vrh
Meni

Alkohol i Zdravlje


   Klinička istraživanja dejstva alkohola na organizam potvrdila su da individualna reakcija zavisi i od genetike, metaboličke efikasnosti, kao i od psihičkog sklopa same ličnosti, što je presudan faktor za sticanje zavisnosti. Alkoholizam se već odavno vodi kao medicinsko psihološko socijalni problem. Ličnost alkoholičara ispoljava psihološku zavisnost i gubitak kontrole usled prekomernog konzumiranja alkohola, dok se organski može dokazati i fiziološka zavisnost, odnosno žudnja za alkoholom, sa apstinencijalnim simptomima.

    Istraživači pretpostavljaju da postoji dve vrste alkoholičara i to: oni koji su genetsko metabolički predisponirani za brz razvitak zavisnosti od alkohola i drugi, normalno osetljivi na alkohol, koje će do bolesti dovesti samo psiho-socijalni faktori. Jedno je sigurno - ne postoji samo jedan preovlađujući faktor koji dovodi do ispoljavanja alkoholizma - za to je potrebno da se stekne više različitih faktora istovremeno. To daje mogućnost svesnog sprečavanja nastanka bolesti i to: promenom sredine, društva ili jednostavno, izbegavanjem alkohola kada se ustanovi genetksa predodređenost. Dakle, alkoholizam se može nazvati rezultatom lošeg izbora.
    Razvoj istraživačkih tehnika na molekularnom nivou doprineo je otkriću da etanol izaziva razvodnjavanje lipidne membrane nervnih ćelija, koje je utoliko veće ukoliko je izraženiji sedativni efekat na centralni nervni sistem. Naime, svaka nervna ćelija je obavijena omotačem od dvostrukog sloja lipida ispunjenog proteinskim delovima. Sve što ulazi i izlazi iz ćelije regulisano je ovom membranom. Pretpostavlja se da su odrđena područja ove membrane posebno osetljiva na alkohol, posebno ona gde se oslobađaju naurotransmiteri - jedinjenja koja nose hemijske poruke od ćelije do ćelije. Dokazano je da pod dejstvom alkohola neurotransmiter sa određenom porukom ne može da uđe u ćeliju i prenese joj poruku. Time izostaje uobičajena reakcija kao što je, recimo, registrovanje bola.
    U zadnje vreme se mnogo ispituju opioidni receptori - mesta u mozgu gde se vezuju prirodne supstance za smirenje i osećanje zadovoljstva koje luči sam mozak - endorfini. Na jednu njihovu podgrupu - sigma opioidne receptore - naročito snažno deluje etanol, izazivajući sedativni i opijajući efekat, što će reći stanje opuštenosti i lake euforije, posle nekoliko čaša alkohola. Pošto je broj receptora genetski određen, on je različit od čoveka do čoveka i zato su neki više, a neki manje osetljivi na alkohol. Međutim, intenzivno i kontinuirano konzumiranje alkohola stimuliše i povećanje broja opioidnih receptora.

ZAMKA ALKOHOLNOG 'BLAŽENSTVA'

    Alkohol je, poput droge, supstanca koja nagoni alkoholičara da vremenom povećava količinu da bi postigao isti psihoefekat. Ono za što je u početku bila potrebna jedna čašica, vremenom će trebati deset. Osobe koje umereno i relativno retko konzumiraju alkohol uvek brzo i lako dođu do trenutka opuštenosti. Smanjenje osetljivosti na alkohol naziva se tolerancija i javlja se samo kod alkoholičara.
    Takve osobe vremenom stiču sposobnost brže eliminacije alkohola, pri čemu jetra proizvodi mnog veću količinu enzima da bi ga razgradio. Tim se jetra iscrpljuje i vremenom radi sve slabije. Pojavu tolerancije na alkohol često prati prestanak reagovanja organizma na neke lekove za čiju se razgradnju u jetri koristi isti enzimski sistem. Alkoholizam izaziva promene i u emotivnom životu ličnosti. Te promene dovode do razvoja posebnog društvenog stanja, kada osoba ima želju i potrebu da nastavi sa uzimanjem alkohola zbog osećanja prijatnosti, samopouzdanja i zadovoljstva, uz otklanjanje napetosti, anksioznosti, nesigurnosti i straha. 
    To stanje odslikava psihičku zavisnost i ona se, pos stepenu jačine, kreće od blage želje, pa sve do neodoljive potrebe za alkoholom. Ona je prva u procesu sticanja zavisnosti i može se lečiti kompetitivnim metodama - pružanjem alternativnih vidova zadovoljstvakoja nisu tako destruktivna, kao i delovanjem na zdrav razum i savest ličnosti koja ne uništava samo sebe, već i svoju najbližu okolinu. Razvijanje fizičke zavisnosti znači da se metabolizam navikao na stalno prisustvo etanola. Ako ga ne dobije, razvija apstinencijalni sindrom, kao: drhtavica (tremor), mučnina i povraćanje, lupanje srca, znojenje, povećan krvni pritisak, anksioznost, depresija, nervoza i razdražljivost, koji mogu da ugroze organizam do smrti.
    Istraživanja pokušavaju da otkriju biološke motive za konzumiranje alkohola. najveći deo studija u fokus stavlja neurotransmitere, pogotovo one koji utiču na psihoemotivni život. Tako se smatra da bi noradrenalin i dopamin mogli biti odgovorni za ekscesivno (povremeno) uzimanje alkohola, a naročito serotonin. Serotonin luče postsinaptički završeci nervnih ćelija u mozgu i on posreduje pri dejstvu svih supstanci koje na neki način povećavaju osećaj zadovoljstva i nagrade.
    U kliničkim eksperimentima otkriveno je da je krvni serum alkoholičara deficitaran adrenohromom, što je uzrok napetosti i uznemirenosti. po ovoj hipotezi, alkohol bi bio neka vrsta zamene za nedovoljne količine adrenohroma u serumu alkoholičara, sa biohemijskog aspekta, odnosno, zamena za osećanje opuštenosti, zadovoljstva i samouverenosti sa psihoemotivnog aspekta. Zanimljive su i studije o vezi ishrane i alkoholizma. Osamdesetih godina XX veka postavljena je hipoteza da alkoholičari imaju i poremećaj medabolizma na genetičkom nivou, koji uslovljava nekvalitetnu razgradnju ugljenih hidrata. Tako se oni diskredituju kao izvor energije, pa alkohol predstavlja zamenu. Ovo je potkrepljeno eksperimentom u kome je pokazano da pacovi sa mnajkom vitamina B, radije uzimaju rastvor alkohola nego vodu.
    U skoro svim ekperimentima genetičke determinisanosti alkoholizma ispitivani su sinovi alkoholičara. Ćerke nisu pogodne, jer kod njih alkoholni izazov raste u posebnim fiziološkim stanjima, pri uzimanju kontraceptivnih sredstava i razvoja fetusnog alkoholizma. Ispitivan je uticaj gena na žudnju za alkoholom, nervnu osetljivost na etanol, osetljivost drugih organa na alkoho, sticanje tolerancije i razvoj fizičke zavisnosti.
    Dokazano je da su promena na EEG-u uzrokovanje alkoholom identične kod jenojajčanih blizanaca, a identična im je i brzina eliminisanja alkohola iz krvi. Dakle, ove osobine su genetički određene. Porodične studije alkoholizma dokazuju da se on prenosi na srodnike. Alkoholizam, neurotične smetnje i psihosomatske karakteristike ličnosti učestalije su kod srodnika alkoholičara nego u opštoj populaciji. Utvrđeno je da je povećan rizik od alkoholizma kod sinova i kćeri alkoholičara - kod njih je od 20-30%, dok je u opštoj populaciji od 2-3%. Najslikovitije su studije dece alkoholičara, koju su usvojile zdrave porodice. istraživanje u Švedskoj je obuhvatilo 1775 odraslih osoba, koje su u detinjstvu usvojile porodice nesrodne po krvi. Studija daje nedvosmislene potvrde o vezi alkoholizma i bioloških roditelja.
    Prvi vid nasleđivanja dobio je naziv - ograničen na muškarce, i pokazuje teške i rane početke zloupotrebe alkohola, praćene kriminalom, kod biološkog oca i sina. Kćeri, međutim, ne ispoljavaju povećan rizik. Drugi vid nazvan je - ograničen na određenu sredinu, i odlikuje se nižim stepenom zloupotrebe alkohola. Osobe počinju tek u odraslom dobu i to podjednako oba pola. Kod ovih osoba, uticaj kuće i porodice u koju su usvojieni potiskuje urođenu predispoziciju ka alkoholizmu, što jasno pokazuje koliko je neophodno i moćno pozitivno vaspitanje. Najveći broj deca sa urođenom slabošću prema alkoholu, a sa dobrim vaspitanjem, odrasla je u osobe sa zdravim odnosom prema alkoholu, iprkos tome što su i u genetičkoj i psihološkoj sklonosti ka alkoholizmu.
    Nasleđivanje alkoholizma je poligenetsko, dakle, u njemu učestvuje veći broj gena, što se i očekivalo s obzirom na složeni zbir fizioloških komponenti koje su potrebne da bi se ispoljio patološki efekat. To dokazuje da u lečenju ove zavisnosti nikad neće moći da pomogne neka genetička intervencija - lečnje je isključivo psihoterapeutske prirode i bazirano je na volji pacijenta, uz pomoć lekova za smirenje i prevazilaženje tegoba apstinencijalnog sindroma. na osnovu obimnih istraživanja došlo se do saznanja d apostoje genetski markeri alkoholizma. Dakle, kada se želi utvrditi da li je neko urođeno preosetljiv i podložan alkoholu, može da se izvrši laboratorijsko testiranje na ove markere, koji su nazvani alkogeni, i ukoliko se ustanovi da ih ima, svoje ponašanje treba da prilagode tome i maksimalno da se smanji konzumiranje alkohola.
    Kompjutersko skeniranje mozga hroničnih alkoholičara otkrilo je oštećenje velikog broja moždanih centara i funkcija, uključujući slabljenje pažnje, kognitivnih funkcija, pamćenja, sposobnosti rasuđivanja i procene planiranja, kao i remećenje sna i spavanja. Oštećenje nižih moždanih centra uzrokuje agresiju, poriv za svađanjem i suprotstvaljanjem, a oštećenje motornih funkcija dovodi do slabe koordinacije pokreta, nekontrolisanog drhanja i nemogućnosti obavljanja finih i preciznih pokreta. U slučaju dugogodišnjeg alkoholizma konačno dolazi do moralne degradacije ličnosti alkoholičara, uz velika moždana oštećenja koja su nepovratna, pa takav čovek ostaje zauvek invalid.   
    Efekat etanola na reproduktivne funkcije ispoljava se kroz impotenciju, propadanje testisa i gubitak seksualnog interesa. Otkriveno je početkom osamdesetih godina XX veka da etanol sprečava biosintezu muškog polnog hormona testosterona, prvenstveno gomilajući produkt svog metabolizma - acetal dehida, u samim testisima. Kod žena dolazi do poremećaja ovulacije i čitavog menstrualnog ciklusa, uključujući vrlo oslabljeni gubitak krv, te toksična krv ostaje u neoljuštenim zidovima materice. Intenzitet ovih poremećaja u direktoj je korelaciji sa količinama uzetog alkohola. Kod žena istovremeno dolazi do ozbiljnog poremećaja ishrane i apetita, kao i trovanje jetre, što takođe remeti menstrualni ciklus. Iznenađuje da alkohol ne deluje na ženske polne hormone - hipofizne i ovarijalne (hormone jajnika), za razliku od testosterona. Ženski reproduktivni sistem strada direktno, a ne preko hormona.
    Etanol posebno razorno deluje na fetus alkoholičarke. Istraživanja su pokazala da se alkoholni sindrom fetusa ispoljava kod troje od hiljadu živorođene dece i da se ubraja u tri najčešća uzroka teških fizičkih poremećaja često praćenih i mentalnom retardacijom. Poremećen rast, ogromna glava novorođenčeta, motorna oštećenja i mentalna retardacija, a nešto ređe teška oštećenja glave i lica, srca, zglobova i genitalnih organa, posledica su alkohol sindroma. Apsorpcija alkohola je kod žena mnogo brža zbog prisustva estrogena u njihovoj krvi. Jetra nije u stanju da uskladišti višak etanola i estrogena čiju količinu alkohol znatno uvećava, tako da dolazi do njenog oštećenja. Višak estrogena lako prolazi kroz pupčanu vrpcu, a poznato je poremećaj estrogena ima razoran uticaj na organizam. Osim toga, i alkohol prolazi kroz placentu i vrši direktan toksični uticaj na plod.
    Na kraju, šta reći? Na svakome je da na svoj način se izbori sa ovim problemom. Ko je u stanju da se kontroliše, ne treba zazirati od jedne čašice, koja može u ovakvim slučajevima da bude i lekovita. Ali svako nekontrolisano korišćenje, vodi u sigurne probleme.

     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT  NAJBOLJA WEB SKOLA
Povratak Na Vrh Strane