bolesnike. Novopostavljeni šef će predložiti srbskim vlastima da se prekoputa bolnice zakupi kuća beogradskog zanatlije Hadži Nikolića i da se u njoj uredi poseban odsek za lečenje staraca, sa 13 postelja koji će on sam voditi, jer, kako je naglasio, 'starost nije ni zdravlje ni bolest, pa takvog čoveka treba drugačije lečiti'. Bilo je to prvo gerontološko odeljenje u istoriji svetske medicine, a dr Laza Lazarević je prvi svetski gerijatar. Međutim, u medicinskom enciklopediji i dalje piše da je njujorški lekar Naser, na kongresu održanom u Beču 1906. godine, posle posete jednom tamošnjem staročkom azilu, izneo predlog 'da se gerijatrijska služba zbog specifičnosti izdvoji iz interne specijalnosti' i da se posebno formiraju medicinska odeljenja za lečenje ovakvih bolesnika. Zanimljiva je činjenica da je dr Naser, obrazlažući svoj zahtev Bečkom kongresu, dao potpuno isto objašnjenje koje je dao i dr Laza Lazarević
A u našoj medicinskoj istoriografiji, eto, postoji podatak da je 15 godina pre nego što će dr Naser izneti svoj zahtev na Bečkom kongresu i 59 godina pre nego što je u američkom gradiću Vejkfildu osnovana prva bolnica za lečenje gerijatrijskih bolesnika, dr Laza Lazarević to već uradio u Beogradu. Samo nekoliko godina kasnije, svoju bogatu životnu i naučnu avanturu započinje jedna autentična i za ono vreme veoma nebična ličnost, a to je dr Kosta Dinić, lekar, misionar, putnik i istraživač.
Rodom iz Brusnice kod Kragujevca, on je još kao student treće godine Pravnog fakulteta u Beogradu bio optužen za učešće u jednoj političkoj aferi protiv dinastije Obrenović i osuđen na strogi nadzor. Pobegavši preko Save na teritoriju Austro Ugarske, u Zemunu ostaje sve do ustanka u Nevesinju. U želji da, kako je kasnije sam zapisao, 'opštu stvar pomogne onoliko koliko mu mladićka snaga dopušta', Kosta Dinić će se priključiti ustanicima i boriti se u četi pod komandom Petra Mrkonjića, koji će petnaestak godina kasnije postati kralj Srbije Petar I Karađorđević. U jesen 1878. godine Kosta Dinić će, umesto da nastavi studije prava, iznenada odlučiti da se u Parizu upiše na medicinu. Doktorirao je 1888. godine na kefiru i terapijskom značaju ovog mlečnog produkta u lečenju hroničnog alkoholizma.
Zanimljivo da dr Kosta Dinić u svom dnevniku opisuje dva slučaja koja pojedini istoričari medicine kod nas smatraju kliničkom slikom side. Beležeći slučaj jednog pacijenta, on je zapisao da takvu pneumoniju nigde nije ni video ni pročitao. Po opisu kliničke slike moglo bi se govoriti o pneumoniji koja se javlja kao prateća komplikacija obolelih od side. Takođe, opisujući život radnika koji su krčili kongoansku džunglu, dr Dinić beleži i slučaj bolesnika sa karcinomom kože. Pozvao je svog prijatelja kapošija, opisao mu slučaj i tada se u medicini prvi put pominje termin 'Kapošijev sarkom' - još jedan simptom kliničke slike side. Dr Kosta Dinić je u Africi proveo šest godina. Po povratku u Srbiju 1903. godine postavljen je za 'fizikusa okruga beogradskog' i lično lekara kralja Petra I. Umro je u Beogradu 1907. godine i u decenijama koje su usledile potpuno je zaboravljen.
DAME SA TITULOM
Koliko je Srbija krajem XIX i u prvoj polovini XX veka držala korak sa savremenom medicinom govori i podatak da je samo tri godine posle Rentgenovog otkrića X-zraka prvi rentgen aparat stigao u Beograd. Ministarstvo unutrašnjih poslova donelo je uredbu i kako će se naplaćivati pregledi: 10 dinara koštalo je svako fotografisanje. Od toga je jedan dinar išao onom ko čisti prostorije, jedan dinar onome ko je radio, tri dinara u fond Ministarstva zdravlja, a preostalih pet dinara vladi.
Da bi se utvrdilo da li je jedna žena uopšte sposobna da bude lekar, GLavni sanitetski savet Kraljevine Srbije specijalno zbog nje pripremio je i posebni program za polaganje državnog ispita. Komisija koju su činili dr Vladan Đorđević, dr Mladen Janković i dr Đorđe Klinkovski, tražila je od Drage Ljočić da odgovori na devet teorijskih pitanja i da u praktičnom delu ispita dijagnosticira pneumoniju,pleuropneumoniju i flegmonu naruci i odredi terapiju.
Tako je doktorka Draga Ljočić, pored bečkih rigorozijuma, na opšte zaprepašćenje uspešno položila i ovaj, pa, iako kao žena, po zakonu nije mogla dobiti mesto lekara u državnoj bolnici već samo privatnu praksu, u kasnijim ratovima koje je Srbija vodila od 1912. do 1914. godine, sigla je čak do zvanja upravnika bolnice. Pored privatne prakse, ona je našla vremena i da sa ruskog prevede knjigu 'Gajenje male dece', da aktivno učestvuje u osnivanju Ženskog lekarskog društva i da se posle Prvo Svetskog rata, uz pomoć dr Elsi Inglis, angažuje prilikom podizanja bolnice Društva, koja će kasnije postati beogradska Železnička bolnica.
Dr Draga Ljočić utrla je put drugim ženama koje su poželele da osvoje do tada isključivo muško carstvo nauke, kao što su: dr Mariji Mihajlovnoj Ebštajn, dr Mariji Vučetić Prit, dr Ljubici Gođevac, dr Darinki Klajn Malenić, dr Evi Haljeckoj. Uoči Balkanskih ratova u Srbiji je radilo 16 žena lekara, dok je sa lekarskom diplomom bilo 360 muškaraca. Dvadeset godina kasnije, pred početak Drugog svetskog rata, broj žena lekara porastao je na 500.
Dve godine kasnije, 1879. godine, koristeći stečena iskustva i vozni park društva Crvenog krsta, u Beogradu počinje sa radom Varoška ambulatorija - prva poliklinička ustanova u Srbiji. Lekari ne samo da na licu mesta pružaju medinsku pomoć građanima, već su u obavezi da odgovaraju i na telefonske pozive, što je, zapravo, početak rada službe hitne pomoći kod nas, koja će zvanično biti osnovana 15. decembra 1904. godine u beogradu. Posebnom naredbom opštinskog odbora, beogradski fijakeristi su po naredbi varoške policije bili obavezni da besplatno prevoze bolesnike do bolnice.
DIVLJENJE ENGLEZA
Istorija vojnog saniteta u Srbiji zapravo počinje 1835. godine, u vreme valdavine kneza Miloša. zakonomkoji je knez potpisao naređuje se ministru vojnom da se 'ima starati o sredstvima kojima bi se zdravlje vojnika održavalo i o bolnicama i o drugima za vojsku poleznim zavedenijama'. Prvu karantinsku službu organizovali su dr karlo Pacek, dr Nađ i dr Karlo Beloni, u vreme izbijanja epidemije kuge i kolere u Srbiji. Sa osnivanjem stajaće vojske u garnizonima srbske vojske u Kragujevcu, Čačku, Beogradu i Požarevcu formiraju se i vojne bolnice.
Pored doktora Vladana Đorđevića, osnivača Srbskog lekarskog društva, Crvenog krsta i načelnika saniteta Vrhovne komande od 1876. godine, treba istaći i ulogu pukovnika dr Mihajla Mike Markovića. On pripada prvoj generaciji srbskih lekara koji su se o trošku vlade školovali na inostranim fakultetima. U vreme Prvog srbsko turskog rata, u borbama kod Deligrada kada je 26. jula Derviš paša okončao napad, dr Mika Marković je bio poslednji srbski vojnik koji je napustio ratno poprište. Misija britanskog Crvenog krsta mu je za junaštvo i nesebičnu pomoć ranjenicima uručila najpre 500 funti nagrade, a zatim i pošiljku skupih hirurških instrumenata za formiranje vojne hirurške jedinice. U pismu je šef misije dr Sendvič objasnio 'da ovim cela Misija želi da izrazi divljenje veštini, energiji i humanosti kojom se odlikovao ovaj mladi srbski lekar'. Dr Mika Marković je kasnije sa uspehom organizovao rad hirurških službi, rado prihvatajući i neke nove metode lečenja. Kao upravnik vojne bolnice u Nišu u vreme Drugog srbsko turskog rata, prvi je predložio upotrebu jodoforma za lečenje rana - antiseptika koji je tek bio uveden u medicinsku praksu.
Dva izuzetna detalja iz istorije vojnog saniteta mnogo govore o ljudima koji su svojim nesebičnim i požrtvovanim radom, krajem XIX i početkom XX veka, učinili da se van granica Srbije ova služba pominje sa najdubljim poštovanjem. Prvi detalj vezan je za 1884-85. godinu i vreme Prvog srbsko bugarskog rata. U žestokim okršajima svakodnevno je stradalo više vojnika. Ali, za razliku od Srbije koja je svoje ranjenike zbrinjavala, Bugarska nije imala organizovan vojni sanitet, a njihovi ranjenici - prepušteni sami sebi - ostajali su na mestu ranjavanja. Zbog toga Evropa prikuplja pomoć i konvoji sa sanitetskim materijalom spremni su da krenu u Bugarsku. Dunav je bio zaleđen jer je rat počeo 15. decembra po izuzetno hladnoj zimi. Između evropskih konvoja i Bugarske isprečila se srbska vojska. I događa se nešto što u istoriji ratovanja nije zabeleženo: na zahtev lekara austrijskog Crvenog krsta, vlada Srbije će odobriti vrhovnoj komandi da otvori liniju fronta i propusti sanitetski transport koji je iz Beča upućen u Sofiju. I ne samo to - Srbija otvara svoje vojne magacine, dodaje ćebad, lekove, krevete i sve ono što je neophodno za otvaranje bolnice u Bugarskoj - neprijateljskoj zemlji sa kojom je u ratu. Međunarodni Crveni krst na svojevrstan način odaje priznanje ovom izuzetnom presedanu u svetskoj istoriji ratovanja, pa će u povelji koju je dodelio Crvenom krstu Srbije pisati: Budi tako human kao što je bila Srbija 1885.
Nžalost, humanost i poštovanje Ženevske konvencije često nisu obavezivali i drugu stranu - bilo da je reč o saveznicima ili neprijatelju sa kojim je Srbija ratovala. Tako je tokom Prvog balkanskog rata 1912. godine austrijska komanda, koja je tajno podržavala Tursku, zaplenila kontigent sanitetskog materijala i lekova koji je za potrebe srbskog saniteta kupljen u Beču, neposredno pred početak rata. Pritisnuta nestašicom, vlada Srbije obratila se Italiji, ali Crveni krst te zemlje odbija da nabavljene lekove i sanitetski materijal pošalje srbskoj bolnici u Draču, već ga upućuje u Beograd, gde nije bilo ratnih operacija.
Izvor: Treće oko - Tekst je pripremljen zahvaljujući kustosu muzeja srbske medicine, dr sci. med. Budimiru Pavloviću.
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Zdravlje i Medicina - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu×![]()
