Vreme Anđela

   Kakvu ulogu igraju na nebu i na zemlji? Iako se pitanja postavljaju sada, ona su zapravo stara koliko i ljudska civilizacija, jer je ideja o anđelima prisutna od samog početka. Jehovini anđeli su moćna bića; u Postanku oni čuvaju istočne kapije Raja naoružani blještavim mačevima.

    Proroka Jezekilja su obdarili čudesnim vizijama, a imaju četiri glave, više pari krila i mnogo očiju. U otkrivenju bode bitku sa zmajem...
    Svako ko doživi susret sa anđelom može biti siguran da će ga to promeniti. Po biblijskoj tradiciji, anđeli mogu razmaknuti, makar na kratko, zavese koje skrivaju svet duhova. U zamenu za jedan kratak pogled na drugi svet, oni postavljaju zahteve i definišu puteve. Treba se samo setiti skromne devojke iz siromašne porodice čiji se život promenio kada joj je Gabrijel doneo poruku - da će roditi sina po imenu Isus.
    Ako postoji neka ideja, zajednička u raznim kulturama kroz vekove, onda je to verovanje u anđele. Hrišćani, Jevreji, Muslimani, su  nadugačko i naširoko pisali o prirodi anđela i njihovoj ulozi, ali sve tri religije ih vide u pozitivnom kontekstu. Postoje anđeli i u Budizmu, Hinduizmu, figure sa kruna imamo u otkrivenim sumerskim gradovima, egipatskim grobovima i asirskim reljefima. Vidljivi i nevidljivi, skriveni ili u punom sjaju, anđeli se pojavljuju u više od pola knjiga BIblije. Najpoznatiji delovi su, svakako, oni u kojima anđeo zaustavlja Avrama koji se sprema da žrtvuje sina, spašava Danila od lavova ili uklanja kamen sa Isusovog groba. Muslimani veruju da su anđeli prisutni u džamijama i da registruju molitve vernika i da će biti prisutni na Sudnjem danu kada će svedočiti u korist ili protiv ljudi.
    Srednjevekovni teolozi su verovali da anđeli postoje da bi popunili prazninu između Boga i ljudi. U nekim starim civilizacijama, u kojima se mnoštvo bogova mešalo sa smrtnicima, nije bilo potrebe za Božanskim posrednicima. Ali verovanje u jednog Boga je iznedrilo ovu vezu koja premošćuje veliku prazninu između Boga i ljudi. Strah od smrti ili večnog prokletstva je inspirisalo verovanje u anđele koji se slobodno kreću u ovom nepojmljivom prostoru i pomažu ljudima na teškom putu od fizičkog ka duhovnom životu.


    Prema crkvenom predanju, koje je najbolje izraženo u spisu Dionisija Areopagita 'O nebeskoj hijerarhiji', anđeli se dele na tri hijerarhije: višu, srednju i nižu, a svaka hijerarhija se dalje deli na tri čina.

  Viša:
 • Serafimi su četvoro - odnosno šestokrilati simboli svetlosti, žar Božije vatre, raspaljuju ognjenu ljubav prema Bogu i najbliži su Bogu
•  Heruvimi prosvećuju premudrošću i    bogopoznanjem, čuvari su raja
• Prestoli su razumni i po blagodati bogonosni, izlivaju silu pravosuđa na prestole zemaljskih sudija i vladara
    Srednja:
• Gospodstva gospodare nižim činovima, daju silu i mudrost, uče druge da vladaju voljom i osećanjima
•  Sile sprovode nepokolebivo volju Božiju, daju silu čudotvorstva
•  Vlasti predstavljaju neuništavajućivu harmoniju, krote demone, odbijaju iskušenja
    Niža:
•  Načela načeluju nižim anđelskim činovima, brinu za narode i svetovni sud
•  Arhanđeli blagoveste, prorokuju, ukrepljuju veru
•  Anđeli su anđeli čuvari, vojska nebeska, duhovi, javljaju manje tajne i namere Božije, podstiču na vrlinu, stoje ljudima najbliže.
    Samo najviši čin prima svetlost i poznanje od samog Boga, a svi niži činovi se prosvećuju i primaju tajne od viših činova. Oni za svetlošću i poznanjem Božjim čeznu, pa Bog čoveku otkriva svoje tajne preko njih, ne zato što su mu oni neophodni, već zato što u to 'anđeli žele zaviriti'. Ne treba im ni jezik ni sluh, nego bez izgovorene reči predaju jedan drugome vlastite misli i odluke. Oni uvek čine samo jedno: služe Bogu i njegovoj tvorevini.

    Oni se svi zajedno nazivaju anđelima (vesnicima), zato što svi služeći Bogu učestvuju u ljudskom spasenju; mada to nije njihova jedina služba. Serafimi se kao najviši i Bogu najbliži čin nazivaju arhanđelima (nadanđelima). Ima sedam arhanđela.     Prvi među arhanđelima je Mihailo, ime mu znači 'onaj koji je kao Bog'. Drugi je Gavrilo, 'sila Božija', treći Rafailo ili 'isceljenje Božije'. Četvrti među arhanđelima je Urilo ili 'Božanska svetlost', Peti je Salatailo, 'vrhovni služitelj molitava', šesti Egudilo, 'hvala Božija', i sedmi Varahilo, 'delitelj blagoslova'. Ponekad se pominje kao osmi arhanđel i Jeremilo, 'veličina Božija'.
   Naravno, raspadom zapadne hrišćanske crkve i ovaj sistem je u velikoj meri pretrpeo štetu. Protestanti, pobunivši se protiv 'dekadentne' crkve, odbacujući papsku birokratiju zasnovanu na kardinalima i biskupima, uvodeći nov oblik 'demokratskog crkvenog života', odbacili su i anđele i njihovu hijerarhiju kao nepotrebne posrednike između čoveka i Tvorca.


    Ima ozbiljnih teologa koji nisu prihvatili ovakav radikalan raskid sa nečim što nije lako negirati. Ne može se verovati u Sveto Pismo, a odbaciti uloga koju anđeli u njemu imaju. Za mnoge teologe ovo verovanje u anđele i njihovu ulogu je potvrda obećanja o milostivom Bogu.
     Što se tiče njihove fizičke prirode, za anđele se tradicionalno smatra da poprimaju telesni oblik jedino kada treba da izvrše neki zadatak. To znači da su bespolna bića, bez obzira na tradicionalnu viktorijansku predstavu anđela kao blede device sa krilima. Uporedo sa debatom o njihovom obliku i izgledu ide i škakljivo pitanje zašto neki ljudi vide anđele, a adrugi ne.
    Jedan od poznatih autora na ovu temu kaže da se anđeli prerušavaju, u san, u osećaj utešnog prisustva, impuls energije, u osobu koju vidimo, da osiguraju da poruka bude primljena.
    Možda nije iznenađujuće da ljudi koji veruju da su imali susret sa anđelima ne vole o tome da govore. Postoji neka čudna sličnost u svim tim pričama i dirljivo ubeđenje o neobjašnjivoj pomoći koja je stigla u trenutcima velike opasnosti po život.
    Ana Kenedi se seća dana u julu 1977. godine, kada je treći test potvrdio da ima rak materice u poodmaklom stadijumu. Da stvar bude strašnija, njen muž Geri, penzionisani podoficir američkog vazduhoplovstva, je bio oženjen pre nje ženom koja je takođe umrla od raka materice. Ana se sećala ovog doživljaja i pričala: 'Sledećih nekoliko nedelja proveli smo u strahu i molitvama, neprekidno sam molila Boga da poštedi muka mog jadnog muža, a da meni podari brzu smrt'.

    Ana je ubeđena da su njene molitve bile uslišene. Čak i mnofo godina posle tog doživljaja utisci su sveži kao da su se desili juče. Tri dana pred odlazak na operaciju, od koje se nije mnogo očekivalo, neko je zazvonio na vratima. Njen muž je otvorio. Na vratima je stajao muškarac visok oko dva metra. Ana kaže: 'Bio je crnac sa najtamnijom kožom koju sam ikada videla i sa najlepšim plavim očima koje se mogu zamisliti. Predstavio se kao Tomas i rekao mi da više nemam rak'.
    'Kako znate moje ime, i kako znate da imam rak?', upitala je zbunjeno Ana. Tomas je ušao u njihovu kuću i rekao joj da prestane da brine. Onda je iz Biblije citirao Isaiju, 53:5: 'Ali on bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kad beše na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscelismo'.
    Još uvek jako zbunjena, Ana je upitala: 'Ko ste vi?' On je odgovorio; 'Ja sam Tomas. Šalje me Bog'. Sledeće čega se Ana seća je da je podigao desnu ruku dlanom okrenutu prema njoj. ' Iz ruke je krenula strahovita toplota. Osetila sam kako mi noge klecaju i pala sam na pod. Dok sam ležala, jaka bela svetlost je krenula kroz moje telo, od nogu ka glavi. Znala sam svakim delom moga tela, mog uma i mog srca, da se dešava nešto natprirodno.'
    Ana se tada onesvestila. Kada je došla k sebi, muž je klečao pored nje. Tomasa nije bilo. Uzela je telefon i pozvala hirurga koji je trebao da je operiše. ?rekla sam mu da se nešto desilo i da mi operacija nije potrebna. Odgovori mi je da strah od operacije i stres često prouzrokuju takva stanja u kome sam ja'.
    Ana je otišla u bolnicu i na dan operacije hirurg je pre operacije uradio još jednu biopsiju. Ana je bila na operacionom stolu, čekajući rezultat te zadnje biopsije i operaciju. Kada se probudila iz narkoze bila je u svojoj bolničkoj sobi, i prvi koji joj se obradio bio je zbunjeni hirurg koji je trebao da je operiše. 'Ne znam i ne razumem šta se desilo, ali vaš test je negativan. Poslali smo uzorak na super ekspertizu, pa ćemo posle toga znati šta se to dešava'.
    Nije bilo ni najmanjeg traga kanceroznim ćelijama. Tek tada se Ana ohrabrila da o svom iskustvu ispriča svojoj deci i svom lekaru. Doktor je rekao da je zaista prisustvovao medicinskom čudu.

   
    Ima i drugih neobičnih priča koje potvrđuju prisustvo anđela. Izgleda da se ljudima javljaju u trenucima povećane svesnosti prouzrokovane jakim osećajem straha i ugroženosti.
    Iako se često pojavljuju kao spasioci, adđeli se često javljaju i uklanjaju ne samo direkrnu opasnost već i strah od nje.
    Čuvena je priča iz Prvog svetskog rata poznata kao 'Anđeli iz Monsa'. Avgusta 1914. za vreme jedne od prvih velikih bitaka Britanci i Francuzi su se povlačili pred napadom Nemaca. Činilo se da će bitka biti izgubljena. Iznenada je Nemačko napredovanje zaustavljeno i bitka je ostala bez pobednika. U bolnici u pozadini fronta su se dešavale čudne stvari. Prvo jedan, pa onda drugi, i treći ranjenik je ispričao u uzbuđenom stanju da je na belom konju vedeo Arhanđela Mihajla. U Britanskoj poljskoj bolnici priča se ponovila, s tom razlikom što su oni videli Svetog Đorđa, 'visokog čoveka sa žutom kosom u zlatnom oklopu, na belom konju sa isukanim mačem i poklikom na usnama: Pobeda'. Bolničarke su prijavile zaprepašćujući spokoj kod umirućih ljudi, kao da je strah nestao. (Događaj iz Monsa je tema mnogih knjiga, kao i inspiracija mnogim umetnicima, kao što prikazuje i slika gore desno.)
    Neki analitičari su kasnije došli do zaključka da je iscrpljenost kod vojnika dovela do halucinacija. Drugi su mislili da je reč o masovnoj histeriji prouzrokovanoj izvesnim gubitkom na bojnom polju. Ali kasnije su otkrivene čudne priče nemačkih vojnika koji su učestvovali u ovoj bici i zvanični izvori kažu da su 'vojnici osetili nemoć i nisu mogli dalje da napreduju, i da su se njihovi konji okrenuli i odjurili sa bojnog polja'. Sem toga imali su osećaj da su neprijateljske trupe, britanske i francuske, vrlo brojne i jake, iako to nije bilo tačno'.
    Melisa Dil Fort, iz Atlante, nikada neće zaboraviti dan kada je njen muž umro Kris umro. Bilo je to tačno godinu dana pošto su mu dijagnosticirali izuzetno teško oboljenje, limfocitnu leukemiju. Poslednji meseci njegovog života su bili izuzetno teški. Terapija nije davala nikakve rezultate, trpeo je jake bolove, nije mogao da spava noću. Melisa je spavala u stolici pored kreveta, da mu se nađe pri ruci. Četvrtog januara u tri sata ujutru, njen muž je neopaženo ustao, i izašao iz sobe, prošao pored dežurne medicinske sestre i nestao. Počelo je panično traženje nestalog pacijenta. Njegova žena ga je našla u bolničkoj kapeli. Sedeo je sa čovekom koga ranije nije videla. Uplašena i besna, prišla mu je i upitala; 'Gde si bio? Da li si dobro?'

    Kris se nasmešio: 'U redu je, dobro sam.' Njegov sagovornik je sedeo miran, gledajući pred sebe. Bio je visok, obučen u flanelsku košulju, nove farmerke i duboke kožne cipele na šniranje koje kao da su skinute sa police. Melisa se dobro seća njegovog izgleda:' Nisam mogla da mu odredim godine. Nije imao bore. Koža mu je bila savršeno glatka i bela, sa plavim očima. Nikada nisam videla tako plave oči ni kod jednog čoveka pre toga (setite se prve priče). Nikada neću zaboraviti te oči.
  Kris je želeo da ostane sam i ona je teška srca na to pristala. 'Kada se vratio u sobu, prosto je blistao. Smešio se, i uopšte nije odavao utisak smrtno bolesnog čoveka'. 'Ko je to bio?', upitala je žena, a on joj je odgovorio: 'Nećeš mi verovati. Bio je to moj anđeo čuvar'.
    Melisa mu je verovala. Bilo je dovoljno da ga pogleda pa da shvati da se desilo nešto neobično. Obišla je celu bolnicu i pokušala da pronađe čoveka. Pitala je sve čuvare na spratovima i na ulazu da li su videli čoveka čiji opis im je dala. Niko nije video da takav čovek ulazi ili izlazi iz bolnice.
    'Posle ovog događaja Kris mi je rekao da su njegove molitve bile uslišene. Plašila sam se da će poverovati da će možda biti izlečen, ali sam shvatila da mom mužu nije bilo potrebno izlečenje, već blagoslov. Taj mir koji je osećao ne mogu da opišem. Strah i bol su nestali. Dva dana kasnije Kris je umro'.
    Naša želja da nađemo anđele je uzvišeni gest u stepenu u kome ova potraga predstavlja trijumf nade nad dokazom, i utoliko je dobar i ohrabrujući znak u našem vremenu. Za one koji kažu da su doživeli direktno iskustvo susreta sa anđelima, dokaz nije potreban. Za one koji su predodređeni da sumnjaju u postojanje anđela, nijedan dokaz nije moguć. A za one u maglovitoj sredini, raste želja da budu ubeđeni. Kaže se zato da postoje; oni koji traže dokaz da bi verovali i oni koji veruju, a takvima se dokaz sam pojavi. Ako su nebesa spremna da nam se obrate, mali je zahtev da budemo spremni da ih saslušamo.