Reinkarnacija

    Reinkarnacija ili ponovno rođenje je deo duhovne nauke drevnih indijskih Veda. Indijske Vede pojavile su se u pisanom obliku još pre 5.000 godina, a ta znanja do tada prenosila su se od pamtiveka usmenim putem. Vedski zapisi govore da su ljudi toga doba bili veoma inteligentni i imali moć pamćenja onog što se jednom izgovori.

Zbog toga do nailaska ovog doba Kali-yuge nije bilo potrebe zapisivati vedska znanja.Svestan nailaska ljudske degradacije u svakom pogledu, Vyasadeva (književna inkarnacija Višnua) odlučio je da ta vedska znanja prenese u pisani oblik kako bi se zaštitila od zaborava. Ljudskom umu su najdostupniji propratni vedski spisi (često nazivani Pete Vede) kao što su Šriman Bhagavatam i Bhagavad-gita jer predstavljaju prirodno i jednostavno objašnjenje vedskog učenja. Opširan sadržaj tog učenja odnosi se na učenje o reinkarnaciji i karmi.
    Pod reinkarnacijom ili ponovnim rođenjem se podrazumeva seljenje duše iz jednog tela posle smrti u drugo, novo telo prilikom rođenja. Zakon karme ili zakon uzroka i posledice usko je vezan uz ovu metafizičku pojavu jer se reinkarnacija odvija po zakonima karme. Jednostavno rečeno, naš život u novom telu, odnosno, kakvo će ono biti i u kakvim okolnostima, zavisi od naših aktivnosti kao i od naših svesnih i podsvesnih želja iz prethodnog tela.
   

    Bhagavad-gita je vrhunski autoritativni spis vedskog učenja i u njoj je reinkarnacija veoma jasno objašnjena. Možda nije na odmet reći da su Bhagavad-gitu veoma visoko cenili i onjoj lepo govorili Albert Ajnštajn, Artur Šopenhauer, Gete, Kant, Hegel i drugi. Ona započinje učenjem o duhovnoj nauci sa porukom da smo mi duhovna bića i da je naša prava osobnost duša, a ne telo.
    Bhagavad-gita govori o nama kao o duhovnom biću, duši. Njeno učenje jeste da je naše grubo telo samo po sebi mrtvo i da je ono što daje telu energiju, pokret i svesnost, upravo - duša.
    Moramo priznati da se saznanja današnje nauke ne mogu protiviti ovom učenju iz jednog razloga: današnja nauka ne zna objasniti šta je to što telu daje život ili šta je to svest i gde je njen izvor. Prevladavajuće naučne pretpostavke da je život nastao nekom kombinacijom materijanih elemenata jeste prvorazredna utopija. Ideja po kojoj se ta materija toliko usavršavala da je na kraju postala svesna sama sebe je veoma smešna i nema ništa zajedničkog čak i sa najprimitivnijim religijskim verovanjima.
    Duša se u vedskoj nauci objašnjava i tumači kao transcendentalna osobnost koja je sačinjena od večne duhovne energije koja je, za razliku od materijalne energije, neraspadljiva. Ona je po prirodi večna, ispunjena duhovnim znanjem, srećom, ljubavlju i težnjom za aktivnošću i služenjem. Te osobine duše manifestuju se takođe i kroz ovo grubo materijalno telo, tako da svako od nas želi biti večan, sretan, ispunjen znanjem o duhovnom i smislom materijalističke egzistencije. Svako želi manifestovati ljubav, aktivnost i služenje.
    Zbog neznanja, čovek se lažno identifikuje sa ovim materijalnim telom smatrajući ga za svoju pravu osobnost, za svoje osobeno biće i tako, videći da ovom telu preti patnja, smrt, drugi problemi i neželjeni događaji, on pati jer misli da je sve to, sreća, večnost i ostale osobine duše, ugroženo i da će nestati sa smrću njegovog tela.


    Po učenju vedske duhovne nauke i filozofije duša se nalazi u svim živim bićima. Isti principi života vrede za sva živa bića: hrane se, odmaraju, brane i razmnožavaju. Ljudski život, posmatrajući njegove biološke funkcije, nije nešto posebno, jer i životinje i biljke se hrane, brane, odmaraju i razmnožavaju. Ako se čovek bavi samo tim aktivnostima i ne interesuje se za svoju duhovnu prirodu, on je duhovno mrtav i ne razlikuje se od životinje.

    Ljudsko telo i njegov nivo inteligencije omogućavaju mu da se raspituje o duhovnoj nauci i da dostigne samospoznaju. Ako ne teži ka tome, već ima nameru da se ponaša kao sofisticirana životinja, stoji u vedskom razmatranju, on zloupotrebljava ljudski oblik života. Privučen tim niskim životom u isključivom interesu da zadovoljava svoja čula, on je primoran da izgubi ljudsku formu, i da se u sledećem životu rodi u nižim oblicima života nego što je to čovečiji. Po učenju Veda reinkarnacija se ne odvija samo u ljudskoj formi već, duša, zavisno od karmičkih aktivnosti tela i želja, poprima druga različita tela. Reč je o rađanju i umiranju u krugu SAMSARE, od nižih oblika života, kao što su biljke i životinje, do ljudskog oblika i tako u krug.
    Živa bića u materijalnom svetu imaju mnoge različite želje i namere i zato postoji toliko mnogo različitih živih bića i oblika života. Različita živa bića nisu nastala nekim pogrešnim kopiranjem i greškama u genima, kako pokušavaju podučavati darvinističke i slične teorije, već je materijalna priroda ta koja omogućava nastanak različitih živih bića zavisno od njihovih želja. Tim svime upravlja Bog i On u Bhagavad-giti o tome kaže: 'Ova materijalna priroda deluje pod mojim nadzorom, o Kuntin sine, i proizvodi sva pokretna i nepokretna bića'. Darvinistička teorija o prelasku vrsta iz jednih formi u druge nije dokaziva jer nema takvih fosilnih ostataka živih bića koja imaju svojstva i različite telesne organe jedne i druge vrste kao prelazne vrste. U Vedama dakle imamo naučno neoborivo učenje koje govori da materijalna priroda, pod nadzorom Upravitelja, stvara različite oblike života, a ne da preobražava, kako tumači egzistencijalističko-darvinistička teorija. (O Darvinovoj teoriji evolucije detaljno pogledajte tekst u rubrici Misterije Sveta, pod nazivom - Darvinova teorija evolucije, laž koja traje).


    Dakle, Vede podučavaju da sva živa bića imaju dušu i svest i da uživaju različite oblike života prema svojim željama. Čulne želje nikada ne mogu biti trajne i iste. Javljaju se potrebe za različitim čulnim uživanjima. Da bi se takve potrebe uslovljene duše zadovoljile, procesom rađanja i umiranja omogućava se boravak duši u različitim telima.

    Taj proces i zakonitost Bhagavad-gita, u svom petnaestom poglavlju, objašnjava sledećim rečima: 'Živo biće u materijalnom svetu nosi svoja različita životna shvatanja od jednog tela do drugog kao što vazduh nosi miris cveta. Živo biće, koje tako dobiva drugo grubo telo, dobija određenu vrstu ušiju, očiju, jezika, nosa i čulo dodira koji su grupisani oko uma i tako uživa u određenim vrstama čulnih predmeta. Neki ljudi ne mogu da shvate kako živo biće napušta svoje telo, niti mogu da shvate kakvu vrstu tela ono uživa opčinjeno vezujućim silama materijalne prirode. Ali, onaj čije su oči izvežbane u znanju, može sve to jasno da vidi, dok drugi ne mogu, iako pokušavaju.'
    Materijalni svet deluje po određenom zakonu, a ovaj opis je najsuptilniji deo tog zakona. Ako vidimo da fantastično funkcionišu univerzum, sunčev sistem, priroda i svi oblici života u njoj, možemo bar sa rezervom pretpostaviti da postoji takav zakon karme u kojem se odvija reinkarnacija, taj pravedan i svrsishodan proces koji postoji zbog samih ljudi. Iz gore navedenih stihova Bhagavad-gite može se zaključiti da duša u čoveku u sledećem životu može izgubiti ljudsku formu i nastaniti neki drugi oblik života zavisno od dela i želje. Mnogi ljudi, privučeni raznim razvratnim željama i aktivnostima, čine ono što je nedostojno ljudskog života i odbacuju svaki interes za shvatanje svoje duhovne, metafizičke prirode. Zakon karme ih kažnjava ili nagrađuje, (već kako se shvati) da u sledećem životu prihvate dotičnu vrstu tela, kako bi mogli zadovoljavati svoj interes. Ljudsko telo nije naročito pogodno za neka velika čulna uživanja već za filozofsko-duhovni nivo življenja. Naravno, rad u razumnim granicama je potreban jer, kaže Bhagavad-gita: 'bez rada čovek ne može održavati čak ni svoje fizičko telo'. Životinjska tela su pogodna za različita čulna uživanja. Ako neko želi uživati u jedenju i prežderavanju onda je za to pogodno telo svinje, slona ili negog drugog stvorenja velikih potreba. Ako neko želi uživati u odmaranju i spavanju onda su za to pogodna tela medveda, lava i slično, a za ljubavni odnos su pogodna tela golubova, bikova ili majmuna, koji tako puno i slobodno zadovoljavaju te svoje čulne želje. Ovo je grubo rečeno jer zakon karme po kojem mi dobivamo različita tela je mnogo suptilniji.

 
    Čovek može razumno shvatiti da on nije grubo materijalno telo, već da je duhovno biće, a da je telo kao kuća u kojoj on prebiva kao ličnost. Svako kaže - moja ruka, moja noga, moja glava, moj mozak, moje telo... Mi se dakle prema telu odnosimo kao prema objektu kojeg posedujemo. Ako mi možemo posmatrati nešto odvojeno od sebe, kao što je u ovom slučaju naše telo, onda je logično da mi nismo taj objekat, to telo, već onaj koji posmatra. Mi smo svest koja je simptom i manifestacija naše duše.
    Duša sa finijim telesnim naslagama kao što je astralno telo, stiče određena iskustva i sećanja o boravku u ovome telu pošto ga napusti i kada uđe u maternicu druge majke. Ta sećanja uglavnom nestaju u boli i šoku kojeg dete doživljava rođenjem, kako nas o tome opširno obaveštava Šrimad Bhagavatan (vedski spis). Dešava se, ipak, da zbog određenih razloga, ta sećanja iz prošlog života ili niza prošlih života ostanu i u određenom obimu se ispoljavaju u sledećem ljudskom životu tako da imamo retke slučajeve da su se neke osobe sećale svog prošlog života. Ti slučajevi uglavnom počinju od male dece koja, čim progovore počinju pričati o nekom svom prošlom životu sa imenima sela, roditelja i čitavim nizom drugih preciznih podataka.

    Reč je o slučajevima iz celog sveta a ne samo iz Indije, i niko ne može da kaže da se radi o indijskoj religiji i nameštaljkama. Postoje, takođe, eksperimenti sa hipnozom i vraćenje u prošli život putem hipnoze, što se zove hipnotička regresija. Ti eksperimenti su dali neverovatne i zapanjujuće podatke i rezultate.

 
    Možemo naići na tekstove u Bibiliji koji upućuju na reinkarnaciju, odnosno, na to da su Isus i njegovi učenici bili upoznati sa tim fenomenom. U starom Zavetu imamo proročanstvo da će se prorok Ilija ponovo pojaviti najavljujući mesiju (Isusa Hrista). U Matejevom evanđelju imamo zapisano kako su učenici upitali Isusa za to proročanstvo a on im odgovara: 'Ilija će, doduše, doći i sve će se stvari staviti u prijašnje stanje. Ali kažem vam, Ilija je već došao, samo ga oni nisu prepoznali, već su sa njim postupali onako kako su hteli. Tako će i sin čovečiji od njih morati mnogo trpeti.' U nastavku piše: 'Tada učenici shvatiše da im govori o Jovanu Krstitelju'. Na drugom mestu Isus kaže, misleći na Jovana Krstitelja: 'To je Ilija koji je trebao doći.' Jovan Krstitelj je, dakle, inkarnacija starozavetnog proroka Ilije.


   U Kuranu jedan stih upučuje na reinkarnaciju: 'Ti si bio mrtav, a On te je doneo natrag u život, i On je tvoju smrt uzrokovao i ponovo tebe rezbudio za život i na kraju će se On u tebi ujediniti'.
    U reinkarnaciju su verovale mnoge nama poznate ličnosti, a neke od njih su govorile o svom vlastitom iskustvu i sećanju. Možemo spomenuti Sokrata, Pitagoru i Platona kod starih Grka koji su učinili reinkarnaciju sastavnim delom svoga učenja. Pretpostavlja se da je na njih imalo uticaja indijsko učenje jer su tada postojale trgovačke veze sa Indijom.

    Jevrejski spis Kabala takođe poučava o reinkarnaciji. Ranohrišćanski teolog Origen, pa pristalica hrišćanstva car Justinijan, takođe su verovali u reinkarnaciju. Đordano Bruno je učio reinkarnaciju i zato ga je inkvizicija grubo kaznila smrću. Napoleon je svojim generalima imao običaj govoriti da je u svom prošlom životu bio Karlo Veliki. Gete je takođe verovao u reinkarnaciju i govorio je: 'Ja sam uveren da sam ovde bio na hiljade puta, a nadam se, da ću se na hiljade puta još vratiti'. Pisac Onore de Balzak jedan celi svoj roman posvetio je reinkarnaciji - Serafita.
    Tolstoj je interesantno pisao: 'Tačno kao što smo na našem sadašnjem telu doživeli hiljade snova, tako je, takođe, naš sadašnji život jedan od hiljade života u koji smo stupili iz jednog istinskog u koji se ponovo vraćamo nakon smrti. Naš život je samo san tog istinskog života i to se nastavlja prema najzadnjem - istinskom životu, beskonačnom životu.
    Džek London je svoj roman 'Zvezde lutalice' posvetio reinkarnaciji. Karl Jung je koncept večne osobnosti koristio u svojim istraživanjima. On kaže: 'Mogu sebi dobro predstaviti da sam živeo u prošlom veku i da na to naloženo pitanje nisam mogao odgovoriti, tako da sam se morao ponovo roditi.'
    Engleski biolog Tomas Haksli je zabeležio: 'Učenje o putovanju duše ljudima omogućava da nađu jasno objašnjenje za fenomene i zakonitosti svemira. Samo nadasve brzopleti i nepromišljeni mislioci odbijaju to kao apsurd.'
    Američki psihoanalitičar Erik Erikson piše: 'Budimo pošteni, dubinu svog unutrašnjeg bića i svoje egzistencije, ne može sebi predstaviti nerazuman i nerazborit čovek bez da dopusti valjano, da je on već živio i da će zauvek živeti.'