Ekonomija koju pokreću borbe. Od televizijskih ekrana do učionica, sveprožimajući narativ o civilizacijskom sukobu sa Zapadom. Hiljade vojnika s ožiljcima rata, od kojih su neki posle osuda za nasilne zločine izašli su iz zatvora da bi se borili u najkrvavijim bitkama u Ukrajini, vraćaju se u gradove i mesta širom Rusije. Na ekonomskom forumu predsednika Vladimira Putina u Sankt Peterburgu ranije ovog meseca, crni dim koji je kuljao posle ukrajinskih napada dronovima na naftna postrojenja u blizini njegovog rodnog grada bio je upečatljiv simbol neuspeha s kojima se Rusiju suočava u petoj godini opšte invazije za koju se nadao da će za nekoliko nedelja Kijev dovesti na kolena. Ti i drugi ukrajinski napadi duboko na teritoriji Rusije poslužili su kao dramatični podsetnici da će za ostvarivanje bilo kojeg od Putinovih glavnih ratnih ciljeva, čak i za zauzimanje celog ukrajinskog regiona Donbas, snage Moskve morati da nastave se bore. Manje uočljiv na forumu bio je čitav niz unutrašnjih faktora koji za Putina predstavljaju velike smetnje za okončanje rata koji je pokrenuo. To je mreža koju je sam ispleo i koju će se teško raspetljati, kažu analitičari, bez stvaranja značajnih rizika za Rusiju i za njegov politički status posle više od četvrt veka na vlasti kao predsednik ili premijer. Putin je zapravo napravio čudovište. Ili, kako su to rekli politikolozi Seva Gunicki (Gunitsky) i Džeremi Moris (Jeremy Morris ) u nedavnom članku u časopisu Forin afers (Foreign Affairs), on je "upao u ratnu zamku koju... niko ne može lako da rasklopi". "Govorimo o sivoj ekonomiji, tržištima rada, regionalnim budžetima, čak i društvenoj hijerarhiji unutar zemlje – sve je preuređeno oko sukoba", rekao je za RSE Gunicki, šef katedre Džordž Ignatijef za studije mira i sukoba na Univerzitetu u Torontu. "U tom smislu, to je nacionalni institucionalni i ekonomski poredak čija inercija ograničava čak i Putina". "Zaustavljanje toga značilo bi ekonomske poremećaje, društvena previranja, pa čak i političku krizu s kojom režim jednostavno nije spreman da se suoči", rekao je on. Od početka invazije velikih razmera, čitavi regioni, industrijski sektori i delovi stanovništva postali su zavisni od novčanih tokova povezanih s ratom, od muškaraca koji stupaju u vojsku zbog visokih plata do proizvođača oružja. Ti novčani tokovi "ne koriste široj populaciji. Ali za sektore koji zavise od njih – poput industrije naoružanja, koja zapošljava milione – nastavak sukoba je od suštinskog zančaja", rekao je Gunicki. "Svaki poremećaj bi bio duboko destabilizujući". 'Sporo krvarenje'Okončanje borbi bi mnoge vojnike vratilo kućama s neizvesnom budućnošću, uključujući osuđene kriminalce koji su se uključili u zamenu za slobodu. Veterani zatvora i rata već su počinili niz nasilnih zločina širom Rusije. "Rusija se suočava s troškovima u svakom slučaju – ali su to veoma različite vrste troškova", rekao je Gunicki. "Troškovi nastavka rata se plaćaju sporo i difuzni su: inflacija, manjak radne snage, stagnacija civila. Troškovi zaustavljanja rata su trenutni i koncentrisani: masovna nezaposlenost, kriza s veteranima i potencijalni kolaps odbrambene industrije". "Istorijski gledano, režimi skoro uvek biraju sporo krvarenje umesto akutne krize", rekao je on. Dosad se Putin opredeljivao za isti izbor – ili je, u svakom slučaju, odlagao bilo kakvu promenu kursa. Uprkos tome što Kremlj prikazuje Putina kao odlučnog čoveka od akcije, stručnjak za Rusiju Mark Galeoti (Galeotti) ga opisuje kao nekog neodlučnog ko stalno odlaže donošenje velikih odluka ili promene. Pored toga, Putin možda strahuje da bi mu obustavljanje borbi sada ostavilo premalo toga da pokaže posle skoro pet godina opšteg rata u kojem su ruske snage ostvarile ograničene dobitke, dok su pretrpele ogromne žrtve – skoro 500.000 poginulih, prema proceni britanske obaveštajne službe u maju. Damoklov mačMnogi su poginuli u dugim, mučnim, smrtonosnim bitkama u Donbasu – Donjeckoj i Luganskoj oblasti na istoku Ukrajine – koje su tamošnje gradove pretvorile u ruševinama. Putin je bez osnova proglasio ta dva regiona, kao i Krim, Zaporožje i Herson, delovima Rusije, stvarajući pritisak na svoju državu da nad njima uspostavi potpunu kontrolu. "Ako postoji mirovni sporazum koji se ne može da proda kao pobedu, to stvara ogromnu tenziju", rekao je Gunicki za RSE. "Bilo koje rešenje – čak i prekid vatre – moralo bi da omogući Putinu da ga predstavi kao kredibilnu pobedu, ili barem kao kredibilan prvi korak ka njoj", rekao je on. To bi mogao biti glavni razlog zašto je Putin izgleda odlučan da zauzme ostatak Donbasa, makar, silom ili diplomatijom: Kremlj je nekoliko puta poručivao da je preduslov za razgovore povlačenje Ukrajine iz strateški važnog dela te teritorije koji Kijev još kontroliše. Ankete javnog mnjenja pokazuju da većina Rusa favorizuje mirovne pregovore u odnosu na još rata i neki analitičari kažu da bi Putin mogao da proda skoro svaki ishod kao pobedu, ili makar privremenu. "Uvek moramo da se setimo da Rusija ima mogućnost da proglasi mir u bilo kom trenutku", rekao je Galeoti u svom podkastu 14. juna: Mogla bi reći da se zaustavlja sa zamrznutim položajima na prvoj liniji fronta, ali da zadrži mogućnost obnavljanja ofanzive poput "Damoklovog mača koji visi nad glavom Ukrajine, a samim tim i Zapada". "U Rusiji... očigledno postoji kampanja unutar određenih elemenata elite, posebno poslovne i tehnokratske elite, da se pokuša ubediti Putina da može da priuštiti da jednostavno proglasi trijumf i okonča rat", rekao je on, dodajući da je Putin, koji je održavao vlast suprotstavljajući rivalske tabore u vladi i bezbednosnim strukturama jedne protiv drugih, "očigledno dozvolio da se to desi". "Dakle, Putin je spreman da dopusti debatu, ali zasad nema pokazatelja da ta debata menja njegovo mišljenje: on trenutno ili i dalje podržava tvrdnju jastrebova" da će ruske snage ove godine zauzeti ostatak Donbasa ako nastave pritisak, "ili, u najmanju ruku, nije ubeđen u suprotne argumente", rekao je Galeoti. "A u odsustvu bilo kakve Putinove odluke, status kvo preovladava, tako da se rat nastavlja". 'Nova vrsta problema za Putina'Sem Grin (Sam Green), profesor na Institutu za Rusiju na Kings koledžu u Londonu, takođe je spomenuo mogućnost da bi Putin potencijalno mogao da pokuša da smiri i jastrebove i golubove – ili Grinovim rečima medvede i lisice – tražeći prekid vatre "u kojem Rusija zadržava pretenzije na ukrajinsku teritoriju, a Evropa ostaje mobilisana da obuzda Moskvu i da se suoči s njom ". "To bi verovatno moglo da zadovolji lisice, smanjenjem troškova rata, a istovremeno bi zadovoljilo medvede, koji bi dobili nastavak vojnih ulaganja i politički značaj u Rusiji koja je i dalje spremna za sukob", napisao je Grin. To bi takođe bio manji šok za način na koji Kremlj predstavlja rat kao deo egzistencijalne borbe protiv nemoralnog Zapada koji želi da uništi Rusiju – narativ koji je nametnut društvu na svakom nivou. Međutim, najverovatniji put Putina "nesklonog riziku" je da nastavi s ratom, napisao je Grin. "Ali ne bi trebalo da se pretvaramo da ta opcija nema troškove za Kremlj". Iako "postoji mnogo razloga zašto je Putinu lakše da nastavi rat nego da ga okonča", napisao je on, i jastrebovi i golubovi u ruskoj eliti – ili, kako Grin kaže medvedi i lisice – nezadovoljni su statusom kvo. "Ono što sve više vidimo... jeste da nijedan od tabora ne veruje da trenutno vođenje rata služi njihovim interesima", napisao je Grin. Iako su duboko u raskoraku oko budućnosti, "sve se više slažu da je sadašnjost i neodrživa i nepoželjna. I to stvara novu vrstu problema za Putina."

Dok se pregovori o nuklearnom programu Teherana nastavljaju, sudbina iranskih zaliha visoko obogaćenog uranijuma ostaje jedno od najtežih pitanja za rešavanje. Pre vazdušnih napada SAD i Izraela na iranska nuklearna postrojenja u junu 2025. godine, Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) procenila je da Iran poseduje 440,9 kilograma uranijuma obogaćenog na 60 odsto. Taj materijal, iako nije na nivou oružja, značajno je blizu nivou od 90 odsto koji se generalno povezuje s pravljenjem nuklearnog oružja. Pitanje s kojim se sada suočavaju pregovarači je šta bi trebalo da se uradi s tim zalihama u okviru šireg sporazuma između Teherana i Vašingtona. Poslednjih nedelja, Kazahstan je pominjan kao moguća treća strana koja bi čuvala te zalihe. Generalni direktor IAEA Rafael Grosi (Grossi) izjavio je prošlog meseca da je predsednik Kazahstana Kasim-Žomart Tokajev otvoren za ideju skladištenja iranskog uranijuma i Astana je kasnije potvrdila svoju spremnost. "Nekoliko zemalja, uključujući Kazahstan, izrazilo je spremnost da u duhu dobre volje pruži tehničku pomoć u rešavanju problema, pod uslovom da se postignu relevantni međunarodni sporazumi između svih uključenih strana i da stvar pređe na praktičnu primenu", rekao je 1. juna portparol kazahstanskog Ministarstva spoljnih poslova Ajbek Smadijarov. Nedelju dana posle te izjave, ambasador Kazahstana u Iranu sastao se sa zamenikom iranskog ministra spoljnih poslova Kazemom Garibabadijem. Nijedna strana nije otkrila da li je razgovarano o transferu uranijuma. Moguće kompromisno rešenjeKazahstan ima snažan kredibilitet po pitanju nuklearne energije. Od 2019. godine, u toj zemlji se nalazi jedina banka nisko obogaćenog uranijuma na svetu u vlasništvu IAEA, postrojenje od 90 tona koji podržavaju Sjedinjene Američke Države, Evropska unija, Norveška, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati. Astana takođe održava odnose sa svim glavnim uključenim stranama i ima dugu istoriju u sprečavanju širenja nuklearnog oružja. "Kazahstan je zapravo veoma zanimljiv i dobar izbor", rekao je Džon Roberts (John), stručnjak za energetiku u Atlantskom savetu. "Ima etabliranu nuklearnu industriju i bio je uključen u izgradnju nuklearnih elektrana." Ipak, tehničke kvalifikacije možda nisu odlučujući faktor. Ali Vaez, vodeći stručnjak za neširenje nuklearnog oružja i direktor Iranskog projekta u Međunarodnoj kriznoj grupi, ističe da centralna prepreka nije logistika, već poverenje. Teheran verovatno neće posmatrati uranijum isključivo kao nuklearni materijal koji zahteva bezbedno skladištenje: To je takođe izvor uticaja u pregovorima. "S obzirom na duboko ukorenjeno nepoverenje Teherana prema SAD, malo je verovatno da će isporučiti sav svoj materijal ili odjednom", rekao je Vaez. "Više bi volelo da deo toga razblaži kod kuće kako bi održao uticaj i osigurao da Vašington ispuni svoj deo dogovora." Deficit poverenja i diplomatsko usko grloTo nepoverenje bi moglo da iskomplikuje šanse Kazahstana da postane čuvar. Za Iran, zemlja odredišta bi morala da bude ona koja bi mogla da garantuje vraćanje materijala ako sporazum propadne. "Destinacija za isporuku materijala trebalo bi da bude zemlja kojoj Iran može verovati da će vratiti zalihe Iranu u slučaju da SAD odustanu od svojih obaveza", rekao je Vaez. "Jedine opcije za tu svrhu su Rusija i Kina." A ipak, to su upravo opcije koje je Vašington javno odbacio. Američki predsednik Donald Tramp (Trump) javno je isključio Rusiju i Kinu kao potencijalne čuvare iranskog obogaćenog uranijuma, rekavši novinarima tokom sastanka kabineta 27. maja da mu ne bi bilo "prijatno" da bilo koja od te dve zemlje preuzme kontrolu nad zalihama u okviru budućeg sporazuma. Tramp je takođe sugerisao da iranski obogaćeni uranijum na kraju bude prebačen u SAD. U intervjuu za Rojters (Reuters) u aprilu je rekao: "Sredićemo to... Donećemo ga u Sjedinjene Države." Dok je Tramp isključio Rusiju i Kinu, Iran je kategorički odbacio transfer uranijuma u SAD. To je povećalo interesovanje za Kazahstan, zemlju s velikim nuklearnim iskustvom, istorijom saradnje sa Zapadom i bliskim vezama s Pekingom i Moskvom, kao moguće kompromisno rešenje. Ako bi Kazahstan na kraju bio izabran, aranžman bi mogao da podigne globalni ugled te zemlje. "To bi svakako podiglo međunarodni profil Kazahstana", rekao je nedavno bivši ambasador SAD u Kazahstanu (2022–2025) Danijel Rozenblum (Daniel Rosenblum) u podkastu Global Power Shifts. "Oni vole da vide sebe kao neutralnu stranu, a ponekad i kao posrednika." Roberts tvrdi da bi takva uloga bila u skladu s spoljnom politikom Kazahstana koja je često nastojala da pozicionira zemlju kao most između suprotstavljenih sila. Vaez napominje da je ta ambicija glavna pokretačka snaga diplomatije Astane: "Biti deo rešenja za sukob koji je negativno uticao na globalnu ekonomiju i bezbednost privlačno je mnogim zemljama." Novi radioaktivni strahovi za grad koji već patiIstovremeno, prihvatanje iranskog uranijuma nosilo bi rizike. Banka goriva IAEA u metalurškom pogonu Ulba u Oskemenu je projektovana za skladištenje nisko obogaćenog uranijuma namenjenog civilnim nuklearnim reaktorima. Iranske zalihe, obogaćene do 60 odsto, klasifikovane su kao visoko obogaćeni uranijum i predstavljale bi potpuno drugačije zahteve za skladištenje i bezbednost. "Glavna briga je koliko bi bezbedno bile zaštićene", rekao je Daulet Asanov, naučnik za zaštitu životne sredine koji prati industrijske rizike u Oskemenu. "Moglo bi postojati interesovanje i drugih država ili organizacija. S današnjim ratovima, čak i dronovi mogu da unište infrastrukturu." Kazahstan bi takođe morao da odmeri geopolitičke implikacije. Prema Robertsu, Astana je godinama balansirala odnose sa Zapadom, dok je istovremeno održavala bliske veze s Rusijom i Kinom. "Kazahstan vodi pažljivu politiku, razvijajući odnose sa Zapadom, a istovremeno održavajući veze s Kinom i Rusijom", rekao je on. Reakcija u zemlji bi mogla biti podjednako osetljiva. Oskemen je grad u kome ekološka zabrinutost već dominira javnom debatom, uglavnom zato što stanovnici već pate od ozbiljnog industrijskog zagađenja vazduha. Dodavanje kontroverznog nuklearnog oružja je teško prodati u Istočnom Kazahstanu, regionu gde su stope raka već znatno više od nacionalnog proseka. "Ljudi će verovatno negativno reagovati", rekao je stručnjak za životnu sredinu Roman Čestnih. "Čak je i skladištenje nisko obogaćenog uranijuma ranije izazvalo zabrinutost javnosti." IAEA nije odgovorila na pitanja RSE o detaljima tehničkih i bezbednosnih zahteva za skladištenje uranijuma obogaćenog do 60 odsto u Kazahstanu. U kratkom odgovoru, agencija je navela da je primila zahtev za intervju k znanju, ali nije ponudila dalje informacije. Pristalice predloga ukazuju na dugogodišnje iskustvo Kazahstana u nuklearnoj diplomatiji. Posle raspada Sovjetskog Saveza, zemlja se dobrovoljno odrekla nuklearnog oružja stacioniranog na njenoj teritoriji. Kazahstan je 1994. omogućio transfer oko 600 kilograma uranijuma na nivou potrebnom za oružje u SAD u operaciji kasnije poznatoj kao Projekat Safir. Kazahstan je takođe isporučio prirodni uranijum Iranu 2015. u okviru aranžmana vezanih za značajan nuklearni sporazum postignut te godine između Teherana, SAD i drugih globalnih sila.

Na jugoistoku Rusije, Danilov posao iznajmljivanja motornih čamaca je u problemima. Zbog ograničenja prodaje goriva njegova flota u Rostovskoj i Krasnodarskoj oblasti miruje, rekao je u objavi na društvenim mrežama. "Na svakoj benzinskoj pumpi mi kažu da odj…em". Danilov problem je što je u mnogim slučajevima kupcima zabranjeno da sipaju gorivo u kanistere umesto u automobile, kako bi se sprečilo gomilanje zaliha dok se nestašice šire Rusijom usled sve snažnije ukrajinske kampanje napada dronovima i raketama na rafinerije i druga naftna postrojenja. Vozači su često ograničeni na samo 20 litara benzina – kada pumpe uopšte imaju benzin za prodaju. "Ne možemo da sipamo benzin – nema ga u Krasnodaru", kaže žena u videu, usmeravajući kameru mobilnog telefona na cenovnik Lukoil pumpe na kojem je svaka kategorija prazna - nema ni dizela ni benzina bilo kog oktanskog nivoa. "Šta se dešava u ovoj zemlji?" Više od 1.000 kilometara severoistočno, u Tatarstanu, jedan vozačica je imala isto pitanje: "Kao i uvek, kazaljka je na praznom, i ja sam prosto u panici", rekla je ona. "Šta se dešava?" A dešava se da u petoj godini ruske invazije na Ukrajinu, Kijev uzvraća čestim napadima na rafinerije – u okviru šireg napora da se ograniči ruski izvoz nafte – ključnog izvora prihoda za ratnu blagajnu Kremlja – i da se posledice sukoba, u kojem je Rusija ubila ili ranila desetine hiljada ukrajinskih civila, približe građanima širom Rusije. Napadi na infrastrukturu za naftu i gas ograničili su mogućnost Moskve da profitira na višemesečnim visokim globalnim cenama tokom rata SAD i Izraela s Iranom, čijim je zatvaranje Ormuskog moreuza povećana potražnju za naftom iz drugih regiona, uključujući Rusiju. Samo u maju, Ukrajina je izvela najmanje 16 napada na postrojenja za proizvodnju goriva u Rusiji, a dronovi su gađali osam od njenih 10 najvećih rafinerija, navodi Blumberg njuz (Bloomberg News). Ni ovog meseca nema zatišja. Nestašice u Tatarstanu i nizu drugih regiona duž reke Volge su delimično rezultat napada 12. juna rano ujutru u dve rafinerije u gradu Nižnjekamsku. Jedna od njih, postrojenje Taneko velike naftne kompanije Tatnjeft, među najvećima je u Rusiji. 'Treba mi benzin kao kiseonik'"Moja sestra Alsu je pozvala i rekla, idi brzo napuni – ograničavaju prodaju benzina. Odmah sam požurila, nisam se čak ni presvukla. Bavim se nekretninama – treba mi benzin kao kiseonik", kaže žena u selfi videu. Kada je stigla do benzinske pumpe, saznala je da može da se kupi 25 litara po vozilu. "Divno", rekla je ona sarkastično. "Došlo je do ovoga". Za starije Ruse, ograničena prodaja, racionisanje i dugi redovi na benzinskim pumpama mogu vratiti sećanja na nestašice koje su mučile zemlju usled ekonomskih problema posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine. Kada je predsednik Vladimir Putin pokrenuo invaziju u februaru 2022. godine, očekivao je da će uspeti da pokori Ukrajinu u roku od nekoliko dana ili nedelja. Više od četiri godine kasnije, ukrajinska kampanja udara na Rusiju jedan je od faktora koji su promenili ton rata – što je na početku sukoba bilo gotovo nezamislivo. Početkom juna, ukrajinski napadi na naftna postrojenja u blizini Sankt Peterburga zasenili su Putinov prestižni investicioni forum u njegovomrodnom gradu. A udari u Tatarstanu dogodili su se neposredno pre nego što je Putin 18. juna u regionalnoj prestonici Kazanju ugostio lidere jugoistočne Azije, na samitu Rusija-ASEAN. Ove nedelje, Ukrajina je imala na nišanu rusku prestonicu. Pogodila je glavnu moskovsku rafineriju nafte 16. juna, a zatim ponovo 18. juna, kada je verovatno izvela najveći napad na taj grad od početka ruske invazije 2022. godine. Gradonačelnik Moskve je tvrdio da je oboreno 180 dronova. Video-snimci prikazuju više vatrenih lopti naspram crnog dima iznad prostranog postrojenja u okrugu Kapotnja na jugoistočnom rubu Moskve, oko 16 kilometara od Kremlja. Ta rafinerija obično može da preradi 11 miliona tona nafte godišnje i pokriva značajan udeo u snabdevanju Moskve benzinom. Ruske vlasti mogu da izbegnu velike nestašice benzina u prestonici. Ipak, analitičari su rekli da bi udari mogli da ostvare željeni efekat Kijeva na Moskovljane koji su delimično zaštićeni od sukoba, pošto je većina ljudstva u vojsci poreklom iz siromašnijih regiona gde su visoke plate i nedostatak perspektiva podsticaji za učešće u ratu u kojem je, prema procenama zapadnih obaveštajnih službi, poginulo pola miliona ruskih vojnika. "Uveren sam da će moskovske vlasti pronaći način da nadoknade nestašicu, ali... stanovnici Moskve sada mogu da vide da je rat zapravo u toku", rekao je nezavisni ekonomski analitičar Andrej Mahovski za Karent tajm (Current Time – televizijska i digitalna mreža na ruskom jeziku kojom upravlja RSE). 'Zemlja koja je počela'"Tokom većeg dela ovog rata stanovnici prestonice bili su izolovani od njega, pošto je nasilje rata držano na pogodnoj udaljenosti na tuđoj teritoriji. Dim koji se diže iznad Moskve potpuno uklanja tu udaljenost", napisao je u blogu Mik Rajan (Mick Ryan), penzionisani australijski general-major koji je sada viši saradnik u Institutu Louli, australijskom tink-tenku. "Rat se, u pravom smislu, vraća u zemlju koja ga je počela." U širem smislu, "izgleda da bi ova kriza s gorivom mogla biti najteža od početka rata", rekao je Mahovski, dodajući da će napadi Kijeva na naftna postrojenja uticati na letnju sezonu odmora i žetvu žitarica. "Ova kriza može biti oštrija od svih prethodnih, prosto zato što su kapaciteti Oružanih snaga Ukrajine porasli", rekao je on. "Dosad nismo videli da ukrajinske snage toliko i tako sistematski napadaju ruske rafinerije". "Ako se nestašica dizela nastavi i pogorša, to bi moglo da pokrene krizu u poljoprivrednom sektoru, što bi zauzvrat moglo dovesti do krize s hranom", rekao je ekonomski analitičar Maksim Blant za Ruski servis RSE. "Nestašica bi mogla da utiče i na vazduhoplovnu industriju. Neki aerodromi su već uveli ograničenja za dopunjavanje goriva. Avioni se pune gorivom tačno za udaljenost navedenu u planovima leta, što znači da piloti praktično nemaju prostor za grešku", rekao je on. "To bi takođe moglo da pogodi transportni sektor, i uticalo bi na vozače kamiona". Rusija je navodno zabranila izvoz mlaznog goriva do kraja novembra i produžila odredbu koja dozvoljava nekim rafinerijama da prodaju benzin i dizel gorivo na domaćem tržištu koje ne ispunjava standarde Evro-5 za zagađivače. Nestašica goriva je posebno ozbiljna na Krimskom poluostrvu pod ruskom okupacijom, gde je Ukrajina prekinula deo snabdevanja ugrožavajući put koji vodi od Rusije do Krima preko teritorije koju Moskva drži na jugu Ukrajine "udarima srednjeg dometa" dronovima i raketama. Međutim, nestašice su zahvatile velike delove Rusije i ograničenja prodaje su uvedena u mnogim regionima. Pored svojih praktičnih posledica, ukrajinski udari imaju ulogu u informativnom ili propagandnom ratu, između Rusije i Ukrajine. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski napade je nazvao "sankcijama dugog dometa" i posle napada na moskovsku rafineriju 18. juna pozvao je ruske građane da se "otrezne i izvrše pritisak na svog vođu". Ruski zvaničnici dotle se muče da umanje značaj napada. Putin je gotovo ignorisao napade u blizini Sankt Peterburga tokom investicionog foruma od 3. do 6. juna, a nije pomenuo ni napade na moskovske rafinerije na konferenciji za novinare na samitu ASEAN-Rusija u Kazanju. Dok su regionalni mediji izveštavali o nestašici goriva i redovima na benzinskim pumpama, izveštavanje o napadu na moskovsku rafineriju na glavnim državnim televizijskim kanalima bilo je oskudno ujutru 18. juna i gotovo je nestalo iz vesti kasnije tog dana. "Sve je u redu, evo (benzina) svuda", rekao je ove nedelje jedan učesnik tok-šoua na državnoj televiziji, dok je istaknuti voditelj naklonjen Kremlju Vladimir Solovjov rekao da su Rusi koji na društvenim mrežama objavljuju slike i video-zapise o nestašicama "histerični". Sredinom maja, vlasti u Moskvi su uvele kazne za objavljivanje fotografija s posledicama ukrajinskih napada udara i slične mere su na snazi u desetinama ruskih regiona, kao i u okupiranim delovima Ukrajine. Međutim, neki propagandisti i proratni blogeri zahtevaju strože kazne, dok je viši rukovodilac državnog emitera VGRTK sugerisao da bi Rusima koji objavljuju materijal o napadima trebalo da se sudi za izdaju. U retkom pominjanju nestašice benzina i dizela, Putinov portparol Dmitrij Peskov je 1. juna rekao da "problemi" na okupiranom Krimu "moraju biti rešeni" – ali nije rekao kako.

Ukrajinski radnici obavljaju hitne popravke na ovom istorijskom zdanju, delu manastirskog kompleksa Kijevsko-pečerske lavre, koji je pod zaštitom UNESCO-a, a oštećen je u napadu izvedenom u noći između 14. i 15. juna. Iako su najvredniji predmeti na vreme izmešteni na sigurno, stručnjaci upozoravaju da čađ od požara i prodor vlage i dalje ugrožavaju preostale artefakte. Procene su da bi potpuna obnova mogla da traje i do godinu dana.

Iranske vlasti osudile su pevačicu Parastu Ahmadi na kaznu od 74 udarca bičem zbog nastupa u videu na Jutjubu koji je u poslednje dve godine prikupio 2,9 miliona pregleda. Ahmadi je 2024. godine otpevala poznatu patriotsku pesmu "From the Blood of the Youth" u praznom pozorištu uz pomoć osam muzičara i ekipe.I oni su osuđeni na bičevanje, zabranu putovanja i zabranu bilo kakvih "umetničkih aktivnosti" u naredne dve godine. Ahmadi je optužena za "vređanje javnog reda i mira" nakon što je nastupila bez hidžaba, marame za glavu koje je propisala iranska policija za moral.

Okvirni sporazum sa Iranom dao je trenutni podsticaj tržištima, s rastom akcija i padom cena nafte. Međutim, da li će se to pretočiti u trajne ekonomske dobitke u velikoj meri će zavisiti od pomorskog saobraćaja u Ormuskom moreuzu. Odmah u satima nakon što su predsednici SAD i Irana 17. juna potpisali memorandum o razumevanju za okončanje rata, pojavili su se znaci da je saobraćaj počeo da oživljava, pokazuju informacije kompanije Vinvard (Windward), koja obezbeđuje podatke i analize za pomorski saobraćaj. Glavna analitičarka kompanije Vivarda Mišel Vize Bokman (Michelle Wiese Bockmann) rekla je na onlajn brifingu da je 18 brodova prešlo moreuz između 18 časova 17. juna i 14 časova po Griniču 18. juna, što je opisala kao "znak poverenja u sporazum". Ona je rekla da se konkretno radi o tankeru za tečni prirodni gas (LNG) pod francuskom zastavom, dva tankera pod hongkonškom zastavom, brodu za prevoz vozila pod italijanskom zastavom, tankeru za naftu pod japanskom kontrolom i tankerima pod saudijskom zastavom. Deset brodova je isplovilo iz Persijskog zaliva nakon što su u tom moru bili blokirani 109 dana zbog rata koji je počeo vazdušnim napadima SAD i Izraela na Iran 28. februara. Pre rata, oko 20 odsto svetskih isporuka nafte prolazilo je kroz Ormuski moreuz, kao i velike količine tečnog prirodnog gasa, đubriva i drugih važnih proizvoda i roba. 'Kapanje' brodova"Počeće kao kapanje, ali svakako je to veoma dobar znak, rani znak da postoji poverenje u tranzit ka spolja", rekla je Bokman. "Tranzit je u proseku iznosio oko sedam brodova dnevno u prve dve nedelje juna dok nismo dobili vest o ovom sporazumu (14. juna). A ukupan obim tranzita dosad u junu već premašuje 156 koje smo imali u maju. Svakako vidimo da se sve ubrzava", dodala je ona. Ben Kejhil (Cahill), nerezidentni viši saradnik u Globalnom energetskom centru Atlantskog saveta, ukazao je da ovo kapanje mora da se pojača da bi se ostvarila nada u ekonomsku mirovnu dividendu. "Sve se vrti oko tankerskog saobraćaja. Sporazumi na papiru nemaju mnogo značaja osim ako zaista ne pokrenu ponovni protok nafte kroz Ormuski moreuz, jer će to svi pratiti – broj tankera koji izlaze iz moreuza da bi prevozili naftu, gas i druge proizvode na tržište", rekao je on za RSE. "Ali takođe, ulazak tankera u moreuz, jer će se tada nastaviti normalne operacije utovara i kada se može nastaviti i proizvodnja nafte i gasa širom Bliskog istoka. Morate pratiti dvosmerni tankerski saobraćaj", dodao je on. To je pravi test. Brodske kompanije moraju biti uverene da njihovi brodovi ako uđu u Persijski zaliv, neće tamo ponovo biti blokirani usled obnavljanja neprijateljstava. To je ključno za ponovno pokretanje utovara tankera za naftu iz iračkih, kuvajtskih i saudijskih lučkih postrojenja i za prenos katarskog tečnog prirodnog gasa. Prema sporazumu, Vašington je takođe izdao izuzeće od sankcija na iransku naftu, što daje dodatni potencijalni ekonomski podsticaj. Vinvard je takođe pratio iranske brodove koji se kreću kroz moreuz, kao i tankere za LNG i naftu pod kontrolom Irana koji se kreću ka zapadu iz jugoistočne Azije kroz Malajski moreuz – očigledno uvereni da će moći da se utovaruju u iranskim lukama sada kada je ukinuta američka pomorska blokada iranskih luka i voda. Prvi test je na moruIpak, optimistično raspoloženje traje samo dok traje sporazum. "U svemu ovome postoji element dokaza izvodljivosti", rekao je za RSE Najsan Rafati, viši analitičar za Iran u Međunarodnoj kriznoj grupi. "Prvi test je na moru. Da li saobraćaj u Ormuzu počinje da se povećava? Da li Iranci i dalje pokušavaju da uznemiravaju brodove ili ispaljuju dronove na njih? Da li SAD dozvoljavaju iranskim brodovima da prođu kroz kordon", dodao je on. Drugi ključni testovi održivosti moreuza uključuju premije osiguranja, prisustvo morskih mina i pitanje naplata prolaza. U tekstu američko-iranskog memoranduma se navodi: "Saobraćaj komercijalnih brodova će odmah početi i, uzimajući u obzir potrebu za uklanjanjem tehničkih i vojnih prepreka i razminiranjem od strane Islamske Republike Iran, biće potpuno uspostavljen u roku od 30 dana." Ipak, u ovoj fazi nema detalja o tome kada će početi razminiranje i ko će to raditi. Sporazum takođe navodi da je Iran pristao na tranzit kroz Ormuski moreuz bez naplata 60 dana, do daljih razgovora s američkim pregovaračima. Bokman je rekla da je južna ruta kroz moreuz u omanskim vodama i da, kada se to deminira, pitanje naplate prolaza postaje nevažno. Teheran je govorio o uvođenju "naknada za pomorske usluge" u saradnji s Omanom, ali je Bokman rekla da ne misli "da će to proći". Po pitanju osiguranja, ona je za RSE rekla da je "prerano reći" da li će troškovi početi da se smanjuju. "Znamo da se dodatne premije, koje su deo ratnih rizika za ulazak u takozvana navedena područjaa, svakodnevno preračunavaju. One se određuju kao procenat od vrednosti trupa broda. Pre rata, iznosile su manje od jedan odsto vrednosti trupa. A onda smo videli da su skočile na između tri i pet odsto, ponekad i do 10 odsto", rekla je ona, dodajući da bi povratak na niže premije bio važan da bi se brodski saobraćaj vratio na normalan nivo. Kejhil je rekao da ne očekuje da se troškovi osiguranja brzo stabilizuju, ali da to nije glavni problem. "Problem je bio u tome što vlasnici brodova jednostavno nisu želeli da izlože svoje posade riziku. Kada budu imali tu sigurnost, tu bezbednost, taj osećaj da je u redu ponovo da plove, mislim da ćete videti prilično brz rezultat", rekao je on. Kraj Ormuza?Iran je blokirao saobraćaj kroz moreuz kao odgovor na vazdušne napade SAD i Izraela kojima je rat počeo 28. februara. Taj potez je doveo do previranja na globalnim tržištima, izazvao akutnu nestašicu goriva širom Azije i naveo proizvođače nafte i gasa iz Zaliva da počnu da se pitaju da li treba da pripreme druge rute isporuka na tržišta. Saudijska Arabija je povećala protok na svom cevovodu Istok-Zapad, pumpajući sirovu naftu do luke Janbu na Crvenom moru kako bi zaobišla moreuz. Ujedinjeni Arapski Emirati su pronašli slično rešenje, koristeći svoj cevovod do luke Fudžejra, u Omanskom zalivu. Iran je gađao obe rute tokom sukoba, ali nijedna nije bila toliko ranjiva kao moreuz. To je navelo neke da pretpostave da je rat Iranu obezbedio buduće oružje koje ima čak i veći uticaj nego što bi imao nuklearni arsenal – naime, mogućnost isključivanja globalnih trgovinskih tokova kad god mu se prohte. Međutim, ne slažu se svi. "Jedna od lekcija ove epizode je da je opasno biti previše zavisan od jedne tačke zagušenja. I naravno, Ormuski moreuz je za naftu najkritičnija tačka zagušenja na svetu", rekao je Kejhil. "Kupci u zemljama uvoznicama će ponovo proceniti rizik snabdevanja i rizik tranzita preko Bliskog istoka na zaista značajne načine", dodao je on. "Postoji izvesna skepsa da će Ormuski moreuz ikada više činiti tako veliki udeo globalnog tranzita i izvoza nafte. Obilazni cevovodi su u toku. Ljudi će istraživati alternativnu infrastrukturu."

Više ukrajinskih dronova pogodilo je naftnu rafineriju u Moskvi rano jutros, 18. juna, saopštili su ruski zvaničnici. Reč je o drugom napadu ove nedelje na najvećeg dobavljača goriva u tom regionu. Napadi su zabeleženi i u ruskim oblastima Rostov i Belgorod. Prema navodima vlasti, u napadu je povređeno najmanje 16 osoba.

Veliki ukrajinski napad na moskovsku rafineriju nafte 18. juna mogao bi da pogorša sve veću nestašicu goriva koja se širi Rusijom.

Sporazum između SAD i Irana o okončanju sukoba i ponovnom otvaranju Ormuskog moreuza neizbežno se poredi sa Zajedničkim sveobuhvatnim akcionim planom (JCPOA) iz 2015, koji je sa Teheranom postigla administracija tadašnjeg predsednika SAD Baraka Obame. Taj sporazum oštro je kritikovao njegov naslednik Donald Tramp, koji je 2018. tokom odlučio da se SAD povuče iz sporazuma. Tramp je više puta tvrdio da će njegov sporazum biti bolji, iako tekst koji je potpisao u Versaju nije konačan i ostavlja mnoga pitanja o kojima će se pregovarati narednih 60 ili više dana. "Da je bilo lako, rešili bismo to još pre, znate, dva rata", rekao je za Radio Slobodna Evropa (RSE) Najsan (Naysan) Rafati, viši analitičar za Iran u Međunarodnoj kriznoj grupi, aludirajući i na prošlogodišnji dvanaestodnevni rat u junu i na ovogodišnje sukobe koji su ponovo izbili nakon američko-izraelskih vazdušnih napada 28. februara. "Temelji iranskog nuklearnog programa od prošlog juna značajno su se promenili u odnosu na vreme kada je važio JCPOA", dodao je on. Šta je sadržao sporazum iz 2015?Jedna stvar koja se nije promenila jeste da je Iran i tada negirao da želi da razvije nuklearno oružje, ali je obogaćivao uranijum do nivoa iznad onoga potrebnog za civilne svrhe. To je bio ključni problem tada, kao i danas. Ključni elementi JCPOA bili su da Iran iz zemlje izmesti 98 odsto svojih zaliha obogaćenog uranijuma, prihvati ograničenja budućeg obogaćivanja na nivo znatno ispod onog potrebnog za nuklearno oružje, stavi deo centrifuga van upotrebe i omogući da sve to nadgledaju inspektori Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA). Sve to bilo je praćeno nizom tehničkih detalja, poput tačnih nivoa obogaćivanja, količina materijala, lokacija skladištenja i konkretnih modela centrifuga. Pored toga, Iran se obavezao da neće razvijati nuklearno oružje. Zauzvrat, međunarodne sankcije povezane sa nuklearnim programom (ali ne i sa drugim pitanjima, poput podrške oružanim grupama na Bliskom istoku, raketnog programa ili kršenja ljudskih prava) bile bi ukinute nakon što se potvrdi da Iran ispunjava obaveze. Iran je takođe dobio pristup zamrznutim sredstvima u inostranstvu, čija je vrednost bila sporna i procenjivana između 50 i 100 milijardi dolara, kao i isplatu američke vlade od ukupno 1,3 milijarde dolara. Sporazum je imao mehanizam za rešavanje sporova i tzv. "sunset" klauzulu ili klauzulu o isteku koja je važila do 2030. godine. Odobrio ga je Savet bezbednosti UN. Sporazumu su se opirali sa obe strane američkog Kongresa, jer su kritičari smatrali da ograničava iranski nuklearni program umesto da ga potpuno ukine. Drugi su ukazivali da ne rešava šira pitanja zbog kojih je Iran bio međunarodno izolovan. Sankcije Iranu su ukinute nakon što je IAEA verifikovala sporazum u januaru 2016, a Vašington je 2017. dva puta potvrdio da se Iran pridržava sporazuma. Put ka ratuU maju 2018. Tramp je povukao SAD iz sporazuma, nazvavši ga "lošim i jednostranim". Između 2020. i 2021. Iran je počeo da povećava broj centrifuga i nivo obogaćivanja uranijuma, prema izveštajima IAEA, zbog čega su Velika Britanija, Francuska i Nemačka (E3) ocenile da Teheran više ne poštuje sporazum. U junu prošle godine Izrael i SAD izveli su vazdušne napade na iranska nuklearna postrojenja, upozoravajući da je Iran blizu razvoja nuklearnog oružja. Pentagon je kasnije procenio da je operacija "Midnight Hammer" unazadila program za do dve godine, iako postoje različite procene o obimu štete. "Naneta je velika šteta i postrojenjima i delu visokih kadrova uključenih u nuklearni program. Međutim, nije bilo inspekcija na terenu na ključnim lokacijama. IAEA je imala pristup nekim objektima, ali ne i glavnim postrojenjima za obogaćivanje koja su bila meta napada", rekao je Rafati. Iran je nakon toga ograničio nadzor IAEA. U septembru prošle godine aktivirana je i tzv. "snapback" klauzula JCPOA. To znači da su sankcije UN ponovo uvedene zbog nepoštovanja sporazuma. E3 su pokrenule taj proces nakon što je Iran odbio da omogući pun pristup inspektorima IAEA i transparentnost u vezi sa zalihama obogaćenog materijala. Nakon sukoba u junu 2025, Vašington i Teheran ponovo su pokrenuli nuklearne pregovore, koji su prekinuti kada su 28. februara počeli američko-izraelski napadi. Šta dalje?Memorandum o razumevanju koji su 17. juna potpisali Tramp i iranski predsednik Masud Pezeškijan (Pezeshkian )predviđa trenutno ukidanje američkih naftnih sankcija Iranu, dok se kraj šireg režima sankcija i oslobađanje zamrznute imovine uslovljava time da Iran ispuni obaveze, poput razblaživanja visoko obogaćenog uranijuma pod nadzorom IAEA. "Ne oslanjamo se na poverenje", rekao je jedan visoki američki zvaničnik tokom razgovora sa novinarima 17. juna. Pitanje obogaćivanja uranijuma ostaje otvoreno za dalje pregovore, dok Iran "ponavlja da neće nabavljati niti razvijati nuklearno oružje". Kao i JCPOA, i ovaj memorandum je naišao na kritike, uključujući nezadovoljstvo pojedinih republikanskih zakonodavaca koji smatraju da je Vašington dao previše za premalo. Maks Majzliš (Max Meizlish), viši analitičar u Fondaciji za odbranu demokratija, izrazio je zabrinutost zbog ukidanja naftnih sankcija. "Ako je ovo zaista sporazum zasnovan na učinku, svako ublažavanje sankcija treba vezati za konkretno ponašanje režima, a ne samo za učestvovanje u pregovorima, potpisivanje memoranduma i otvaranje moreuza", rekao je za RSE. "Kongres neće lako odustati bez značajnih reformi u Iranu. Videćemo šta će SAD na kraju zahtevati", dodao je. Majzliš je takođe kritikovao to što sporazum ne pominje druge "problematične aktivnosti" Irana, kao što su raketni program i podrška grupama poput Hezbolaha. Na isti način je kritikovan i prošli sporazum - JCPOA. Danas je situacija drugačija nego 2015, nakon dva rata koji su teško pogodili iransku ekonomiju i nuklearnu infrastrukturu. Ti sukobi su značajno oslabili poverenje i zakomplikovali razgovore. JCPOA nije bio samo bilateralni proces između SAD i Irana. Rusija, Kina, Velika Britanija, Francuska i Nemačka učestvovale su u pregovorima koji su trajali gotovo dve godine. Memorandum o razumevanju (MOU) navodi da će pregovarači težiti postizanju sporazuma u roku od 60 dana, ali i da taj rok može biti produžen. Rafati je rekao da će pregovori morati da budu tehnički zahtevniji i složeniji nego što su bili do sada tokom 2025. i 2026. "Čak i kada su se vodili u Omanu ili Rimu, bili su to glomazni posredni pregovori vođeni u kratkim vremenskim intervalima, praktično između doručka i večere", objasnio je. "Da li će ih pratiti stručne delegacije koje će se zaista baviti detaljima nuklearne neproliferacije i ublažavanjem sankcija? Te tehničke delegacije bile su prisutne na nekim, ali ne na svim prethodnim pregovorima… ako postoji ambicija da se to okonča u roku od 60 dana, biće potrebni prilično redovni, ovlašćeni i tehnički kompetentni timovi stručnjaka sa obe strane“, dodao je.

Desetine fudbalskih navijača istakle su staru iransku zastavu tokom meča Irana i Novog Zelanda na Svetskom prvenstvu, uprkos zabrani FIFA. Zastava sa grbom lava i sunca, bila je državna zastava pre Islamske Revolucije 1979. godine, a danas je simbol otpora teokratskoj vlasti u zemlji. U velikom broju koriste je i iranski monarhistički emigranti.

Sjedinjene Američke Države i Iran dogovorili su se o obustavi neprijateljstava i ponovnom otvaranju Hormuškog moreuza, dok nekoliko ključnih pitanja, uključujući nuklearni program Teherana, ostaje predmet rasprave. Zvaničnici navode da su dvije strane već digitalno potpisale okvirni sporazum, dok se formalna ceremonija potpisivanja očekuje 19. juna. Radio Slobodna Evropa je razgovarao s Ginom Abercrombie-Winstanley, bivšom američkom diplomatkinjom i sadašnjom istaknutom članicom Atlantskog vijeća, fokusiranom na sigurnost i strategiju Bliskog istoka, kako bi analizirali šta je postignuto, šta je ostalo neriješeno i na šta bi svijet trebao obratiti pažnju u narednom periodu. Kao bivša ambasadorica i visoka zvaničnica u State Departmentu, Ministarstvu odbrane i Vijeću za nacionalnu sigurnost, Abercrombie-Winstanley služila je u Bagdadu, Džakarti i Kairu, te je bila prva žena koja je predvodila američku diplomatsku misiju u Saudijskoj Arabiji. RSE: Neki zvaničnici ono što je dogovoreno između SAD-a i Irana nazivaju memorandumom o razumijevanju, dok ga drugi već oslovljavaju kao mirovni dogovor. S diplomatskog stajališta, kako bismo to trebali zvati? I šta je, zapravo, postignuto? Abercrombie-Winstanley: Rekla bih da je, iz diplomatske perspektive, riječ "dogovor" zapravo pogrešan izraz. U diplomatiji ne pravimo "dogovore", već sporazume i razumijevanja. Zato smatram da je izraz "razumijevanje" najprikladniji. Memorandum o razumijevanju je prikladan jer još nije sve dogovoreno. Kada imate neriješena pitanja koja zahtijevaju dalju analizu i pregovore, ali imate opšte razumijevanje o tome kuda želite ići i šta želite postići, onda imate razumijevanje. Zato vjerujem da je memorandum o razumijevanju ispravan termin. Ovo su, zaista, prvi koraci, nadajmo se prema mirovnom sporazumu, ali ipak samo prvi koraci. RSE: Nameće se očito pitanje: koliko je ovo razumijevanje održivo? Koji su minimalni uslovi koje Washington i Teheran moraju ispuniti da se ono ne bi urušilo prije nego što se postigne konačni sporazum? Abercrombie-Winstanley: Postavili ste najvažnije pitanje, jer mnogo toga radi protiv održivosti ovog razumijevanja. Prije svega, riječi su važne. Čuli smo Irance kako govore da će moreuz ostati pod njihovom kontrolom i da bi mogli naplaćivati naknade. Čuli smo predsjednika i potpredsjednika Sjedinjenih Država da prolaz neće biti podložan naplati. Ali "naknada/tranzitna taksa" je vrlo specifična riječ. Obje tvrdnje bi mogle biti tačne, zavisno od interpretacije. Vrlo je moguće da postoje različita tumačenja, a nećemo znati dok ne vidimo tačan pisani tekst da li postoji bilo kakav formulisan tekst u zagradama, šta znači da je ostalo neriješeno više od jednog tumačenja. U sporazumima, a svakako i u razumijevanjima, ponekad se pojavljuju takve formulacije u zagradama. Nuklearno pitanje odloženoRSE: Visoki američki zvaničnici kažu da dokument namjerno odlaže najteža pitanja, posebno nuklearni program Irana. Kako bi se ovaj pristup trebao shvatiti u diplomatskom smislu i kakve bi implikacije mogao imati na sljedeću fazu pregovora? Abercrombie-Winstanley: Iz perspektive Irana, sigurna sam da je to odlična stvar. Iz perspektive SAD-a, to je vjerovatno bilo neophodno. Iz različitih curenja informacija bilo je jasno da ne postoji preklapanje u stavovima o tome kako je najbolje krenuti naprijed kada je riječ o nuklearnom dosijeu. Davanje više vremena je ono što nazivamo mjerom izgradnje povjerenja: riješite stvari oko kojih se možete složiti, provedite ih i vidite može li se izgraditi povjerenje kako biste se kasnije pozabavili težim pitanjima. Dakle, odgađanje tog pitanja je vjerovatno bilo nužno s američke strane, a vrlo poželjno za Irance, jer oni u ovoj fazi nisu odustajali od onoga što su Amerikanci željeli. Sada, kako novac bude priticao Irancima, bilo kroz odmrzavanje sredstava ili ublažavanje sankcija, oni mogu obnoviti svoju ekonomiju i sanirati štete. Ako se uspostave komercijalni sporazumi, to bi moglo omogućiti veće razumijevanje i povjerenje, tako da se teža pitanja mogu rješavati kasnije. RSE: Jedna od glavnih odredbi je ponovno otvaranje Hormuškog moreuza. Pored očiglednih ekonomskih implikacija, kakav diplomatski signal to šalje? Abercrombie-Winstanley: Ekonomske implikacije su najvažnije. One su kritične ne samo za Iran, koji mora prodavati naftu, već i za globalnu ekonomiju. To je bila glavna razlika između Sjedinjenih Država i Izraela. Sjedinjene Države su osjetile težinu globalnih ekonomskih posljedica daleko više nego Izrael. To razilaženje u prioritetima navelo je Washington da teži ovom razumijevanju. Bilo je imperativ otvoriti tjesnac. Iz perspektive SAD-a, sloboda navigacije je jedan od naših temeljnih principa. Šaljemo brodove širom svijeta kako bismo pomogli da se ona garantuje. Ipak, našli smo se u situaciji u kojoj su i Iranci, kroz zatvaranje, i Sjedinjene Države, kroz blokadu, doprinosili ograničavanju plovidbe. Šta slijedi?RSE: Često ste tvrdili da održiva sigurnost zahtijeva više od vojnog odvraćanja. Vidite li u ovom okviru temelje za stvarni diplomatski iskorak? Abercrombie-Winstanley: Da. Uvijek postoji mogućnost diplomatskog otvaranja sve dok je diplomatija na snazi. Diplomatija nije nešto što je ova administracija radila veoma dobro s Iranom. U suprotnom, ne bismo imali dva rata u kojima je Iran bio uključen u proteklih godinu dana. Davanje šanse diplomatiji, uz veoma nametljive inspekcije, važno je, jer je ovo sporazum koji zahtijeva verifikaciju s obje strane. Ponavljam: provjeravati, provjeravati, provjeravati. Ne samo da bi se osiguralo da se Iran toga pridržava, već i da se osigura da to čine Sjedinjene Države. Iranci se s bolom sjećaju sporazuma o razmjeni talaca u kojem su Sjedinjene Države trebale osloboditi šest milijardi dolara, pa su odustale. Prijatelji i saveznici s obje strane morat će pomoći u provjeri, garantovanju i vođenju ovog procesa naprijed. RSE: Koje konkretne pokazatelje ćete pratiti između sada i 19. juna, ali i nakon toga, kako biste procijenili vodi li ovo ka miru ili samo upravlja narednom fazom sukoba? Abercrombie-Winstanley: Prije svega, pratit ću Hezbollah i Izrael kako bih vidjela hoće li odustati od međusobnih napada. Kao drugo, da li će ovo zaista biti potpisano [19. juna]. To može uveliko da zavisi od poteza Izraela i Hezbollaha. Ako Iranci jasno stave do znanja Hezbollahu da ne bi trebalo biti novih napada na Izrael, vjerujem da ih neće ni biti. Manje sam sigurna kada je u pitanju izraelska strana. Zatim je tu sama ceremonija potpisivanja, kako će se ona odvijati. Postoji li lična interakcija između Iranaca i Amerikanaca? Hoće li bilo koja strana napraviti gest kako bi se okrenuo novi list? Gledali smo mučne pregovore, s posrednicima koji su prenosili poruke zbog ubistava visokih zvaničnika. Nije bilo direktne interakcije. To će biti važno. Nakon 19. juna, svijet će pratiti redoslijed poteza: Povlače li se brodovi s dogovorenih pozicija? Koliko brzo počinju operacije čišćenja mina? Prate li obje strane zacrtanu mapu puta? I izvan toga: Funkcionišu li pregovori? Sastaju li se redovno? Spušta li se tenzija? Prestaju li hiperbolične izjave poput "zbrisat ćemo cijelu civilizaciju" ili "poslat ćemo ih u smrt"? Takve izjave s obje strane zatrovale su diplomatiju. Hoće li one prestati, bit će od ključnog značaja. RSE: A ako ovaj okvir na kraju postane trajni sporazum, da li on iz temelja mijenja sigurnosnu arhitekturu Bliskog istoka ili jednostavno vraća nestabilni predratni status quo? Abercrombie-Winstanley: Ako iz ovoga dobijemo mirovni sporazum, to bi bio ogroman korak u promjeni prirode odnosa SAD-a prema Bliskom istoku. To se ne smije potcijeniti. Jer jedna stvar koju bi to zahtijevalo jeste da Sjedinjene Države promijene prirodu svog odnosa s Izraelom, postavljajući ga na uravnoteženije osnove. Taj odnos je vremenom narušen. I ako se ovo potpiše uprkos protivljenju vlade Izraela, moglo bi itekako biti nade za poboljšan i promijenjen odnos, kako među samim bliskoistočnim zemljama, tako i između Sjedinjenih Država i tog regiona. Preveo: Zvjezdan Živković

Evropska unija se sprema da prvi put primi talibane u Briselu na "tehničke razgovore" o repatrijaciji Avganistanaca uprkos oštrim kritikama grupa za ljudska prava i znacima da vlasti u Avganistanu dodatno pooštravaju restriktivne mere prema ženama. Unija 27 zemalja ne priznaje vladu koju predvode talibani, ali je zakazala sastanak s delegacijom avganistanskog islamističkog režima – koju predvodi portparol Ministarstva spoljnih poslova Abdul Kahar Balki – u junu, verovatno 22. ili 23. juna. Delegacija će se u Briselu sastati s visokim zvaničnicima Evropske komisije, Evropske službe za spoljne poslove (EEAS) i predstavnicima nekoliko članica, uključujući Švedsku. Pripreme za razgovore izazvale su velike primedbe s mnogih strana, posebno posle otkrića u Savetu bezbednosti UN da je za skoro 3,8 miliona avganistanskih devojčica i dalje zabranjeno obrazovanje, a procenjuje se da će svake godine biti isključeno još 250.000. Portparol EU je na nedavnoj konferenciji za novinare ponovio da "angažovanje ne znači priznanje". Međutim, to nije mnogo umirilo kritičare sastanaka kao dela inicijativa širom bloka za ublažavanje imigracije i povećanje povratka imigranata u njihove matične zemlje. "To je ozbiljna greška", rekla je Šagofah Gafori iz nezavisnog briselskog tink-tenka CEPS. "U najboljem slučaju, Brisel popušta pod uskim političkim pritiscima; u najgorem slučaju, normalizuje režim rodnog aparthejda i terora – a sve u zamenu za kratkoročno 'rešenje' migracija koje ide na štetu osnovnih vrednosti i dugoročne bezbednosti", dodala je ona. Neispunjena obećanjaTalibani su preuzeli vlast u avgustu 2021. godine, kada su se međunarodne snage povukle iz Avganistana dve decenije pošto su militanti svrgnuti s vlasti. Talibanski lideri su obećali da će Avganistanci imati više sloboda i prava nego pod strogim režimom koji je bio na snazi kada su prethodno bili na vlasti. Međutim, vlada koju predvode talibani nije ispunila obećanja, uvodeći surove mere za mnoge grupe, posebno žene i devojčice. Kao poslednji znak koliko ugnjetavanje ide duboko, prošle nedelje su talibanske vlasti navodno uhapsile ili pritvorile neodređeni broj žena u zapadnoj avganistanskoj pokrajini Herat zbog navodnog nepoštovanja pravila talibana o nošenju vela. Sledećeg dana, talibanska policija za moral je otvorila vatru na žene u gradu pošto su pokrenule protest zbog ukidanja njihovih prava i sloboda. Očevici su izvestili o smrti najmanje jedne učenice demonstracija u nemirima. Talibani nisu potvrdili da je bilo žrtava ili hapšenja. Saskija Brikmon (Saskia Bricmont) – poslanica iz Belgije i jedna od inicijatorki pisma vladi u kojem se tvrdi da je talibanski režim odgovoran za "masovna i sistematska kršenja ljudskih prava", koja pogađaju žene, devojčice, novinare, branitelje ljudskih prava i manjine – rekla je da bi dozvoljavanje predstavnicima talibana da dođu u Briselu poslalo "duboko uznemirujući" politički signal. "Naša posvećenost ljudskim pravima i demokratskim vrednostima mora biti nešto o čemu se ne može pregovarati", rekla je Brikmon za RSE. Hana Nojman (Hannah Neumann), takođe poslanica Evropskog parlamenta, napisala je na društvenim mrežama da bi dozvoljavanje prisustva talibana u Briselu "legitimizovalo režim koji sistematski ugnjetava žene na međunarodnoj sceni". Talibanska represija se nastavljaKao znak da obračun talibana ne pokazuje znake jenjavanja, tvrdi režim je krajem maja usvojio novi zakon kojim se legalizuju brakovi s devojčicama od svega devet godina. Povučeni vođa talibana, mula Hajbatulah Ahundzada, takođe je, prema izveštajima, izdao nove direktive kojima se zabranjuje upotreba pametnih telefona. Prethodno su talibanske vlasti naredile zatvaranje još tri radio stanice zbog, kako je naveo režim, neplaćanja poreza, nepostojanja licence i emitovanjem programa lošeg kvaliteta. U istoj direktivi, talibani su pozvali druge radio stanice da usklade svoj program s "islamskim principima i etikom". Prema Reporterima bez granica (RSF), Avganistan pod talibanima zauzima 175. mesto u novom izdanju Svetskog indeksa slobode medija. Samo su Saudijska Arabija, Iran, Kina, Severna Koreja i Eritreja niže rangirani. Izveštaj RSF-a navodi da je 43 odsto medijskih kuća u Avganistanu zatvoreno od 2021. godine, kada su talibani nasilno preuzeli vlast u Kabulu. Od tada je, navodi RSF, uhapšeno više od 165 medijskih radnika – uključujući 25 u 2025. godini – a "novinarstvo je ugušeno neumoljivom cenzurom". Zamenik specijalnog predstavnika UN i šef Misije UN u Avganistanu Žoržet Ganjon (Georgette Gagon) rekla je 8. juna na Savetu bezbednosti da se procenjuje da u Avganistanu 3,8 miliona devojčica uzrasta od sedam do 18 godina ne može da pohađa školu. Ona je rekla da se svake godine iz sekundarnog obrazovanja trajno isključi oko 250.000 devojčica, čime nastaje "izgubljena generacija talenata i potencijala". Zvaničnici EU u KabuluPortal Euraktiv navodi da je poseta zvaničnika EU i Belgije Kabulu u januaru ove godine postavila temelje za naknadni sastanak s predstavnicima talibana u Evropi. U članku objavljenom 3. juna u listu Gardijan (The Guardian), bivša avganistanska poslanica Favzija Kufi napisala je da je htela da piše diplomatama EU, tražeći podršku za oslobađanje članova njene porodice iz talibanskog pritvora kada je čula "šokantnu vest" da EU poziva militante da dođu u Brisel. Kufi je za RSE rekla da su pod talibanskim režimom u poslednjih pet godina žene u osnovi postale građani drugog reda i da su talibani "dovoljno pametni da koriste prava žena kao adut u pregovorima". Citirajući tri zvaničnika EU, izveštaj Euraktiva sugeriše da će predloženi razgovori s talibanima biti strogo tehničke prirode kako bi se izbegao bilo kakav utisak formalnog priznanja režima. U intervjuu za Juronjuz (Euronews), evropski komesar za unutrašnje poslove i migracije Magnus Bruner (Brunner ) rekao je da EU i njene članice moraju da se angažuju s vladama poput talibana u "tehničkim razgovorima" o migraciji. Na pitanje da li Nemačka vodi razgovore s talibanima u vezi s deportacijom Avganistanaca, on je rekao da je "to bilo neophodno". Prema Agenciji EU za azil, mnoge zapadne države su obustavile deportacije u Avganistan pošto su talibani preuzeli Kabul 2021. Nekoliko slučajeva deportacije uključuje slučajeve iz Belgije u februaru 2023, Švedske preko Uzbekistana i Švajcarske u oktobru 2024. Agencija je navela da su Nemačka i Austrija deportovale Avganistance čiji su zahtevi za azil odbijeni. To je uključivalo deportaciju 28 Avganistanaca "s krivičnim dosijeom" u avgustu 2024. i još 81 u julu 2025. Austrija je deportovala jednog Avganistanca "osuđenog za kriminal" u oktobru 2025. Među 19 zemalja EU koje su tražile "otvoreni dijalog" s talibanima o deportaciji Avganistanaca najistaknutije su Belgija, Švedska, Nemačka, Italija i Holandija. Poplava podnosilaca zahteva za azil iz AvganistanaPrema podacima Evropskog saveta za izbeglice i prognanike, više od 1,6 miliona Avganistanaca je napustilo svoju zemlju otkako su talibani preuzeli vlast u Kabulu u avgustu 2021. Avganistanci su u Evropi, kako navodi ta agencija, druga po veličini grupa podnosilaca zahteva za azil posle ljudi iz Sirije. Bruner kaže da su stručnjaci EU bili u Kabulu na razgovorima na tehničkom nivou s talibanima o deportaciji Avganistanaca jer veruje da "odsustvo angažovanja (s talibanima) znači da neće biti bolje". Kufi je, međutim, rekla da veruje da je angažovanje međunarodne zajednice, uključujući zemlje u regionu, ohrabrilo talibane. "Što više angažovanja dobijaju od međunarodne zajednice, to više ugnjetavaju žene", rekla je ona.

Ruska vojna vozila oslikavaju se upečatljivim prugama kako bi zbunila sisteme umjetne inteligencije ukrajinskih dronova, tvrde stručnjaci. Ova "kamuflažna" taktika očigledno je pokrenula visokorizičnu igru skrivača na cestama teritorija u Ukrajini pod ruskom kontrolom. Fotografije ruskih vojnih vozila prefarbanih zebrastom kamuflažom pojavile su se posljednjih dana, u trenutku kada je Ukrajina pojačala napade dronovima srednjeg dometa s ciljem gađanja ruske logističke opreme i do 200 kilometara od linija fronta. U kontinuiranim napadima srednjeg dometa, koji su uključivali uništavanje kamiona na cestama koje koriste i civilna i vojna vozila Ukrajina koristi kamikaza dronove, uključujući američki Hornet. Stručnjak za autonomne sisteme na Vojnoj akademiji Belgije Geert De Cubber kaže da se vojni AI sistemi treniraju na slikama očiglednih meta prije nego što se uvedu u borbu. "Algoritmu se daje ogroman broj označenih slika i on sam uči kako da poveže karakteristike poput boja, uzoraka, tekstura i gradijenata na slici s odgovarajućim oznakama", pojašnjava za Radio Slobodna Evropa. U kontekstu Ukrajine, vizuelni signali poput tamnozelene šeme boja i simbola "Z", koji se povezuje s ruskom invazijom na Ukrajinu, predstavljali bi očigledne ulazne podatke za algoritme vizuelne identifikacije. Zebrasti uzorci koji su se posljednjih dana pojavili na kamionima mogli bi zbuniti neke optičke sisteme za detekciju, objašnjava De Cubber. "Ako ti upečatljivi uzorci nisu u bazi podataka [drona], oni bi svakako uticali na izvedbu detektora", kaže on. U vojnim primjenama, dodaje ovaj stručnjak za robotiku, AI sistemi za odabir ciljeva moraju ostati strogo ograničeni. "Ako trenirate algoritam na vojnim autobusima, ne biste željeli da on generalizuje pristuo i na školske autobuse." Stručnjak za aeronautiku i umjetnu inteligenciju na Univerzitetu Teksasa u Austinu Todd E. Humphreys slaže se da bi ova taktika farbanja mogla biti mnogo više učinkovitija nego što mnogi misle. "Ova boja gura vozila ‘izvan distribucije’, za AI klasifikator ona više ne izgledaju kao slike na kojima je treniran“, pojašnjava za RSE. Međutim, svaki konkretan način farbanja imao bi kratak vijek trajanja, dodaje Humphreys. "Čovjek može lako uočiti prerušavanje, ali bi AI klasifikator morao biti ponovo treniran na hiljadama slika vozila s zebrastom bojom, nakon čega bi se šema farbanja mogla promijeniti i ciklus počinje iznova." Ta evolucija uzoraka možda je već u toku. Nedavne slike prikazuju ruski kamion sa kružnim crno-bijelim šemama farbanja, koje se razlikuju od ranijih „zebra“ pruga viđenih na društvenim mrežama. Portparol inicijative Brave1, ukrajinskog programa koji stoji iza mnogih inovacija na bojnom polju u Ukrajini, kaže za RSE da ruske snage "kontinuirano testiraju nove kamuflaže, a mi se kontinuirano prilagođavamo kako bismo osigurali efikasnost borbenih operacija", dodajući da "nema komentara o detaljima". Neki stručnjaci su sugerisali da dron Hornet, koji koristi Ukrajina, može biti sposoban da identifikuje i gađa ciljeve potpuno autonomno. Međutim, portparol Brave1 navodi da napade dronovima "uvijek odobri čovjek", dodajući da "AI može pomoći u određenim dijelovima procesa, ali čovjek je uvijek čvrsto u kontroli". Dronovi za napad Hornet američke proizvodnje koriste se u Ukrajini već nekoliko mjeseci i navodno koštaju oko 6.000 dolara po jedinici. Prema navodima, ti dronovi od polistirena nude "izaberi i zaboravi" sekvencu napada u kojoj operater odabere određeni objekat koji je možda prethodno označio AI sistem nakon čega dron samostalno juri i udara cilj. Takva sposobnost mogla bi omogućiti ljudskom operateru da istovremeno nadzire više dronova dok oni traže mete. Ruska vojska je ranije tokom rata u Ukrajini primjenjivala tehnike prikrivanja obrazaca. Slike vrijednih ruskih aviona na čija su krila postavljene automobilske gume, koje su se pojavile 2023. godine, u to su vrijeme zbunile posmatrače. Sljedeće godine, Schuyler Moore, tadašnja glavna tehnološka direktorica američke Centralne komande, tokom rasprave o AI sistemima za ciljanje, istakla je ovaj primjer kao „klasičan neklasifikovani primjer“ prikrivanja. "Tražite avion, a onda, ako stavite gume na krila, odjednom mnogi modeli kompjuterskog vida imaju poteškoće da prepoznaju da je to avion", rekla je ona. Za rakete dugog dometa koje bi mogle biti programirane da autonomno identificiraju i ciljaju avione na pisti, takva jednostavna obmana mogla bi prevariti čak i napredne sisteme naoružanja. Rusija je ranije oslikavala obrise podmornica i aviona na svojim bazama u nastojanju da namami potencijalne dolazeće rakete na prazan beton.

Usled rata SAD i Izraela s Iranom koji je poremetio tradicionalne rute snabdevanja energentima i nastojanja Zapada da smanji zavisnost od ruskih tranzitnih mreža, transkaspijski koridori su ponovo došli u fokus međunarodne diplomatije i investicija. Nekoliko različitih regionalnih mreža privuklo je povećanu pažnju globalnih igrača na skup Energetska nedelja u Bakuu od 1. do 3. juna, uključujući podmorsku vezu za zelenu električnu energiju i Transkaspijsku međunarodnu transportnu rutu, poznatu i kao Srednji koridor. Ipak, izgledi za još jedan ključni projekat, dugo odlagani Transkaspijski gasovod (TKAP), ostaju pod znakom pitanja, pošto je od 1999. u geopolitičkoj pat poziciji, iako ima svoje pristalice koji i dalje sanjaju o novoj ruti za isporuke gasa iz Turkmenistana i drugih zemalja Centralne Azije. Premošćavanjem Kaspijskog jezera od Turkmenistana do Azerbejdžana, TKAP bi isporučio gas iz Turkmenistana i drugih zemalja direktno u Južni gasni koridor, veliku mrežu gasovoda koja se proteže preko Turske i povezuje s Grčkom, Italijom i širim tržištem EU. Rusija i Iran zaobiđeni, dok Kina manevrišeTKAP je naišao na otpor Rusije i Irana, koji bi bili zaobiđeni projektom. Kinesko geopolitičko i energetsko manevrisanje samo dodatno komplikuje stvar. Ipak, ključni deo slagalice koji nedostaje je nevoljni izvor gasa koji bi uglavnom tekao kroz taj gasovod: Turkmenistan. Analitičari kažu da Ašhabad ne odbija da učestvuje u projektu, već praktikuje strogu stratešku neutralnost. Turkmenistan želi da diverzifikuje rute isporuke putem predloženog TCP-a, ali zahteva čvrste zapadne ekonomske obaveze pre nego što rizikuje veliku reakciju svojih moćnih suseda Rusije i Irana. Prvobitni TCP, koji su 1999. osmisli SAD, Behtela (Bechtel) i Dženeral elektrik (General Electric), bio je megaprojekat vredan više od pet milijardi dolara, osmišljen da pumpa 32 milijarde kubnih metara (bcm) godišnje. Turkmenistan je to shvatio toliko ozbiljno da je 2015. potrošio dve milijarde dolara na završetak svog kopnenog gasovoda Istok-Zapad. Ta linija je napravljena da bi dopremala 30 milijardi kubnih metara iz ogromnog polja Galkiniš do kaspijske obale za podmorsku vezu koja nikada nije realizovana, blokirana geopolitikom Rusije i Irana, oklevanjem u evropskom finansiranju i okretanjem Ašhabada Kini. Žestok pravni otpor Rusije i Irana, ekstremni troškovi i zeleni pomak EU na kraju su pocepali originalni plan. Da bi ga spasili, pristalice su predložile "lakši" interkonektor od 10–12 milijardi kubnih metara koji bi koštao samo 500–800 miliona dolara. Džon Roberts (John), nerezidentni viši saradnik u Globalnom energetskom centru Atlantskog saveta, rekao je za RSE da smanjeni cilj Zapada za turkmenistanski gas ne opravdava ogroman geopolitički rizik. "Pitanje za Turkmene je isto kao i uvek. Da li se isplati potencijalno uvrediti Rusiju zbog sistema od, recimo, 10 milijardi kubnih metara", rekao je on. "Dok bi svakako vredelo uvrediti Rusiju zbog sistema od 30 milijardi kubnih metara". "Dakle, pitanje je, ako je 30 milijardi kubnih metara otpalo isključivo iz finansijskih razloga i kompleksnosti, da li je sistem s 10 milijardi kubnih metara u igri u smislu da Azerbejdžan, kompanije, svi ostali, uključujući Sjedinjene Države, kažu Turkmenima: Ovo je dostupno, da li smatrate prihvatljivim", rekao je Roberts. Turkmenistanski ministar spoljnih poslova Rašid Meredov sastao se 29. maja s američkim državnim sekretarom Markom Rubiom (Marco) u Vašingtonu. Saopštenje Stejt departmenta eksplicitno je podržalo tranzitni put ka zapadu. "Sekretar Rubio je izrazio snažnu podršku SAD diverzifikaciji izvoza prirodnog gasa iz Turkmenistana putem transkaspijskih ruta", navodi se u saopštenju. U upadljivom kontrastu, saopštenje turkmenistanske ambasade je potpuno izbeglo frazu "Transkaspijski gasovod". Odražavajući proračunatu politiku trajne neutralnosti Ašhabada, njegovo saopštenje se više oslanjalo na generičke formulacije, napominjući samo da je "posebna pažnja posvećena saradnji u trgovinskim i ekonomskim poslovima, energetici, transportu i povezanosti... (i) važnosti proširenja obostrano korisnog partnerstva, uključujući i oblasti energetske bezbednosti i diverzifikacije ruta snabdevanja energijom". Strateška poluga uticaja KineUmoran od čekanja na proboj sa Zapada, Turkmenistan se osigurava svoju poziciju i baca pogled ka Istoku. Ašhabad je u aprilu potpisao četvorogodišnji ugovor vredan 5,1 milijardu dolara s kineskom državnom kompanijom CNPC za proširenje džinovskog nalazišta Galkiniš, dodajući 10 milijardi kubnih metara godišnjeg kapaciteta namenjenog predstojećem cevovodu Linije D kako bi se ispunio njegov dugoročni cilj isporuke 65 milijardi kubnih metara u Kinu. Meredov je 27. maja namerno svratio u Njujork kako bi se sastao s kineskim ministrom spoljnih poslova Vang Jijem, eksplicitno uveravajući Peking da je Turkmenistan spreman da unapredi direktne gasne projekte s Kinom. Kina je i dalje najveći kupac Turkmenistana, ali izvoz godinama stagnira na nešto više od 30 milijardi kubnih metara godišnje. Roberts iz Atlantskog saveta je rekao da veruje da ova stagnacija služi svesnoj svrsi Pekinga. "Peking može smatrati Turkmenistan za resurs koji bi mogao da iskoristi i razvije u bilo kom trenutku. To Kini daje veoma, veoma jak adut kada su u pitanju pregovori o uslovima uvoza gasa iz Rusije", rekao je on. Dok Moskva agresivno traži alternativna izvozna tržišta kako bi ublažila posledice zapadnih sankcijaa, Peking pokušava da iskoristi svoje neiskorišćene opcije u Centralnoj Aziji kako bi iz Rusije izvukao velike ustupke u cenama. Dok se ti pregovori vredni više milijardi dolara ne završe, tvrdi Roberts, Kina drži Turkmenistan na čekanju. "Oni drže Turkmenistan u svom džepu, kao da je kartu koju treba odigrati kada je potrebno", dodao je on. Previše supersilaKina nije jedini teškaš koji komplikuje budućnost gasovoda. Pored Rusije, duboki regionalni uticaj Pekinga stvara okruženje pretrpano supersilama za koje Anvar Husainov, bivši uzbekistanski ministar za naftu i gas i zamenik predsednika Uzbekneftgaza, kaže da drži TCP u neizvesnosti. Dok Husainov kaže da je TCP "jedan od mojih snova" i "veoma obećavajući projekat", on upozorava da je projekat zarobljen. "Interesi Ruske Federacije su upravo u središtu ovoga. Pošto je uključeno toliko velikih i brojnih igrača – Kina, Rusija, SAD, EU, Turska, Azerbejdžan – u središtu toga je duboka dvosmislenost i neizvesnost", kaže on. Ipak, prema Husainovu, na duži rok i dalje postoji nada. "Sigurno će biti sproveden i postaće mega-projekat ogromne regionalne ekonomske saradnje", kaže on. Da bi se taj san ostvario, Roberts veruje da su Ašhabadu potrebna dva osnovna uslova. "Prvi je, očigledno, dobar komercijalni povrat za njega, a drugi, neka vrsta bezbednosne garancije koja bi praktično došle iz SAD", rekao je Roberts, ne precizirajući kakva bi zaštita Ašhabadu bila potrebna. Dok je sadašnje rukovodstvo u Vašingtonu pokazalo obnovljeno interesovanje za region, Roberts ostaje skeptičan u pogledu dubine te posvećenosti. "Svakako, Trampova administracija je mnogo snažnije podsticala energetske veze Centralne Azije nego mnoge druge nedavne američke administracije", rekao je on. "Ali da li je spremna da obezbedi bezbednost kakvu bi Turkmenistan posebno želeo da ima, to je drugo pitanje... Ako bi osetio to, mislim da bismo imali Transkaspijski gasovod", dodao je Roberts. Ipak, nisu svi odustali od TCP-a, a posebno Turska, koja teži da postane nezaobilazno evropsko energetsko čvorište. U poruci upućenoj u njegovo ime na otvaranju energetskog skupa u Bakuu, turski predsednik Redžep Tajip Erdoan (Recep Tayyip Erdogan) je naglasio: "Pred nama su značajne mogućnosti da dalje razvijemo našu saradnju na izvozu turkmenistanskog gasa preko Azerbejdžana i Turske". Turski ministar energetike Alparslan Bajraktar (Bayraktar) nagovestio je da se konačno stvara politički zamah za ostvarivanje projekta. "Bilo je izjava da je došlo vreme da turkmenistanski gas stigne do Turske i Evrope preko Azerbejdžana... Možda smo sada u tački kada su svi spremni da kažu da."