vrh
Meni

Anđeli Čuvari


    Svaki čovek ima usebi mehanizam koji je sposoban da predvidi neke buduće neprijatnosti i upozori na njih. Signali mogu da dođu preko svih raspoloživih čula, sluha - kao tajanstveni glas, čula vida - kao svetlost, preko taktilonog oseta - povlačenje anđela čuvara za ruku i slično. A odakle dolaze ti upozoravanjući signali? Naša podsvest ili više sile? Dole na vedeni primeri pokazuju ono što se u narodi doživljava kao anđeo čuvar. Tajanstveno svetlo u pomračini, iznenadni glas nitkuda ili dodir nevidljive ruke, često su upozorenja na neposrednu opasnost i spasenje od nevolje. Kakvo je to biće bezbedno prizemljilo malog Alana koji je ispao iz nastradalog aviona? Kako je 'krilati' starac spasio stanovnike ostrva Hajniten od sigurne pogibije?


    Putnički avion DASH na liniji Kambera-Brizbejn srušio se kod mesta Halifaks. Poginulo je 27 osoba a preživeo je samo 14-godišnji Alan Makaus. Sa visine od 3.500 metara na kojoj je avion leteo, mladi Alan je pao i ostao potpuno nepovređen. Bezbedno sletanje malog Alana izazvalo je pravu senzaciju, jer on nije, kao, na primer, naša stjuardesa Vesna Vulović, pao u avionu ili nekom njegovom delu, već je ispao iz aviona na visini od preko tri kilometra i padao kao padobranac - samo bez padobrana!
    Po nalazu komisije za udese australijske vlade, avion se raspao usled dekompresije koja je izazvana eksplozijom neodgovorno održavanog levog motora. Crna kutija je pronađena i Komisija za udese nije imala nikakvih problema da utvrdi uzrok neseće. Vazduhoplovni medicinski centar iz Sidneja detaljno je pregledao malog Alana i potvrdio neverovatni podatak da nema ni ogrebotina, a kamoli nekih povreda. Doktor Fajfer koji ga je pregledao, izjavio je da je u pitanju pravo i ničim objašnjivo čudo. Da stvar bude još čudnija, potrudila su se dva svedoka. Bračni par Tejlor je šetao te tople večeri i video eksploziju kao i lagani pad malog Alana. Supružnici su se kleli da je Alan 'aterirao' na zemlju kao da je skočio sa metar ili dva - prosto je lebdeo kroz vazduh!
    Mali Alan je opisao ovu avanturu jednostavnim rečima: - Eksplozija me je potpuno zagluvela. Ispao sam napolje i zabolele su me grudi. Nisam stigao ni da se uplašim, a neko me je zgrabio za ruku. Ja ne znam kako da opišem to biće - izgledalo je kao oblačić, ali sam jasno uočio konture lica i neke lepe plave oči. Čini mi se da sam video i veoma velika krila mada je sve bilo nekako bledo i prozračno. U svako slučaju sam se zaustavio. Ustvari i dalje sam padao, ali je to bilo jako sporo. Bilo je kao da sam se spuštao niz tobogan. Njegova ruka me je nežno držala i ne shvatam odakle mu tolika snaga da me zadržava u vazduhu. Nisam se plašio da će me ispustiti i čak mi je bilo žao kada sam dotakao zemlju. Ništa me nije zabolelo kada sam pao, zapravo sam doskočio na zemlju. Ono biće-oblačić je lagano otišlo u vis i siguran sam da mi je nekoliko puta mahnulo. Neki stariji ljudi su mi pritrčali i pitali me da li sam bio u onom avionu. Kada sam to potvrdio, žena se samo prekrstila. U nesreći je poginuo moj rođak sa kojim sam putovao u Brizbejn i zbog toga sam i danas veoma tužan. Majka mi je objasnila da je mene spasao andjeo i da zato treba da sam zahvalan Bogu i da se stalno molim. Priznajem da se baš ne molim redovno, ali sam uveren da će mi, i pored toga, anđeo uvek pomoći, jer sam dobar dečko. 

ZAŠTITNIK JAPANSKOG OSTRVA

    Hiroši Mata je čitavog svog života bio ribar i voleo je da to radi noću, jer je ulov bio bolji. Jednog ranog jutra probudio se jako uznemiren i odustao je od planiranog izlaska na more. Umesto toga počeo je da obilazi susede i da im govori svoj san. Sanjao je anđela: 'Bio je to mršav starac, sa dugom, tankom, sedom bradom, obučen u svetlo žutu haljinu, bez pojasa i sa sandalama na nogama. Imao je dug nos, a oči iskošene i razmaknute. Duga seda kosa bila je spletena u perčin. Imao je mala šiljata krila na vrhovima svojih ramena. Bez sumnje je to bio naš anđeo zaštitnik. Anđeo mu se obratio rečima, ali ga Hiroši u prvi mah nije razumeo. Anđeo mu je ponovio šta će se za dva dana dogoditi da ni, shvativši da ga Hiroši ne razume, na tankom pregradnom zidu od razvučene svile na okvirima od bambusa, prikazao sliku katastrofe. To je bilo proviđenje - komentarisali su susedi.
    Ostrvo Hajniten se nalazilo na krajnjem severu Japana i bilo je slabo nastanjeno. U dva sela živelo je tek nekih pet do šest stotina ljudi i svi su se, manje više, bavili ribolovom. Anđeo je starom ribaru Mati rekao da će za dva dana snažan zemljotres potpuno potopiti ostrvo i da je neophodno da ga svi ljudi napuste. S obzirom da su seizmološki zavodi u Japanu odlično opremljeni, nekoliko ostrvljana je nazvalo najbliži zavod da se raspitaju da li postoji mogućnost bilo kakvog zemljotresa. Stručnjaci su bili kategorični da za to nema ni najmanjeg osnova. međutim, delom zbog stalnog straha od potresa, a delom zbog reputacije koju je Hiroši Mata imao, deo stanovništva je počeo da se evakuiše sa ostrva. Lokalni trgovac je čak naručio da jedan brodić dođe sutradan i napravi nekoliko tura do ostrva Mahei koje se nalazi oko 80 kilometara istočno od Hajnitna.
    Razume se, i u Japanu ima ljudi koji ismevaju veru i predskazanja, pa su se, dan kasnije, u lokalnoj kafani šalili na račun Mate. Vruća rakija od pirinča - sake, se pio čak i više nego obično, a jedan šaljivdžija se zaklinjao kako želi da umre pijan, kada je 'već tako suđeno'. Kada je budistički sveštenik ušao u kafanu, zavladala je tišina, a to se ranije nije nikada desilo. Mirnim glasom je rekao kako je anđeo došao kod njega u pagodu i zamolio ga da odvede narod. Sveštenik je nameravao da obiđe čitavo ostrvo i ispuni zadatu misao. Gosti u kafani su se osetili nelagodno. Trenutak kasnije doživeli su najneobičniji trenutak u svoj životu. Stvorivši se niotkuda, anđeo, koji je izgledao baš onako kako ga je ribar Mata opisao, im se obratio glasom koji je odzvanjao: 'Ko ne napusti ostrvo, neće sutra biti živ. Idite odmah ako vam je stalo do života'. Isto onako kako se pojavio, tako je i nestao.
    Konačno, svi su poverovali da je katastrofa blizu. Policijski narednik, koji inače i nije imao puno posla, dobio je instrukcije da spreči paniku, ali nadređene nije poslušao. Pridruživo se svojim meštanima u organizaciji evakuacije i zajedno sa njima napustio ostrvo. Panike nije bilo, jer je dobro poznata japanska disciplinovanost. Dogodilo se sve onako kako im je i rečeno. Razorni zemljotres, duboko ispod površine mora, podigao je nivo mora za dva metra i naneo štete mnogim ostrvima. Hajniten je ne samo direktno pogođen, već je i potopljen. Na karti Japana ostrva Hajniten više nema. Pitanje je da li je anđeo zaštitnik ostrva otišao sa njegovim bivšim stanovnicima ili je dobio neki drugi zadatak?

SIGNALI NEVIDLJIVIH SILA

    V.A. Aščeulov iz grada Naljčika služio je 1945. godine vojni rok na ostrvu Iturup. Jedne zimske večeri dežurao je u komandi puka. Zemunica u kojoj je bio stacioniran nalazila se 150 metara od štaba. Kada je došlo vreme na njega, oko 17 časova, veće se smrkavalo i nebo je bilo pokriveno niskim sivim oblacima, a duva oje topli vetar. Trebalo je da pređe jedan omanji most iznad duboke klisure, a odatle do štaba nije bilo više od 50 metara.. I baš na tom mestu odjednom se toliko smračilo, dunuo je jak vetar i počeo je da pada sneg. On pre toga nikada nije imao priliku da doživi tako naglu promenu vremena. Sneg je toliko jako padao kao da se samo nebo otvorilo i nastao je mrkli mrak. Međutim, mladić se nije mnogo uzbuđivao zbog toga, jer je do komande puka mogao stići i hodajući napamet.
   Snežni uragan postajao je sve jači, a vetar ga je bukvalno rušio sa nogu, a sneg nemilosrdno leteo u oči. Prošlo je pet minuta, pa deset, a od komande ni traga. Sada je Aščeulova počeo da obuzima strah, jer je osećao da je zalutao. Posle još nekog vremena lutanja po snežnom bespuću čuo je huk okeana. Sad mu je bilo jasno da je promašio cilj i da je od svoje zemunice bio udaljen najmanje dva kilometra. U strahu, setio se kako je još na samom početku služenja vojnog roka od jednog starešine čuo za sudbinu nekog vojnika koji je takođe po sličnom nevremenu išao na dežurstvo, zalutao i nasumice došao do obale. Najverovatnije ga je tamo zahvatio talas i povukao ga za sobom u dubinu okeana. Tek na proleće je voda izbacila njegov šinjel kojeg su našli na jednoj steni.
    Shvatio je da bi najpametnije bilo da se vrati natrag u svoju jedinicu. Ali, kuda i kojim pravcem, kada je svuda okolo vladao mrak i snežna oluja. I već kada je bio izgubio svaku nadu, ispred njega se odjednom pojavila nekakva svetlost, prosto kao da se na visini upalila neka lampa. Začudio se otkud sad lampa, kad nigde unaokolo nema nijedne kuće. Nastavio je da ide u pravcu svetla, a lampa nikako da mu se približi. Ide on, a ide i lampa na istom rastojanju ispred njega. Dugo je tumarao po već dobro napadalom snegu, a lampa je stalno išla ispred njega, krepereći kroz mećavu. Kasnije eć se ispostaviti da mu je ona bila najverniji putokaz, jer svetlo se onog trenutka ugasilo kada se, licem u lice, sudario sa svojim načelnikom štaba.
    Onako izmučen dugim tumaranjem kroz mrak i snežnu vejavicu, ispričao je kako se izgubio u nevremenu, ali odgovor o lampi nije dobio. Celog svog života sećao se putokazne lampe, uveren da nije bilo nje, sigurno bi ostao zavejan u snegu. Dugo je razmišljao šta bi to moglo da bude, a pravi odgovor nije našao nikada.

SPASONOSNI GLAS

    U aprilu 1957. godine, Ruskinja Klaudija Sergejevna Sideljnikova iz sela Romaška u Zaporoškoj oblasti, sa svojom sestrom je krenula u obližnju šumu da naseku drva. Nakupile su dosta drva, složile sve na gomilu, a onda je Klaudija poslala sestru kući da kaže njenom mužu da dođe kolima po skupljena drva. Ostala je sama u šumi, malo se odmorila, a onda ponovo počela da seče suvo granje. Primetila je jedan žbun i taman kada je zamahnula sekirom da i njega saseče, odjednom je odnekud začula glas: 'Ne seci, pod žbunom se nalazi mina'!
    Mlada žena se toliko uplašila da joj je ruka zajedno sa sekirom bukvalno ostala onako zamahnuta u vazduhu. Pogledala je svuda oko sebe, ali nigde nije bilo ni žive duše. Pitala se da li je u pitanju halucinacija ili nečija šala? Bilo kako bilo, odbacila je sekiru i sela na jedan panj, čakajući muža. A, kada je on došao, sve mu je ispričala, pošto ju je on zatekao skroz bledu u licu i upitao šta joj se to desilo. Ona mu je pomenula nepoznati glas i pokazala u pravcu žbuna. Muž je pažljivo razgrnuo grančice i, na njihovo zaprepašćenje, u žbunu je ležala bimba koja se tu nalazila još od rata!

RUKA SPASA

    Sabir Alimov iz Taškenta bio je invalid rada kome je cirkular odsekao prste na ruci i kada bi se vreme promenilo osećao je da ga ta ruka boli. On je čekao trolejbus, i kada je došao, on je ušao na zadnja vrata i seo na jedno od zadnjih sedišta.  Ali, tek što su krenuli, Alimova je još jače zabolela ruka i u tom trenutku je osetio kao da ga neka nevidljiva ruka povlači sa zadnjeg sedišta i vuče da pređe u sredinu trolejbusa. Dovevši ga do jednog slobodnog mesta, čak ga je gurnula i da sedne.
    U tom trenutku trolejbus je došao na sledeću stanicu, ali je po poledici koja je bila na putu, prešao u zaustavnu traku. Tada je šofer krenuo malčice u rikverc, ali dosta nespretno, tako da je zadnjim delom vozila snažno udario u jedan betonski stub. Ceo taj zadnji deo trolejbusa bio je slupan, zajedno sa nekoliko sedišta, uključujući i ono na kojem je u početku vožnje sedeo Alimov. Ta sedišta su ispala van i našla se, zajedno sa putnicima, na drumu i pod točkovima vozila koja su na njih naletela, ne mogavši da se zaustave. Sabir Alimov, videvši šta mu se sve moglo destiti da ga ona nevidljiva ruka nije odvukla na sredinu trolejbusa, od tada je uvek govorio o svom anđelu čuvaru. Svima je govorio kako je uveren da anđeo čuvar postoji u svakom čoveku, samo što ga neko oseća, a neko ne, ili prosto neko ne veruje i ne želi da razmišlja o tome.
    U svkom slučaju, oni koji veruju i koji se obrate za pomoć svom anđelu čuvaru, mogu i da očekuju pomoć njega i božanskih sila.

     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT  NAJBOLJA WEB SKOLA