vrh
Meni


Baba Ankine Čarolije



     Baba Ankine Čarolije. Naši ljudi su, često, kad ih zadesi neka surova ili neizlečiva bolest prinuđeni da se obraćaju raznim travarima, vidarima i vračarama. Ponekad, ti posebno obdareni ljudi, mogu da otkriju ono što najsavremeniji aparat ne može.
 
      


       U priči, koja sledi, saznajemo da se iz velike mržnje dve jetrve izrodilo osvetoljubivo zlo, pa je starija mlađoj, u kafu sipala živu iz toplomera.
     Mlada i teško bolesna žena za pomoć se obraćala mnogim našim vračarama, da bi se, na kraju, podvrgla krajnje rizičnom ritualu.
- Sestro, 'oću sve da mi priznaš. Vidim da si u životu mnogo propatila i da si na kraju zaglavila od tvoje jetrve, na slovo S, a ti znaš koja je to. Obišla si sve lekare u okolini, pa ti nisu pomogli. Nisu ljudi krivi, jer tvoja bolest nije za njih. Dobro je što si došla na vreme, inače, u prvu subotu bi ti davali parastos. A sad, idi iza vrata pa se pomokri na sekiru. Sekiru postavi u lavor sa oštricom na gore, a lavor posle prekri sa metlom. Za to vreme nemoj da izustiš ni reči.'
    Tako je govorila baba Anka, vračara iz Mosne kod Donjeg Milanovca, dvadesetosmogodišnjoj ženi koja joj se obratila za pomoć. Baba Anka nije više među živim vračarama, ali kažu da je bila jedna od retkih koja je mogla da otkrije da li u telu ima žive, pa da tu živu, kroz određeni ritual, iz tela izbaci.
   Ona je u svojoj šesdesetogodišnjoj vračarskoj praksi iz tela unesrećenih, na vešt način, mađijanjem, izbacivala ogromne količine popijenog ili napraćenog tečnog metala, a koji u sebi sadrži otrovne materije. Mnogi su umrli neznajući od čega boluju, govorila nam je svojevremeno baba Anka, ali je dobar deo spašen, zahvaljujući njenom čudesnom umeću.

Video: Vračare


NEOBIČNA KAFA

    Naša sagovornica je mlađa žena iz sela pored Timoka i pruge Negotin – Zaječar. Rekla nam je da se zove Danijela i zamolila da joj bar prezime izostavimo. Žena koja ju je dovela do ivice smrti bila je njena jetrva koju je cenila i poštovala kao rođenu sestru. Na žalost, nije joj vratila istom merom.
- Moj muž je imao starijeg brata - započinje svoju tužnu ispoveste naša sagovornica Danijela - pa je on ostao da živi u kući svojih roditelja, gde se oženio. U kuću je doveo raspuštenicu S. iz susednog sela. Ne znam kako, ali sigurna sam da ga je nekako opčinila, pošto nisu bili jedno za drugo jer su im se životni putevi i pogledi često razilazili. S. je često volela da plane, da bi se na kraju sve završilo onako kako je ona htela. Tačnije, tukla je sve po kući, a najviše svekrvu i muža. Moj muž, kao mlađi brat, bio je u situaciji da sve to vidi i doživi, pa je čim je stasao, zahtevao od roditelja da mu dodele plac na susednoj parceli i sagrade neki krov nad glavom. Njoj se taj predlog nije svideo, te je svog devera danima nagovarala da odustane od te ideje, jer bi za njega najbolje bilo da ode budućoj ženi u kuću, gde ga očekuje sređena budućnost. Naravno, moj muž to nije prihvatio. Želeo je da ima svoju sopstvenu kućicu, pa makar se ona sastojala od samo dve sobe. Jetrva S. je to morala da prihvati, makar teška srca. Pre svega žao joj je bilo placa, ali i para koje je njen ali i moj svekar suludo bacao. Jednostavno, nije želela da joj dever deli imovinu sa mužem. To je ta žica, da ne kažem mržnja koja se kasnije prenela i na mene.
    Kada su mu nekako skrpili tu kućicu, moj muž se zaposlio, kao terenac građevinac. Novca nije bilo na pretek, pa su mu ga potajno davali moj svekar i svekrva. To su činili i kad sam ja došla u njihovu kuću. Ljudi su podjednako voleli oba sina i ravnopravno su prema njima postupali. Koliko jednom, toliko i drugom. Samo što su mlađem morali da daju, a da stariji i njegova žena ne znaju. Ja i moj muž smo se prilično slagali, pa smo u toj slozi i decu izrodili. Kod jetrve sam svakodnevno odlazila, ali je ona i meni uzvraćala posete. Pokušavala sam da izgladim te napate odnose i da se ponašam ljudski prema svima. Nas dve smo zajedno pile kafu, a čak i više puta dnevno. Ali bez obzira na to, nekako sam predosećala da me mrzi, ne samo mene, nego i moga muža. A onda sam, pre neku godinu, na Badnje veče kod nje popila najneobičniju kafu u životu. Te noći oka nisam sklopila.
     Ujutro, na dan Božića, sve se u meni preokrenulo. Od mučnine i groznice glavu nisam mogla da podignem. Na dan najvećeg hrišćanskog praznika, moj muž je sam spremao ručak, a ja sam mu sa kreveta pričala šta da pripremi i kako da to učini. Tog dana mi je bilo još teže. Narednog dana odemo u Zaječar, kod lekara. Tamo mi uzmu krv i mokraću, kad na kraju ispade da su svi nalazi u redu. Nemam pritisak, nemam šećer, srce dobro... Dadoše mi nešto za mučninu, ali od toga ništa bolje. Nije, kažu, ta bolest za njih. Sve je u redu, a nešto ipak
postoji. Posle dva dana odemo u Bor, da me i tamo pregledaju. Ljudi i tamo samo sležu ramenima i kažu da je sve u redu, a ako hoću, bilo bi dobro da neki dan ostanem u bolnici. Nisam to htela da prihvatim, a i šta bi mi tamo radili kad je sve normalno. Kad smo polazili, jedna sestra mi kradom šapnu na uvo:  'Ženo, smesta da ideš kod neke dobre vračare. Tebi je sigurno nešto učinjeno, drugo ne može da bude. Ima takvih bolesti gde samo vračare mogu da pomognu. Poslušaj ti mene!'
     Tada mi prvi put u životu pade na pamet da idem kod neke vračare. Moj muž u to nije mnogo verovao, pa reče da se ne blesavim oko takvih budalaština. Kao medicina ne može ništa, a može neka nepismena baba. Baš tako mi reče. Ali kad ga ja upitah šta će sa mnom ovakvom kući, gde više noć ne mogu da dočekam, on pristade. Svratismo u Zaječar kod neke babe Rose, tačnije u naselje Kotlujevac. Ona izbroja četrdesetjedno zrno boba, pa ga po tri gomilice razdvoji po stolu. Čim to uradi, jedno zrno iz čista mira skoči sa stola pa pravo kod mene u krilo. Tako drugi put, tako i treći. Čim iskoči i treći put, ona mi otvoreno reče da je kod mene krupna stvar i da ona oko toga ne može da mi pomogne, ali zna na koju stranu da me uputi. Otvoreno mi reče da sam puna žive do grla i da mi je mlađa žena iz familije živu sipala u kafu, u oči nekog velikog praznika. Baba Rosa mi sve pogodi kao da je bila sa mnom. Odmah me uputi da idem kod neke baba Anke. To je, kaže, selo Mosna, u blizini Donjeg Milanovca, a ta baba živi na brdu, na oko sat ipo hoda. Ima, kaže, još žena koje znaju da izvade živu iz tela, ali je za nju sigurna da zna jer se lično uverila.

ČITANJE IZ OLOVA

    Danijela se već istog popodneva našla pred baba Ankinom kolibom. Nije više mogla ni da diše, ni da jede, ni da spava. Stomačni bolovi i mučnina bili su nesnosni. Baba Anka joj predloži da joj i ona zaviri u sudbinu. U jednoj metalnoj posudi, na otvorenoj vatri istopi malo olova, pa ga u tankom mlazu pretoči u lavor sa hladnom vodom. A kad se sve smiri i izbistri, iz lavora je mogla da se vidi čitava ljudska sudbina - i prošlost i sadašnjost i budućnost.
    - Ti, s ovim tvojim mužem nemaš odnose već nekoliko meseci? - upita baba Anka - Nemoj ništa da kriješ, jer sve vidim, a možeš i ti da pogledaš na dno lavora. Nisi ti kriva za ovo od čega ćeš da umreš, već tvoja jetrva, čije ime počinje slovom S. Lekari ti nisu pomogli, a i ne mogu oni to. To je moj posao. Pola Božiji, a pola đavolji. S đavolom si živu popila, a sad s Bogom da je isteramo.
    Baba Anka joj reče da stane na metlu dok ona pripremi ono što treba. Ona od nekud donese jednu flašicu u kojoj su bila tri živina zrnca (mehurića), pa ih prosu u jednu drvenu kašiku. Posle kašiku dopuni sa nekoliko kapi vode, pa sve to poče da meša vretenom. Dok ona meša živu i vodu, ta smeša se za čas podiže i naraste kao kvasac. Za sve to vreme je bajala na vlaškom i spominjala celo božanstvo po imenima.
    - Kad obaja tri puta onu mešavinu žive i vode, reče mi da to odmah popijem, a da se posle pomokrim na sekiru koja se nalazila iza vrata, sa oštricom na gore. Dok sam se ja za sve to pripremala, baba Anka je privodila kraju poslednje radnje za izbacivanje žive iz mog tela. Nasred sobe postavi jedan veliki lavor, a pored njega tikvu punu vode. Čim sam popila ono što mi je ona dala, ne prođe mnogo vremena, kad iz mene poče da kulja neka crna tečnost. Baba mi pokaza rukom da ustanem sa sekire i priđem lavoru, gde ću sve ono da povratim. Za samo desetak sekundi onaj lavor se napuni neke crne i gorke tečnosti, a ceo venac beše prekriven živinim mehurićima.
   Baba Anka mi priđe, pa me umi hladnom vodom iz one tikve i još me natera da dobro otpijem iz nje. Posle toga osetih veliko olakšanje. Sve mi se nekako razvedri i razbistri. Baba mi reče da malo odmorim na njenom krevetu, a posle možemo da idemo. Ali to nije bilo sve. Kod baba Anke sam morala da dođem još dva puta. I još dva puta sam napunila onaj lavor sa onom crnom tečnošću. Posle mi je vračara rekla da kad živa dospe u organizam, ona počne da nagriza unutrašnje organe pa za par dana nastupa potpuno trovanje. Tako je, znači, moja jetrva imala nameru da me potpuno usmrti. Sada mene, a posle i mog muža koji u to nije verovao sve dok tri puta nije video ono što se sa mnom dešavalo. Posle trećeg dolaska potpuno sam ozdravila. Čak sam se osećala bolje nego ikad. Čini mi se poletela bi od neke lakoće, zdravlja i radosti.
    Danijela i njen muž se dogovoriše da više nikad ne uđu u kuću njegovog brata i snahe. Jednom je, u poverenju, Danijela otkrila deveru šta joj je njegova žena učinila, ali on u to nije poverovao. Ipak, obećao je da za ovo niko neće saznati. Svekru i svekrvi nikad ništa nije rekla. Svakodnevno je od tada molila Boga da joj bar malo dodeli pravde, pa da jetrvu vidi u situaciji u kojoj je ona bila. Samo ne od njene ruke, već od božje i pravde njegove.
   - Sve se na izgled smirilo - priča nam dalje Danijela - ali mi i dalje nismo kontaktirali sa mojim deverom i jetrvom. Svekar i svekrva su nam povremeno dolazili, mada sa njima nismo ulazili u raspravu oko toga šta mi je jetrva sve uradila.
A onda je jednog proleća, tri godine od kako sam zadnji put bila u njihovoj kući i popila onu smrtonosnu kafu, u bašti dok je riljala moja jetrva iznenada i iz čista mira pala u komu. Za to smo ja i moj muž saznali tek narednog dana, jer niko iz njihove kuće nije došao da nam kaže. O tome nam je rekla tetka mog muža po ocu, koja ju je i unela u kuću. Moja jetrva S. više nikad nije ustala, ali je ubrzo došla svesti. Moj muž je otišao da je vidi. I red je, njemu ništa nije učinila. Ja sam se zaklela Bogu i ljudima da joj ni na sahranu ne odem. Ali videla sam i čula šta se svakodnevno događalo u njihovoj kući, jer joj je svakodnevno neko dolazio u posetu. A onda joj je jednog dana toliko pozlilo da više nije mogla da podnese bolove koji su nadirali iz dna grudi i duše. Zahtevala je da joj dovedu sveštenika kako bi se pred njim ispovedila i olakšala muku. Posle mi je pričala tetka kako je bilo.
   Pop ju je zapitao šta je tako mlada loše počinila i kakvi je gresi toliko muče. Rekla mu je kratko i otvoreno da je veliki greh počinila. Svojoj jetrvi Danijeli prosula je živu u kafu sa namerom da je usmrti. Popu je priznala i to da sam ja zbog toga mnogo propatila i da sam jedva uspela da se izvučem. To ju je mučilo, to ju je stiglo i to je priznala. Posle dve nedelje ispustila je dušu. Na sahrani je bilo mnogo sveta. I meni je bilo žao, bez obzira na sve, ali nisam htela da prekršim zakletvu. Bogu sam je dala, koji me je spasao i preporodio.

Izvor: Treće Oko - Zlatimir Pantić



     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane