Ponuda Tema

Smešne Urbane Legende - No 6

   POstojale su uvek i uvek će postojati - Urbane legende! Svako ima neku priču za koju tvrdi da se desila baš tu kod njega i da bi to dokazali kunu se svim i svačim. Sve ono neverovatno što se desilo kod svih, kasnije ipadne da se desilo na još hiljadu različitih mesta! Priče za koje svi tvrde da su se desile baš u njihovom kraju i pred njihovim očima...
BABA U AUTOBUSU

  Prepun bus, sedi neki bakutaner i ispred nje na sedištu mlađani par u predkoitusnom stanju. I tako iz stanice u stanicu, oni se ne ispuštaju, kad će devojka babi: Šta gledaš, baba? Na šta će bakutaner: U moje vreme draga, bilo je dovoljno da prođem pored njega na ulici pa da mu se digne, a vidim tebi ne polazi za rukom od početne stanice.

PRANJE KOSE

   Radnja se desila pre nekih 10 – 15 godina, pričao mi prijatelj a desilo se kumu njegovog prijatelja... Znate kako to ide.
    Došla majka svom sinu u posetu. Žena sa sela, živi daleko i kako to obično biva rešila da se okupa posle dugog puta.
    Krenula da priprema sve što treba kada joj za oko zapadne neki novi šampon. Uz komentar – Aha, tu snaja krije skupe šampone - ona odluči da ga isproba. Počela je da pere kosu.
    Ukućani su iz kupatila čuli grozomorni krik. Gospođa je sa prljavštinom skinula i svu kosu koju je imala na glavi.
    Naravno, ispostavilo se da je 'skupi šampon' bio u stvari Domestos, sredstvo koje se tek pojavilo na tržištu...

KOLAČIĆI SREĆE

   Skoti Tarnbul je 25. marta 1995. godine u kolačiću sreće (koji se deli uglavnom po kineskim restoranima) pronašao kombinaciju brojeva koje mu je kolačić predlagao za igru na lotou. Bili su to brojevi 10, 24 , 27, 29, 40 i 46. Kasnije, istog dana, njegova žena Barbara je, u jednom drugom kolačiću sreće pronašla istu kombinaciju brojeva. I oboje su je odigrali sutradan. I oboje su dobili po 814 hiljada dolara na teksaškoj lutriji!
ČUDNI HAVAJI

   Havajska legenda: Svako ko uzme, odnese (ukrade) kamen sa havajskih plaža (Havajski vulkanski nacionalni park) biće kažnjen – boginja vatre i vulkana Pele će mu doneti mnoge nesreće. Na stotine turista koji su za uspomenu uzeli poneki kamnečić sa ove plaže, posle nekog vremena su ga poštom vratili žaleći se na lošu sreću u životu: umirali su im kućni ljubimci, dobijali su otkaze na poslu, imali zdravstvenih problema...
  Devojka ugleda svoga psa kako ulazi na vrata kuće sa nečim u zubima. Kada je malo bolje zagledala beli predmet u njegovim čeljustima shvati da je reč o zecu. I to ne nekom običnom zeki, već dugogodišnjem ljubimcu njenih komšija. Očigledno, pas je nekako otvorio kavez u kojem je nesrećni zec živeo, udavio ga i onda pobedonosno doneo do gazadarice želeći da se pohvali svojim plenom. Nesrećna devojka sada ne zna šta da radi. Komšije, inače veoma dragi ljudi, biće izuzetno nesrećni zbog ovog događaja jer su mnogo voleli ovog dugouška
    U trenutku devojka odlučuje – uzima zeku iz čeljusti svog kućnog ljubimca, odnosi ga do kupatila i tamo pere da bi uklonila tragove zemlje po kojoj ga je vukao pas. Potom uzima fen i suši ga. A zatim kradom odlazi do kaveza koji se nalazi pred ulazom u kuću njenih komšija i položi ga unutra. Sada će komšije da pomisle da je zec uginuo prirodnom smrću i to će mnogo lakše podneti, a neće biti ni srdžbe prema psu iz susedstva. Cela priča će imati koliko-toliko razuman kraj.
    Popodne, roditelji devojke vraćaju se sa posla i s vrata joj kažu: 'Jesi li čula šta se dogodilo našim komšijama. Pre dva dana zec im je uginuo i oni su ga, tugujući za ovim malenim članom porodice, sahranili u dvorištu. Neko od zlobnika iz komšiluka to je video, iskopao ga (verovatno u toku noći), a onda oprao od zemlje, osušio i vratio ga u kavez. Zamisli samo na šta su sve spremni zlobni ljudi!'
    Naravno, pas je kopajući po komšijskoj bašti u potrazi za koskama, pronašao zeku i doneo ga do kuće. Pošto nije mogao da govori, devojci je ostalo samo da zaključi šta se dogodilo, a što je izgledalo kao najjednostavnije i najočiglednije rešenje. Na žalost, nije bila u pravu.

DOBICI NA SREĆU

   Vilijem Kari iz Bostona je 1990. osvojio na lutriji 3,6 miliona dolara i odmah potom umro od srčanog udara izazvanog velikom srećom. Četrnaest godina kasnije dobitnika na lotou Karla Atvuda je samo jedan sat posle dobitka pregazio kamion.
    Margaret Jorgenson je umrla 1951. godine, a testamentom svoj imetak (700 hiljada dolara) ostavila izvanredno ljubaznom čoveku koga je upoznala na putu u Čikago i sa kojim se poznavala samo četiri sata!
ČUDNI PILOT

   Izvesni Lari iz Kalifornije je oduvek želeo da bude pilot. U vojsku ga, međutim, nisu primili zbog slabog vida. Sedeći u svojoj bašti jednoga dana on dođe na ideju da u prodavnici vojne opreme kupi nekoliko meteoroloških balona i da ih veže za svoju baštensku stolicu. Po njegovoj zamisli, trebalo je da ga ti baloni podignu na određenu visinu od 100-ak metara. Što je namerio, to je i učinio, prethodno vezujući stolicu kanapom za kamiončić u dvorištu. I zaista, baloni ga podignu sa zemlje na visinu koja je bila određena dužinom konopca.
    Potpuno okuražen, Lari napumpa helijumom još nekoliko balona, zatim dva-tri napuni vodom (zbog težine), uzme revolver, odveže kanap od kamiona i prepusti se letu. Namera mu je bila da pištoljem na određenoj visini 'upuca' nekoliko balona i tako aterira. Zahvaljujući povetarcu Lari se ubrzo našao na zavidnoj visini od nekoliko stotina metara, a nedugo potom i na 4000 metara! Naš junak se nije usuđivao da na ovoj visini 'upuca' balone jer bi posledice mogle da budu katastrofalne. Jednostavno – prepustio se sudbini dok je mrak počeo da pada, a njegova letelica se već našla nad obližnjim okeanom.
    Sudbina je na njega namerila jedan avion koji je dolazio u Los Anđeles iz Tokija. Pilot putničkog aviona je odmah javio kontrolnom tornju 'uobičajenu vest': Primetio sam čoveka koji leti u stolici za koju su vezani baloni, naoružan je i možda pijan! Kontrolori leta su, naravno, prvo pomislili da je sam pilot poludeo, a nakon toga su angažovali helikoptere da izvide stvar i spasu 'pilota leteće stolice'. Ali, ni letelice nisu bile u mogućnosti da spasu Larija jer su vazdušne struje 'letećih miksera' stalno odguravale balone. Onda Lari skupi hrabrost i počne da puca u balone. Uskoro je pao u more odakle su ga spasili uz pomoć helikoptera.
    Postoji više verzija ove priče, u zavisnosti da li je čitate na originalnom sajtu sa Darvinovim nagradama ili na nekom koji ovu storiju prepričava. Po drugoj verziji Lari je poginuo pri padu jer je prebrzo 'ubijao' balone. Po trećoj je bio kažnjen jer je nezakonito koristio međunarodni vazdušni prostor bez pilotske dozvole i dozvole za let. Po četvrtoj je ponovio ovaj svoj poduhvat, ali sa veoma dugim kanapom koji je bio pričvršćen za kamion...

ZANIMLJIVE RAZGLEDNICE

   Osamdesetih godina su mladi Beograđani i Beograđanke često pribegavali jednoj originalnoj poštanskoj igri. U kovertu bi stavili razglednicu, zatvorili je i potom na prednjem delu napisali neku izmišljenu adresu u Velikoj Britaniji – npr. Roger Davidovich, Oxford street 7565, London. Na poleđini bi napisali adresu prijateljice ili prijatelja kojima u stvari šalju poštu. Pedantni engleski poštari, kada na navedenoj adresi ne bi pronašli dotičnu osobu, pismo su vraćali na adresu pošiljaoca tako da je ono stizalo do osobe kojoj je i namenjeno.
    U razglednici koja se nalazila u pismu obično bi stajao tekst: 'Ove godine još nigde nisam putovala pa ti bar šaljem pismo koje je malo obišlo svet'…  Ponekad, da bi cela priča bila još šašavija, sama razglednica je bila neka stara fotografija Londona ili Pariza…  I danas poneko, sećajući se ove igre, na takav način obavi komunikaciju sa prijateljima.
    Naša priča kaže da je u to doba jedan Beograđanin na ovaj način poslao pismo svom drugaru. Na čelu pisma napisao je adresu: Džon Piters, Čelzi roud broj taj i taj, London. Posle dve nedelje na adresu njegovog prijatelja, koja je stajala na poleđini kao adresa pošiljaoca, stiglo je pismo izvesnog gospodina Pitersa iz Londona. On se zahvaljuje na razglednici Pariza koju je dobio na poklon, čini mu se da je reč o nekoj igri (koju je opet organizovala pošta), pozdravlja pošiljaoca, kaže da je preko pečata na poštanskoj marki otkrio koji je to jezik kojim se služi pošiljalac razglednice, potom našao prevodioca i odlučio se da vrati 'poklon'. Šalje mu, dakle, razglednicu Madrida, uz napomenu da je, srećom, ove godine već bio na odmoru i naputovao se po Evropi (što i njemu želi), i da njegovo ime nije Džon nego Džeremi (ali nema veze).
    Koji je bio račun verovatnoće da pošiljalac pogodi prezime i delimično ime na pomenutoj adresi? Pa, s obzirom na učestalost prezimena Piters, i nije bio suviše veliki. Kada je ova priča (koja se kasnije razvila u urbanu legendu sa mnogim dodatim pojedinostima) prostrujala gradom mnogi su na prednju stranu pisma, ne želeći da rizikuju, stavljali adresu: Simeohn Kharaphilippovich, Oxford street 2345/344….


Twiter dugme Facebook dugme Linkedin Dugme RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT NAJBOLJA WEB SKOLA NAJBOLJI SAJT SA BESPLATNIM SLIKAMA