Naslovni baner
Ponuda Tema

Alhemija - Potraga Za Kamenom Mudrosti

   Više od 4.000 godina ljudi su tragali za kamenom mudrosti, koji je, navodno mogao obične metale da pretvori u zlato. Kako je otpočela ta opsesija, kojoj su hiljade znanih i neznanih osoba posvetile ceo svoj život i da li je njihov kolosalni napor bio potpuno uzaludan ...
 
    Bilo je to 1924. godine, Hitler koji je posle svog neuspelog puča u Minhenu naišao na blage sudije, diktira u tvrđavi Landsberg svoju knjigu 'Mein Kampf'. Njegov saveznik u puču, general Erih Ludendorf, koji je na tom istom sudskom procesu zahvaljujući svom blistavom imenu bio oslobođen optužbe, ima druge brige koje ga more.
Nacionalsocijalistička partija, privremeno lišena svog firera, preživljava krizu, a pre svega nedostaje joj - novac Pred Ludendorfa, koji se neopozivo vezao za Hitlera i njegove sada pokolebane kohorte, postavlja se pitanje - gde naći toliko potrebni novac i u tolikoj količini koja je njima trebala?
    Onda mu do ušiju stiže vest da je izvesnom gospodinu Tauzendu iz Minhena pošlo za rukom da manje vredne metale pretvara u zlato. Ludendorf odmah preduzima potrebne mere, animira čitav niz vodećih nemačkih industrijalaca i osniva akciono društvo koje, u najvećoj tajnosti, treba da proizvodi zlato. Na hiljade akcija bilo je rasprodato i bezbrojni akcionari grozničavo čekaju da im u krilopadne silno bogatstvo koje će im obezbediti gospodin Tauzend i general Lundedorf. Prolazi jedna godina, prolaze još dve godine, ali - zlata nema. Društvo za proizvodnju plemenitog metala bankrotira, akcionari ostaju praznih šaka, a gospodin Tauzend dospeva pred sud, koji ga je 5. februara 1931. godine zbog prevaranstva osudio na četiri godine zatvora.
    Tako je završio jedan od poslednjih pokušaja da ponovo bude oživljena veština o kojoj je Fridrih Veliki jednom prilikom rekao svome ministru finansija fon Horstu: 'Pravljenje zlata je jedna vrsta bolesti, koja često izgleda kao da je izlečena zdravim razumom, ali onda se ona neočekivano ponovo vraća i postaje prava epidemija'. 'Bolest' o kojoj Fridrih Veliki govori i koja je, počev od VI veka bila poznata pod nazivom alhemija, prastarog je porekla. Ali, šta to znači - prastarog porekla? Koliko, zapravo je stara? I šta o tome imaju da kažu sami alhemičari?
    Već ovde otpočinju prve teškoće, jer alhemičari nisu jedinstveni u pogledu ovog fundamentalnog pitanja. Reč alhemija je bez sumnje arapskog porekla, zato što 'al' nije ništa drugo nego jedan arapski prefiks. Međutim, alhemičarska veština upražnjavala se mnogo vekova pre nego što su Arapi počeli da se bave njome.     Ostaje, dakle, otvoreno pitanje: Koliko je stara alhemija, u kom periodu ljudske istorije je nastala i gde? Neki alhemičari su smatrali Noja za svog praoca, dok su drugi bili više skloni da se opredele za biblijskog kralja Solomona. Zašto baš Solomona? Pa, pre svega zato što u Bibliji stoji da je on bio veoma dobro upućen u sve magijske veštine, i drugo, zato što tamo piše da je u njegovom kraljevstvu bilo toliko mnogo zlata da se srebro uopšte nije ni cenilo.
    Ovo objašnjenje ostavlja jednu nedoumicu. Sama Biblija tvrdi da je Solomon nabavljao zlato u ogromnim količinama iz legendarne zemlje Ofir, gde je svake godine slao svoje brodove. Ali zastupnici 'solomonske teorije' umeli su da obesnaže ovaj prigovor. Po njima, Solomonovi brodovi zaista su odlazili u Ofir, ali zlato nikada nije bilo iz te zemlje uvoženo, naprotiv, brodovi su kretali na put sa već natovarenim zlatom. Oni su ga odvozili u Ofir, a zatim ga naprosto vraćali natrag.
    Čemu sve to? Odgovor je dao arapski alhemičar Geber. Posvećenici, to jest, proizvođači zlata, objasnio je on, držali su u strogoj tajnosti svoju veštinu, zato što bi obelodanjivanje ove velike tajne značilo korumpiranje čitavog sveta. Jer, ako bi tajna prestala da bude tajna, svako bi mogao prema svojim potrebama da pravi zlato. Eto zašto se Solomon igrao žmurke i slao svoje brodove na naizgled besmisleno putovanje u Ofir.
    Međutim, među alhemičarima bilo je smelih duhova koji su išli mnogo dalje unazad u vremenu i izneli tezu da prvi alhemičar nije bio niko drugi do lično Adam, praotac svih ljudi. Po njima, Adam je bio prognan iz raja zato što je izgubio znanje o transmutaciji prostih metala u zlato - veštian koju su ljudi kasnije morali ponovo da otkriju. Pri tome se ćutke prelazi preko pitanja zašto bi Adam, koji se nije bavio ni trgovinom (a i skim bi trgovao, ako su on i Eva bili jedini na Zemlji?), niti posedovao palate ili bilo kakav nakit, proizvodio zlato u ogromnim količinama.
    Toliko o alhemičarima koji nam očigledno ne mogu pomoći da dopremo do korena istine. A šta na to imaju da kažu istoričari? Oni se ne pozivaju ni na Adama ni na Noja, ali i sami posežu daleko unatrag, sve do početka ljudske, preciznije rečeno egipatske civilizacije, koja je veoma rano ovladala veštinom pravljenja metalnih legura. Tokom vremena, toj veštini pridružila se i proizvodnja stakla, emajla, nakita i raznih boja, kao i obrada dragog kamenja. Istina, sve to nije bilo opšte dobro svih Egipćana, nego povlastica sveštenika, koji su dragocenu tajnu čuvali za sebe i na ćutanje obavezivali svoje učenike, buduće pripadnike svešteničke kaste. Egipatske legende ovaplotile su te prve generacije metalurga u legendarnoj ličnosti Hermesa Trismegistosa (u prevodu - Triput najvećeg), na koga su se pozivali svi kasniji posvećenici. Zbog toga je alhemija u srednjem veku često bila označavana kao 'hermetički spisi'. Pa ipak, ni ti 'metalurzi' nisu bili alhemičari u pravom smislu te reči. A, ko je to onda bio?
    Da bi se odgovorilo na to pitanje, mora se malo skoknuti u vreme vladavine rimskog cara Dioklecijana (284-305). Prema kazivanju antičkih istoričara, Dioklecijan je naredio da svi staroegipatski spisi o proizvodnji zlata i srebra budu spaljeni. Šta ga je to moglo navesti na ovakav potez? Da nije možda i on spadao u onu ozloglašenu vrstu titanina koji su u različitim vremenima i u svim delovima sveta naređivali da se spale kompletne biblioteke? Istorija bi po svoj prilici odgovorila potvrdno na ovo pitanje da neki od spisa koje su alhemičari tog vremena uspeli da spasu, nisu ostali sačuvani sve do današnjeg vremena. Ti spisi nalaze se pohranjeni u bibliotekama Lajdena, Venecije i Pariza.
    O čemu pričaju ti pomenuti spisi? Između ostalog, u njima se šifrovanim jezikom, govori o tome kako čovek može da falsifikuje zlato i srebro. Pri tome se navode sasvim konkretni recepti za to. Tako, na primer, na jednom mestu koje je moglo da bude dešifrovano, ukazuje se na to da čovek može pomoću arsena da izmeni boju raznih metala. Isto tako, iz njih saznajemo da bakar sa primesom kadmijuma (sumporno žutilo) može da poprimi boju zlata. Sve u svemu, nema nikakve sumnje da su posredi precizni recepti za falsifikovanje plemenitih metala. U starom Egiptu su pomoću njih, očigledno falsifikovali nakit od zlata i srebra, a kasnije u Rimu, državni novac. Takođe, nije propušteno da se objasni kako čeovek može obične staklene perle tako preparirati da izgledaju kao pravo drago kamenje. Sada dakle znamo - alhemija je otpočela kao veština falsifikovanja, a prvi alhemičari bili su kovači lažnog novca. Ipak, treba da porazmislimo o sledećoj stvari. U zvaničnoj staroegipatskoj metalurgiji - ukoliko uopšte možemo tako da je nazovemo, postojali su striktno propisani metodi za pravljenje raznih metalnih legura koje su, kao što je već rečeno, prelazili sa generacije na generaciju, uz najstrožu obavezu čuvanja tajne. Tako je nastala jedna tradicija koja iznutra nije više mogla da bude razorena i koja se isprečila na putu svakog napretka falsifikatorima.
    Međutim, falsifikatori, zato što ime je pristup svešteničkim tajnama bio uskraćen, morali su da krenu sasvim novim putevima. Morali su da eksperimentišu, morali su da budu dovitljivi, morali su da se oslobode tradicije. Izmislili su razna oruđa - hemijske boce, retorte, peći za topljenje - od kojih se mnoge u nepromenjenom stanju mogu još i danas naći u hemijskim laboratorijama. Proizveli su legure o kojima sveštenici - metalurzi nisu mogli ni da sanjaju. Njihova delatnost bi već tada dovela do revolucionarnogproboja na području hemije da nisu, silom prilika, morali svoje znanje sačuvati za sebe.
    Uzmimo samo jedan primer - da bi neki rimski zlatni novac mogao da bude falsifikovan, morala se najpre odgonetnuti tajna njegovog sastava. Za to su bili potrebni metodi koji su, dve hiljade godina kasnije, omogućili nastanak moderne hemije. Pa ipak, rimski falsifikatori mogli su, u najboljem slučaju, da svoja iskustva zabeleže tajnim, šifrovanim pismom, koje čak ni drugi falsifikatori često nisu mogli da odgonetnu. I tako su oni sledećim generacijama ostavili u nasleđe izvestan broj bezazlenih tehnoloških postupaka, mistikom obavijen jezik i, pre svega, legendu da im je pošlo za rukom da otkriju tajnu transmutacije. Transmutacija - reč koja je Arapima vekovima oduzimala dah i koja je u Evropi s kraja srednjeg veka dovela do prave zlatne groznice. Mističari i tvrdice, romantičari i varalice, kneževi i kraljevi, pa čak i nekoliko rimskih papa, posvetili su čitav svoj život tome da stvore 'kamen mudrosti' pomoću koga se, navodno, svaki metal mogao pretvoriti u zlato i srebro. Postoje autentični izveštaji o tome da se čak i iz topionica imućnijih seljaka danju i noću izvijao dim, jer i oni su se dali u potragu za kamenom mudrosti.
    Uvek iznova prostrujale bi glasine kako je ovome ili onome pošlo za rukom da se dokoba obećane zemlje u kojoj se zlato moglo praviti ljudskom rukom, a tada bi stotine drugih alhemičarskih vernika žurno hitali ka tom srećkoviću da bi od njega izmamili veliku tajnu, pa makar on živeo na drugom kraju Evrope. Poneki su pri tome prodavali ceo svoj imetak i postajali kasnije pravi prosjaci. Kneževi su stavljali na grozne muke zlosrećne alhemičare da bi iz njih isčupali znanje koje oni uopšte nisu ni posedovali.
    Zašto su alhemičari verovali da je veštačka proizvodnja zlata moguća? Šta ime je davalo povoda za takve nade i kako su oni pokušavali da dostignu svoj cilj? Delimičan razlog, bez sumnje, bila su njihova manjkava poznavanja hemije. Istoričar Plinije stariji izveštava, na primer, o jednom eksperimentu koji je bio izveden po nalogu, na zlato veoma pohlepnog, rimskog cara Kaligule. Velika količina arsena bila je istopljena, pri čemu je dobijen jedan grumen prvoklasnog zlata. Samo, bilo ga je tako malo da se njime nisu mogli pokriti čak ni troškovi eksperimenta. Ali, zar to nije bio dobar početak? Znači, to radi! Alhemičari su rezonovali baš tako i pričali o tome svojoj deci, da bi ih podstakli da i ona jednog dana nastave u tom pravcu. Ali, prilikom eksperimenta cara Kaligule, uopšte nije bilo nikakve transmutacije, čak ni u malim količinama. Ono malo zlata koje se na kraju našlo u rukama bilo je, naprosto, već sadržano u gomili arsena! Nedovoljno poznavanje hemije ipak nije bio jedini razlog zbog koga su ljudi verovali u mogućnost transmutacije. Drugi razlog bio je u vezi sa folozofijom, a pre svega sa poimanjem sveta kasnijih alhemičara.
    Kako je izgledala ta filozofija? Alhemičari su bili panteisti u verovali su u Sveti duh, u Svetsku dušu, koji su svugde prisutni i sve prožimaju. Zbog taga za njih nije mogla postojati nikakva mrtva materija. Isto tako, za njih ni metali nisu bili mrtvi, nego su posedovali dušu, karakter, duhovne sposobnosti i bili poimani, kao sve što živi, u stalnom rastu. A shvatanje da je sve u stalnom rastu, značilo je za alhemičare prelazak iz jednog nižeg u jedno više stanje. Drugim rečima, to je značilo, da zlato, nejplemenitiji od svih metala, nije odvajkada bio zlato, nego da je tokom vremena postajalo zlato. Jr, ispod zemlje stalno se odvijao jedan tajanstveni proces rešćenja i promene. Gvožđe je postajalo olovo, olovo je postajalo živa, živa srebro, a srebro, na kraju - zlato. Ali, ako je to bio prirodni tok stvari, šta je smetalo ljudima da se umešaju i da ga ubrzaju? Jer, oni nisu delovali protiv Prirode, oni su joj samo pomagali.
    Jedan od najvećih i najslavnijih alhemičara evropskog srednjeg veka, Rajmondus Lulus (1235-1316) koji je tvrdio da poseduje 'kamen mudrosti' izjavio je jednom prilikom: 'Dajte mi okean žive i ja ću ga pretvoriti u zlato'. Većina alhemičara koji su navodno posedovali 'kamen mudrosti', tvrdili su da ga imaju u obliku praha. Pridodavanjem nekoliko zrnaca praha nekom manje vrednom metalu, ovaj se pretvarao u zlato, a ako bi se pridodalo nešto manje praha, dobijalo se samo srebro.

NIJE SVE BILO UZALUD!

    Šta se sve dešavalo u pojedinačnim alhemičarskim laboratorijama, to nikada nije tačno utvrđeno. Jer, sa jedne strane, alhemičari su svoja iskustva opisivali u alegorijama, koje su već tada bile za druge jedva razumljive, a sa druge strane, svaki alhemičar je radio prema svome sopstvenome metodu. Jedino šta možemo sa sigurnošću da kažemo, jeste da se u tim laboratorijama zaista naporno radilo. Ako se sa jednim postupkom nije imalo uspeha, prelazilo se na drugi. čak je i morska so bila jedno vreme korišćena za njihove eksperimente. A ipak, sve je bilo uzaludno. Da li baš uzaludno? Jer sa alhemičarima se dešavalo otprilike ono št ose desilo sa sinovima u jednoj basni gečkog pesnika Ezopa. U toj basni jedan starac na samrtnoj postelji saopštava svojim sinovima da je u vinogradu zakopao džak pun para. Ako ga budu vredno tražili, moći će da postanu bogati. Tek što je njihov otac zaklopio oči, sinovi su pograbili lopate i više puta prekopali ceo vinograd. Zlato nisu pronašli, ali zahvaljujući njihovoj vrednoći, vinograd je sledeće godine tako dobro rodio da su sinovi stvarno postali bogati.
    Mali inventar otkrića do kojih su alhemičari tako reći slučajno došli, a koji danas sačinjavaju čvrst sastavni deo hemije, pokazaće da njihovi mukotrpni napori, bar za ostali deo čovečanstva, nisu bili uzaludni. Evo nekih:
Arapski alhemičari pronašli su jedan sasvim novi metod destilacije i dobili prvi čisti alkohol.
Albert Veliki (Albertus Magnus), koji je živeo otprilike od 1200. do 1280. godine, prvi je proizveo potašu - kalijum karbonat, a isto tako i opisao hemijske spojeve cinober i olovno belilo.
 Nemačkom kaluđeru Bertoldu Švarcu (oko 1380) pripisuje se pronalazak baruta.
Leonard Turnajser (1531-1596) izumeo je u svojoj laboratoriji mnoge lekove
Paracelzus (1493-1541) je prvi spoznao hemijske i fizičke osnove života  i omogućio nastanak moderne medicine i biologije.
Johan Baptist van Helmont (1577-1644) uveo je pojam 'gas' za nevidljive tvari.
Johan Fridreih Betger (1682-1719) bio je prvi Evropljanin koji je proizveo porculan
    Već i ovaj spisak, koji bi još mogao da se nastavi mnogim drugim primerima, pokazuje da su alhemičari postavili temelj na kome se moderna hemija kasnije nadograđivala. Bez njih ne bi postali mogući avioni, oblakoderi, pa čak ni veći deo naše odeće. Time se zasluge alhemičara nikako nisu iscrpele. jer, već im je Paracelzus ukazao na jedan novi put. On je bio prvi lekar (naravno i alhemičar) koji je hemijske supstance koristio u medicinske svrhe i lečio sifilis pomoću žive. Ostalim alhemičarima je savetovao da više ne tragaju za zlatom, odnosno 'kamenom  mudrosti', nego da umesto toga, tragaju za jednim eliksirom života, koji će osigurati da se mladost održi ili čak i stekne, da se sve bolesti izleče i postigne dugovečnost.
    Paracelzusovi sledbenici su se još jednom okrenuli Bibliji, to jest, Metuzalemu i Noji  i ostalim dugovečnicima i pitali - kakva im je to tajna omogućila da požive stotinama godina? Sigurno je to bio isti eliksir za kojim su oni sada tako grozničavo tragali. Jer, pomoću tog eliksira, rezonovali su alhemičari, čovek je mogao da poživi čak i hiljadu godina. Razume se, dejstvo supstanci koje su u tu svrhu proizveli, alhemičari nove škole mogli su samo da isprobaju na ljudima i nema nikakve sumnje da su mnogi od njihovih 'pokusnih zamorčića', a sigurno i neki alhemičari - glavom platili te eksperimente. Ali, isto tako je sigruno da je hemija na tom novom putu dobijala sve više pristupa u medicinu.

VEŠTAČKO ZLATO

    Polazni materijal za veštačko zlato je živa i tu su alhemičari bili u pravu! Živa se razlikuje od zlata po tome što u svom atomskom jezgru ima više jedan proton i jedan do tri neutrona. Jednostavna pomisao je: ti sastavni delovi moraju da budu uklonjeni iz atomskog jezgra žive. Atomski fizičari primenjuju sledeći metod: u ciklotronu se gotovo do brzine svetlosti ubrzavaju laka atomska jezgra, na primer vodinika (protoni) ili teškog vodonika (deuteroni). Kada ti 'kuršumi' pod pravilnim uglom pogode atome žive, oni mogu da prodru kroz elektronsku ljusku i da iz jezgra izbace pojedine sastavne delove.
Prema zakonu verovatnoće, pri tome se stvara i  ograničena količina zlata. Atomski fizičari su, dakle, ostvarili hiljadugodišnji san alhemičara, ali ta veština pravljenja zlata ostaje, ipak, samo jedan naučni kuriozitet. Samo troškovi za razvoj, izgradnju i pogon jednog akceleratora elementarnih čestica penju se do ogromne cifre, a dobija se tako malo zlata da ga čovek ne može ni golim okom videti. Prirodno zlato dobijeno iz rude neuporedivo je jeftinije.

I, ŠTA SAD?

    Što se tiče alhemičarskog sna o transmutaciji, on je stigao na pola puta svog ostvarenja. Danas je zaista moguće pomoću radioaktivnosti praviti veštačko zlato. Ako ono ne može da bude proizvedeno u većim količinama, onda je to samo zato što je tehnološki proces suviše skup, pa se čitava stvar jednostavno ne isplati. Znači li to da današnje moderne fizičare možemo da proglasimo za sledbenike drevnih alhemičara? Odgovor je - Ne! Zašto ne? Zato, jer moderni fizičari i hemičari su samo posmatrači, odnosno pokretači, koji lično, tokom svojih eksperimenata, ostaju tako reći napolju. Za razliku od njih, alhemičari - bar oni pravoverni, koji su iskreno posvećeni svom delu, stapali su se sa svojim eksperimentom. Oplemenjen je trabalo da bude ne samo manje vredan metal, već je trebala da bude oplemenjena i njihova duša, njihovo unutrašnje Ja, njihovo čitavo biće. I ako jedno ne bi uspelo, ako 'kamen mudrosti' ne bi bio pronađen, onda je, posle svega, bar ostajao jedan mudar čovek.
    Kao najbolji primer za to može da nam posluži alhemičar Bernard de Treves, koji se rodio 1406. godine u Padovi u Italiji. Više od trideset godina on je utrošio na traganje za 'kamenom mudrosti'. Čitavo svoje pozamašno imanje straćio je na to. Na samrtnoj postelji je izjavio: 'Kamen mudrosti nisam otkrio, ali sam zato odgonetnuo tajnu zadovoljstva, i sada mogu da umrem, jer ni zbog čega ne žalim'.
    Danas je alhemija, kao veština pravljenja zlata, mrtva. Ali oporuka njenih rodonačelnika, staroegipatskih falsifikatora, i dalje živi - u hemiji, u fizici, u medicini, u svim oblastima nauke. Jer, ona glasi. Isprobavati, eksperimentisati, nikada se ne zadovoljiti postignutim i uvek dalje istraživati. Bez toga načela nikakva se nauka ne može zamisliti, kao ni dalji napredak čovečanstva!  (Tajne, 1989)

Twiter dugme Facebook dugme Linkedin Dugme RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT NAJBOLJA WEB SKOLA NAJBOLJI SAJT SA BESPLATNIM SLIKAMA