vrh
Meni


Vračara Koje Više Nema



     Baba Radmila, Vračara Koje Više Nema. Kad se obelodani vest o smrti neke dobre vračare, ljudi kojima je pomogla, ali i oni koji su tek nameravali da je posete, nekako neveselo razmišljaju o drugoj vračari na čija vrata bi trebalo da zakucaju.

 
      

    Jer, Radmila Rajicić iz Male Kamenice kod Negotina, najpoznatija vračara iz Krajine, otišla je na večni počinak. Pošto nije imala poroda, imovinu je prepisala ljudima koji su joj pomagali.
    Sve ostalo čuvaju priče i uspomene na nju, pa sada prepričavamo zanimljiv događaj kao pomen i poslednji poklon za baba - Radmilu.
    O Radmili Rajicić je imalo šta i da se zabeleži, jer je bila jedna od najboljih vračara iz ovog kraja. Tako su bar govorili oni koji su odlazili kod nje, tražeći pomoć u nevolji koja ih je zadesila. Svakodnevno je pred njenim vratima bilo na desetine pridošlica sa raznih strana Srbije. Baba Radmila je bila otvorena i srdačna starica.
   Sve što smo od nje tražili, naročito kad je u pitanju bilo rasvetljavanje magijskih tajni, bez ustezanja nam je naširoko tumačila. Ali, ponešto nismo mogli da dokučimo i otkrijemo, pa je mnoge tajne odnela u grob, naročito svoju moć koju nije mogla da opiše i prenese na drugog, mada su mnogi dolazili kod nje da bi ih podučila i osposobila za poduhvate pod velom crne magije.
    Za večni počinak, baba-Radmila se pripremila mnogo ranije. Uvek nam je govorila da se nikad ne zna šta nosi dan, a šta noć, pa je još za svog života prikupljala sve što ovde običaji nalažu za pokoj duše. U svom dvorištu, pored metalne kapije, svom mužu za pomen a sebi za života, podigla je veliki nadgrobni spomenik. To je učinila pre nekoliko godina, jer je želela da vidi večan i neprolazan pomen koji će prolaznike podsećati da je tu živela.
    Baba Radmila nije oduvek bila vračara. U posleratnom periodu bila je sudski porotnik, još dok je Jabukovac bio opština, pokretač AFŽ, član Partije, a obavljala je i druge poslove, značajne za nekadašnju opštinu i selo. I pored svega toga, bila je dobra domaćica, i u kući i na njivi. Međutim, zbog bavljenja magijom, postala je poznata širom Srbije.

ZAPEČAĆENO MRTVIM VOSKOM

    Evo šta nam je baba Radmila ispričala:
- Za šezdeset i nešto godina, kolko se bavim ovim rabotama, videla sam mnogo lošeg. Kod god je zakucao na moja vrata, imao je veliku muku. Svakome sam iz očiju čitala šta ga muči. Krađe, paljevine, loši odnosi u braku i porodici, ženidba i udaja, ali i drugi problemi, bila je moja svakodnevica od ranog jutra do kasne večeri. O svačijoj nevolji sam morala da slušam, da se sažalim na čoveka i da mu pomognem.
- Posebno me je uzbudilo kad su, pre desetak godina, pred moju kapiju došle dve lepe devojke, rođene sestre, iz jednog sela pored Dunava. Pojavile su se jednog popodneva, a sa njima je bila i njihova baba, koja ih je primorala da dođu kod mene. Njihov problem je bio u tome što ih udaja nije zanimala, niti su želele da čuju za momke koje bi im ukućani predlagali. Istina, za udaju nisu bile prestare, ali je roditelje to prilično zabrinulo, pa su ih svakodnevno prekorevali.
- Kada su ušle kod mene u sobu, bile su utučene i mirne. Umesto njih, govorila je njihova baba. I ona ih je osuđivala zbog takvog ponašanja, jer jedine u selu nisu imale momke. A onda je starica skočila sa stolice i počela da udara unuke. Udarala ih je po čitavom telu, a najviše po glavi i licu. Jedva sam uspela da ih rastavim i smirim. Baba je bila besna zbog toga što su unuke previše povučene, nigde nisu išle same, ni sa kim se nisu družile. A ona je, svojevremeno, bila sasvim drugačija od njih: imala je čak petnaest momaka u isto vreme, pa su se svakodnevno tukli i prepirali ko će da je osvoji i dođe do nje. Svojim unukama je rekla u lice da se u ovim godinama nađe poneki starac, a one svoje godine ne smatraju bitnim, te tako najlepše životno doba ostavljaju negde u mraku.
- Devojke su živele takoreći u paklu i tada mi se učinilo da se njihova nevolja prenela na mene. Babi sam rekla da izađe napolje, a devojke sam zadržala u sobi, kako bismo se na miru oko svega dogovorile. Tog momenta, obe su promenile svoje držanje. Postale su vedrije i živahnije. Slobodno su mi govorile o lošim odnosima u njihovoj kući, jer su, kad god bi se povela reč o udaji, dobijale po glavi, posebno od babe i majke. Preda mnom su otvorile dušu, pa nisam znala koju pre da slušam. Govorile su kako su nekoliko noći provele u šupi sa senom, a jednu i u napuštenoj vinogradarskoj kolibi izvan sela. Opet se povela reč o momcima i udaji, pa su se one suprotstavile tim pritiscima, rekavši da sa svojih dvadesetak godina nisu prestare i da će sve ići svojim tokom. A onda su zapljuštali šamari. Devojke su se pokupile i otišle u šupu, odakle su slušale dozivanja, a potom i kuknjavu, kao kad se oplakuje pokojnik. To se ponavljalo nekoliko noći, a onda su im ušli u trag. Otac ih je i odande najurio. U mrkloj noći, ne znajući gde da idu, zaputile su se putem ka Negotinu, ali su, posle nekoliko stotina metara od poslednje kuće svratile u jednu napuštenu vinogradarsku kolibu i smestile se na podu. Cele noći u njihovoj kući bio je haos. Žene su ih dozivale i kukale, a otac ljutito psovao i pretio. A onda su se usred noći dali na pretraživanje okoline. Majka i baba su krenule uz Dunav, zavirujući pod žbunove i vrbake, a otac po vinogradarskim kolibama. Tek pred zoru, pronašao ih je na zemljanom podu, promrzle i preplašene. Rekao im je da ih je prijavio miliciji i da će biti pritvorene ako još jednom budu pobegle iz kuće. U njihovoj kući je potom nekoliko dana bilo primirje.


Video: Ko si Vlasi?


- Kada sam saslušala devojke - kazivala je dalje baba Radmila - poslala sam ih kući da bi mi donele neophodne stvarčice za veliki vratak i bajanje protiv omraza i zlih čini koje su poslate na njihovu kuću. Po mom savetu, narednog dana došle su same. Donele su sve što sam tražila, ali i još neki zamotuljak nepoznate sadržine, koji su pronašle ispred glavne kapije. Nisu smele da ga otvore, jer su pretpostavile da se radi o činima. Kada sam otvorila zamotuljak, imala sam šta i da vidim: pramenovi njihove kose bili su pokapani mrtvim voskom, kao i delovi odeće i zemlja. Nisu znale kad je sve to uzeto od njih, a pogotovo odsečena kosa. Setile su se da su zajedno išle kod frizera sa jednom raspuštenicom iz komšiluka, koja ih je nagovorila da malo 'preurede' firizure. Ona ih je odvezla svojim kolima, a potom ih vratila kući. To je bila prilika da im uzme pramenove, a potom spravi opasne čini. Devojke su od mene zahtevale da sačinim vratak, pa da se sve vrati toj ženi. Želele su da im se sama javi i izvini za ono što je učinila.

MAĐIJANJE DO ZORE

- Devojke sam za trenutak ostavila same u sobi, a ja sam izašla da bih pripremila rekvizite. Obezbedila sam im dva bela čaršava, prethodno osveštana, kako bi ih ogrnula preko nagog tela. To je, u stvari, bila glavna zaštita od svih nečistih i đavoljih sila, spolja i unutar njihovih tela. Devojke su bile poslušne i pedantne. Prihvatale su moja naređenja, samo da bi sve 'ispalo' kako treba i čini se usmerile na drugu stranu. Posle sam im u proključaloj vodi 'otvarala' i 'odvezivala' deo po deo tela. Čini sam usmeravala na adresu počinioca, odnosno onog ko ih je na devojke poslao.
- Ono što mi se tada dogodilo, nije nikada u životu. Devojke su najednom utrnule, pobledele kao kreč i istovremeno postale hladne i krute. Oči su im bile usmerene u jednom pravcu, te su sva moja dozivanja ostala bez rezultata. Više me nisu ni čule ni videle. Nisu pomogla ni bajanja od uroka, strašnjika i počudišta. Sve je bilo uzalud. Uplašila sam se da ne umru, ovde u mojoj kući i pred mojim očima. Nije mi bilo jasno da li sam to ja negde pogrešila, ili su čini tako vitoperasto napravljene, pa se nisu dale skinuti, nego se njihov zloćudni intenzitet još više pojačavao i pogoršavao. Plakala sam i po ko zna koji put se zaklinjala da ovakve stvari neću raditi, pa makar mi to naredila i neka viša sila.
- Pokušala sam da ih dovedem do kreveta i da im tu bajem, ali nikako nisam mogla da ih pomerim sa mesta. Kao da su se pretvorile u kipove i čvrsto prikovale za pod. Uzaludno je bilo moje plakanje i vrištanje, uzalud vapaji i molbe. Devojke su ukočeno i hladno uprle pogled negde u stranu, bez cilja i potrebe. Pomišljala sam da odem u komšiluk, da bi mi pomogli da devojke dovedem do kreveta, ali me je bilo sram da to činim. Svi bi tada pomislili da se u mene uselio neki đavo, pa umesto da pomažem ljudima, ja ih svojim radnjama ubijem ili dovodim do opasne granice između života i smrti. Posle sam, onako od reda, počela da bajem sve što sam znala. Pošto ni to nije pomoglo, nastavila sam sa opasnim mađijanjem koje retko koristim, ili samo u krajnje neodložnim situacijama, kada se rezultat drugačije ne može postići. Samo sam tada crnu magiju upotrebila u sprezi sa nečastivim, i više nikada. Dva mlada života visila su o koncu. Bila sam iscrpljena i izgubljena, tako da mi se cela soba vrtela. Cele te noći, sve do zore, nastavila sam da radim opasan i nesiguran posao, čak do te mere do koje se ni u snu nije smelo ići.

ŽRTVA SOPSTVENOG TELA

- Poslednje što mi je te noći palo na um bilo je žrtvovanje svog tela na razbuktaloj vatri. Brzo sam potpalila jaku vatru u dvorištu, na koju sam nabacala suvih grana, a potom se skinula i unakrsno uletala u veliki plamen. Zahvatio mi je kosu, ali mi je i celo telo gorelo od temperature koja me je pekla kao na ražnju. Bolelo me je, a ja sam sve podnosila, samo da bi devojke izvukle žive glave. Devet puta sam gola unakrsno uskakala u vatru, a kada sam onemoćala, utrljavala sam rakiju u oprljeno telo. Mislim da mi je to mnogo pomoglo, ili mi se bar tako činilo. Kod lekara nisam htela odmah da idem, ali sam narednog dana morala, jer mi je telo bilo crveno kao kod raka. Boleo me je svaki delić nagorele kože.
- Kada sam posle neobične žrtve ušla u sobu, mislila sam da će sve biti u redu, a devojke se povratiti u stvarnost, ali na moju nesreću, sve je ostalo po starom. Devojke su i dalje stajale ukrućene i nepomične. Vreme je prolazilo. Učinilo mi se da se na istoku pomalja crvenilo i da će uskoro svanuti, a to je značilo da tokom noći ništa nisam uspela da učinim, a preko dana će još teže ići. Moj ponoćni pomagač se u svitanje povlači, te sam bila ubeđena da do naredne noći neću moći više ni da mrdnem sa svojim radnjama.
- Poslednje što mi je u to praskozorje palo na pamet, bila je upotreba ikone Bogorodice, bogojavljenske i đurđevdanske vodice. Sve sam to za dva-tri minuta imala pri ruci. Trebalo je sve aktivirati, ali tako da bude usmereno ka drugoj strani, prema Bogu i anđelima.
Moja molitva bila je puna suza, zapomaganja i preklinjanja. Bog me je tog momenta potpuno uslišio, ali i opomenuo da on postoji i da se samo njemu treba obraćati za pomoć. Ja sam to oduvek znala, mada sam ponekad i svesno grešila, želeći da pomognem ljudima. Zbog njih sam često žrtvovala sebe, jer nemam decu, pa za mnom nema ko da žali.

- Bogorodičinu ikonu sam okrenula licem ka devojkama, a onda ih prskala svetim vodicama. Dok sam se molitvom obraćala Bogu i svim svecima, spazila sam kako devojke dobijaju rumenilo, pune se svežinom i postaju toplije i elastičnije. Za samo nekoliko minuta su se povratile. Nisu bile u stanju da mi objasne šta se sa njima dogodilo. Ni ja nisam umela njima da objasnim, ali, čini mi se, nisam o tome više smela da razmišljam. Rekla sam im da se obuku i da mogu da idu. Ubedila sam ih da će sve biti u redu i da ne moraju više da brinu oko udaje. Predosećala sam da će se obe udati još iste jeseni.
- Tako je i bilo. Posle sam čula od nekih ljudi iz njihovog sela da su otišle iz kuće, ostavivši svoje roditelje, iako su se oni nadali da će barem jedna u kuću dovesti sebi muža a njima zeta. Nije im se dalo da dobiju naslednika. Ipak, jedna želja im je bila ispunjena: obe su pronašle momke i udale se. A ja tako rizične stvari više nisam radila.
    Bila je ovo jedna od poslednjih ispovesti vračare koje više nema.  Bog da joj dušu prosti!

Izvor: Treće Oko - Zlatimir Pantić


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane