Bila je to viralna slika prkosa na samom početku masovnih protesta koji će potresti Iran.
Krajem decembra prošle godine, osoba u crnom sedela je pogrbljeno nasred jedne od glavnih ulica Teherana, suočavajući se s redovima snaga bezbednosti na motociklima.
Video snimak incidenta podsetio je na čuvenog demonstranta "čoveka ispred tenka" na Trgu Tjenanmen u Pekingu, koji je sam prkosio oklopnoj koloni tokom prodemokratskih protesta 1989. koje su potom ugušili tenkovi.
U svakom slučaju, nije poznato šta se dogodilo s usamljenim demonstrantom u Teheranu.
Međutim, čovek koji je snimio video u Teheranu pre šest meseci objavio je novi video 1. juna potvrđujući da će sutra ići u zatvor.
"Sutra idem u zatvor da bi moja 10-godišnja kazna mogla da počne", rekao je Masud Pijahu u svom videu.
"Jedno što želim da kažem jeste da nikada nisam negirao da sam snimio tu scenu tog dana u ulici Džomhuri (Republika). Ali nisam imao nikakve veze s njenim širenjem i nikada nisam nameravao da se taj video deli. Nadajmo se boljim danima", dodao je on.
Pijahuovi advokati su rekli da je objavio video na privatnom nalogu na društvenim mrežama i da su ga zatim podelili drugi ljudi.
Ubrzo posle toga, tinjajući protesti vlasnika prodavnica koji su protestovali zbog ekonomskih teškoća proširili su se širom zemlje – što je dovelo do krvavog gušenja demonstracija u januaru tokom kojih su, prema podacima grupa za ljudska prava, snage bezbednosti ubile najmanje 7.000 ljudi.
Pojačana represijaIran je intenzivirao represiju otkako su 28. februara počeli američki i izraelski vazdušni napadi.
Još dva muškaraca su 1. juna pogubljena zbog učešća u januarskim protestima. Vlasti navode da su pogubljeni Mehrdad Mohamadinija i Aškan Maleki zapalili džamiju i blokirali ulice.
Iranski advokat za ljudska prava Moin Hazaeli, koji živi u SAD, rekao je za Radio Farda (Iranski servis RSE) da su izgleda osuđeni po novom represivnom zakonu koji je stupio na snagu u oktobru prošle godine posle 12-dnevnog rata protiv Izraela.
"U to vreme, snažno smo ga kritikovali... mnogi pravni stručnjaci i advokati, čak i unutar Irana. Upozorili smo da ćemo se, ako se ovaj zakon donese, suočiti s neviđenim talasom pogubljenja u Islamskoj Republici. Nažalost, upravo se to dogodilo", rekao je Hazaeli.
"Cilj je kontrolisati društvo strahom i sprečiti dalje proteste u vreme kada Islamska Republika smatra da je njen opstanak ugrožen", dodao je on.
Od početka sukoba s Izraelom i SAD 28. februara u Iranu je pogubljeno oko 40 političkih zatvorenika.
Grupa Iran Hjuman Rajts sa sedištem u Norveškoj opisala je 1. juna ove represivne mere kao "nezabeleženi skok", pozivajući na "čvrstu i efikasnu međunarodnu akciju" kako bi se zaustavila dalja pogubljenja.
Organizacija Hengav, takođe sa sedištem u Norveškoj, saopštila je 1. juna da su pogubljeni muškarci "dva kurdska politička zatvorenika".
Hengav je naveo da su pogubljenja izvršena u tajnosti i da je dvojici zatvorenika uskraćen poslednji susret s porodicama pre smrti.
Kako sukob sa Iranom ulazi u četvrti mesec, svet čeka odluku da li će Vašington i Teheran prihvatiti privremeni sporazum ili rizikovati dublju konfrontaciju na Bliskom istoku.
Očekivanja o pomaku, međutim, ostaju neizvesna. Uprkos razgovorima o mogućem prekidu vatre od 60 dana i obnovljenoj diplomatiji, ostaju ključna neslaganja oko sankcija, iranskog nuklearnog programa i kontrole nad Ormuskim moreuzom.
Radio Slobodna Evropa (RSE) je razgovarao sa Tinom Fordam (Fordham), osnivačicom Fordham Global Foresight i stručnjakinjom za geopolitiku, o stanju pregovora, reakciji tržišta na pregovore i širim geopolitičkim posledicama zastoja.
RSE: Ovde u Vašingtonu svi čekaju vesti iz Bele kuće. Da li su u toku mirovni pregovori, ili pregovori o uslovima strateškog zastoja?
Tina Fordam: U mom radu kao geostrateški savetnik investitorima i rukovodiocima na najvišem nivou, bilo je dosta optimizma oko skorog rešenja, i to uglavnom zbog komentara predsednika Donalda Trampa na Truth Social-u da je sporazum blizu. Ali iz moje perspektive, dve strane su zapravo prilično udaljene.
Ono što mislim da ohrabruje jeste da ni Iran ni SAD ne deluju kao da žele da dalje eskaliraju sukob u ovom trenutku, što je nesumnjivo pozitivno iz ugla bezbednosti i odbrane. Međutim, Iran i dalje kontroliše i monetizuje Ormuski moreuz, i mislim da učesnici na tržištu precenjuju koliko brzo će se to rešiti, a možda i to da se Tramp zamara.
RSE: Da li se ovo sve manje svodi na ustupke, a sve više na to ko će prvi popustiti?
Fordam: Pa, u pregovorima strane pokušavaju da procene slabe tačke i perspektivu svog protivnika. Ovde Iran ima 47 godina iskustva kao veoma tvrd pregovarač koji je oduvek bio dobar u odugovlačenju i kupovanju vremena. Mislim da se s pravom oslanjaju na ideju da Trampu, pred američke izbore na sredini mandata u novembru, sporazum treba pre nego njima.
RSE: Obe strane tvrde da imaju poluge pritiska. Ako nijedna strana ne može jednostavno da odustane od razgovora, ko zapravo pregovara sa jače pozicije?
Fordam: Tu dolazimo do onoga što bismo mogli nazvati geostrateškim proračunom. Ako se setimo ruske invazije na Ukrajinu, preovlađujuće mišljenje u ranim danima sukoba bilo je da će Rusija, sa svojom nadmoćnom vojskom, brzo završiti invaziju.
Slično tome, američka vojska je nesumnjivo najveća i najbolje opremljena na svetu, a Iran je pod sankcijama decenijama. Ipak, nalazimo se u diplomatskom zastoju. Istorijski gledano, nije naročito uspešno koristiti vazdušnu silu za rušenje režima, posebno ukorenjenog režima poput iranskog, koji ima ne samo zvaničnu vojsku već i neformalni vojni aparat, Basidž (Basij) i druge.
Pominjem ponašanje finansijskih tržišta jer, kada bi ona pokazivala veću zabrinutost i kada bi cene nafte bile više, to bi bio još jedan način da se izvrši pritisak na pregovore. Tada bi Bela kuća verovatno bila sklonija ustupcima.
SAD u retorici zadržavaju maksimalističke crvene linije kada je reč o predaji zaliha visoko obogaćenog uranijuma, čiju lokaciju Iran nije otkrio, kao i moratorijumu na dalji razvoj iranskog nuklearnog programa, čemu se režim protivi od samog početka.
Ali postoji promena tona iz SAD-a: na početku je predsednik Tramp govorio o kapitulaciji. Sada o tome govori mnogo manje. Ono što zaključujem, a i izveštaji sugerišu, jeste da države Zaliva, iako im je Iran bio problem i čak ih napadao, možda nisu spremne da značajno pojačaju vojne operacije kako bi srušile ovaj režim.
Dakle, nalazimo se u svojevrsnom zastoju. Ali jedna od stvari koje sam isticala jeste da Iran, iako znatno slabiji od SAD po svim merilima, sada ima neke nove izvore snage, i mislim da ih neće lako ispustiti.
Konkretno, ne samo da kontroliše Ormuski moreuz već ga i monetizuje, uz procene da dobija između milion i dva miliona dolara dnevno u kriptovalutama. Imaju novi izvor uticaja koji je, verovatno, još značajniji nego što je bio njihov nuklearni program. Nuklearni program se odnosi na potencijalnu upotrebu nuklearnog oružja – što je veliko geopolitičko pitanje i nešto za šta se čovečanstvo nada da se nikada neće dogoditi. Ali ovo novo dugme koje mogu da pritisnu pokazalo se veoma korisnim.
Iranski novi pregovarački adutRSE: Ako Iran u pregovorima odustane od naplate na tom "uskom grlu", kakav mu uticaj preostaje?
Fordam: Mislim da upravo ukazujete na suštinu problema. Uticaj koji im ostaje jeste da bi to mogli ponovo da urade. Geopolitički sam strateg već 25 godina i uvek se smatralo gotovo nezamislivim da bi Iran to uradio, jer se pretpostavljalo da bi to dovelo do uništenja zemlje.
Međutim, to se nije dogodilo. Zapravo, bila sam na Semafor CEO samitu u Vašingtonu, gde je direktor jedne evropske energetske kompanije rekao: "Analizirali smo scenario zatvaranja moreuza 20 godina, ali nikada nismo zaista verovali da će se to dogoditi. A evo nas sada."
Iran je veoma dobar u pregovaranju. Za pravu cenu, mogli bi biti spremni da ga ponovo otvore, što su i naveli u memorandumu o razumevanju. Ali pogledajte šta traže zauzvrat: reparacije. Nisam optimista da će Bela kuća pristati, u ovakvim ekonomskim uslovima, da plaća Iranu reparacije, isto kao što Rusija ne želi da napusti Ukrajinu.
RSE: Da li Vašington i Teheran uopšte pregovaraju o istom sporazumu? Javno, Tramp traži nepovratne nuklearne ustupke, dok Iran želi ukidanje sankcija unapred.
Fordam: Oni od nas koji prate ovaj diplomatski "ping-pong" na društvenim mrežama verovatno su došli do istog zaključka koji vi sugerišete. Deluje da svaka strana govori o drugom dokumentu i različitim uslovima, zbog čega će biti teško odustati od osnovnih stavova i crvenih linija, iako je i Americi i Iranu u interesu da okončaju ovaj sukob iz različitih razloga.
Zbog toga mislim da idemo ka nekoj vrsti zamrznutog konflikta, sa mogućnošću obnove neprijateljstva i mogućnošću da SAD ponovo napadnu.
Iran, prema izveštajima, i dalje ima značajan deo svojih raketnih položaja i druge vojne imovine koja bi mogla biti meta. To znači da "Damoklov mač" obnove sukoba ostaje iznad nas.
Postoje i srednjoročne i dugoročne geostrateške posledice. Po mom mišljenju, jedna od njih je da će strateški značaj Ormuskog moreuza verovatno opasti. Već vidimo kretanja ka novoj infrastrukturi cevovoda i korišćenju alternativnih ruta. Naravno, to zahteva vreme. Ali to je i lekcija – ili inspiracija – za druge zemlje koje se geografski nalaze u blizini velikih ekonomskih "uskih grla".
Slične rasprave smo čuli i u vezi sa Malajskim moreuzom u jugoistočnoj Aziji. On je postao novi izvor prihoda, uticaja i pregovaračke moći u svetu u kome su sirovine i kontrola nad strateškim resursima i pomorskim putevima vredniji nego što su bili decenijama.
RSE: Da li je kontrola nad globalnim energetskim tokovima postala važnija od samog nuklearnog pitanja?
Fordam: To je veoma dobro pitanje. Mislim da je kratkoročno gledano, i za američku ekonomiju, Ormuski moreuz i prolaz kroz njega najrelevantnije pitanje. Ali pošto je Iran sada stekao ovaj novi izvor snage, povećava se verovatnoća da zadrži i nuklearno pitanje kao adut.
Ipak, znamo da je nuklearno pitanje veoma važno lično Trampu. To je njegova dugogodišnja briga u vezi sa nuklearnim oružjem. Bez obzira da li dobijemo prekid vatre od 30 ili 60 dana, što duže ovaj zamrznuti sukob traje, to su veće šanse da Iran završi kao taktički gubitnik, ali strateški pobednik.
Avramovi sporazumi, ćutanje Zaliva, rivalstvo velikih silaRSE: Tramp se sada snažno oslanja na Saudijsku Arabiju, Katar, Pakistan i druge da se priključe Avramovim sporazumima kao protivteža Teheranu. Kako ta strategija utiče na pregovore u Muskatu?
Fordam: Možete zamisliti da predsednik Tramp želi da kaže Benjaminu Netanjahuu da, iako želi da okonča ovu fazu rata, bezbednost Izraela može imati koristi od novih zemalja koje bi se priključile Avramovim sporazumima. To bi bila velika pobeda za Trampovu administraciju i nešto što bi bilo pozitivno, i ekonomski i bezbednosno, za širi region Zaliva. Ali ne mislim da je to naročito verovatno.
Ne postoji velika bliskost između Netanjahua i njegove vlade i država Zaliva. Izrael takođe ima izbore u oktobru. Iz njihove perspektive, možda je bolje sačekati šta će se desiti sa Netanjahuom pre nego što pristanu na nešto što bi moglo ojačati njegove šanse da ostane na vlasti. Zaista me zbunjuje zašto posmatrači ne posvećuju više pažnje tajmingu i redosledu, koji su ključni u ovim pregovorima.
RSE: Kako lideri zemalja Zaliva gledaju na pristup Vašingtona?
Fordam: Mislim da su sve skloniji da stave sopstvene nacionalne interese na prvo mesto. Verovatno osećaju nešto između razočaranja i izdaje kada je reč o Beloj kući. Setite se da su dali značajnu podršku ovoj administraciji i obećali velika ulaganja koja se nisu ostvarila.
Takođe su videli kako SAD tretiraju saveznike. Ne zaboravimo da način na koji je Vašington postupao prema svojim istorijskim saveznicima u Evropi i Azijsko-pacifičkom regionu nije prošao nezapaženo. To sugeriše da SAD možda ima kratko pamćenje i da može biti prijatelj samo "u dobrim vremenima".
RSE: Na kraju, koje pouke Kina i Rusija izvlače iz ove krize?
Fordam: Postoje i kratkoročni i srednjoročni efekti za Kinu i Rusiju. Ako pogledamo simboliku oko Trampove državne posete Kini i jezik koji se pojavio u saopštenjima kineskog Ministarstva državne bezbednosti, formulacije ukazuju na percepciju neke vrste pariteta u odnosima SAD i Kine i koriste termin ravnopravnih partnera. To se može tumačiti i kao testiranje reakcije Vašingtona. Da li će SAD reagovati i reći: "Nismo ravnopravni; i dalje smo vodeća svetska supersila?" Međutim, sam Tramp deluje u izvesnoj meri komforno sa idejom odnosa G2 i koristi taj termin.
Nijedna od ovih kalkulacija ne odvija se u vakuumu. Kina brine da bi, ako se SAD povuče u sopstvenu sferu uticaja, iako bi to moglo delovati pozitivno jer otvara prostor za delovanje u regionu, Južna Koreja i Japan mogli zaključiti da više ne mogu da se oslanjaju na američki bezbednosni kišobran, te da bi razvili nuklearno oružje kao sredstvo odvraćanja. Kina ne želi da situacija postane toliko ekstremna. Postoji čitav lanac posledica. Ja to zovem geopolitički efekat leptira.
Da li Rusiji odgovara to što su Sjedinjene Države zaokupljene Bliskim istokom? Svakako ne. Iran i Sirija su dugogodišnji ruski saveznici. Rusija je već izgubila pristup svojoj luci u sirijskom gradu Tartusu, a sada je njen saveznik Iran pod napadom. Da stvar bude gora, Ukrajina je uspela da iskoristi znanje stečeno u ratu sa Rusijom – nakon što je bila meta iranskih dronova Šahed – i da to iskustvo prenese drugima u Zalivu, jačajući sopstvenu poziciju.
U smislu skupa geostrateških faktora, imamo mnogo međusobno povezanih procesa. Postoje i indikacije da je Rusija delila informacije sa Iranom o lokaciji i ciljanju u vezi sa američkom vojnom imovinom. To je izuzetno značajno, a Bela kuća se još nije javno oglasila povodom tih izveštaja, iako su se pojavili u medijima.
Asadulah živi sa suprugom i šestoro dece u šatoru na ivici Asadabada, glavnog grada provincije Kunar na istoku Avganistana.
Ovaj četrdesetdvogodišnjak je među desetinama hiljada Avganistanaca koji su raseljeni usled smrtonosnih pograničnih sukoba između Avganistana i Pakistana poslednjih meseci.
Pakistan je optužio Avganistan, koji je pod kontrolom talibana, da pruža utočište organizaciji Tehrik-e Taliban Pakistan (TTP) i izveo je smrtonosne vazdušne napade u Avganistanu usmerene na tu ekstremističku grupu. Napadi Islamabada izazvali su uzvratne napade avganistanskih talibana i doveli dve susedne zemlje na ivicu totalnog rata.
Nasilje je uzelo danak među civilima s obe strane porozne granice duge 2.600 kilometara. U Avganistanu je, prema podacima UN, raseljeno skoro 100.000 ljudi. Mada su se neki vratili u svoje domove, drugi su postali izbeglice u svojoj zemlji.
Asadulah je imao kuću i prodavnicu u Asadabadu. Međutim, obe su uništene u pograničnim sukobima i on sada zavisi od humanitarne pomoći i donacija lokalnog stanovništva da bi preživeo.
"Moja deca takođe ne mogu da idu u školu ili da pristupe zdravstvenim ustanovama", rekao je za RSE Asadulah, koji koristi samo jedno ime. "Sada je na snazi prekid vatre, ali niko ne zna šta će se dalje desiti."
Od saveznika do neprijateljaPakistan je u oktobru 2025. izveo napade bez presedana dronovima u centru avganistanske prestonice Kabula, kao i vazdušne napade na istoku zemlje. To se dogodilo nekoliko dana pošto je TTP preuzela odgovornost za napad na severozapadu Pakistana u kojem je poginulo 11 vojnika.
Žestoke borbe su izbile između talibanskih boraca i pakistanskih snaga bezbednosti, s desetinama mrtvih. Zbog borbi su zatvoreni i ključni granični prelazi.
U februaru je Pakistan izveo vazdušne napade na dva najveća grada u Avganistanu, pojačavajući strahove od totalnog rata između susednih zemalja.
Pakistanski avioni su 27. februara bombardovali vojne ciljeve u Kabulu, južnom gradu Kandaharu, odakle potiče duhovni vođa talibana Mula Hajbatulaha Ahundzade, i u istočnim provincijama Nangarhar, Paktija, Paktika i Lagman.
Vlada avganistanskih talibana je saopštila da je u odgovoru pokrenula napade dronovima i raketama na vojne objekte i snage bezbednosti na severozapadu Pakistana.
U pakistanskom vazdušnom napadu na bolnicu u Kabulu u martu, prema podacima UN, ubijeno je više od 100 ljudi. Avganistanski talibani su saopštili da su stotine civila ubijene u najsmrtonosnijem napadu koji su izvele pakistanske snage. Islamabad je tvrdio da je napad usmeren na vojne objekte i infrastrukturu TTP-a.
Od tada, duž granice su izbijali sporadični sukobi, uprkos nezvaničnom prekidu vatre.
Avganistanski talibani su više puta negirali da pružaju utočište TTP-u, s kojim imaju bliske ideološke, organizacione i plemenske veze.
Spor je pretvorio dugogodišnje saveznike Islamabad i avganistanske talibane u neprijatelje. Pakistan je podržavao avganistanske talibane od njihovog nastanka 1990-ih, uključujući i navodno tokom 20-godišnje pobune grupe protiv avganistanske vlade koju su podržavale SAD.
Veruje se da se rukovodstvo TTP sklonilo u Avganistan pošto su avganistanski talibani preuzeli vlast 2021. posle povlačenja međunarodnih trupa. Veruje se da mnogi borci TTP-a deluju duž granice.
Formirana 2007. godine, TTP je vodila pobunu protiv Islamabada i poslednjih godina je ubila stotine pripadnika pakistanskih bezbednosnih snaga.
'Značajne humanitarne potrebe'Stotine hiljada Avganistanaca zahvaćene su neprijateljstvima između Kabula i Islamabada.
UN su saopštile da je oko 1.000 kuća uništeno ili delimično oštećeno tokom borbi u poslednjih šest meseci. Oko 160.000 ljudi – većina njih u istočnim provincijama koje se graniče s Pakistanom, uključujući Kunar – suočava se sa "značajnim humanitarnim potrebama", pokazuju podaci svetske organizacije.
Avganistan inače prolazi kroz jednu od najvećih humanitarnih kriza na svetu. Pošto su talibani preuzeli vlast pre pet godina, osiromašena zemlja je ostala bez vitalne zapadne pomoći i ekonomija se urušila.
"Naša deca i žene postaju psihološki slomljeni", rekao je za RSE Asmatulah, stanovnik provincije Host na jugoistoku Avganistana.
"Ne mogu da spavaju. Kada neko slučajno udari na vrata, pogrešno to shvate kao zvuk minobacačkih granata", dodao je Asmatulah, koji živi u selu na 10 kilometara od pakistanske granice.
U martu je minobacačka granata pala na njegovu kuću usred noći, usmrtivši njegovog 27-godišnjeg nećaka.
Neki Avganistanci raseljeni usled borbi poslednjih meseci vratili su se svojim domovima. Drugi su neodlučni, plašeći se obnove nasilja.
"Plašimo se da se vratimo u naša sela osim ako dve strane ne objave trajni prekid vatre", rekao je za Radio Azadi (Avganistanske servis RSE) stanovnik istočne provincije Nangarhar.
Govoreći pod uslovom da mu se ne navodi ime, on je rekao da njegova porodica trenutno boravi kod rođaka u susednom okrugu.
Kada je gruzijski premijer Irakli Kobahidže u zadnoj nedelji maja nagovijestio da bi bivši poslanik Đorđi Kandelaki, koji je koautor izvejštaja o iranskom uticaju u njegovoj zemlji, mogao da se suoči sa pravnim posljedicama, predstavio je to kao pitanje za "nadležnu državnu agenciju".
John Walters, predsjednik američkog Instituta Hadson koji je objavio izvještaj, imao je drugačiju formulaciju: "Činjenice se ne mogu promijeniti hvalisanjem i prijetnjama. Vi niste "Gruzijski san", vi ste rušitelj gruzijskih snova".
Ova razmjena je mali, ali značajan uvid u to koliko su se odnosi Gruzije sa Vašingtonom pogoršali i kako vladajuća stranka Gruzijski san čini se nesposobna ili nevoljna da zaustavi taj pad.
Izvještaj koji je u centru spora, objavljen u martu, dokumentovao je ono što je opisao kao sistematsko širenje iranskog političkog, vjerskog i ekonomskog uticaja u Gruziji. U njemu se tvrdi da Tbilisi nije samo tolerisao iransko prodiranje već ga je aktivno olakšao kako bi "obrazovao sljedeću generaciju gruzijskih šiitskih lidera, njegovao lojalnost iranskoj političkoj teologiji i normalizovao antiameričke narative".
"Ova aktivnost direktno ugrožava nacionalne bezbjednosne interese SAD na Južnom Kavkazu, potkopava zapadni uticaj i jača režim koji je posvećen izvozu ideologije Islamske revolucije iz 1979. godine", navodi se u izvještaju.
Izvještaj navodi podatke Nacionalnog zavoda za statistiku Gruzije i drugih izvora koji podržavaju njegovu tvrdnju, uključujući brojke o ekonomskoj ekspanziji Irana u zemlji.
Thomas de Waal: Rat s Iranom bi mogao da iskomplikuje Trumpov plan za kavkaski koridor
Posebna istraga koju je u oktobru 2025. godine sproveo Gruzijski servis Radija Slobodna Evropa otkrila je da je u Gruziji registrovano skoro 13.000 iranskih kompanija, mnoge na nekoliko adresa, a stotine dijele pojedinačne stambene zgrade i udaljena sela koja ne pokazuju fizičke tragove poslovne aktivnosti. Uvoz iranske nafte i petrohemikalija u Gruziju skoro se utrostručio između 2020. i 2024. godine.
Javno dostupne iranske trgovinske konsultantske kuće otvoreno opisuju strategije za rebrendiranje iranske robe kao "Proizvedeno u Gruziji" prije nego što se dalje pošalje na zapadna tržišta, što je potez kojim se izbjegavaju međunarodne sankcije protiv Teherana nametnute zbog njegovog nuklearnog programa i kršenja ljudskih prava.
Dimenzija izbjegavanja sankcija nije nova, ali je znatno pooštrila zabrinutost Vašingtona.
U maju 2025. godine, predsjednik Donald Trump upozorio je da će se svaka zemlja koja trguje iranskom naftom suočiti sa sekundarnim sankcijama. Gruzija, očigledno, nije ni trepnula. Uvoz iranske nafte nastavljen je bez znakova usporavanja.
U međuvremenu, kompanije u iranskom vlasništvu osiguravaju gruzijske državne ugovore, snabdijevaju Nacionalnu banku Gruzije i gradsku skupštinu Tbilisija sistemima za video nadzor, kao i higijenskim proizvodima za gruzijsko Ministarstvo odbrane.
Slučajevi utaje su došli u još veći fokus otkako su američki i izraelski vazdušni napadi krajem februara izazvali rat sa Iranom, koji je trenutno na pauzi zbog krhkog primirja.
Odgovor TbilisijaReakcija Gruzijskog sna na ispitivanje nije bila osporavanje nalaza, već posezanje za državnim mehanizmom.
Nakon što je objavljen Hadsonov izvještaj, gruzijska obavještajna služba pokrenula je istragu. Opozicione ličnosti i analitičari pozvani su na ispitivanje. Sada je premijer pokrenuo pravni postupak. Obrazac je poznat.
Gruzijski san je godinama vršio isti pritisak na domaće kritičare: predstavljajući neslaganje kao sabotažu iz inostranstva i delegirajući prljavi posao nominalno nezavisnim agencijama.
Činjenica da se isti priručnik sada primjenjuje protiv organizacije iz Vašingtona i njenog gruzijskog saradnika sugeriše da stranka osjeća malo ograničenja zbog pogoršanja odnosa sa Sjedinjenim Državama ili igra na kartu da Vašington ima druge prioritete.
Ta opklada je možda pogrešno procijenjena, jer je odnos već pretrpio ozbiljnu strukturnu štetu.
U decembru 2024. godine, Vašington je suspendovao Povelju o strateškom partnerstvu između SAD i Gruzije i sankcionisao osnivača i de fakto lidera Gruzijskog sna, Bidžinu Ivanišvilija. Na događaju u Hadsonu ove nedelje, republikanski kongresmen Joe Wilson, otvoreni kritičar Gruzijskog sna, optužio je ono što je opisao kao "gruzijsku noćnu moru" za podršku "terorističkom režimu u Teheranu", misleći na Islamsku Republiku.
Nekada najbliži partner Vašingtona na Južnom Kavkazu, Gruzija se sada nalazi zaglavljena u američkoj regionalnoj diplomatiji, a pažnja se sve više pomjera ka Azerbejdžanu i Jermeniji.
Nigdje to nije bilo očiglednije nego prilikom nedavnog pokretanja inicijative američkog predsjednika Donalda Trumpa za Odbor za mir. Azerbejdžan i Jermenija su dobili pozive za ono što američki lider naziva "najznačajnijim (međunarodnim) tijelima ikada stvorenim". Gruzija je izostavljena.
Zatim je u februaru u region stigao potpredsjednik JD Vance, najviši američki zvaničnik koji je posjetio region otkako je Joe Biden došao za potpredsjednika 2009. godine, a Tbilisi je mogao samo da posmatra sa strane dok je posjećivao Baku i Jerevan.
Bez obzira na to da li je svaki element Wilsonove optužbe tačan ili ne, ona odražava uslove u kojima se o Gruzijskom snu sada raspravlja u Vašingtonu – ne kao o komplikovanom partneru sa kojim treba upravljati, već kao o problemu sa kojim se treba suočiti.
Za zemlju koja je nekada doprinosila trupama u misijama koje su predvodile SAD u Iraku i Afganistanu i tretirana kao model postsovjetske demokratske tranzicije, značajno je postignuto udaljavanje.
Svijet i dalje čeka reakciju američkog predsjednika Donalda Trumpa na predloženi okvir za produženje trenutnog primirja s Iranom, čak i dok prijetnje nastavkom američkih vazdušnih napada i akcija američkih pomorskih snaga u regiji Perzijskog zaljeva i dalje postoje.
Dok Vašington i Teheran vagaju diplomatiju u odnosu na rizik od obnavljanja sukoba, bivši zamenik pomoćnika ministra odbrane SAD za Bliski istok Majkl Patrik Malroj (Michael Patrick Mulroy) kaže da obe strane sada imaju snažne podsticaje da spreče ponovnu eskalaciju krize ako su spremne na kompromis.
U intervjuu za RSE, Malroj, koji je služio u prvoj administraciji predsednika Donalda Trampa (Trump), rekao je da postoji "nada" za sporazum jer i Vašington i Teheran "imaju interes da vide da se ovo završi", upozoravajući da bi pregovori i dalje mogli da propadnu ako se neka od strana preigra.
RSE: Predsednik Tramp je tokom sastanka kabineta rekao da Iran "veoma želi da postigne dogovor", ali je takođe upozorio da "ćemo možda jednostavno morati da završimo posao". On je isključio mogućnost ublažavanja sankcija u zamenu za ustupke u vezi s uranijumom. Iz vaše perspektive, koliko smo blizu diplomatskom proboju ili direktnoj vojnoj eskalaciji?
Majkl Patrik Malroj: Mislim da smo bliži nego što smo bili. Znam da su mnogi ljudi videli komentare koji stalno izlaze da smo na ivici, a nikada nećemo stići tamo, tako da su veoma skeptični – i mislim da je to fer.
Međutim, meni je jasno da predsednik Tramp ne želi da ovo ode u pat poziciju koja samo traje i traje. Iako mislim da je spreman da koristi vojnu eskalaciju, on razume da bi to imalo značajne posledice.
Iran, naravno, neće samo apsorbovati još jednu rundu vazdušnih udara. Oni će pokrenuti kontranapad. Očigledno, to bi bilo protiv snaga SAD, ali i protiv zemalja Zaliva, jer su već dokazali i svoju spremnost i sposobnost da to urade.
To bi dodatno pogoršalo upravo ono što Iran smatra da mu daje prednost – dramatično povećanje cene energenata širom sveta, uključujući i u SAD, u vreme kada se SAD približavaju izborima.
Istovremeno, (američka) blokada i pomorski pritisak ozbiljno su opteretili mogućnost režima da se finansira. Dakle, obe strane imaju interes da se ovo okonča. Mislim da postoji nada. Ali pitanje je da li su obe strane spremne na kompromis, jer tako funkcionišu pregovori.
RSE: Teheran insistira da su nedavni američki napadi ojačali njegovu poziciju, dok predsednik Tramp kaže da Iran sada "pregovara na ivici snage". Koji je najveći rizik od pogrešne procene s iranske strane?
Malroj: Mislim da Iran možda veruje da su izbori za Kongres toliko velika domaća politička briga za predsednika Trampa da će biti primoran da popusti oko stvari koje su čak i bolje za Teheran od JCPOA (nuklearnog sporazuma iz 2015. između Irana i svetskih sila). Ne mislim da će se to dogoditi. Očigledno je da on ne želi da njegova partija izgubi kontrolu nad Predstavničkim domom i Senatom, ali će ovo takođe posmatrati kao pitanje nasleđa svog predsedništva.
Deo tog nasleđa je da on ne može da pristane na nešto jednako ili manje restriktivno od JCPOA iz koga se povukao 2018. godine. U suprotnom, istoričari će se pitati: koja je uopšte bila svrha napuštanja sporazuma?
Kada su SAD još uvek bile u JCPOA, Iran nije imao ni približno nivo visoko obogaćenog uranijuma koji ima sada. Danas govorimo o otprilike 440 kilograma obogaćenog na 60 odsto – materijala koji bi potencijalno mogao da se koristi za skoro 1.000 bombi ako se dalje obradi. Prema JCPOA-u, obogaćivanje je bilo ograničeno na 3,67 procenata, što je veoma daleko od materijala za oružje.
Zato mislim da svaki budući sporazum mora biti restriktivniji od JCPOA. Ormuski moreuz takođe mora biti potpuno ponovo otvoren. A visoko obogaćeni uranijum mora biti ili uništen na mestu – nešto za šta je predsednik izgleda sve otvoreniji – ili premešten u treću zemlju.
RSE: Ranije ste upozorili da Iran koristi pomorski pritisak kao polugu uticaja. S obzirom na izveštaje koji sugerišu da bi Teheran mogao da traži delimičnu kontrolu nad koordinacijom brodskog saobraćaja u Ormuskom moreuzu zajedno sa zemljama poput Omana, da li bi moreuz dugoročno mogao biti adut u pregovorima?
Malroj: Već izgleda kao da je to postao. Važno je istaći da, iako se činilo da su SAD bile iznenađene iranskim zauzimanjem moreuza, to zapravo nije trebalo da bude tako. Ovo je problem bar od 1980-ih. Obaveštajna zajednica je svakako znala da je to bila namera Irana. U stvari, iranski parlament je već usvojio dekret kojim se navodi da će Iran zauzeti moreuz ako SAD napadnu. Niste morali biti u CIA-i da biste znali da će se to verovatno dogoditi.
Ali mislim da je neprihvatljivo dozvoliti Iranu da ima ikakvu suverenu kontrolu nad moreuzom. To je međunarodni plovni put. SAD nemaju ovlašćenja da daju suverenitet nad njim – mi smo samo jedna od 193 zemlje. Ako bi svaka zemlja pored glavne pomorske tačke odlučila da može da napada brodove, a zatim profitira od kontrole trgovine, to bi ozbiljno oštetilo globalnu ekonomiju. Već vidimo efekte samo ove krize. Zato mislim da međunarodna zajednica – ne samo SAD – treba da progovori i kaže da je to neprihvatljivo.
RSE: Predsednik Tramp i državni sekretar, (Marco) Rubio, obojica su rekla da će moreuz biti ponovo otvoren "na ovaj ili onaj način". Vojno gledano, šta bi zapravo bilo potrebno da SAD i njihovi saveznici to garantuju?
Malroj: Američka vojska to može da uradi ako joj se da zadatak. Ja sam pristrasan, očigledno, kao proizvod američke vojske, ali verujem da se to može uraditi.
SAD su već pozicionirale dve ekspedicione jedinice marinaca u toj oblasti, elemente 82. vazdušno-desantne divizije, veliki deo JSOC (Združene komande za specijalne operacije vojske SAD) i, siguran sam, značajna sredstva CIA-e. Vojno, ponovno otvaranje moreuza je moguće. Ali to bi imalo posledice. Ne bi se desilo bez žrtava, uključujući potencijalno značajne američke žrtve.
Najveći problem je konačno stanje. Recimo da SAD obezbede ključni teren oko Ormuskog moreuza i potisnu iranske ofanzivne kapacitete. Šta onda?
Da li SAD trajno garantuju slobodu plovidbe tamo dugoročnim vojnim prisustvom u aktivnoj borbenoj zoni? To bi bila ogromna politička odluka.
Rat je već izuzetno nepopularan u SAD. Uvođenje kopnenih snaga učinilo bi ga još nepopularnijim. Već se može videti otpor u Senatu, gde su se vodile diskusije o Rezoluciji o ratnim ovlašćenjima koja posebno zabranjuje kopnene trupe u sukobu – iako bi kopnene snage verovatno bile neophodne za potpunu kontrolu moreuza.
RSE: Čak i ako Iran zvanično ponovo otvori Ormuski moreuz, i dalje bi mogao da se osloni na mine, dronove, proksi snage ili taktike uznemiravanja kako bi izvršio pritisak na globalna tržišta. Da li je to realnija dugoročna pretnja?
Malroj: Da. Čak i ako Iran pristane da se vrati na status kvo pre 28. februara, kada je moreuz bio otvoren, uvek će zadržati mogućnost da ga ponovo zatvori. Iran ima hiljade pomorskih mina. Možda smo uništili mnoge od njih, ali mine je relativno lako proizvesti. Mogu ih brzo ponovo rasporediti koristeći male čamce ili automatizovane morske dronove.
I sve što Iran zaista treba da uradi jeste da ubedi komercijalnu brodsku industriju da je područje nebezbedno. Samo to praktično može da zaustavi pomorski saobraćaj. Dakle, moreuz će ostati moneta za potkusurivanje.
Ali SAD takođe imaju prednost. Imamo najmoćniju vojsku na svetu. Mogli bismo ponovo da pokrenemo vazdušne napade. Očigledno smo veoma efikasni u pronalaženju i gađanju ključnih iranskih lidera. Dakle, prednost postoji na obe strane.
Ali da, slažem se da će ovo ostati tačka pritiska u doglednoj budućnosti.
RSE: Godinama ste proučavali asimetrično ratovanje na Bliskom istoku. Da li se iranska pomorska strategija promenila tokom ovog sukoba, posebno posle gubitka ključnog rukovodstva mornarice Korpusa islamske revolucionarne garde (IRGC)?
Malroj: Mislim da vidimo evoluciju u ratovanju uopšte – ne samo u načinu na koji se Iran bori. SAD ubedljivo dominiraju konvencionalno, ali to možda više nije toliko važno. Iranska konvencionalna mornarica je uglavnom na dnu okeana i njegovo vazduhoplovstvo je znatno oslabljeno. Ali njegovi kapaciteti sa samoubilačkim dronovima nisu eliminisani, niti njegove mogućnosti da proizvodi te sisteme.
Dakle, pitanje postaje: Da li samo konvencionalna superiornost i dalje odlučuje ratove? Vidimo sličan razvoj događaja u Ukrajini. Ukrajinci su u suštini pobedili u pomorskoj bici u Crnom moru, a da čak nisu imali tradicionalnu mornaricu.
Istovremeno, svedoci smo brzog razvoja automatizovanih sistema i integracije veštačke inteligencije u ratovanje. To znači da SAD moraju fundamentalno da preispitaju nacionalnu odbrambenu strategiju. Da, imamo najnaprednije i najskuplje sisteme naoružanja na svetu, ali je sve teže održati misije presretača i kampanje precizno navođene municije zbog troškova i ograničenja u proizvodnji.
U Vašingtonu sada postoji fraza: "bacanje Ferarija na frizbije". Koristimo izuzetno skupe rakete presretače protiv veoma jeftinih ofanzivnih sistema dronova. Ta matematika dugoročno ne funkcioniše.
Dakle, SAD neće odustati od nosača aviona ili F-35, ali takođe moramo da priznamo da ratovi iscrpljivanja sve više postaju moderno bojno polje. Jeftini sistemi mogu da izazovu čak i najnaprednije vojske. Supersile će morati da se prilagode.
RSE: Nazad na mirovne pregovore, iranski državni mediji su nedavno cirkulisali, kako tvrde, nacrt okvira za sporazum – nešto što je Bela kuća odbacila kao izmišljeno. Šta vi mislite o tome?
Malroj: To je u velikoj meri u skladu s iranskim stilom pregovaranja. Iran se potpuno oseća ugodno u odugovlačenju pregovora. Bilo je potrebno dve godine da se finalizuje JCPOA. Režim je takođe veoma spreman da apsorbuje značajan bol, posebno među svojim stanovništvom. Sve dok Teheran veruje da su za SAD tačka pritiska novembarski izbori, verovatno će pokušati da produži pregovore kako bi iznudio bolje ustupke.
Ali to je opasna igra, zato što je predsednik Tramp već pokazao da je spreman da upotrebi vojnu silu – i tokom 12-dnevnog rata (između Izraela i Irana u junu 2025. koji je kasnije uključivao direktne američke udare) i u ovom trenutnom sukobu, koji je sada pod prekidom vatre.
Dakle, to postaje delikatan čin balansiranja. Moraćemo da vidimo koliko je Iran spreman da popusti, a koliko su SAD spremne da popuste, kako bi se postigao sporazum koji zaista traje.
RSE: Predsednik Tramp je takođe povezao ove razgovore sa širim regionalnim resetovanjem, uključujući potencijalno proširenje Abrahamovih sporazuma (sporazumi potpisani tokom Trampovog prvog mandata u kojima su posredovale SAD o uspostavljanju diplomatskih veza između Izraela i nekoliko arapskih država). Da li je to realno dok iranski sukob nije rešen?
Malroj: Abrahamovi sporazumi su svakako smatrani spoljnopolitičkim uspehom prve Trampove administracije i očigledno je da bi predsednik želeo da ih proširi. Moja pretpostavka je da predsednik Tramp uviđa – ili mu je direktno rečeno – da mnoge zemlje u regionu žele da se ovaj rat trajno okonča i ne žele da bude ponovo pokrenut. Zbog toga, neke zemlje mogu biti spremnije da razmotre pridruživanje Abrahamovim sporazumima.
S druge strane, ne vidim da će doći do većeg proširenja bez širih regionalnih rešenja, uključujući napredak u vezi s Gazom i Libanom. Ali predsednik verovatno bolje razume gde se ti razgovori nalaze nego ja, pošto direktno razgovara s regionalnim liderima.
Ako zemlje zaista razmatraju pridruživanje Abrahamovim sporazumima, možda bi predsednik bio spreman da napravi određene ustupke Iranu kako bi osigurao dogovor. Ali opet, i dalje ne mislim da bilo koji sporazum može biti jednak ili manje restriktivan od JCPOA.
RSE: Ako se postigne memorandum o razumevanju i nastavi se brodski saobraćaj, da li gledamo u trajno rešenje – ili jednostavno u pauzu u krizi?
Malroj: Nažalost, to bi moglo da se završi samo kao dugoročna pauza. Ako se blokada ukine, Iran bi mogao da zaključi da je aranžman zasad prihvatljiv. Vremenom će obnoviti svoj arsenal balističkih raketa, dopuniti svoje samoubilačke dronove i druge bespilotne sisteme i obnoviti prihode kroz izvoz energenata, prvenstveno u Kinu. Istovremeno, Teheran bi mogao da nastavi da odlaže trajni nuklearni sporazum.
I naravno, još uvek ne znamo puni obim iranskih tajnih nuklearnih napora. Znamo samo ono što znamo. Sve dok je IAEA (Međunarodna agencija za atomsku energiju) ograničena, to će i dalje biti glavna briga za SAD.
Mislim da bi na kraju, ako rok od 60 dana istekne bez trajnog sporazuma, ovaj sukob mogao ponovo da se pokrene. I ne mislim da je to u bilo čijem interesu – svakako nije u interesu regiona.
Osamdeset osam milioni Iranaca su živeli u digitalnom mraku pošto su vlasti uvele blokadu interneta posle izbijanja rata sa SAD i Izraelom.
Kraj jednog od najdužih nestanka interneta na svetu, međutim, doneo je slabu utehu mnogim Irancima koji su se posle skoro tri meseca ponovo povezali na istu strogo filtriranu mrežu pod kontrolom države.
Ipak, neki Iranci su osetili olakšanje što su pobegli od skoro potpune izolacije koja je nametnuta bliskoistočnoj zemlji s oko 90 miliona stanovnika.
"Osećaj kolektivnog poniženja, ograničen pristup informacijama, čak i pristup lečenju i zdravstvenoj zaštiti – to su osnovna ljudska prava, a ipak su sva ona oduzeta", rekla je za Radio Farda (Iranski servis RSE) Vida, koja je iz straha od odmazde dala samo svoje ime.
"Pristup je bio toliko ograničen da se čak ni imejlovi nisu mogli otvoriti, a komunikacija s ljudima van Irana postala je nemoguća", dodala je Vida. "(Spoljni svet) nije imao pojma šta se ovde dešava u ratnim uslovima."
'Ne možemo da razgovaramo s našim porodicama'Iranski predsednik Masud Pezeškijan naredio je 25. maja, Ministarstvu komunikacija da obnovi pristup internetu, koji je bio bar delimično zatvoren od masovnih protesta protiv klerikalnih vlasti početkom januara.
Potpuna obustava je uvedena 28. februara, kada su SAD i Izrael pokrenuli kampanju bombardovanja Irana.
Platforme za praćenje interneta su 26. maja izvestile o delimičnom obnavljanju internet saobraćaja, iako se nisu slagale oko toga koliko pristupa je vraćeno.
Organizacija za praćenje internet aktivnosti NetBlocks saopštila je da je internet konekcija u Iranu na oko 80 odsto u odnosu na nivo pre januara, napominjući da je WhatsApp ograničen, kao i da su neki korisnici i dalje van mreže. Američka firma za praćenje mreža Kentik procenila je nivo saobraćaja na oko 41 odsto.
Čini se da dve grupe koriste različite metrike za izračunavanje internet saobraćaja. Razlika odražava razliku između onoga što dve firme mere: NetBlocks prati da li je mreža dostupna, dok Kentik meri koliko podataka zapravo prolazi.
U pisanoj poruci Radiju Farda, jedna Iranka je navela da sada radi još manje VPN-ova – virtuelnih privatnih mreža koje se koriste za zaobilaženje internet cenzure – i da su brzine veze veoma male.
Elham, Iranka koja živi u Nemačkoj, rekla je da njena porodica u Islamskoj Republici još ne može da se poveže na internet.
"Ili lažu o obnovi ili su brzine veze toliko male da ne možemo da razgovaramo s našim porodicama", navela je u audio poruci Radiju Farda Elham, koja nije želela da koristi svoje puno ime iz bezbednosnih razloga. "Umorili smo se".
'Poverenje je izgubljeno'Iranci su odbili da slave delimično obnavljanje strogo cenzurisanog interneta.
Bivši poslanik Bahram Parsaei naveo je na X da taj potez "ne zaslužuje pompu", nazivajući ga "samo povratkom u prethodno stanje".
Parsaei je rekao da je pokušaj vlade da predstavi povratak interneta kao dostignuće "uvreda za inteligenciju ljudi".
Iranski podkaster Araš Nalčegar je na X naveo da dok se filtriranje ne ukine, "ovo je kao slanje ljudi iz samice među opštu populaciju" u zatvor.
Teheranski tehnološki preduzetnik Vahid Farid rekao je da pristup internetu koji vlada može da prekine, ograniči i proda javnosti po prevelikim cenama "ne gradi budućnost ni za nas ni za zemlju".
On je govorio o na vladinoj politici nejednakog pristupa, kao što je pristup "belom internetu" za pojedince povezane s režimom i komercijalne "Internet Pro" usluge za bogatije korisnike.
Ekonomska šteta od blokade interneta u Iranu je značajna. Afšin Kolahi, zvaničnik Iranske privredne komore, rekao je na sednici 12. aprila da obustava interneta košta zemlju i do 40 miliona dolara dnevno. Indirektni gubici, rekao je, iznose i do 80 miliona dolara dnevno.
Grupe za praćenje interneta navele su da je još rano reći da li će obnova internet saobraćaja biti održiva.
"Opšti utisak je da je ova situacija s internetom privremena. Poverenje je izgubljeno", navela je iranska novinarka Nilufar Kadiri na X.
Neda je imala samo 12 godina i bila je učenica u Kabulu kada su je roditelji udali za dalekog rođaka, čoveka koga nikada nije upoznala.
Njena porodica je bila siromašna; njegova je bila boljestojeća. Neda veruje da su joj novac i nepismenost njene majke zapečatili sudbinu. Odvedena je u dom novopečenog dvadesetogodišnjeg supruga u udaljenom okrugu Darvaz na severoistoku Avganistana, gde je njeno detinjstvo naglo završeno.
"Još nisam ni dobila prvu menstruaciju. Nisam imala pojma šta je bračni život ili seks", rekla je za RSE. "Moji roditelji me nisu pitali da li želim da se udam."
Neda je ispričala da je muževljeva porodica očekivala da ona obavlja sve kućne poslove, kao i da ju je muž tukao ako nije mogla da čisti ili kuva onako kako njegova porodica voli.
"Bila sam zlostavljana na svaki mogući način", rekla je Neda, čije je ime promenjeno iz razloga privatnosti.
Tri godine kasnije, njen otac je intervenisao. Uz njegovu pomoć, Neda je tražila razvod preko šerijatskog suda, koji primenjuje islamski zakon, u procesu koji je trajao dve godine.
Dečji brakovi su oduvek bili uobičajeni u Avganistanu, ali grupe za ljudska prava kažu da se ta praksa intenzivirala otkako su se talibani vratili na vlast 2021. godine.
Talibani su 14. maja uveli novi zakon o razvodu koji prvi put implicitno priznaje da su dečji brakovi dozvoljeni u zemlji. Uredba, pod nazivom O sudskom razdvajanju supružnika, utvrđuje uslove za razvod na sudovima.
"Po stupanju pubertet, maloletno lice ima mogućnost da raskine brak", navodi se u članu 5 dekreta, koji se odnosi na brakove koje su ugovorili rođaci. Do tada, devojčica nema pravo da traži razvod. Zakon takođe navodi da, ako devojčica formalno ne prigovori na brak po dostizanju puberteta, njeno ćutnje se tumači kao pristanak.
Tipičan raspon godina za početak puberteta kod devojčica je, prema rečima medicinskih stručnjaka, između osam i 13 godina.
Islamski učenjaci imaju različita tumačenja puberteta, pri čemu ga neke škole mišljenja smeštaju u period od 15. ili 18. godine, nekoliko klasičnih tekstova sugeriše da je devet godina najranije doba kada se može smatrati da je devojčica ušla u pubertet.
Misija UN u Avganistanu (UNAMA) osudila je uredbu kao "još jedan korak u eroziji prava avganistanskih žena i devojčica".
"Posvećivanjem poglavlja razdvajanju za devojčice koje uđu u pubertet i koje su udate, uredba implicira da je dečji brak dozvoljen", navodi se u saopštenju UNAMA.
Muškarci mogu pokrenuti razvod jednostavnim izgovaranjem reči "talak", što na arapskom znači razvod.
Zakon naspram stvarnostiZakon navodi da devojčica udata za muškarca koji "nije postupao prema njoj ljubazno ili je poznat po svojim lošim izborima" ima pravo da traži poništenje braka putem suda kada uđe u pubertet.
Međutim, ako njen suprug odbije da se razvede od nje i ona ne dovede svedoke koji bi potkrepili njene tvrdnje, zakon nalaže sudu da prihvati muževljevu reč.
Zvaničnici talibana nisu odgovorili na upit RSE za komentar.
Aktivisti za ljudska prava i mnoge žene u Avganistanu koje su prošle kroz rane brakove kažu da, iako avganistanski zakoni zasnovani na šerijatu u teoriji omogućavaju ženama da traže razvod, u praksi je taj proces spor i skup, a traje mesecima ili čak godinama.
Talibani su zabranili obrazovanje devojčica posle šestog razreda i uveli su velika ograničenja u životima žena, uključujući ograničenja u radu, putovanjima i pristupu javnim prostorima.
U strogo konzervativnom i siromaštvom zahvaćenom Avganistanu, mnogi veruju da je gotovo nemoguće da devojčica – dete – ode na sud i ubedi svedoke da svedoče protiv njenog muža. Razvod je društveni tabu i često donosi doživotnu sramotu razvedenoj osobi i njenoj porodici.
Pravdanje siromaštvomRoditelji za odluku da udaju svoje mlade ćerke često krive siromaštvo, dugove i nesigurnost.
U izjavi za RSE pod uslovom da mu se ne navodi ime, stanovnik okruga Zindajan u provinciji Herat rekao je da se noću bori s "brigom i kajanjem" nakon što je udao svoju petnaestogodišnju ćerku 2025.
U nastojanju da opravda svoju "tešku odluku", čovek je rekao da je to bilo jedino rešenje da spase devojčicu i porodicu od, kako je rekao, sve većih društvenih i finansijskih pritisaka.
Za Sanu, koja sada ima 38 godina, nova uredba je oživela sećanja na detinjstvo za koje kaže da joj je ukradeno.
Ona je rekla da je bila primorana da se uda sa 13 godina pošto je izgubila oba roditelja, a njen najstariji brat postao njen zakonski staratelj.
"Morala sam da se preselim iz svog rodnog grada Balha u selo mog muža u provinciji Samangan, gde sam bila primorana da obavljam kućne poslove i brinem se o stoci", rekla je Sana za RSE, pod uslovom da joj se pravo ime ne objavi.
Društvena stigmaBivše dečje neveste Sana i Neda rekle su za RSE da su njihovi rani brakovi oblikovali svaki aspekt njihovih života i dugo pošto su brakovi okončani.
Sana je rekla da je imala nekoliko pobačaja. Sanjala je da ide u školu, ali joj nikada nije bilo dozvoljeno. Umesto toga, tajno je učila čitajući udžbenike svojih rođaka.
Sa 18 godina, ujak joj je pomogao da podnese zahtev za razvod. Godinu dana kasnije, to je odobreno. Nakon što je brak raskinut, Sana se pridružila programu vojne obuke za žene, a kasnije i avganistanskoj vojsci.
Međutim, pratila ju je društvena stigma.
"U očima društva, bila sam razvedena žena koja služi u vojsci", rekla je Sana. "To je značilo žena lakog morala."
Sa malo opcija na raspolaganju, ponovo se udala početkom 2021. kao druga žena starijeg muškarca. Šest meseci kasnije, vlada se raspala. Ona je izgubila posao i postala potpuno zavisna od novog muža – koji joj, kako je rekla, zabranjuje da izlazi čak i da traži medicinsku pomoć i često je ismeva zbog njenog prethodnog razvoda.
Neda se takođe vratila da završi školu posle razvoda i našla je posao. Sanjala je da ima svoju porodicu, ali kaže da "većina avganistanskih muškaraca ne želi da se oženim razvedenim ženama".
Ona se udala za nezaposlenog muškarca nekoliko godina starijeg od sebe i kasnije je imala troje dece. Međutim, njih dvoje "nije imalo ništa zajedničko", kaže Neda, i brak se završio razvodom.
"Imala sam užasan početak života i nikada nisam uspela da to ispravim", rekla je Neda, koja sada živi kao izbeglica u Pakistanu sa svojom decom i radi kao čistačica da bi platila račune.
"Pre talibana, žene su makar mogle da rade i imale su neki stepen slobode", rekla je Sana. "Ali sada je ta mogućnost ukinuta. Postoji samo tama."
Posle 88 dana digitalne izolacije, koju je NetBlocks opisao kao "najduže obustavljanje interneta na nacionalnom nivou", Iran je počeo delimično da obnavlja pristup internetu, dok se pregovori s Vašingtonom nastavljaju uz obnovljeni vojni pritisak u Zalivu.
Da bi se razjasnilo šta znači delimično digitalno otvaranje Teherana i da li se trenutni razgovori mogu razviti u održivi prekid vatre, RSE je razgovarao sa Čarlsom Danom, bivšim visokim američkim diplomatom i zvaničnikom nacionalne bezbednosti koji je proveo više od 24 godine u vladinoj službi, uključujući i kao direktor za Irak u Savetu za nacionalnu bezbednost tokom administracije Džordža Buša mlađeg (George W. Bush).
RSE: Iran je delimično obnovio pristup internetu nakon 88 dana obustave. Sa strateškog stanovišta, da li ovo ponovno otvaranje sugeriše da režim veruje da je obuzdao unutrašnje nemire ili je to više ekonomski ustupak usmeren na sprečavanje dubljeg komercijalnog kolapsa?
Čarls Dan: Možda je malo i jedno i drugo, ali ja to prvenstveno tumačim kao pokazatelj da se režim trenutno oseća sigurnije da je izdržao američki i izraelski napad. To je došlo po cenu velikog razaranja njihove vojske i mnogih civilnih meta, ali su to izdržali i nisu videli masovnu pobunu protiv vlade tokom ovog perioda.
Mislim da i oni osećaju da pregovori sada verovatno idu u njihovom smeru. Sve je sada na stolu, uključujući budućnost njihovog nuklearnog programa, umesto ranijih poziva na bezuslovnu predaju. Dakle, ovo više vidim kao pokazatelj da su dovoljno sigurni da obnove neki nivo povezanosti kako bi ljudi mogli da vide šta se dešava. Mnoge vesti mogu zapravo ojačati režim u očima stanovništva. Istovremeno, ekonomski uticaj gašenja je bio značajan. Iranskim preduzećima je potreban pristup internetu da bi funkcionisala, tako da je to svakako takođe faktor.
RSE: Iranska ekonomija je i dalje pod intenzivnim pritiskom. Ako Teheran delimično ponovo otvara pristup da bi održao domaću trgovinu, kako ta ekonomska ranjivost utiče na njegov uticaj u pregovorima s Vašingtonom?
Dan: Ekonomski uticaji su veoma ozbiljni za prosečnog Iranca. Inflacija se otela kontroli, uvoz je strogo ograničen, izvoz je ograničen, a rijal je nestabilan. Obični ljudi značajno pate.
Ali što se tiče samih pregovora, mislim da su te ekonomske brige sekundarne. Režim veruje da zasad uglavnom kontroliše stanovništvo i čini se da je spreman da apsorbuje teške ekonomske posledice sve dok je na vlasti.
Dakle, ne mislim da je rukovodstvo previše fokusirano na ekonomske teškoće prosečnog iranskog građanina kada je u pitanju ono što nudi za pregovaračkim stolom. Njegov prioritet je očuvanje režima.
RSE: Blokada je u početku pomogla da se prikrije sveobuhvatna bezbednosna represija tokom američko-izraelskih udara. Šta ovaj selektivni povratak povezanosti na internet govori o poverenju režima u sopstvenu stabilnost?
Dan: Mislim da je režim trenutno prilično samouveren. Spremni su da ponovo otvore delove interneta jer je veliki deo međunarodnih narativa sada fokusira na to da Vašington želi dogovor i da traži izlaz.
Iransko rukovodstvo želi da javnost vidi poruke koje pojačavaju njegov stav – naime, da se Iran suprotstavio Izraelu i Sjedinjenim Državama i da je preživeo.
To ne umanjuje duboko narodno nezadovoljstvo unutar Irana. Videli smo ponovljene talase protesta, uključujući i najskorije demonstracije koje su nasilno ugušene u januaru. Ali, zasad režim izgleda posvećen upotrebi sile koju smatra neophodnom da bi održao kontrolu, i misli da ta strategija funkcioniše.
Ormuski moreuz u centru razgovoraRSE: Koji je napredak zapravo postignut u pregovorima? Šta je sada na stolu, a ranije nije bilo?
Dan: Najvažnije pitanje na stolu sada je budućnost Ormuskog moreuza – da li će biti otvoren, ko ga kontroliše i ko profitira od njega. Pre američkih i izraelskih udara, to čak nije ni bilo centralno pitanje.
Sada je to postalo jedan od ključnih razloga zašto se iranski režim oseća sigurnije u pregovorima.
U međuvremenu, druga pitanja su neizvesna, posebno nuklearno pitanje. Sjedinjene Države su sada spremne da ponovo pregovaraju o iranskom nuklearnom programu, a diskusije su prema izveštajima uokvirene oko vremenskog roka od 30 do 60 dana.
Ono što je zapanjujuće jeste da smo se praktično vratili pregovorima o istim središnjim pitanjima koja su bila centralna za nuklearni sporazum iz 2015. Ali u ovoj fazi, još uvek uglavnom govorimo o razgovorima. Detalji ostaju veoma neizvesni, a događaji bi se mogli veoma brzo promeniti.
RSE: Ko je trenutno u boljoj poziciji? Da li obe strane veruje da vreme radi u njihovu korist?
Dan: Lično verujem da Iran misli da je vreme na njegovoj strani. Iz perspektive Teherana, on je već apsorbovao veliki vojni napad i preživeo politički.
Iranski lideri takođe razumeju političke pritiske s kojima se suočava Vašington. Oni veruju da su Sjedinjene Države pod sve većim pritiskom da obezbede dogovor umesto da nastave dugotrajna neprijateljstva.
Dakle, s pravom ili ne, Teheran izgleda veruje da ako ostane strpljiv i spreman da podnese dodatni pritisak, može izaći iz pregovora u relativno snažnoj poziciji.
RSE: Posle novih američkih udara, kako bi izgledao realističan okvir za održivi prekid vatre?
Dan: Počinje s Ormuskim moreuzom. Iran bi morao da ukine ograničenja u pogledu brodskog saobraćaja, a takođe bi moralo da dođe do pomaka u vezi s ograničenjima koja utiču na iranski brodski saobraćaj.
Drugi glavni element je uspostavljanje okvira za buduće nuklearne pregovore. I dalje postoje velika neslaganja oko iranskih zaliha obogaćenog uranijuma, šta će se desiti s tim i pod kojim uslovima bi došlo do ublažavanja sankcija.
Ako se obe strane mogu složiti oko ta dva elementa – pomorske stabilnosti i okvira za nuklearne pregovore – onda bi to moglo da formira osnovu za trajniji prekid vatre.
'Iranski narod je zaboravljen'RSE: Vašington je prema izveštajima zahtevao da Teheran preda svoje zalihe visoko obogaćenog uranijuma pre nego što se ponudi značajno ublažavanje sankcija. Da li sadašnje iransko rukovodstvo ima političkog prostora na unutrašnjem planu da napravi takav ustupak?
Dan: To je veoma važno pitanje jer je veliki deo visokog iranskog rukovodstva koje je ranije imalo autoritet u ovim pitanjima ubijen tokom američko-izraelskih udara.
Unutrašnje funkcionisanje režima je sada neprozirnije nego što je bilo čak i pre šest meseci.
Nuklearni program je dugo bio povezan s iranskim nacionalizmom, i pre i posle Islamske revolucije. Odustajanje od obogaćenog uranijuma bi stoga bilo politički veoma teško.
Ono što iranski zvaničnici stalno govore jeste da ne žele da predaju te zalihe. Ako bi ikada razmotrili takav potez, očekivali bi ogromnu isplatu zauzvrat – ublažavanje sankcija, pristup zamrznutoj imovini i verovatno značajne ekonomske podsticaje.
RSE: Sa stanovišta vojnog planiranja, koliko je teško Pentagonu da se pripremi za dugoročne operacije dok diplomatski signali nastavljaju da se menjaju?
Dan: Izuzetno je teško jer sami strateški ciljevi ostaju nejasni. Pentagon razume široke konture onoga za šta bi možda trebalo da se pripremi, ali izgleda da ne postoji čvrsto definisan dugoročni okvir.
Istovremeno, Iran je pokazao da je sposoban da proširi konfrontaciju – ugrožavajući brodske rute, gađajući ekonomsku infrastrukturu i potencijalno uključujući savezničke grupe drugde u regionu.
Ta kombinacija političke neizvesnosti i taktičke nepredvidivosti čini dugoročno planiranje mnogo težim.
RSE: Šta je sa samim iranskim društvom? Posle meseci izolacije, ekonomskih teškoća i ratnog pritiska, koliko je iransko civilno društvo danas otporno?
Dan: Po mom mišljenju, sam iranski narod je uglavnom zaboravljen od strane kreatora politike sa svih strana. Trampova administracija je uputila niz poziva iranskom narodu da jednostavno ustane i preuzme svoju vladu, ali uglavnom je sam iranski narod sporedna misao u svemu što su SAD govorile i radile u vezi s ovom krizom, što mislim da je velika greška.
Istovremeno, iransko društvo se pokazalo izuzetno otpornim, čak i suočeno s ekstremnim nasiljem režima. Oni su iznova i iznova odlučivali da ustanu i iskažu svoje nezadovoljstvo.
Režim je, naravno, koristio lažna hapšenja, montirana suđenja, pogubljenja, zatvaranje organizacija civilnog društva koje je smatrao pretnjom – sve te alate iz autoritarnog arsenala da ih ućutka, i još nije potpuno uspeo. Dakle, koliko god iranski narod izgledao tiho u ovom trenutku, očekujem da ćemo videti još nemira u budućnosti. Jednostavno ne možemo da ukažemo na to kada će se to tačno dogoditi ili koje će okolnosti to izazvati.
RSE: Na kraju, gledajući unapred na mesece koji dolaze, koje bi kriterijume i Vašington i Teheran morali da ispune kako bi prešli s vojne konfrontacije na stabilniji diplomatski okvir?
Dan: Prvo, mora postojati bezbedan međunarodni brodski saobraćaj kroz Ormuski moreuz. To je fundamentalno za vraćanje izvesne mere stabilnosti u Zaliv.
Drugo, potreban je stalni pregovarački okvir koji je izolovan od neposredne vojne eskalacije. Nuklearno pitanje je samo jedan deo šireg odnosa između SAD i Irana.
Ali ništa od ovoga nije zagarantovano. Nivo nepoverenja ostaje izuzetno visok i obe strane ostaju duboko skeptične prema namerama druge strane. Dakle, iako se okvir za stabilnost može opisati, sama situacija ostaje veoma nestabilna.
Kada su se svetleći projektili iz ruske balističke rakete Orešnik pojavili na noćnom nebu u blizini Kijeva rano 24. maja, više video snimaka je zabeležilo čudan detalj. Uprkos tutnjavi udara dok su objekti padali na zemlju, nije bilo eksplozivnih bljesaka koji obično prate raketni napad.
Mutni video snimci napravljeni tokom dva prethodna napada tim oružjem, na Dnjepar u novembru 2024. i Lavov u januaru 2026. godine, pokazali su sličan nedostatak primarnih eksplozija.
"Izgleda da ne nose nikakav eksploziv", rekao je za RSE Pavel Podvig, viši istraživač u Institutu Ujedinjenih nacija za istraživanje razoružanja. Hipersonični projektili koji su izašli iz Orešnika, užareni od toplote nastale pri povratku u atmosferu "verovatno su teški objekti, s idejom da razorna sila dolazi iz kinetičke energije", dodao je on.
Konrad Muzika (Muzyka), vojni analitičar u Ročan konsaltingu (Rochan Consulting), kaže da se čini da su udari Orešnika izvedeni s oko 36 "kinetičkih penetratora", koji su izašli iz šest povratnih letelica ispuštenih iz rakete u završnom delu njene putanje. Ti projektili se, kako kaže on, "oslanjaju na izuzetno veliku brzinu udara da bi uništili ili probili mete, umesto da nose velika eksplozivna punjenja".
Međutim, s procenjenim troškovima od desetina miliona dolara po raketi, mnogi komentatori – uključujući i Ruse – doveli su u pitanje korisnost bacanja hipersoničnih komada metala ili betona na mete u Ukrajini.
"Samo suludo skupa oprema zabijena u zemlju", naveo je ruski vojni bloger Vladimir Romanov na Telegramu uz video snimak novog napada Orešnika. "Sve zbog lepe slike kojoj više niko ne veruje (osim penzionera)", dodao je on.
Orešnik (leska) je balistička raketa srednjeg dometa, za koju se procenjuje da je dugačka oko 12 metara. Ima domet od oko 5.000 kilometara i prijavljeno punjenje od preko jedne tone. Mobilno oružje se transportuje relativno malim vozilom i dobilo je ime po svojoj sposobnosti da nestane u pejzažu poput drveta u šumi.
Balističke rakete poput Orešnika, koje lansiraju bojeve glave s velikih visina, poznate su po tome što ih je teško precizno usmeriti. To je uglavnom nebitno u slučaju nuklearnog napada s velikim radijusom uništenja, ali kinetički projektili ispaljeni iz povratnih letelica mogu da ne naprave štetu čak ni na velikim metama.
Istraga otvorenih izvora o uticaju napada rakete Orešnik na Dnjepar 2024. godine, čija je meta bila fabrika raketa iz sovjetskog doba, na kraju je zaključila da su projektili Orešnika možda potpuno promašili prostranu fabriku.
Fotografije napravljene u Dnjepru u satima posle napada 2024. pokazale su ozbiljnu štetu na krovu jedne neidentifikovane zgrade, koja je inače izgledala netaknuto.
Muzika je za RSE rekao da u slučaju napada 24. maja, snimci "izgleda da pokazuju elemente udara rasute po relativno širokom području". Vojni analitičar veruje da bi to "moglo ukazivati ili na namerno raspoređivanje na više ciljanih tačaka ili na potencijalno značajna ograničenja u preciznosti koja pogađaju povratne letelice".
Posle napada na Bilu Cerkvu, jedan ukrajinski vojni bloger je naveo da je pronašao mesto udara jednog od projektila. On je povezao krater veličine malog bazena s razornom moći artiljerijske granate.
Prethodno su ukrajinske službe za vanredne situacije objavile fotografije koje prikazuju oštećene garaže i mali požar u Biloj Cerkvi. Još nije jasno šta je bilo gađano u tom gradu, ali u Biloj Cerkvi se nalazi aerodrom iz sovjetskog doba.
Stručnjaci veruju da je svrha napada Orešnikom u Ukrajini uglavnom psihološka. "Čini se da su ti udari konzistentniji sa strateškim porukama nego s pokušajem postizanja značajnih efekata (na terenu)", rekao je Muzika za RSE.
Podvig ima sličnu procenu. "Tehnički, verovatno bi mogli da nanesete štetu s više projektila na neke meke mete, ali moje mišljenje je da tu više reč o slanju poruke."
Neposredno pre napada Orešnikom 24. maja, Kremlj je pozvao vojsku da pripremi "predloge" o tome kako uzvrati na, kako je naveo, napad ukrajinskog dronova na učenički dom u kojem je poginulo najmanje 18 ljudi.
Orešnik je postao propagandni fokus Kremlja, koji je isticao njegovu brzinu i domet – preko celog evropskog kontinenta – i kapacitet da bude naoružan nuklearnim bojevim glavama. Ruski državni mediji su naveli navodna vremena leta potrebna da bojeve glave Orešnika stignu do ciljeva širom Evrope – 20 minuta do Londona i Pariza; 12 do Varšave.
Taj nuklearni kapacitet i sekvenca lansiranja slična interkontinentalnim balističkim raketama (ICMB) većeg dometa, očigledno su doveli do neobičnog nagoveštaja upotrebe te rakete. Dan pre prvog lansiranja Orešnika na Ukrajinu, 20. novembra 2024, američka i nekoliko drugih zapadnih ambasada su neočekivano zatvorene zbog "povećanog rizika od vazdušnih napada".
Dan pre napada Orešnika 24. maja, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, pozivajući se na obaveštajne podatke iz SAD i Evrope, rekao je da se Rusija sprema da napadne Ukrajinu naprednom raketom.
Rusija tvrdi da "automatski" daje SAD upozorenje 30 minuta pre lansiranja Orešnika. Pentagon je potvrdio da je obavešten "kratko" pre napada u novembru 2024. godine, ali Podvig kaže da je moguće da se komunikacija o ruskim namerama deli satima ranije.
"Postoji sporazum o balističkom lansiranju iz 1988. koga se obe zemlje i dalje pridržavaju, a koji zahteva obaveštenje 24 sata unapred", rekao je stručnjak za oružje. "Tehnički, to pokriva samo interkontinentalne balističke rakete, ali mogu da zamislim da, za svaki slučaj, Rusija šalje obaveštenja kako se ova lansiranja ne bi tumačila kao lansiranje interkontinentalnih balističkih raketa."
Amerika trenutno održava nuklearni stav "lansiranja na upozorenje", što znači da SAD mogu da pokrenu "uzvratne" udare ako detektuju dolazeće rakete, pre bilo kakvog udara na tlo SAD.
Tokom prošle godine internet je bio ograničen 313 puta u ukupno 52 zemlje. Iza te brojke stoje blokirane aplikacije, ugašene mreže i milioni ljudi odsječenih od bankovnih servisa, posla i komunikacija.
Od Rusije i Irana do Afganistana, kontrola nad internetom postala je jedan od primarnih alata kojima vlade učvršćuju vlast dok su građani prisiljeni da uče kako da budu sve digitalno spretniji samo da bi koristili platforme koje ostatak "slobodnog" svijeta uzima zdravo za gotovo.
Gašenja ili blokiranja interneta dešavaju se i dalje uprkos brojnim regionalnim i međunarodnim pravnim okvirima i razarajućim uticajima, dok se vlade nastavljaju skrivati iza argumenta "nacionalne sigurnosti" pojašnjava za Radio Slobodna Evropa (RSE) Felicia Anthonio, menažerica kampanje #KeepItOn u Access Now, organizaciji koja radi na zaštiti digitalnih prava.
"U stvarnosti, ova ograničenja krše prava ljudi, omogućavaju vlastima da prikriju kršenja ljudskih prava i stvaraju informacijski vakuum koji pojačava opasne dezinformacije koje ugrožavaju živote," kaže Anthonio koja vodi kampanju koja okuplja pojedince i organizacije iz 106 zemalja koji rade na okončanju internet ograničenja.
Restrikcijama do kontrole u IranuKontrola nad informacijama postala je jedan od osnovnih alata autoritarnih lidera koji žele da učvrste svoje režime navodi Freedom House koji u svom posljednjem izvještaju naglašava da na svijetu postoji samo 18 zemalja sa slobodnim internetom.
Od država Zapadnog Balkana na listi se našla Srbija koja je označena kao "djelimično slobodna" u pogledu slobode interneta što je pad u odnosu na prošlogodišnju ocjenu "slobodna".
No i od tih 18 slobodnih, polovina je pretrpila pad sloboda tokom prethodnog perioda.
Internet slobode su u padu već 15 godina zaredom i nigdje to nije više očigledno nego u Iranu, zemlji u kojoj su se stanovnici probudili zadnjeg dana februara u novom ratu i bez interneta.
Nakon izvještaja da je predsjednik zemlje izdao naredbu o otvaranju interneta, nezavisni monitor NetBlocks zabilježio je postepenu obnovu konekcije, 88 dana kasnije.
Pristup aplikacijama i svakodnevnom "bezbrižnom" korištenju interneta na kojeg smo navikli nije bila stvarnost Irana ni prije 28. februara uz česte prekide, restrikcije i korištenje VPN-a kako bi mogli slobodno komunicirati. Internet je bio ugašen i tokom januarskih protesta tokom kojih je ubijeno na hiljade demonstranata.
Blokada interneta prema nekim procjenama doprinosi direktnim ekonomskim gubicima od 30 do 40 miliona dolara dnevno, pojašnjava za Radio Slobodna Evropa Pooyesh Azizeddin, tehnološki istraživač koji prati internet pitanja u Iranu.
Posljednja blokada nije izolovan tehnički slučaj, pojašnava Pooyesh, nego dio vladinog plana da izgradi domaću infrastrukturu koja bi bila nadzirana i kontrolisana.
"Rezultat je sistematsko društveno gušenje. Ljudi su odsječeni od informacija, posla, obrazovanja, kontakta s porodicom, hitne komunikacije i javne debate."
Dublja šteta je političke i socijalne prirode. Za brojne Irance, pojašnjava, digitalni prostor bilo je posljednje mjesto za samoizražavanje, povezivanje i samostalno vođenje života nakon što su fizički javni prostori postali strogo kontrolisani.
"Ograničavanje ovog prostora prisiljava ljude na nadzirane domaće platforme, gdje su privatnost i anonimnost zamijenjeni državnim nadzorom."
Blokada interneta počela je odmah nakon američko-izraelskih napada na Iran. Od tada promet interneta u Iranu gotovo i nije postojao 88 dana. Veliki broj ljudi u zemlji nije imao pristup nikakvim aplikacijama, sajtovima i online servisima.
Kako pojašnjava Pooyesh, za one koji imaju novca, tehničke sposobnosti ili status u institucijama ili političke veze moguće je naći način kako da se konektuju na internet. Postoji i opcija Starlinka, iako je zvanično blokiran u Iranu, no troškovi opreme su veliki.
Osim toga vlada je najavila i selektivan pristup internetu za određene grupe poput poduzetnika, trgovaca, profesora.
No, za većinu ljudi, ono što ostaje je, pojašnjava ovaj stručnjak, prisilna migracija na domaće servise unutar takozvanog iranskog interneta u kojem se korisnici mogu "identifikovati i pratiti".
Iskustvo korištenja interneta u Iranu i u nekoj evropskoj zemlji nije uporedivo. I ne radi se samo o sporijem internetu ili restrikcijama na određene platforme.
"U Iranu, sam pristup oblikuju cenzura, nadzor, kontrola identiteta i politički rizik", pojašnjava ovaj istraživač.
Ono što postoji sada u Iranu nije "normalni" internet, dodaje. Pristup je nejednak, rizičan, skup i podijeljen.
Kada je blokada na snazi neki ljudi koriste VPN, odnosno virtualnu privatnu mrežu ili druge metode zaobilaženja blokade, no za to je potrebno tehničko znanje, povjerljivi kontakti i stalno ažuriranje.
"Drugi pokušavaju koristiti satelitski internet ili međunarodne SIM kartice, ali ove opcije su skupe, teško ih je nabaviti i nose pravne i sigurnosne rizike."
Godine bez interneta u RusijiA kako je koristiti internet u takvim uslovima, dobro znaju stanovnici Rusije.
Od 2018. godine Rusi su proveli ukupno 37.076 sati uz internet restrikcije pokazuje mjerenje Internet Society.
To su četiri godine i 99 dana.
U zemlji, u principu, postoji normalan pristup internetu.
No, u stvarnosti Rusija već godinama, paralelnom sa invazijom koju je pokrenula na Ukrajinu, vodi i cenzorski rad ciljajući nezavisne medija i platforme. Prema mjerenju Otvorenog opservatorija za mrežne smetnje (OONI), u Rusiji je blokirano 279 medijskih domena.
I stranica Radija Slobodna Evropa blokirana je u Rusiji, dok redakcija radi iz Rige i Praga nakon što je RSE bio prisiljen da zatvori redakciju u Moskvi. Od 2017. godine RSE je označen "stranim agentom" a od 2024. "nepoželjnom organizacijom" u Rusiji.
Istovremeno pokušavaju uvesti svoje verzije YouTube-a, Telegrama i drugih popularnih aplikacija kroz Max aplikaciju za koju se vlasti nadaju da će biti "super aplikacija" koja će imati sve servise na jednom mjestu.
Aplikacija Messenger Max, predstavljena je prošle godine uz javnu podršku predsjednika Vladimira Putina, a od septembra, svi novi mobilni telefoni kupljeni u Rusiji moraće imati Max unaprijed instaliran. Kritičari kažu da se radi o pokušaju političkog nadzora i cenzure.
Rusija još uvijek nije Iran, kaže Mikhail Kilmarev, aktivista za zaštitu digitalnih prava i direktor organizacije Internet Protection Society.
"U principu postoji normalan pristup internetu u smislu da se ljudi povezuju, plaćaju provajdere i primaju usluge pristupa internetu", kaže Kilmarev. Dodaje da se nekim resursima i dalje može pristupiti bez da se moraju zaobići ograničenja.
No ukoliko želite da koristite blokirane platforme morate da znate kako da zaobiđete restrikcije. A blokirano je mnogo toga, uključujući Metine platforme, X, Telegram, Viber. Zbog toga ljudi koriste VPN, a prema procjenama Kilmareva, ovaj sistem za zaobilaženje restrikcija koristi preko 60 miliona ljudi, odnosno oko 60 posto svih internet korisnika u Rusiji.
U zemlji je blokiran i YouTube, dok pojedini servisi Googlea rade, ali vrlo slabo. Kako pojašnjava Kilmarev, Gmail radi ali ga je u Rusiji zabranjeno koristiti za registraciju unutar zemlje. "Tako da ga ustvari ne koriste," pojašnjava ovaj stručnjak digitalnih prava.
U takvom okruženju blokada i restrikcija komunikacija postaje sve otežanija, sa ruskom vladom koja već dugo cenzuriše online sadržaj kako bi ograničila opoziciju, nadzire internet saobraćaj pod izgovorom sigurnosti i pooštrava kontrolu nad medijima.
Koliko je komplikovano razgovarati danas sa nekim u Rusiji zna i sam Kilmarev koji više ne živi u zemlji, ali i dalje komunicira sa ljudima.
"Otkako je Telegram blokiran ne mogu baš da komuniciram sa majkom koja je prilično starija i ne može tako jednostavno upaliti i ugasiti VPN. Razumijem dobro kako sve ovo izgleda. I naravno, izgleda užasno."
Naglašava da su restrikcije počele dok je on još uvijek bio u zemlji i da je bilo vrlo primjetno kako postaje sve gore i gore.
Danas njegova organizacija radi na projektu kroz koji uz mrežu od deset hiljada aktivista nude besplatan VPN Rusima. "Aktivista pomogne korisniku da se poveže. I imamo oko pola miliona korisnika."
Ugrožena ljudska pravaOd 2015. godine do sada internet je ugašen 20 puta u evropskim zemljama. Primjerice, šest puta to se desilo zbog protesta, a tri zbog izbora, dok je Rusija odgovorna za 65 posto svih evropskih disrupcija interneta, a Bjelorusija 20 posto, podaci su SurfSharka, servisa za VPN koji ujedno radi i mjerenja internet restrikcija.
Gašenje interneta je uvijek napad na ljudska prava, kažu iz Access Now, organizacije koja radi na zaštiti digitalnih prava. Nedostatak interneta utiče na sve aspekte života od obrazovanja, komunikacije do bankovnog poslovanja, putovanja, kupovine.
Prema njihovim mjerenjima internet najčešće bude isključen tokom konflikta kao što je slučaj trenutno u Iranu trenutno. Nakon toga internet se najčešće gasi tokom protesta, što je također zabilježeno u Iranu, ali i brojnim drugim zemljama. Tokom 2025. godine internet je bio ograničen 16 puta zbog nasilja u zajednicama.
Upravo to se desilo korisnicima TikTok platforme u Albaniji kada je vlada u martu 2025. odlučila da uvede jednogodišnju zabranu zbog videa koja su podsticala na nasilje i vršnjačko zlostavljanje. Okidač je bilo kruženje video snimaka ubistva devetogodišnjeg učenika, a sama odluka o gašenju je obrazložena anketom u kojoj se 90 posto roditelja složilo sa zatvaranjem.
Blokada TikToka natjerala je njegove korisnike da pronađu načine kako da mu pristupe, naročito one čiji posao ovisi o društvenim mrežama, poput blogerice Amele Buzi. Da bi pristupila platformi, morala je koristiti VPN koji joj je zbog opterećenja kvario telefone.
"Kada se TikTok vratio to je bilo kao oslobađanje za mene, jer sam mogla objavljivati bez svih tih mehanizama i imati vidljivost koju sam željela," kaže Buzi, ali dodaje da nije sigurna da li bi ponovo radila isto da dođe do zatvaranja jer je "naporno i teško."
Odluka vlade trajala je godinu dana, a u međuvremenu su je osporavala medijska udruženja koja su tvrdila da odluka narušava slobodu medija i izražavanja, dok je Ustavni sud donio odluku o poništavanju odluke vlade.
Predsjednik Udruženja novinara Albanije Isa Myzyraj kaže za RSE da je Ustavni sud potvrdio zabrinutosti koje su i oni imali i da je odluka narušila slobodu medija.
"Ustavni sud je stao u kraj pokušaju države da utiče slobodnu riječ i nijedna vlada ne može donijeti takvu odluku, odnosno zatvoriti društvene mreže," kaže Myzyraj. "Naša procjena bila je da je zatvaranje TikToka presedan za zatvaranje drugih društvenih mreža. Otvarao se put da vlada zatvori i internet, kao što je to učinio Iran, kako informacije ne bi prelazile granice."
Ustavni sud je poništio odluku ocijenivši je nespojivom s Ustavom Republike Albanije i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, te je utvrdio narušavanje slobode izražavanja i slobode medija kao rezultat provođenja odluke o zatvaranju TikToka.
Prema posljednjem izvještaju Reportera bez granica Albanija se nalazi na 83. od 180 mjesta po pitanju slobode medija.
Cilj nije privremena cenzuraInternet je globalan, ali naše iskustvo korištenja nije univerzalno. Dok recimo evropske zemlje imaju priličnu slobodu na internetu i pristup svim platformama, centralnoazijske zemlje su ograničene, Većina popularnih društvenih mreža blokirana je i u Turkmenistanu i Uzbekistanu. Kina, već godinama ima zabrane na zapadnjačke društvene mreže i umjesto toga ima razvijene svoje vlastite mreže, ali i jaku cenzuru.
Kako navode u Freedom House-u, iako su postojale nade podstakute Arapskim proljećem da će informacione tehnologije pomoći u podršci prodemokratskim pokretima i napretku ljudskih prava, od samog početka njihovog mjerenja slobode medija još od 2011. bilo je očigledno da vlade mogu koristiti iste te tehnologije za gušenje neistomišljenika čemu smo svjedočili nebrojeno puta.
I demokratski i autoritarni režimi koriste povezanost kao oružje kao odgovor na krize, kaže Felicia Anthonio iz Access Now.
"Iako postoje oni koji prvi put krše pravila, većina ovih poremećaja dokumentirana je u demokratijama koje se bore s problemima zbog nepoštivanja osnovnih demokratskih i ljudskih prava."
Vlade gase internet, dodaje, kako bi ušutkale neistomišljenike, ograničile osnovna prava i kontrolisale narativ u ključnim momentima "efektivno uništavajući internet kada je najpotrebniji."
"Ova eskalirajuća digitalna represija ne samo da uništava svrhu otvorenog i sigurnog interneta za sve, već agresivno narušava temeljne slobode i stvara opasan vakuum odgovornosti."
To je ono što se dešava i u Iranu, zemlji, kojoj nije strano gašenje interneta i blokada platformi. No, kako kaže Pooyesh, cilj nije privremena cenzura.
"Nego restrukturiranje iranskog digitalnog okruženja u sistem u kojem pristup, identitet, informacije i komunikacija kontroliše država."
Ukratko, zaključuje, internet restrikcije nisu "vanredne mjere".
"Oni su dio šireg projekta zamjene otvorenog interneta digitalnim poretkom koji bi bio pod nadzorom, nejednak i politički poslušan."
Naši životi su danas u mnogočemu uslovljeni pristupom internetu. Plaćamo račune, tu su nam karte za prevoz, koristimo ih za komunikaciju, planiranje, zabavu i učenje. Svaka nova generacija koja izrasta digitalno je spremnija od prethodne i dok vlade sa jedne strane traže načine kako da blokiraju pristup internetu, korisnici sa druge pronalaze nove načine da se povežu.
I dok ljudi u brojnim zemljama pronalaze najnovije metode borbe protiv internet restrikcije, globalna internet sloboda nastavlja se urušavati što dovodi do zabrinutosti brojnih organizacija uključujući UNESCO koji osuđuje "sve radnje koje građanima uskraćuju pravo na pristup informacijama, uključujući i putem online alata."
U svijetu, prema podacima Freedom Housea pristup internetu ima 5,5 milijardi ljudi od čega 81 posto žive u zemljama u kojima su pojedinci bili uhapšeni ili zatvoreni zbog objavljivanja sadržaja o političkim, socijalnim ili vjerskim temama.
*Saradnja na tekstu: Jetmira Delia-Kaci
Ruske snage pogodile su grad Kramatorsk na liniji fronta avionskim bombama, oštetivši stambene zgrade i ranivši više od 10 ljudi 25. maja, saopštili su lokalni zvaničnici.
Stanovnici opisuju razbijene prozore, uništene stanove i trenutke panike neposredno nakon eksplozija.
Zvaničnici navode da je ovo bio treći veliki napad na grad u roku od 24 sata.
Više od 20 godina, otac Aleksej Uminski je služio kao starešina crkve u mirnom dijelu Moskve. Njegovo razrješenje i raščinjenje trajali su oko deset dana.
Tri dana prije pravoslavnog Božića u Rusiji, 4. januara 2024. protojerej zadužen za tu oblast pozvao je telefonom Uminskog i rekao mu da se sljedećeg dana pojavi pred njim. Kada je to učinio, protojerej mu je uručio dekret kojim ga suspenduje iz službe, oduzimajući mu pravo da propovijeda svojoj pastvi.
Manje od sat kasnije, Uminski je stajao pred disciplinskom komisijom sa četiri člana koja se nisu predstavila, ali su mu postavili nekoliko pitanja o tome zašto tokom službi ne čita molitvu u znak podrške ruskom ratu protiv Ukrajine, nakon čega su potvrdili njegovu suspenziju i naložili mu da odmah skine krst s vrata.
U danima nakon Božića, Uminski je više puta putem e-maila i telefona pozivan da se pojavi pred crkvenim sudom na ročištu o mogućem raščinjenju. Nije se pojavio, već je napustio Rusiju nakon što mu je jedan svećenik rekao da će biti uhapšen nakon crkvenog procesa.
Ubrzo je dobio obavijest putem e-maila da je poglavar Ruske pravoslavne crkve, moskovski patrijarh Kiril, odobrio odluku eparhijskog suda od 13. januara da ga raščini zbog "odbijanja… da čita molitvu za Svetu Rusiju tokom božanske liturgije", rekao je Uminski za Systemu, istraživačku jedinicu Radija Slobodna Evropa na ruskom jeziku.
Uminski, 65, jedan je od oko 50 svećenika Ruske pravoslavne crkve koje je crkva progonila zbog protivljenja ruskom ratu protiv Ukrajine ili podrške Ukrajini u odbrani od invazije, smatraju u Christians Against War, međunarodnoj monitoring grupi.
Nekoliko njih, poput Uminskog, kažnjeni su zbog odbijanja da čitaju Molitvu za Svetu Rusiju, koju je Moskovska patrijaršija koristila da eksplicitnu podršku ratu protiv Ukrajine uključi u bogosluženja širom zemlje.
Patrijarh Kiril, glasni podržavalac predsjednika Vladimira Putina i invazije koju je pokrenuo u februaru 2022, osmislio je tu molitvu i pročitao je na službi u septembru iste godine. Sada obavezna, ona kaže da su se "oni koji žele da vode rat digli protiv Svete Rusije" i moli Boga da "nam podari pobjedu svojom silom".
Kada ga je disciplinska komisija pitala zašto ne čita tu molitvu, Uminski je odgovorio: "Ne znam šta je Sveta Rusija", rekao je za Systemu. Kazao je da često prima pisma od bivših kolega koji se suočavaju s dilemom: nemoguće im je moliti se za rat, ali strahuju od prijava i crkvenih sankcija.
Crkveni obračun s kritičarima rata pogodio je svećenike i vjernike od Habarovska na ruskom Dalekom istoku do Vilniusa, gdje je nekoliko svećenika iz litvanske eparhije Ruske pravoslavne crkve kažnjeno zbog protivljenja ratu.
'Zatvoreno saslušanje'Među njima je i Vladimir Seljavko, koji je raščinjen 2022. zajedno s nekolicinom kolega u glavnoj ruskoj pravoslavnoj katedrali u prijestonici zemlje članice NATO-a i EU, uključujući i glavnog svećenika. Svoj antiratni stav nisu krili.
Seljavko sumnja da je crkveni progon njega i drugih pokrenuo isti svećenik koji je potom odlučivao o njihovoj sudbini kao sudija u crkvenim procesima, novoimenovani episkop koji je, kada je preuzeo dužnost, na svom stolu zatekao njihove odštampane antiratne izjave.
Ruska država pojačala je dugotrajni obračun sa neistimišljenicima od početka invazije, nastojeći ušutkati svaku kritiku rata protiv Ukrajine, zemlje koja je, poput Rusije, većinski pravoslavna.
Na neki način, kažu raščinjeni svećenici, disciplinski sistem u Ruskoj pravoslavnoj crkvi podsjeća na svjetovni ruski pravosudni sistem, posebno u politički motivisanim slučajevima, ishod je često unaprijed određen, a oslobađajuće presude su izuzetno rijetke.
Ali neki aspekti crkvenog sistema djeluju još manje transparentno od ruskih svjetovnih sudova, gdje je sudska vlast formalno odvojena od izvršne i gdje je privid poštivanja pravila dio predstave.
Svjedočenja svećenika poput Uminskog i Seljavka ukazuju na nejasan niz dešavanja u kojima svećenik suočen s kaznom ili raščinjenjem ima malo mogućnosti da se osloni na advokate ili druge oblike zaštite.
"Uopće ne postoji procesni kodeks. Zahtjevi za sud nigdje nisu opisani", rekao je za Systemu Andrej Kurajev, svećenik koji je 2022. kažnjen zbog kritike rata i naredne godine napustio Rusiju. Patrijarh Kiril zabranio mu je vršenje službe 2020, a crkveni sud je iste godine naložio njegovo raščinjenje.
"Ako se, na primjer, u predmetu mogu pozvati svjedoci, niko ne zna kako ih pozvati, ko će platiti njihov put i slično. Tužilac i sudija su jedno te isto. Optužnicu podiže ista osoba koja donosi presudu", rekao je. "Osoba pozvana na sud nije obaviještena o predmetu optužbe."
Sudije eparhijskih sudova imenuje episkop, ne primaju platu i nastavljaju služiti u običnim parohijama, što znači da su u potpunosti zavisni od episkopa, dodaje.
"Kada pitate: ‘Mogu li dovesti advokata?’, odgovore: ‘Ne, ovo je zatvoreno ročište.’ To je suprotno tradiciji; u Vizantijskom carstvu takvi advokati su bili obezbijeđeni, a cijeli aparat je finansirala Patrijaršija", kaže Kurajev, autor knjige od 800 stranica o crkvenim sudovima.
"Prije revolucije 1917. Rusija je imala crkvene sudove i postojali su vrlo ozbiljni crkveni advokati… Ništa slično nije postojalo u sovjetskoj Rusiji, niti postoji u postsovjetskoj Rusiji", rekao je za Systemu Sergej Čapnin, direktor komunikacija Centra za pravoslavne hrišćanske studije na Univerzitetu Fordham u New Yorku.
Sudovi Ruske pravoslavne crkve "normalno su funkcionisali" prije boljševičke revolucije, kaže Kurajev, ali "sovjetski režim je uništio tu tradiciju". Obnovljena je 2004, kaže, ali "počela je da funkcioniše" tek pod Kirilom, koji "pravila crkvenih sudova donosi usput jer mu nije uvijek zgodno da se sam bavi nepoželjnim svećenicima".
Tuga ali ne i žaljenjeFormalno, raščinjeni svećenici mogu uložiti žalbu na odluke eparhijskog suda Vrhovnom crkvenom sudu, rekao je Čapnin.
Ali, uz malu nadu u uspješnu žalbu unutar sistema, raščinjeni svećenici izbjegavaju tu opciju. Neki su se umjesto toga okrenuli pristupu koji "nije korišten stoljećima u odnosu na Rusku pravoslavnu crkvu", rekao je Čapnin: žalbi Ekumenskom sudu pod Ekumenskim patrijarhom Vartolomejem iz Carigrada.
Rat Moskve protiv Ukrajine ozbiljno je narušio već napete odnose između Ruske pravoslavne crkve i Vartolomeja, duhovnog poglavara svih pravoslavnih hrišćana.
Nakon dugotrajnih i zahtjevnih procesa Kurajev, Uminski i Seljavko ponovo su dobili svoje crkvene činove od Vartolomeja. Sva trojica govore s tugom o razdvajanju od svojih vjernika od strane crkve čiju podršku ruskom ratu protiv Ukrajine nisu mogli prihvatiti.
Carigradska patrijaršija dodijelila je Uminskom malu crkvu u Parizu i osigurala mu mali stan iznad crkve, ali bez plate; zarađuje za život držeći predavanja i propovijedi na društvenim mrežama. Svoje razdvajanje od vjernika iz bivše moskovske parohije uporedio je s razdvajanjem od porodice.
Seljavko ostaje u Litvaniji, gdje sada služi u crkvi koja je u sovjetskom periodu pretvorena u koncertnu dvoranu. Ima pozornicu, ali nema ikonostas, a njegovim službama prisustvuje dvadesetak ljudi umjesto hiljada.
Svake nedjelje ujutro, Seljavko iz skladišta uzima sklopivi analogion, nekoliko nosača za ikone i svijećnjake, održava službu i nakon toga sve vraća nazad u skladište.
Ne žali zbog protivljenja ratu, ali žali za onim što je izgubio.
"Savjest me je natjerala na to", kaže. "Ali to je kao da hodate, na vlastitim nogama, u operacionu salu gdje će vam nešto amputirati…. Sanjao sam da budem svećenik od svoje šeste godine. Postoje stotine ljudi koje sam krstio, vjenčao i služio opijela njihovim roditeljima, a sada mi se ne javljaju, prelaze na drugu stranu ulice…. Moj amidža, svećenik, više ne razgovara sa mnom, kao ni jedan od moje braće ni moj punac, koji je također svećenik. Ne mogu mirno posjetiti očev grob, jer ću završiti na području zajednice koja me više ne prihvata."
Djeluje da su Sjedinjene Američke Države i Iran blizu postizanja dogovora o okončanju rata koji traje 12 sedmica, iako se konačni sporazum ne smatra izvjesnim, a ključni detalji i dalje ostaju neriješeni.
Prema izvještajima mogući dogovor bi ponovo otvorio Hormuški moreuz, ključnu arteriju za globalne zalihe nafte, ali bi odgodio pregovore o iranskom nuklearnom programu za kasniju fazu.
U intervjuu za Radio Slobodna Evropa, Jason H. Campbell, viši saradnik Middle East Instituta i bivši zvaničnik Pentagona tokom prve Trumpove administracije, kaže da je potencijalni dogovor "vjerovatno najmanje loša opcija koja je dostupna administraciji."
RSE: Američki predsjednik Trump kaže da je dogovor s Iranom blizu. Iz vojne i strateške perspektive, šta još mora biti riješeno prije potpisivanja sporazuma?
Campbell: Mislim da najveća neriješena pitanja zapravo nisu direktno povezana s vojnim ishodima. Ona su više strateška, i tu detalji onoga što se trenutno pregovara postaju ključni.
Ono što čujemo, doduše kroz curenje informacija i nezvanična izvještavanja s različitih strana uključenih u pregovore, jeste da ovo sve više liči na memorandum o razumijevanju koji bi stvorio privremeni prekid neprijateljstava. Prema tom aranžmanu, američka mornarica bi se, navodno, povukla iz blokade koju je provodila posljednjih nekoliko sedmica, a Iran bi ponovo omogućio slobodan prolaz kroz Hormuški moreuz, barem u periodu od 30 do 60 dana.
Ali ako su ti izvještaji tačni, Iran bi također dobio pristup do oko 25 milijardi dolara odblokirane imovine i zadržao određenu, ako ne i potpunu sposobnost prodaje nafte na otvorenom tržištu. Istovremeno, centralno strateško pitanje za Sjedinjene Države, budućnost iranskih zaliha visoko obogaćenog uranija i šireg nuklearnog programa, bilo bi odgođeno za kasnije pregovore.
Dakle, kada se pogleda ova ravnoteža, to je u velikoj mjeri pokušaj vraćanja na neku vrstu statusa quo prije početka operacije “Epic Fury” krajem februara, ali ovaj put s Iranom koji ima mnogo veću polugu u vezi s Hormuškim moreuzom i sada pristup milijardama dolara koje ranije nije bilo.
Opet, detalji su nezvanični u ovom trenutku, ali mislim da će predsjednik Trump imati težak zadatak da ovo predstavi kao pozitivan ishod osim ako tokom ovog perioda od 30 do 60 dana, koji bi obuhvatio memorandum o razumijevanju, što je još uvijek prilično nejasno, ne dođe do nekog nuklearnog dogovora koji izgleda bolje od JCPOA [Zajedničkog sveobuhvatnog plana djelovanja] kojeg je prije deceniju potpisala Obamina administracija.
RSE: Koliko realno Washington može biti siguran da je iranska nuklearna putanja značajno narušena?
Campbell: Jedan od detalja koji je nezvanično procurio jeste da bi Iran mogao pristati da se odrekne ili prenese kontrolu nad oko 400 kilograma visoko obogaćenog uranija, što bi činilo većinu njegove zalihe.
Međutim, čak i ako se to dogodi, Iran bi i dalje zadržao dovoljno uranija obogaćenog na 60 posto koji bi, ako se dodatno obogati do nivoa za oružje, potencijalno mogao biti korišten za jednu ili dvije nuklearne bojeve glave. Dakle, iako Teheran možda odustaje od dijela zaliha, i dalje bi zadržao određeni nivo nuklearnog kapaciteta.
I u širem smislu, oni i dalje insistiraju da, kao potpisnica Ugovora o neširenju nuklearnog oružja, imaju pravo da nastave obogaćivanje uranija. Dakle, detalji ovdje će biti vrlo važni.
RSE: Rekli ste da Hormuški moreuz ostaje ključna poluga Irana. Da li je Teheran pokazao da čak i pod pritiskom može i dalje poremetiti globalna energetska tržišta?
Campbell: U ovom trenutku, apsolutno. Iran je pokazao da kroz asimetrične taktike može značajno poremetiti međunarodni pomorski saobraćaj. Iskreno, s obzirom da se radi o privatnom sektoru, nije nužno potrebno čak ni potapanje brodova da bi se negativno utjecalo na protok saobraćaja. Sama prijetnja da bi mogli ponovo koristiti takve taktike, da postave mine, možda, u moreuzu, može potpuno zaustaviti saobraćaj.
Dakle, način na koji će se to rješavati biće vrlo važan i osjetljiv u budućnosti. Već sada vidimo da neke zaljevske države i druge zemlje rješavaju svoje neposredne sigurnosne brige. One potpisuju odbrambene sporazume s ukrajinskim kompanijama, na primjer, koje su vrlo sposobne da koriste dronove kao odbrambeno oružje protiv nekih Shahed dronova i niskoletećih krstarećih projektila koje je Iran preferirao ovaj put.
Dakle, vidimo promjene dinamike, ali u doglednoj budućnosti Iran će i dalje zadržati barem prijetnju da može kontrolisati moreuz.
RSE: Američka pomorska blokada izgleda da vrši ekonomski pritisak na Iran. Da li to mijenja ponašanje Teherana?
Campbell: Trenutno, mislim da to učvršćuje odlučnost režima, posebno s obzirom na promjene u vodstvu koje su uslijedile nakon nekoliko visokoprofilnih atentata.
Trenutno rukovodstvo izgleda ideološki rigidnije i manje spremno da vjeruje ni Sjedinjenim Državama ni Izraelu tokom pregovora. Dakle, vidite režim koji je sve čvršći, koji razumije dio poluga koje posjeduje. Trenutno, mislim da oni, donekle s razlogom, smatraju da mogu izdržati ekonomski pritisak pomorske blokade više nego što globalna ekonomija može izdržati nastavak zatvaranja moreuza.
RSE: Ako pregovori propadnu i borbe se nastave, kako bi izgledala prva faza vojnih operacija?
Campbell: Ono što treba razumjeti od početka jeste da su vojne opcije Sjedinjenih Država zapravo prilično ograničene. Već smo vidjeli četiri do šest sedmica kontinuiranih bombardovanja i zračnih udara koji na kraju nisu uspjeli promijeniti režim niti dovoljno degradirati njegove vojne sposobnost, sigurno ne dovoljno da se strateški pomjeri ravnoteža u korist Washingtona.
S obzirom na vojne resurse u regionu, SAD bi mogle ponovo pokrenuti takve udare na ograničen period, ali bez velike mobilizacije snaga ne bi došlo do veće eskalacije u punom smislu.
Predsjednik Trump je zaprijetio da bi mogao ciljati ključnu civilnu infrastrukturu u novim napadima kao sredstvo pritiska na režim da se vrati pregovorima. Problem je što smo već vidjeli da bi Iran vjerovatno uzvratio širom Zaljeva i arapskog svijeta protiv ključnih američkih partnera sličnim napadima koji bi mogli biti jednako štetni za njih.
To bi moglo dovesti SAD i neke od tih zemalja, čije su zalihe municije već značajno smanjene u posljednjih nekoliko sedmica, u vrlo tešku poziciju. Dakle, iako administracija drži prijetnju vojne akcije ako pregovori propadnu, realnost je da su opcije koje bi promijenile odnos snaga bez preuzimanja ogromnih rizika prilično ograničene.
RSE: Šta američki vojni planeri sada shvataju o Iranu i regionu što možda nisu u potpunosti razumjeli prije 11 sedmica?
Campbell: Mislim da će iz ovoga proizaći spoznaja da relativno osnovne asimetrične sposobnosti mogu nadvladati neke od sofisticiranih sistema koje su SAD i njihovi regionalni partneri razvili, posebno kada je riječ o protivzračnoj i protivraketnoj odbrani.
To će zahtijevati potpuno preispitivanje načina na koji SAD planiraju buduće krize. Također će zahtijevati ulaganja u municiju i sisteme koji možda nisu toliko skupi ili "atraktivni", ali su se pokazali apsolutno neophodnim.
To se odnosi i na pomorski sektor. Na primjer, idealni brodovi za pratnju kroz Hormuški moreuz bili bi fregate. Ali američka mornarica je ukinula fregate prije nekoliko godina i više nema ništa dovoljno malo za takvu operaciju. SAD također više nemaju minolovce stalno bazirane u regionu.
Dakle, ovaj sukob je pokazao da je, uprkos velikoj snazi američke vojske, ona ranjiva u ovakvom scenariju i da će morati promijeniti pristup budućim situacijama.
RSE: Da li je ovaj sukob promijenio način na koji američki partneri u Perzijskom zaljevu vide Washington i regionalnu sigurnost?
Campbell: Mislim da jeste. Gledajući širu sliku, SAD će i dalje ostati važan partner, i odabrani partner, za mnoge od ovih država u pitanjima sigurnosti i odbrane.
Ali neke neizgovorene pretpostavke u tim odnosima, posebno ideja da će SAD uvijek moći doći u pomoć ako ove zemlje budu napadnute od strane Irana, su oslabljene.
To se već vidi u regionu. Na primjer, Saudijska Arabija i Pakistan su formalizirali sigurnosni sporazum. Također vidimo više razgovora između Katara, Turske i Egipta.
Dakle, iako odnos sa Sjedinjenim Državama ostaje važan, on se također mijenja i neke zemlje traže alternativne ili barem dopunske regionalne sigurnosne aranžmane.
RSE: S obzirom na nedavne događaje, da li iransko rukovodstvo smatra da pregovara iz pozicije snage?
Campbell: Mislim da to apsolutno vjeruju. Iran izgleda odlučan da osigura garancije da ni SAD ni Izrael neće izvoditi dalje napade na iransku teritoriju ili saveznike poput Hezbollaha u Libanu.
To može stvoriti težak odnos između Washingtona i Izraela jer bi svaki trajni sporazum vjerovatno zahtijevao sveobuhvatan prekid vatre, a ne djelimične ili privremene pauze koje smo vidjeli u Gazi, Libanu i drugdje.
Postoje i dugogodišnje razlike između Washingtona i Izraela u pogledu prioriteta oko Irana. Izrael se historijski fokusirao ne samo na nuklearni program Irana, već i na njegov raketni program i mrežu regionalnih posrednika. Nasuprot tome, javna komunikacija Trumpove administracije bila je mnogo uža i fokusirana gotovo isključivo na nuklearno pitanje.
Dakle, ta strateška razlika između Washingtona i Jerusalema ostaje važna.
RSE: Nakon mjeseci sukoba, napetosti u Zaljevu i strahova od šireg rata, da li se region kreće ka stvarnom diplomatskom rješenju ili se samo priprema za novu fazu konfrontacije?
Campbell: Mislim da Bijela kuća sve više dolazi pred dvije vrlo teške opcije.
Jedna opcija bi uključivala veliku vojnu eskalaciju koja bi zahtijevala ogromne resurse i snage. Druga je postizanje političkog sporazuma koji bi, kada se detaljno analizira, mogao izgledati manje sveobuhvatan od ranijih nuklearnih sporazuma koji su bili oštro kritizirani u Washingtonu.
Dakle, mislim da idemo prema toj drugoj opciji, koja možda nije dobra, ali je vjerovatno najmanje loša opcija koja je trenutno dostupna administraciji.