Urednica u izdavačkoj kući u Teheranu, onlajn instruktorka joge i majka sa sela koja prodaje domaću hranu preko Instagrama tek su tri od mnogih žena u Iranu čiji je izvor primanja uništen stalnim blokadama interneta u njihovoj zemlji. Tri isključenja interneta u Iranu poslednjih meseci – uključujući i trenutnu blokadu koja je najduža u istoriji – nanela su razoran udarac ekonomiji. I u mnogim slučajevima, žene su te koje najviše osećaju posledice. Instruktorka joge u Teheranu rekla je za Radio Farda (Iranski servis RSE) da su je ograničenja interneta sprečila da drži onlajn časove, lišavajući je jedinog izvora prihoda. "Baš sam počela da se osamostaljujem, ali ne mogu da priuštim pouzdan VPN pristup. Preskupo je i ne radi kako treba", rekla je mlada žena. Radi njene bezbednosti, ne možemo da navedemo njeno ime pošto je RSE zabranjen u Iranu. "Imam sreće što živim s roditeljima, ali poznajem koleginice koje više ne mogu da plaćaju kiriju", dodala je ona. "S ratom i isključenjem interneta, život je za mnoge stao", rekla je ona, opisujući digitalnu blokadu kao "mučenje". 'Internet aparthejd'Islamska Republika je počela poslednju blokadu interneta 28. februara u jeku američkih i izraelskih napada na zemlju. Iako su Vašington i Teheran postigli krhko primirje 8. aprila, pristup internetu još nije u potpunosti vraćen, čime su građani u digitalnom mraku više od dva meseca. Samo oni koji mogu da priušte skupi softver za zaobilaženje blokade zajedno s pojedincima kojima je država odobrila pristup mogu da se povežu na internet. "Pre samo šest meseci, milioni Iranki vodile su uspešne poslove na mreži. Krvavo suzbijanje (protesta) 8. i 9. januara i rat sa SAD, u kombinaciji s novim režimom internet aparthejda, imali su veliki uticaj na taj nekada prosperitetni ekosistem", rekla je za Radio Farda Emili Blaut, istraživačica koja se bavi medijima i autorka knjige "Mediji i moć u modernom Iranu". "Internet – nekada vitalan za rad toliko iranskih preduzeća – sada je van domašaja ili nedostupan svima osim elitnoj kohorti", dodala je ona. Golamhosein Mohamadi, zamenik ministra rada, rekao je u aprilu da je, prema vladinim procenama, rat rezultirao gubitkom milion radnih mesta i direktnom ili indirektnom nezaposlenošću dva miliona ljudi. Takođe u aprilu, Zahra Behruz Azar, potpredsednica za žene i porodična pitanja, rekla je da su ukidanja interneta ozbiljno ograničila "neformalne poslove" žena. Dodala je da su otprilike trećinu zahteva za naknadu za nezaposlenost tokom prethodnih 40 dana podnele žene. Zvaničnici kažu da je stopa učešća žena u zaposlenosti u Iranu 18 odsto. Međutim, mnoge žene su osnovale male onlajn firme ili su bile zaposlene u njima. Mnoge od njih su izgubile prihode, uključujući žene koje vode onlajn preduzeća i one koje rade u onlajn prodaji. Žene koje pružaju onlajn usluge – uključujući nastavnice, ekspertkinje za mentalno zdravlje i instruktorke fitnesa – takođe su teško pogođene. Žene zaposlene u drugim sektorima koji su osetljivi na prekide interneta, uključujući izdavačke i prevodilačke usluge, takođe su se suočile s masovnim otpuštanjima. "Mnoge žene su zaposlene u ovim sektorima i pošto su ovi poslovi bili veoma ranjivi, mnoge žene su postale nezaposlene", rekla je za Radio Farda izdavačke kuće u Teheranu, čije ime takođe ne možemo da navedemo. Urednica je rekla da je radila i za reklamnu kompaniju i za izdavačku kuću. Obe kompanije su otpustile 80 odsto svojih zaposlenih, većinom žena. Ona je rekla da ju je reklamna kompanija potpuno otpustila, dok ju je izdavačka kuća zadržala, ali s prepolovljenom platom. 'Paralelno tržište rada'Nije pogođen samo urbani srednji sloj. Lejla, koja živi na selu u blizini Maranda na severozapadu Irana, izdržavala je porodicu prodajom domaće hrane preko svoje Instagram stranice. Tokom proteklih pet godina uspela je da izdržava sebe, svog muža i njihovo osmogodišnje dete, izgradivši lojalnu bazu onlajn kupaca. Lejla, koja je nedavno govorila za Atiye Online, portal iz Irana koji se fokusira na društvena pitanja, rekla je da je izgubila veliki deo svog tržišta i da je prodaja njenih proizvoda skoro pala na nulu. "Mnogi moji kupci su otkrili moju stranicu preko preporuka prethodnih kupaca koji su bili zadovoljni mojim radom", rekla je ona. "Ali isključenja interneta su uništila veliki deo te veze. Sada sam morala da potrošim pet miliona tomana (oko 40 dolara) na VPN-ove samo da bih možda i dalje mogao da ostvarim neku prodaju, mada samo malo". Azam Bahrami, istraživačica iz Torina u Italiji, rekla je za Radio Farda da je internet doneo spas za mnoge žene, uključujući i one koje žive u manjim gradovima i selima, što im je sada oduzeto. "Internet je stvorio paralelno tržište rada za žene, dajući im pristup informacijama i omogućavajući im da rade od kuće, dok im je omogućavao da brinu o svojoj deci i starijima", rekla je ona. Sociološkinja Simin Kazemi okrivila je ukorenjene rodne stereotipe za nesrazmeran uticaj otpuštanja na žene. "Ti stereotipi, koji prikazuju zaposlenje žena kao manje važno od muškaraca, čine žene primarnim žrtvama tokom otpuštanja jer se, u kolektivnom mentalitetu, žene još ne smatraju hraniteljima porodice", rekla je Kazemi u intervjuu za novinsku agenciju ILNA. Ona je ukazala da 22,5 odsto iranskih domaćinstava vode žene i da su ta domaćinstva među najsiromašnijim i najranjivijim u zemlji. "Nezaposlenost žena se ne smatra velikim društvenim problemom i tretira se kao nešto normalno", rekla je ona. "Razlog je taj što se samo zaposlenje žena ne smatra neophodnim". Kazemi je upozorila da bi rast nezaposlenosti među ženama – posebno ženama koje su nositeljke domaćinstava – mogla da gurne veliki deo stanovništva u ekstremno siromaštvo.

Uloga Pakistana kao posrednika između Irana i SAD ponovo je pod lupom posle izveštaja da su iranski avioni bili u vojnoj bazi nedaleko od Ravalpindija, što postavlja pitanja o balansiranju Islamabada u sukobu. Pakistansko Ministarstvo spoljnih poslova brzo je odbacilo izveštaje kao "obmanjujuće i senzacionalističke", ali nije negiralo prisustvo iranskog aviona u pakistanskoj vazduhoplovnoj bazi Nur Kan. "Iranski avioni parkirani u Pakistanu stigli su tokom perioda prekida vatre i nemaju nikakve veze ni sa kakvim vojnim aranžmanom o nepredviđenim okolnostima ili očuvanju", navodi se u saopštenju Ministarstva. Pozivajući se neimenovane američke zvaničnike, američka televizija CBS je 11. maja izvestila da je Pakistan dozvolio da se iranski vojni avioni parkiraju na njegovim aerodromima, potencijalno ih štiteći od američkih vazdušnih udara. U reakciji na tu vest, američki republikanski senator Lindzi Grem (Lindsay Graham) je na društvenim mrežama naveo da "ako je ovo izveštavanje tačno, to bi zahtevalo potpunu reevaluaciju uloge koju Pakistan igra kao posrednika između Irana, Sjedinjenih Država i drugih strana". Još nije bilo zvaničnog komentara Bele kuće ili Stejt departmenta SAD. Ovi navodi su takođe oživeli dugotrajnu debatu u Vašingtonu o tome da li Pakistan može istovremeno održavati bliske bezbednosne veze sa SAD i očuvati strateške odnose s američkim protivnicima. Kao saveznik van NATO-a tokom rata protiv terorizma koji su predvodile SAD, Pakistan se dugo suočava s optužbama američkih zvaničnika da igra "dvostruku igru". Predsednik SAD Donald Tramp (Trump) je pojačao te tenzije u svom prvom mandatu 2018. kada je optužio Islamabad da je primao milijarde dolara američke pomoći dok je pružao "sigurno utočište" militantima u Avganistanu. "SAD su glupo dale Pakistanu više od 33 milijarde dolara pomoći u poslednjih 15 godina, a oni su nam dali samo laži i obmane, misleći da su naši lideri budale", naveo je Tramp tada u tvitu. Plemenit gestMeđutim, Pakistan je nastojao da se dodvori Trampu od početka njegovog drugog mandata u Beloj kući. U gestu dobre volje, pakistanski premijer Šehbaz Šarif je objavio svoju nameru da nominuje Trampa za Nobelovu nagradu za mir u oktobru zbog njegove uloge u posredovanju u prekidu vatre između Hamasa i Izraela na Bliskom istoku. Islamabad je prethodno takođe pohvalio Trampove napore u obezbeđivanju prekida vatre između Indije i Pakistana. Tramp je, zauzvrat, više puta hvalio Šarifa i komandanta pakistanske vojske Asima Munira, koga je jednom opisao kao svog "omiljenog feldmaršala". Pakistan deli granicu s Iranom i Avganistanom, dok istovremeno održava istorijski bliske odbrambene i verske veze sa Saudijskom Arabijom – i to balansiranje je često komplikovalo njegovu regionalnu diplomatiju. Nuklearno naoružana zemlja s oko 250 miliona ljudi dugo se oslanjala na SAD za svoje odbrambene i ekonomske potrebe, dok istovremeno održavala odnos s Kinom kao ključnim strateškim partnerom. S početkom američko-izraelske vojne kampanje protiv Irana 28. februara, Pakistan je dodatno učvrstio svoje veze s Trampovom administracijom pozicionirajući se kao posrednik u sukobu. Skoro 40 dana posle početka rata, Tramp je objavio prekid vatre nakon što je Pakistan tražio obustavu Operacije Epski bes – bombardovanja koje su predvodile SAD protiv iranskih vojnih ciljeva – kako bi se otvorio put mirovnim pregovorima. Taj potez je naširoko pozdravljen i pojačao je imidž Islamabada kao ključnog sagovornika. Međutim, ponovljeni pakistanski zahtevi u narednim nedeljama za produženje prekida vatre i obustavljanje Projekta Sloboda – američke operacije usmerene na zaštitu plovnih ruta u Ormuskom moreuzu – postepeno su podstakli sumnje prema ulozi Islamabada. Tramp je više puta prihvatio te apele, dok su američki i pakistanski lideri razmenjivali javne poruke zahvalnosti i pohvala, dodatno intenzivirajući pažnju. Povećanje geopolitičkih problemaZa Pakistan, koji dugo ima trnovite diplomatske odnose s Vašingtonom, problemi su postali vidljivi kako raste vidljivost Islamabada u geopolitici. "Geografija Pakistana ga je uvek činila raskrsnicom", kaže Zahir Šigri iz Centra za strateška i savremena istraživanja (CSCR) u Islamabadu. "Raskrsnice su prednost kada kontrolišete saobraćaj, ali mogu postati teret kada spoljni pritisci počnu da diktiraju tok. Pakistan istovremeno vuku Vašington, Kabul i Rijad... To je složen strateški čin balansiranja." Ova diplomatski hod po tankoj žici je podigao ugled Pakistana, ali je takođe pojačao fokus na njegovom regionalnom lojalnošću. Taj pritisak se javlja dok Kina i Pakistan nastoje da se pozicioniraju kao stabilizujući akteri, izbegavajući direktno mešanje u sve širi sukob. "Veoma vidljiva posrednička uloga je rizično kockanje, pa čak i uspeh nudi neizvesne dobiti", naveli su Zoha Vasim i Jaser Kureši u članku za Karnegijevu fondaciju za međunarodni mir. "Preuzimanjem odgovornosti za proces, Islamabad se pozicionirao kao značajan akter u Persijskom zalivu", napisali su oni. Dodali su da je ta uloga povećala regionalnu vidljivost i uticaj Pakistana, ali ga je takođe izložila većoj pažnji kako se tenzije produbljuju između Irana, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata. "Da li se uspešno posredovanje pretvara u održive ekonomske dividende, kroz pomoć ili povećanje stranih investicija, ostaje otvoreno pitanje", naveli su oni. Dok je Pakistan legitimno zabrinut zbog mogućnosti prelivanja nestabilnosti preko njegovih granica i šteti po njegovu krhku ekonomiji, kritičari i analitičari tvrde da Islamabad takođe nastoji da se bliže poveže s Trampom, dok istovremeno održava diplomatski značaj na međunarodnom nivou. Taktička ulogaPosrednička uloga Pakistana takođe je izazvala kritike u Indiji, gde su neki komentatori doveli u pitanje zašto Nju Delhi nije preuzeo sličnu diplomatsku ulogu u iranskom sukobu. Kritike su delimično oblikovane istorijski napetim odnosom između dva južnoazijska suseda i njihovim suprotstavljenim regionalnim ambicijama. Neki indijski analitičari povezuju povećanu vidljivost Pakistana s dugogodišnjim regionalnim rivalstvom, kao i sa spremnošću spoljnih sila da se oslone na Islamabad kao posrednika kada je to korisno. Brama Čelanej, autor i profesor strateških studija u Centru za istraživanje politike sa sedištem u Nju Delhiju, objavio je na X da "svaki put kada se Tramp uplaši, on koristi Pakistan kao paravan". Politikološkinja Aješa Sidika, autorka i viša saradnica na Kings koledžu u Londonu, rekla je za RSE da pakistanski stratezi vide savez s Trampom kao način da obezbede jaču regionalnu ulogu za zemlju. Ona je ukazala da je Pakistan istorijski igrao taktičku ulogu i da ovaj slučaj nije drugačiji. "Predsednik Donald Tramp je tražio prekid vatre, njegovo produženje, a kasnije i pauzu u Projektu slobode, i koristio je Pakistan", rekla je ona. "Pakistan je zauzvrat bio spreman da bude iskorišćen jer traži sopstvene koristi, i vojne i strateške, od te uloge."

Rat s Iranom baca senku na važan samit američkog predsednika Donalda Trampa (Trump) i kineskog lidera Si Đinpinga ove nedelje u Pekingu, gde se očekuje da će jedno od najosetljivijih pitanja na dnevnom redu biti Iran. Tramp bi trebalo da stigne u Peking 13. maja i da se sastane sa Sijem 14-15. maja, pošto je ranije ove godine odložio posetu zbog sukoba koji uključuje Iran. Visoki američki zvaničnici kažu da Tramp planira da direktno pritisne Sija u vezi s ekonomskim i tehnološkim vezama Kine s Iranom, uključujući kupovinu nafte i navodni transfer robe dvostruke namene. U intervjuu za RSE, Ken Morijasu (Morizasz), viši saradnik Instituta Hadson, rekao je da Peking može taktički pomoći u smanjenju tenzija, ali da će se odupreti svakom naporu koji bi mogao da ugrozi opstanak iranskog režima, za koji je rekao da je ključan za dugoročnu evroazijsku strategiju Kine. RSE: S obzirom na to da se očekuje da će Tramp vršiti pritisak na Sija u vezi s Iranom, a Vašington objavljuje nove sankcije usmerene na iranske naftne mreže povezane s Kinom, koliko je važan ovaj trenutak u američko-kineskoj diplomatiji oko Teherana? Ken Morijasu: Siguran sam da će Tramp tražiti pomoć od Si Đinpinga u vezi s Iranom i siguran sam da je Kina veoma zainteresovana da vidi kraj ovog rata isto koliko i Tramp želi da se on završi. Ali sam takođe veoma siguran da Si ne želi promenu režima u Teheranu. Dakle, iako bi mogao da pristane da ohrabri Teheran da postigne neku vrstu kompromisa, veoma sam siguran da će se Si odupreti Trampovom pritisku da kazni Iran na način koji bi mogao dovesti do promene režima. RSE: Kada pogledate odnos Kine s Iranom danas, koliki uticaj Peking realno ima na Teheran? Morijasu: Odnos traje i dalje, ali moramo ga razumeti kroz dugoročnu strategiju Kine i koliko je Iran važan u njoj. Ako dođe do promene režima u Teheranu i zemlja postane proamerička, prozapadna i udalji se od Kine, to direktno ide protiv dugoročne strategije Kine na kontinentu. U proteklih 15 godina, Kina se veoma trudi da smanji svoju zavisnost od pomorskih trgovinskih puteva, posebno za energente, jer naftni tankeri moraju da prolaze kroz uska grla poput Ormuskog moreuza i Malajskog moreuza. Dakle, Kina se kreće ka kopnenim cevovodima i u okviru ove kontinentalne strategije Iran zauzima južni bok ili južno sidro. Ako Iran postane prozapadno orijentisan, to bi poremetilo kopnenu povezanost Kine s Bliskim istokom i Evropom. To bi zakomplikovalo energetsku logistiku i vojne koridore vezane za Inicijativu Pojas i put i potkopalo bi ideju o neprekidnoj evroazijskoj unutrašnjosti izolovanoj od američke vojne moći – što je nešto što je Kina pokušavala da uspostavi u poslednjih 15 godina. RSE: S obzirom na te duboke ekonomske veze s Iranom, posebno u izvozu energenata i kupovini nafte, da li se to prevodi u značajan politički uticaj za Peking? Morijasu: To više daje uticaj Iranu nego Kini. Ako Iran uviđa dugoročnu strategiju Kine, onda Teheran ima uticaj. A Sjedinjene Države moraju da shvate kinesku politiku i da prepoznaju da Kina nikada neće podržati mere koje bi mogle dovesti do promene režima. To je takođe povezano sa Tajvanom. Sve dok Sjedinjene Države drže kontrolu nad uvozom energenata u Kinu kroz Malajski ili Ormuski moreuz, Kina realno ne može silom da zauzme Tajvan. Čak i ako bi Kina mogla vojno da napadne Tajvan, SAD bi mogle da uguše kinesku ekonomiju blokiranjem tih ruta. Dakle, ono što Kina pokušava prvo da uradi jeste da uspostavi kontinentalni koridor koji je štiti od odmazde SAD. Kada se to evroazijsko utočište ili tvrđava završi, tada bi Peking imao više opcija u pogledu Tajvana. Ne kažem da će Kina napasti Tajvan ako se taj koridor završi, ali bi to svakako dalo Pekingu veću stratešku fleksibilnost. RSE: Ako Tramp pritisne Sija da iskoristi uticaj nad Iranom, kakvu reakciju očekujete od Pekinga? Morijasu: Kina istovremeno nastoji da ostvari dva dugoročna cilja: želi da se udalji od pomorskih trgovinskih ruta i takođe želi da se odmakne od zavisnosti od nafte. Zato Kina agresivno podstiče prelazak s automobila na benzinski pogon na električna vozila, pri čemu se električna energija proizvodi pomoću nuklearne energije ili uglja. Veliki deo tog uglja dolazi iz domaćih ili mongolskih izvora, koji su izolovani od američkog vojnog mešanja. Kina ipak još to nije postigla, tako da joj je i dalje potrebna nafta. To znači da ovaj rat i rast cena nafte trenutno štete Kini. Na dugi rok, međutim, Kina želi da smanji zavisnost i od pomorskih isporuka i od same nafte. Pekingu je potrebna stabilnost u doglednoj budućnosti, ali nema interesa da pomogne Trampu da ostvari kontrolu nad Ormuskim moreuzom ili da podrži promenu režima u Teheranu. To nije u dugoročnom strateškom interesu Kine. RSE: U tom kontekstu, da li vidite Kinu da igra više tihu diplomatsku ulogu iza kulisa ili ostaje javno uzdržana? Morijasu: Svaka uloga koju Kina igra biće taktička, a ne strateška. Veoma sam siguran u to. RSE: Dok Vašington istovremeno upravlja pitanjima Irana, Ukrajine i strateškog rivalstva s Kinom, kako kreatori politike balansiraju sve ove izazove odjednom? Morijasu: To je još jedan razlog zašto Si može pomoći taktički, ali ne i strateški. Realnost je da tenzije između Vašingtona i Teherana nisu loše za Peking. Ako je Vašington ometen ratom u koji je uključen Iran, to skreće pažnju s Tajvana. To daje Kini više vremena za pripremu. Dakle, određeni nivo napetosti između Vašingtona i Teherana zapravo služi strateškim interesima Kine. Ali na dugi rok, kineski plan je prvo da uspostavi kontinentalne koridore kroz koje može da obezbedi energiju i trgovinu bez mešanja SAD. To je prva faza, možda tokom naredne decenije. Tada bi Kina mogla s većom sigurnošću da projektuje moć ka pomorskim obodnim oblastima i potencijalno da razmotri operacije na Tajvanu posle toga. Sjedinjene Države moraju da razumeju šta Kina pokušava da uradi. RSE: U kom trenutku bi kriza mogla da postane dovoljno ozbiljna da Peking deluje odlučnije, bilo diplomatski ili strateški? Morijasu: Kina prema izveštajima ima strateške rezerve nafte koje mogu da traju oko četiri meseca. Kako se taj vremenski okvir približava, Peking bi bio pod većim pritiskom da obezbedi alternativne rute ili da sarađuje s Vašingtonom i Teheranom kako bi Ormuski moreuz bio otvoren. Ali još ima vremena pre nego što Kina dođe do te tačke. RSE: Tramp je već jednom odložio ovaj put zbog Irana. Da li bi Iran mogao da se pojavi kao jedno od ključnih pitanja samita, čak i mimo trgovine i šireg odnosa SAD i Kine? Morijasu: U široj slici, rivalstvo velikih sila između SAD i Kine je zapravo borba za kontrolu nad Evroazijom. Iz perspektive Kine, ona želi neometan pristup centralnoazijskim energetskim tržištima i trgovinskim rutama ka Evropi bez mešanja SAD. Sjedinjene Države ne moraju nužno da dominiraju samom Centralnom Azijom. Ali moraju dovoljno da poremete napore Kine kako Peking nikada ne bi stekao apsolutno uverenje da su Centralna Azija, Kavkaz i Turska u potpunosti u njegovoj sferi – jer kada Kina stekne to uverenje, imaće veću mogućnost da projektuje moć ka spolja, posebno prema Tajvanu. Strategija SAD trebalo bi da bude da uskrati Kini to apsolutno uverenje. U tom smislu, Iran je deo ovog većeg rivalstva. Iran je deo utočišta ili tvrđave koju Kina i Rusija pokušavaju da izgrade u srcu Evroazije. Ali sam Iran nije odlučujuće pitanje u rivalstvu između SAD i Kine. Čitava Evroazija jeste. RSE: Da li bi ovaj samit mogao da označi prekretnicu u načinu na koji se Vašington i Peking angažuju u rešavanju velikih međunarodnih bezbednosnih kriza u budućnosti? Morijasu: Ne, apsolutno ne. Kina i Sjedinjene Države imaju fundamentalno različite vizije za Evroaziju i to rivalstvo će se nastaviti bez obzira na ovaj samit. Bilo koji taktički sporazumi koje postignu – ugovori o soji, ugovori s Boingom (Boeing), šta god – neće promeniti širu strukturu. Prava struktura je rivalstvo velikih sila oko središta evroazijskog kopna. RSE: Neki republikanski kongresmeni tvrde da bi Tramp trebalo javno da kritikuje Kinu zbog njene podrške Iranu iza kulisa. Koliko je to mišljenje trenutno rasprostranjeno u Vašingtonu? Morijasu: Svaka podrška koju Kina pruža Iranu iza kulisa je taktička. To nije fundamentalno pitanje. Fundamentalno pitanje je da je Kini potreban režim u Teheranu za njenu kontinentalnu strategiju. Da li su senatori ljuti zbog pomoći iza kulisa je sekundarno u odnosu na tu mnogo veću stratešku realnost. Ovaj intervju je priređen radi dužine i jasnoće.

Skandal koji prati Volodimira Zelenskog od prošle godine ponovo je došao u prvi plan s vešću da su agencije za borbu protiv korupcije uručile njegovom dugogodišnjem bivšem šefu kabineta Andreju Jermaku obaveštenje o sumnji u vezi s navodnom šemom pranja novca od više miliona dolara. Obaveštenje o sumnji, što je još nije formalna optužnica, predstavlja najveći skorašnji razvoj događaja u istrazi koja se pojavila 2025. i izazvala nekoliko poteza Zelenskog da spreči ozbiljne političke posledice, uključujući i odlazak Jermaka s pozicije posle više od pet godina na mestu uticajnog šefa njegove administracije. To se događa u osetljivom trenutku ukrajinske odbrane od ruske invazije, koja je sada u petoj godini, i u vreme kada su mirovni pregovori koje predvodi Vašington zastali usled američko-izraelskog rata s Iranom. Kako bi ovaj razvoj događaja mogao uticati na Zelenskog i situaciju u Ukrajini? Evo zašto bi to moglo teško pogoditi ukrajinskog ratnog predsednika – a takođe i zašto bi mogao da se nada da će izbeći značajnu štetu. 'Skoro jedan entitet'U glavama mnogih Ukrajinaca, Zelenski i Jermak mogu biti skoro nerazdvojni uprkos Jermakovom odlasku s mesta šefa kabineta prošlog novembra. Njihove veze datiraju još oko deceniju pre nego što je komičar i politički novajlija Zelenski pobedio na predsedničkim izborima 2019. "Oni su srasli" i "postali skoro jedan entitet", rekao je za RSE u novembru Volodimir Fesenko, šef Centra za političke studije Penta u Kijevu. Taj bliski odnos i ogroman uticaj koji je Jermak imao kao šef kabineta znači da za svaku mrlju na Jermaku postoji rizik da se prenese na Zelenskog. "Za razliku od Volodimira Zelenskog, Andrij Jermak je bio neko za koga niko nije glasao", rekao je 12. maja za Jevgen Mahda, direktor Instituta za svetsku politiku u Kijevu. "Odgovornost za njegovo imenovanje za šefa administracije, a potom i za dodeljivanje svih ovlašćenja koja je vršio, ležala je isključivo na Volodimiru Zelenskom", dodao je on u izjavi za Karent tajms (Current Time – televizijska i digitalna mreža na ruskom jeziku kojom upravlja RSE). 'Vova'Nacionalni biro za borbu protiv korupcije Ukrajine (NABU) i Specijalizovano tužilaštvo za borbu protiv korupcije (SAPO) objavili su 11. maja da su "otkrili organizovanu grupu umešanu u legalizaciju" – pranje novca – "460 miliona grivni (10,5 miliona dolara) u luksuznoj gradnji blizu Kijeva". To se odnosi na elitni stambeni kompleks pod nazivom Dinastija za koji organi za borbu protiv korupcije navode da je delimično izgrađen od 100 miliona dolara novca iz energetskog sektora, a deo od mita koje su osumnjičeni navodno naplaćivali podizvođačima državne kompanije za nuklearnu energiju Energoatom. Postojale su indikacije da je šema možda uključivala ugovore za izgradnju instalacija za zaštitu energetskih objekata i ideja da su korumpirani zvaničnici možda povećavali opasnosti koje predstavljaju ruski napadi na energetsku infrastrukturu pojačala je gnev javnosti. Jedan od elemenata razgranatog korupcionaškog skandala je niz audio snimaka na kojima neki od osumnjičenih, koristeći kodna imena poput "Hirurg" i "Ali Baba", razgovaraju o pitanjima koja uključuju projekat Dinastija. Učesnici jedne od tih diskusija navodno kažu da bi jedna od kuća u kompleksu bila za "Andrija", a druga za "Vovu", što je skraćenica od Volodimir, što je dovelo do spekulacija da se radi o Zelenskom. Na konferenciji za novinare 12. maja, šef NABU-a Semen Krivonos rekao je da Zelenski "nije bio i trenutno nije predmet pretkrivične istrage". On je rekao da se razne "istražne teorije u vezi s vlasništvom nad određenom imovinom ispituju" u okviru istrage. Savetnik za komunikacije Zelenskog, Dmitro Litvin, rekao je 11. maja da je prerano komentarisati optužbu protiv Jermaka, pozivajući se na tekući sudski postupak. Jermak je novinarima rekao da je jedina nekretnina koju poseduje stan u Kijevu. Njegov advokat Ihor Fomin negirao je u izjavi za javnu televiziju Suspilne da je Jermak bio umešan u navodnu šemu pranja novca. Rat i ZapadUprkos uveravanju da nije pod istragom i bez obzira na koja će se suđenja održati ili koja će se presude izreći u budućnosti, Zelenski je možda zabrinut zbog potencijalnih efekata skandala na njegov ugled na Zapadu i budućnost evropske i američke podrške u odbrani od ruske agresije. Korupcija, i stvarna i percipirana, otežavala je odnose Ukrajine sa Zapadom otkako je stekla nezavisnost posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine i skandal je izbio u vreme dok Kijev teži članstvu u Evropskoj uniji. S gotovo obustavljenom američkom pomoći osim programa u okviru kojeg evropske zemlje nabavljaju oružje od SADi isporučuju ga Ukrajini, Kijev je preduzeo korake u smanjenju zavisnosti od zapadnog oružja. Međutim, oružje poput američkih raketa Patriot i dalje je ključno za odbranu Ukrajine. Na diplomatskom frontu, Zelenski možda takođe brine zbog toga kako bi slučaj mogao uticati na njegov ponekad napet odnos s predsednikom SAD Donaldom Trampom (Trump) i njegovom administracijom, posebno da li bi to moglo navesti Vašington da poveća pritisak na Kijev da Moskvi ustupi preostalu teritoriju koju drži u delimično rusko okupiranoj Donjeckoj oblasti ili da napravi druge bolne ustupke u okviru mirovnog sporazuma. Druga strana ovoga je da zasad barem Zelenski može da tvrdi da su istraga i obaveštenje o sumnji protiv Jermaka znaci da Kijev nastoji da se bori protiv korupcije bez obzira na to koliko je to blizu njemu i njegovoj administraciji. Da li će Ukrajinci i publika u inostranstvu prihvatiti taj argument, druga je stvar. Ipak, faktor koji bi mogao da ide u korist Zelenskog je činjenica da su se događaji odvijali postepeno: krajem novembra, Jermak je podneo ostavku nekoliko sati pošto su NABU i SAPO pretražili njegovu kancelariju, tako da obaveštenje o sumnji nije bilo veliko iznenađenje. Međutim, ako bi pobegao iz Ukrajine, kao što su to učinili neki drugi umešani u slučaj, to bi pokrenulo velika pitanja o postupanju Zelenskog u tim događajima. Politička pauzaRanije u novembru, tajkun Timur Mindič, stari prijatelj i dugogodišnji saradnik Zelenskog, koji je bio glavna figura u navodnoj korupcijskoj shemi u energetskom sektoru, pobegao je taksijem preko poljske granice nekoliko sati pre nego što su vlasti pokrenule racije povezane s istragom, utvrdile su Šeme, istraživačka jedinica Ukrajinskog servisa RSE. Još jedna ključna figura, bivši ministar energetike German Haluščenko, u februaru je priveden prilikom pokušaja da vozom ode iz Ukrajinu i sledećeg dana je optužen za pranje novca. Kakve god da su posledice optužbi protiv Jermaka u narednim nedeljama ili mesecima, zasad je Zelenski od najkonkretnijih potencijalnih političkih posledica zaštićen vanrednim stanjem, koje je na snazi od početka opšte invazije 2002. i onemogućava da se održe izbori. Iako je snažno ukrajinsko jedinstvo pred ruskom invazijom politički pogodna za Zelenskog, to ne znači da je imun na javno nezadovoljstvo. Prošlog leta se izvukao iz potencijalno eksplozivne situacije tako što je ustuknuo pošto su mase izašle na ulice protestujući zbog zakona za koji su tvrdili da bi oduzeo autonomiju NABU-u i SAPO-u, nanoseći veliki udarac naporima protiv korupcije. Zelenski je povukao zakon, za koji su protivnici upozoravali da bi, ako bude usvojen, bio veliki korak ka čvršćoj državnoj kontroli i autoritarizmu pod Zelenskim i Jermakom, koje su kritičari optužili da stoje iza zakona u nastojanju da spreče da istrage o korupciji dođu do predsednikovog kruga, uključujući i njega samog.

Američki predsjednik Donald Trump i kineski lider Xi Jinping spremaju se da otvore pažljivo praćen samit u Pekingu, dok Vašington i Peking nastoje postići krhko ekonomsko primirje, uz istovremeno manevrisanje oko Irana, Tajvana i kontrole ključnih lanaca snabdijevanja. Trump, koji je posljednji put posjetio Kinu 2017, stići će uveče 13. maja i učestvovati u dvodnevnim razgovorima i javnim nastupima s Xijem 14. i 15. maja. Posjeta predstavlja prve direktne razgovore dvojice lidera nakon više od šest mjeseci, dok pokušavaju stabilizovati odnose opterećene carinama, kontrolama izvoza minerala i drugim sporovima. Iako će očekivani sastanak obuhvatiti niz ekonomskih i geopolitičkih pitanja - od američkog izvoza soje do odnosa Kine s Rusijom - rat s Iranom takođe će biti među temama samita, rekli su visoki američki zvaničnici novinarima tokom brifinga 10. maja. "Predsjednik SAD više puta je razgovarao s generalnim sekretarom Xi Jinpingom o pitanju Irana", rekao je jedan zvaničnik, dodajući da očekuju da će Trump "izvršiti pritisak" na Peking, koji se oslanja na Iran kao izvor jeftine nafte, kako bi pomogao u postizanju sporazuma o okončanju rata koji je sada ušao u treći mjesec. Iako će posljedice rata u Iranu, uključujući blokadu Hormuškog moreuza, biti prisutne tokom sastanka, američki zvaničnici i analitičari smatraju da će trgovinske tenzije biti u fokusu razgovora kada Trump i Xi sjednu za isti sto u Velikoj narodnoj dvorani. "Predsjednik Xi želi smanjiti američku podršku Tajvanu, posebno tražeći odlaganje ili ograničavanje prodaje američkog oružja", rekla je Alicia Garcia-Herrero, glavna ekonomistkinja za Azijsko-pacifički region u francuskoj finansijskoj kompaniji Natixis, za RSE. "Peking je također zainteresovan da dobije određena ublažavanja američkih kontrola izvoza naprednih tehnologija i da zaštiti svoju poziciju u globalnim lancima snabdijevanja." U potrazi za trgovinskim primirjem?Očekuje se da će dvije strane potpisati niz sporazuma - od kupovine poljoprivrednih proizvoda poput soje do aviona kompanije Boeing - te održati razgovore o uspostavljanju novih mehanizama koji bi olakšali međusobnu trgovinu i investicije. Administracija Donalda Trumpa snažno je pogodila Kinu visokim carinama početkom 2024, na početku njegovog drugog mandata, ali su trgovinske tenzije od tada ublažene nakon što je Vrhovni sud SAD u posljednjim mjesecima ograničio dio tih mjera i neke proglasio nezakonitim. Xi i Trump su također postigli dogovor u oktobru 2025. tokom sastanka u Južnoj Koreji, kojim su smanjene tenzije ukidanjem dijela izvoznih ograničenja, uključujući isporuke pojedinih rijetkih zemnih metala Sjedinjenim Državama. Peking će nastojati da iskoristi kontrolu nad snabdijevanjem ključnim mineralima i rijetkim zemnim metalima - grupom od 17 elemenata koji su neophodni za proizvodnju svega, od pametnih telefona do borbenih aviona - kako bi ojačao svoju pregovaračku poziciju, kažu analitičari. "SAD su postale svjesne ovog problema, da Kina drži karte koje može odigrati kad god želi, jer dominira proizvodnjom i preradom rijetkih zemnih metala i ključnih minerala koji su presudni za praktično sve", rekao je Michael Clark, istraživački saradnik za kinesku politiku u Centru za američki napredak, istraživačkom institutu u Vašingtonu, za RSE. Kina učestvuje s više od 70 posto u globalnom rudarenju rijetkih zemnih metala, čak 90 posto u njihovom razdvajanju i preradi te 93 posto u proizvodnji magneta. U oktobru 2025. Kina je predstavila pravni okvir koji joj omogućava da uskrati isporuke rijetkih zemnih metala i druge robe dvostruke namjene bilo kojoj zemlji, što je dodatno pojačalo ranije uvedena ograničenja izvoza sedam ključnih rijetkih elemenata važnih za odbrambenu industriju. Sastanak Trumpa i Xija u Južnoj Koreji istog mjeseca doveo je do obustave dijela tih ograničenja, u zamjenu za ublažavanje određenih američkih carina i nastavak kineskog uvoza soje. "Obje strane znaju da imaju jedan element koji može ozbiljno naštetiti drugoj", rekao je Rana Mitter, profesor međunarodnih odnosa sa fokusom na SAD i Aziju na Harvard Kennedy School, za RSE. "To je jedan od razloga zašto postoji primirje koje, barem za sada, traje do oktobra i koje bi SAD mogle produžiti." Rat u Iranu ostaje važna tema samitaDok će trgovinski razgovori i ceremonijal državne posjete biti u prvom planu, očekuje se da će rat u Iranu ostati važna tema samita. Sedmicu prije nego što je Trump trebalo da sleti u Peking, Kina je demonstrirala bliske veze i koordinaciju s Teheranom tako što je ugostila iranskog ministra spoljnih poslova. Američko Ministarstvo finansija nedavno je također uvelo sankcije protiv pet privatnih kineskih rafinerija nafte, uključujući jednu od najvećih u zemlji, zbog prerade iranske sirove nafte. Peking je javno odgovorio neuobičajeno oštro, naredivši kompanijama da ignorišu američke sankcije, iako je finansijski regulator iza zatvorenih vrata savjetovao velikim državnim bankama da obustave nove kredite za rafinerije koje su se našle na crnoj listi. Stejt department je 8. maja takođe uveo sankcije protiv četiri kineska entiteta zbog "pružanja satelitskih snimaka koji omogućavaju iranske vojne napade na američke snage na Bliskom istoku", što je kinesko Ministarstvo spoljnih poslova oštro osudilo. Kina i Sjedinjene Države imaju ekonomski i strateški interes da se Hormuški moreuz ponovo otvori, kroz koji je prije rata prolazila petina svjetskih tokova nafte i gasa, ali analitičari kažu da je ključno pitanje za Peking da li je spreman da izvrši pritisak na Teheran i šta bi zauzvrat tražio od Vašingtona. "Kina neće pomoći Trumpu da otvori Hormuški moreuz osim ako joj on ne ponudi nešto izuzetno vrijedno", rekao je Clark. "U ovom slučaju, to bi moglo uključivati ublažavanje ograničenja izvoza napredne američke tehnologije, poput čipova za umjetnu inteligenciju, opreme za proizvodnju čipova i tehnologije avionskih turbina." Šta će biti rečeno o Tajvanu?Jedna oblast u kojoj se očekuje da će Peking tražiti ustupke jeste Tajvan. Kina Tajvan smatra svojom teritorijom i poručuje da će ga na kraju staviti pod svoju kontrolu, silom ako bude potrebno, a Peking je zabrinut zbog prodaje američkog oružja tom samoupravnom ostrvu i mogao bi pokušati da navede administraciju Donalda Trumpa da izrazi protivljenje nezavisnosti Tajvana. Vašington je u decembru odobrio rekordni paket prodaje oružja Tajvanu vrijedan 11,1 milijardu dolara. Radi se i na novom paketu koji bi mogao premašiti 14 milijardi dolara, ali je, prema navodima, obavještenje Kongresu odgođeno kako se ne bi remetio samit. Trump je 11. maja rekao novinarima da će prodaja američkog oružja Tajvanu biti tema njegovog sastanka s Xijem. Kinesko uznemiravanje Tajvana u tzv. sivoj zoni posljednjih godina je pojačano, uz česte simulacije blokade, praćene širokim sajber napadima i rastućim informacionim ratovanjem. "Kina želi da na samitu jasno istakne da američku podršku Tajvanu smatra ključnim problemom iz svoje perspektive", rekao je Mitter s Harvarda. "Nastojanje da se promijeni američka pozicija o ovom pitanju biće jedan od glavnih ciljeva, možda i jasnije izražen nego bilo šta u vezi s Iranom." Nuklearno oružje, AI, Rusija i drugoDnevni red takođe uključuje umjetnu inteligenciju (AI), nuklearno oružje i kinesku podršku Rusiji tokom rata u Ukrajini. Međutim, nije jasno koliko će razgovori o tim temama tokom samita biti sadržajni. Peking je bio nevoljan da otvori razgovore o nuklearnom oružju i vjerovatno će nastojati da izbjegne suštinske pregovore o tom pitanju. Zvaničnici Trumpove administracije rekli su i da planiraju da pokrenu pitanje kineske finansijske podrške Rusiji, kao i da uspostave "kanal komunikacije" kako bi se izbjegli sukobi povezani s upotrebom naprednih AI modela. "Samit može donijeti kratkoročno primirje koje će privremeno stabilizovati tržišta", rekla je Garcia-Herrero. "Ali malo je vjerovatno da će riješiti dublje strukturno rivalstvo između dvije sile u tehnologiji, lancima snabdijevanja i bezbjednosnim pitanjima."

Iran nedeljama insistira da ima pravo da naplaćuje međunarodnim brodovima prolaz kroz Ormuski moreuz, ključnu globalnu pomorsku rutu uz obalu Islamske Republike. Sada su dve novinske agencije povezane s Korpusom islamske revolucionarne garde (IRGC) iznele predloge koji pozivaju Teheran da ode korak dalje tako što će uvesti naknade globalnim tehnološkim kompanijama koje upravljaju podvodnim optičkim kablovima koji prolaze kroz uski plovni put između Persijskog zaliva i otvorenog mora. Ponovno otvaranje Ormuskog moreuza, koji je Teheran praktično zatvorio otkako su SAD i Izrael pokrenuli bombardovanje 28. februara, ostaje ključna tačka spoticanja za okončanje rata. Teheran tvrdi da ima suverenitet nad strateškim plovnim putem, što međunarodna zajednica odbacuje. Stručnjaci kažu da su predlozi koji pozivaju Iran da zahteva plaćanje za podmorske kablove ispod moreuza više pretnja nego održiv plan. "Rizik od prekida podmorskih kablova uvek je bio tu, ali otvorena pretnja iz nacionalne države poput Irana povećava urgentnost", rekla je za RSE Isik Mater, direktorka istraživanja u organizaciji za praćenje interneta iz Londona NetBlocks. Podvodni kablovi su uglavnom u vlasništvu i pod upravom međunarodnih tehnoloških kompanija poput Gugla (Google), Mete, Majkrosofta (Microsoft) i Amazona. Kablovi prenose SWIFT transakcije, klaud saobraćaj i opšte internet podatke između Azije, Evrope i Persijskog zaliva. Ako bi podmorski kablovi koji prolaze kroz Ormuz bili prekinuti, uticaj na obične ljude širom Azije, Bliskog istoka i Evrope bio bi trenutan i obiman. Striming servisi bi počeli da koče ili bi potpuno prestali da rade. Aplikacije za razmenu poruka bi se usporile ili bi se ugasile. Video pozivi bi se prekidali. Onlajn bankarstvo i plaćanja karticama mogli bi biti poremećeni. Usluge koje zavise od klauda – od imejla do sredstava za rad na kompjuteru – doživele bi pad kvaliteta. Internet provajderi bi mogli da preusmere saobraćaj kroz ostale kablove ili satelite, ali kapacitet je ograničen, što znači manje brzine za sve čak i tamo gde bi opstala povezanost. Popravke obično traju nedeljama, ponekad i mesecima. Šta je predloženo?Novinske agencije Tasnim i Fars tvrde da Iran treba i da potvrdi suverenitet nad mrežom podmorskih kablova koji prolaze kroz moreuz i da monetizuje tu mrežu. Pravni osnov za ove predloge oslanjaju se na Konvenciju UN o pravu mora (UNPM), koju je Iran potpisao, ali nikada nije ratifikovao. Pozivajući se na Član 34, Tasnim tvrdi da prava na tranzitni prolaz data brodovima ne bacaju u senku suverena prava Irana nad morskim dnom. Na najužem delu moreuza, teritorijalne morske pretenzije Irana i Omana se potpuno preklapaju, što znači da se kablovi fizički nalaze na teritoriji na koju Iran polaže pravo. Postavljanje kablova tamo bez ovlašćenja, tvrdi Tasnim, predstavlja "okupaciju iranskog tla pod vodom" i zahteva i licencu i naknade. Model prihoda je donekle pozajmljen od Egipta, za koji Tasnim tvrdi da godišnje zarađuje stotine miliona dolara od podmorskih kablova koji prolaze kroz Suecki kanal. Tasnim i Fars takođe tvrde da Iran treba da primora tehnološke gigante da formalno posluju po iranskom zakonu i da uđu u partnerstvo s iranskim tehnološkim kompanijama. Fars je eksplicitno opisao cilj kao pretvaranje iranske kontrole nad Ormuskim moreuzom u "digitalnu polugu moći", pri čemu bi iranske firme kontrolisale održavanje i popravke kablova. Da li to stoji?Stručnjaci kažu da pravni argumenti koje su iznele iranske novinske agencije imaju značajne slabosti. Iako priobalne države zadržavaju suverenitet nad svojim teritorijalnim morskim dnom, Tasnim ignoriše Član 79 UNMP-a, koji eksplicitno štiti pravo globalnih internet provajdera da postavljaju i održavaju podmorske kablove. Mater iz NetBloksa je rekla da poređenje s Egiptom ima "ograničenu težinu" jer Kairo "izdaje licence za tranzit i tačke spajanja s kopnom na svojoj teritoriji, i ti sporazumi su sklopljeni dobrovoljno". "Nasuprot tome, pozicija Irana je slabija i iako ima kontrolu nad svojim teritorijalnim vodama, ne poseduje značajan deo ruta", dodala je ona. Mater je rekla da je "najveća crvena zastava" predloga poziv da se međunarodne tehnološke firme primoraju da formalno posluju po iranskom zakonu i da uđu u partnerstvo s iranskim tehnološkim kompanijama. Prema iranskom zakonu, "komunikacije se obično kontrolišu i nadziru, čak i pre nego što se uzmu u obzir sankcije i geopolitičke barijere", rekla je ona. "Zbog toga iranski zahtev deluje više kao naknada 'za zaštitu', slična onome što su radili s tankerima, daleko od bilo kakve vrste konvencionalnog sporazuma o licencama za tranzit koji obično viđamo u industriji", rekla je Mater. Pre nego što je američka morska blokada Ormuskog moreuza uvedena sredinom aprila, Iran je naplaćivao komercijalnim brodovima do dva miliona dolara za tranzit kroz moreuz, premda je malo brodova prolazilo. Pomorski saobraćaj u moreuzu je zaustavljen od američke barikade. Iran ima istoriju nametanja strogih ograničenja za korišćenje interneta. Vlasti su značajno ograničile internet od 28. februara i odbile su da obnove pristup od stupanja na snagu prekida vatre 8. aprila. "Iranske vlasti nisu oklevale da prekinu povezanost svojih građana i mogu pokušati da prekinu spoljne veze ako zahtevi ne budu ispunjeni", rekla je Mater. "Iako međunarodni kablovi nisu pod direktnom kontrolom Irana, sabotaža sidrima brodova ili ronilačkih timova bila bi u okviru njihovih mogućnosti u moreuzu."

Stanovnici stambenog kompleksa u zapadnom ukrajinskom gradu Ivano-Frankovsk nedavno su dobili neobičnu poruku. "Počev od ponedeljka, 4. maja, teritoriju vašeg stambenog kompleksa čistiće migrantski radnici iz Indije", objavila je firma koja stoji iza stambenog projekta, dodajući: "Naša kompanija je bila primorana da preduzme ovaj korak zbog kritičnog nedostatka radnika." Objava se brzo proširila lokalnim medijima, gde su reakcije bile izuzetno negativne. "Naši momci skončavaju na frontu, nacija se svesno namerno uništava, a dovlače ove (indijske državljane)", napisala je jedna žena u komentaru ispod izveštaja o indijskim radnicima. Slične situacije su se pojavile širom Ukrajine, uključujući i Zakarpatsku oblast gde je fabrika za preradu drveta nedavno zaposlila 150 radnika iz Bangladeša. U Čerkasiju, neimenovani strani državljani treba da započnu projekat izgradnje puta u tom gradu u središnjem delu Ukrajine. "Pitanje privlačenja stranih radnika postepeno prelazi iz teorijske u praktičnu diskusiju", rekao je za RSE Vasil Voskobojnik, šef ukrajinske Kancelarije za migracionu politiku. Stručnjak za migracije je naglasio da je ukupan broj stranih radnika u Ukrajini i dalje manji od 22.000 koliko ih je bilo registrovano u zemlji pre rata i potonjeg egzodusa iz zemlje. Međutim, Voskobojnik je procenio da je nepopunjeno otprilike 30 odsto radnih mesta širom zemlje. Usled rata, žene u Ukrajini su zauzele mnoge pozicije koje su tradicionalno bile rezervisane za muškarce, ali neke fizički naporne poslove i dalje je teško popuniti ženama. Kriza radne snage u Ukrajini počela je egzodusom miliona ljudi u danima posle početka opšte ruske invazije u februaru 2022. godine. Ekonomsko iscrpljivanje zemlje pogoršano je stalnim povećanjem regrutovanja za vojsku i zakonom iz 2025. koji dozvoljava muškarcima starosti između 18 i 22 godine da izađu iz zemlje. Voskobojnik poziva na "jasan i kontrolisan sistem" za privlačenje radnika. "Ako Ukrajina ozbiljno želi da privuče radnike iz Azije, Afrike ili Latinske Amerike u budućnosti, migracione procedure će morati da postanu brže i jednostavnije, a da i dalje budu regulisane i kontrolisane", rekao je on. Pored radnih i boravišnih dozvola, migrantima koji traže posao u Ukrajini – gde su međunarodni aerodromi zatvoreni – trenutno su potrebne tranzitne vize kroz susedne zemlje. Ipak, Voskobojnik priznaje da postoji nelagoda u društvu zbog sve većeg broja stranih radnika. "Mnogi ljudi osećaju da je neprirodno što se Ukrajinci bore i ginu dok drugi dolaze da rade i grade svoje živote ovde", kaže Voskobojnik. Istovremeno, dodaje on, manjak radne snage u kritičnim industrijskim sektorima gura zemlju u "tešku diskusiju između emocionalne percepcije i ekonomske realnosti". U Rusiji, sličan nedostatak nekvalifikovanih radnika usred rata doveo je do brzog porasta broja radnika koji dolaze iz zemalja južne Azije. Lokalni mediji izvestili su da je tokom 2025. godine 9.300 radnih dozvola izdato građanima Bangladeša, što je više nego trostruko više nego 2024. Oko 56.500 radnih dozvola izdato je građanima Indije u 2025. godini, što je skok od 56 odsto u poređenju s prethodnom godinom. Migrantski radnici iz Centralne Azije, koja je dugo bila glavni oslonac ruskog tržišta rada, sve više izbegavaju tu zemlju, delimično iz straha da će biti primorani da odu na prve linije fronta u Ukrajini. Pad broja centralnoazijskih radnika u Rusiji ubrzao se posle islamističkog terorističkog napada na moskovsku koncertnu dvoranu Crocus City Hall u martu 2024. godine, u kojem je poginula 151 osoba. Četiri tadžikistanska državljanina uhapšena su zbog masovnog ubistva, posle čega su grupe za ljudska prava izvestile o talasu napada na ljude iz Centralne Azije u Rusiji. Kirgistan je u septembru 2024. upozorio svoje građane da ne odlaze u Rusiju. Za indijske migrantske radnike, Rusija ostaje relativno atraktivna opcija među sve manjim brojem mogućih destinacija. "S povećanim imigracionim ograničenjima u SAD i na Zapadu, i ratom na Bliskom istoku, Rusija nudi novu priliku za radnike na privremenim poslovima", rekao je za RSE Radžan Kumar, stručnjak za odnose Indije i Rusije na Univerzitetu Džavaharlal Nehru u Delhiju. Kumar kaže da povećanje broja indijskih radnika donosi korist za obe zemlje, s obzirom na to da je Rusija poslednjih godina od prodaje sirove nafte Delhiju zaradila milijarde rupija, što je valuta za koju se Moskva muči da je iskoristi. "Akumulirane rupije mogu se koristiti za plaćanje tih migrantskih radnika", kaže Kumar, dodajući da radnici iz Rusije svojim porodicama u Indiji šalju gotovinske doznake relativno bez problema. Indijski radnici na nižim fabričkim poslovima navodno zarađuju oko 660 dolara mesečno u Rusiji, što je više nego trostruko više nego što se sličan posao plaća u Indiji. Mnogi potencijalni radnici i dalje su oprezni da ne budu namamljeni da se bore za Rusiju, kaže Kumar i navodi da je ta tema postala "ozbiljan problem unutar Indije". Nedavno se pojavilo nekoliko izveštaja o Indijcima koji su se prijavili za građevinske poslove u Rusiji, a završili s puškama u rukama u Ukrajini. Inženjer u poljoprivrednoj fabrici u Moskovskoj oblasti koja je počela da zapošljava Indijce i Kubance 2024. rekao je za Rojters (Reuters) da je situacija sa zapošljavanjem u Rusiji "teška". Lokalni Rusi, rekao je, nisu voljni da rade za nekoliko stotina dolara mesečno koliko se plaća posao, dok je sve teže naći centralnoazijske radnike koji su nekada popunjavali te pozicije. U Ukrajini je pokrenuta žestoka debata u kojoj se sugeriše da bi se zemlja mogla suočiti s masovnim demografskim promenama u narednim godinama, ako se ne promene trenutni trendovi. "Ako sami ne naučimo da budemo pametniji, uvešćemo ne desetine hiljada, već milione (radnika)", upozorio je ukrajinski ekonomista Timofij Milovanov u nedavnom intervjuu. "Izračunajte odnos između onih koji rade i onih koji su se penzionisali. To je ključno, a slabo plaćeni migranti će popuniti praznine", rekao je Milovanov. Šef Kijevske ekonomske škole rekao je da je obrazovanje u oblasti inženjerstva i tehnologije veštačke inteligencije "ključ opstanka" zemlje. "Ili ćemo sami definisati budućnost ili će to biti urađeno za nas."

Kada je Rusija pokrenula invaziju na Ukrajinu, Leonid i Valentina Stojanov, veterinari iz Odese, počeli su da primaju sve veći broj povređenih i napuštenih životinja. Ubrzo su redovno odlazili na liniju fronta kako bi spasavali životinje pogođene ratom. Danas leče čak i majmune i lavove izvučene iz zooloških vrtova, spasavaju morske ptice iz naftnih mrlja i stotinama životinja pronalaze novi dom u inostranstvu. (Kateryna Bankova, Margot Buff, ukrajinski servis RSE)

Čini se da nešto nedostaje u novom biometrijskom pasošu Armenije. Tako barem smatraju mnogi u zemlji koji su ukazali na neobičnu sliku u dokumentu. Među stranicama koje prikazuju armensko naslijeđe i kulturu nalazi se i fotografija manastira Khor Virap. Ovaj manastir iz 17. vijeka poznat je prvenstveno po spektakularnoj pozadini planine Ararat. Međutim, u pasošu je manastir prikazan iz ugla koji prikazuje samo neupadljive planine na horizontu. Kritičari su ovu neobičnu sliku nazvali "trikom" da bi se izbjeglo uključivanje Ararata u zvanični dokument. Planina Ararat nalazi se unutar Turske i zvanično je poznata pod svojim turskim imenom Agri, ali se jasno uzdiže iznad Jerevana za vedrih dana. Planina visoka 5.100 metara bila je dio drevnih kraljevstava Armenije, ali su etnički Armeni protjerani iz naselja oko Ararata usred ubistava koje je predvodila osmanska država, a koje su desetine zemalja, uključujući Sjedinjene Države, priznale kao genocid. Kada su granice u regionu ponovo iscrtane nakon Prvog svjetskog rata, dva vrha Ararata našla su se unutar istočne granice savremene Turske. Jermenski premijer Nikol Pashinian nedavno se osvrnuo na kontroverzu oko prikaza Khor Virapa u pasošu, rekavši u prenosu uživo s ministricom unutrašnjih poslova Arpine Sargsian da smo "izabrali takvu perspektivu kako bi odgovarala našim politikama i onome o čemu dugo razgovaramo". "S obzirom na to da je to pasoš Republike Armenije", dodao je Pashinian, pasoš odražava "teritoriju Republike Armenije". Izostanak planine iz pasoša, koji bi trebalo da počnu da se izdaju u jesen 2026. godine, slijedi nakon odluke vlade krajem prošle godine da ukloni snježne simbole planine Ararat sa pasoških pečata. Ta odluka izazvala je buru u zemlji, uključujući i tužbu podnesenu protiv vlade. Opozicioni političar Hayk Mamijanian tada je osudio uklanjanje planine sa pasoških pečata, rekavši novinarima da "nikada ne prestaje da zadivljuje koliko je revnosno Pashinian spreman da udovolji Turskoj ili Azerbejdžanu". Nakon što je Azerbejdžan vojno vratio region Nagorno-Karabah 2023. godine, Armenija je nastojala da normalizuje odnose sa susjednim Azerbejdžanom i Turskom, dugogodišnjim protivnicima Armenije. Armenija i Azerbejdžan parafirali su mirovni sporazum 2025. godine koji uključuje klauzulu koja na neodređeno vrijeme zabranjuje bilo kojoj zemlji da iznosi teritorijalne pretenzije prema drugoj. Turska, bliski saveznik Bakua, dugo se protivila korištenju Ararata kao nacionalnog simbola Armenije, uključujući i u grbu sovjetske Republike Armenije. Joshua Kucera, viši analitičar organizacije International Crisis Group, kaže da se čini da je slika Khor Virapa "dio šireg narativa 'stvarne Armenije' koju (Pashinian) promoviše, pokušavajući da preusmjeri pažnju Armenaca na pitanja unutar njihovih vlastitih granica, a ne na 'istorijsku Armeniju' izvan tih granica". Stručnjak za Kavkaz kaže da taj pokušaj preoblikovanja uključuje i Nagorno-Karabah. Neki strahuju da bi važnija meta vlade Pashiniana mogao biti sadašnji grb Armenije, u čijem se središtu nalazi Ararat, na čijem vrhu je Nojeva arka. Vjeruje se, prema nekim hrišćanima, da se to mitsko plovilo zaustavilo na planini Ararat nakon biblijskog potopa. Pashinian je 2023. godine kritikovao taj simbol, navodeći da predstavlja "dihotomiju između istorijske Armenije i stvarne Armenije". Edmon Marukian, političar i bivši saveznik premijera Armenije, rekao je da bi uklanjanje planine Ararat sa pasoških pečata 2025. godine moglo biti uvod u preoblikovanje grba Armenije. "Uklanjanje (Ararata) zahtijevalo bi izmjenu ustava i zakona", naveo je političar, dodajući: "Da li smo mi, kao građani, spremni to da prihvatimo?" U aprilu je Armenski servis Radija Slobodna Evropa pitao Pashiniana o mogućnosti da Ararat bude uklonjen sa grba Armenije. Premijer je odgovorio samo da "ne pokrećem takvo pitanje".

Iran je okrivio Sjedinjene Države za nedavnu eskalaciju sukoba u Perzijskom zaljevu, dok Washington očekuje odgovor Teherana na najnoviji prijedlog za okončanje rata. Visoki američki zvaničnici, od predsjednika Donalda Trumpa do državnog sekretara Marca Rubija, rekli su 8. maja da se odgovor Irana na američki prijedlog za okončanje sukoba očekuje u narednim satima. Prijedlog dolazi u trenutku kada se krhki pokušaji primirja odvijaju paralelno s novim vojnim incidentima u i oko Hormuškog moreuza. Međutim, do 9. maja nije bilo odgovora iz Teherana, osim kratkog saopštenja u kojem se dovodi u pitanje ozbiljnost Washingtona u pregovorima. "Najnovija eskalacija tenzija od strane američkih snaga u Perzijskom zaljevu i njihovi brojni potezi kojima krše primirje dodatno su povećali sumnje u motive i ozbiljnost američke strane na putu diplomatije", rekao je ministar vanjskih poslova Abbas Araqchi tokom razgovora s turskim kolegom Hakanom Fidanom, navodi se u izvještaju novinske agencije ISNA. Dan ranije, Rubio je tokom posjete Rimu rekao novinarima da administracija Donalda Trumpa očekuje odgovor "tokom dana" (8. maja). "Nadam se da će to biti ozbiljna ponuda", dodao je Rubio. Trump je to potvrdio u izjavi za CNN, rekavši da će se "navodno večeras" čuti odgovor Irana. Rubio je također snažno branio nedavne vojne akcije SAD-a u Perzijskom zaljevu i odbacio iranske pokušaje da regulišu brodski saobraćaj kroz Hormuški moreuz, strateški plovni put kojim prolazi oko petine svjetskih zaliha nafte i gasa. "Iran sada tvrdi da posjeduje pravo da kontroliše međunarodni plovni put... To je neprihvatljivo i pokušavaju to predstaviti kao normalno", rekao je Rubio nakon izvještaja da je Teheran uspostavio agenciju za odobravanje prolaska brodova kroz moreuz. "Normalizacija njihove kontrole nad međunarodnim plovnim putem je i nezakonita i potpuno neprihvatljiva", dodao je. Rubio je rekao da su nedavni sukobi u Perzijskom zaljevu počeli nakon što su iranske snage gađale američke ratne brodove. "Ono što ste vidjeli jučer bili su američki razarači koji su plovili međunarodnim vodama i na koje su Iranci pucali, a SAD je odgovorio u samoodbrani kako bi se zaštitio", rekao je 8. maja. "Mi nismo pucali, oni su pucali na nas." Iran, međutim, tvrdi da je sukob počeo nakon što su američki brodovi napali iranski civilni tanker u blizini Hormuškog moreuza. Araqchi je 8. maja optužio Washington za podrivanje diplomatije, navodeći na mreži X da se "svaki put kada je diplomatsko rješenje na stolu" Sjedinjene Države odlučuju za "nepromišljenu vojnu avanturu". Uprkos razmjeni optužbi, obje strane su javno saopštile da primirje ostaje na snazi.

Tokom više od četvrtine stoljeća na vlasti, ruski predsjednik Vladimir Putin koristio je paradu povodom Dana pobjede kako bi pokazivao vojnu moć zemlje, naglasio svoju dominaciju i iznosio ratoborne narative o Drugom svjetskom ratu i trenutnom geopolitičkom okruženju, često sugerišući da se Moskva bori protiv prijetnje sa Zapada koja odražava onu nacističke Njemačke. Tokom obilježavanja 80 godina od poraza nacističke Njemačke prošlog 9. maja, Putin je posmatrao sa tribine ispred Lenjinovog mauzoleja dok su vojnici marširali, a vojna vozila s topovskim kupolama, rakete montirane na kamionima i drugo teško naoružanje prolazili Crvenim trgom. Čak i uz činjenicu da je Putin u desetominutnom obraćanju prošle godine jedva spomenuo rusku invaziju na Ukrajinu, fokusirajući se na davni rat u kojem je Moskva bila pobjednik, a ne na tekući u kojem trpi velike gubitke uz minimalno napredovanje, čini se da će ova godina sigurno biti drugačija. Najupečatljivije je to što je Ministarstvo odbrane prošle sedmice najavilo da tradicionalna "kolona vojne opreme"neće biti dio ovogodišnje parade. To sugeriše da prvi put od 2009. godine neće biti prikazana vojna vozila niti teško naoružanje. Ono što će biti prikazano, ove godine još dramatičnije nego prošle, jeste nesposobnost Rusije da pobijedi u ratu za koji je Putin, kada je naredio potpunu invaziju na Ukrajinu u februaru 2022., vjerovao da će susjednu zemlju baciti na koljena za nekoliko sedmica. Umjesto toga, od januara, ruski rat protiv Ukrajine već traje duže od 1.418 dana koliko je Sovjetska armija ratovala protiv Njemačke prije njene kapitulacije 1945., što je nezgodan jubilej za Putina dok predvodi ceremonije obilježavanja poraza nacista. Najočitiji dokaz ruskih poteškoća u ovom trenutku je i fenomen za koji je Putinov portparol Dmitrij Peskov jasno rekao da stoji iza odluke o smanjenju parade: ukrajinska "teroristička aktivnost", pod čime je očigledno mislio na porast napada dronovima i projektilima kojima je Kijev ciljao rusku naftnu infrastrukturu i vojne objekte. U prošlosti, Putin je javno umanjivao sugestije da Ukrajina predstavlja prijetnju, više puta tvrdeći da je ono što Kremlj naziva "specijalnom vojnom operacijom" na pravom putu i da će Rusija ostvariti svoje ratne ciljeve. Uoči Dana pobjede, Kremlj je pojačao pritisak. Jednostrano proglasivši primirje za 8–9. maj i ignorišući poziv Ukrajine na primirje koje bi počelo 6. maja, Rusija je odlučila da izjave Volodimira Zelenskog tumači kao prijetnje napadom na Moskvu tokom ceremonija, iako je ukrajinski predsjednik zapravo rekao da se Rusija takvog napada plaši. Rusija je 6. maja pozvala strane vlade da evakuišu diplomate i građane iz Kijeva, upozorivši da će njihova vojska snažno napasti grad ako Ukrajina bude ciljala Moskvu na "sveti praznik". Očekuje se mali broj stranih lideraU takvom kontekstu, prisustvo stranih lidera na paradi vjerovatno će biti znatno slabije nego ranije. Jedini nacionalni lideri na listi zvanica Kremlja koji dolaze u Moskvu su Aleksandar Lukašenko iz Bjelorusije, slovački premijer Robert Fico, malezijski kralj sultan Ibrahim i predsjednik Laosa Thongloun Sisoulith. Nije precizirano da li će prisustvovati samoj paradi. Izostanak svih pet predsjednika centralnoazijskih država sa liste je veoma neuobičajen, a Lukašenko je jedini lider bivše sovjetske republike, osim Rusije, čije je prisustvo potvrđeno, što naizgled naglašava poteškoće Rusije da zadrži uticaj u regionu posljednjih godina. Jermenski premijer Nikol Pašinjan, koji je ove sedmice na samitu u Jerevanu ugostio lidere EU i Zelenskog, rekao je da je Putinu prije mjesec dana poručio da će biti zauzet kampanjom za izbore 7. juna i da neće prisustvovati. Fico, koji se smatra najproruski nastrojenim liderom u EU nakon što je Viktor Orban izgubio izbore u Mađarskoj u aprilu, rekao je da ne planira prisustvovati paradi. Sigurnost je tradicionalno pojačana na Dan pobjede, ali ove godine postoji novi element: vlada je najavila da će 9. maja pristup mobilnom internetu biti ograničen. U posljednjim mjesecima, nepopularna gašenja mobilnog interneta, za koja država takođe tvrdi da su potrebna radi ublažavanja sigurnosnih prijetnji koje dolaze iz Ukrajine, dio su niza događaja koji su uznemirili Ruse i predstavljaju sve veće izazove za Putina kako rat traje, a ruska ekonomija posustaje. Od Nove godine, sve je više dokaza da rat i njegove posljedice po život u Rusiji potkopavaju Putinov status među elitom i običnim građanima, uz sve glasnije nezadovoljstvo i, prema nekim anketama, pad njegove popularnosti na najniži nivo od početka potpune invazije. Dokazi su raznoliki, od viralnog video obraćanja influensera koji živi izvan Rusije i izbjegava direktnu kritiku Putina, do nagle transformacije advokata koji je ranije pomagao državi u progonu sada pokojnog opozicionog lidera Alekseja Navaljnog, u protivnika Kremlja koji obećava da će nastaviti s kritikama uprkos tome što je nakon prvog napada na Putina završio u psihijatrijskoj bolnici. Takođe postoje sve jasniji znakovi sukoba među, i unutar, suparničkih frakcija u vlasti, uključujući Putinovu administraciju, vojsku i sigurnosne službe. "Po prvi put u godinama rata, moglo bi doći do pomaka…. Donedavno su mnogi pretpostavljali da Putin ima plan, čak i ako je to jednostavno bilo održavanje rata. Sada rastu sumnje da li takav plan uopšte postoji", napisala je na platformi X Tatjana Stanovaja, osnivačica analitičke firme R.Politik. "Rastu osjećaji u Rusiji da trenutni sistem upravljanja postaje previše štetan i sve više samodestruktivan. Tolerancija prema statusu quo slabi", napisala je, "dok se čini da Putin ili nije sposoban ili nije spreman da preispita svoju politiku." Plan za puč?Pet dana prije ruske parade, nekoliko medija pozvalo se na procurjeli dokument neidentifikovane evropske obavještajne službe u kojem se navodi da je Putin pojačao ličnu sigurnost jer strahuje od puča ili pokušaja atentata, posebno onog koji uključuje dronove. Mediji, uključujući CNN, Financial Times i iStories, pozvali su se na izvještaj za koji tvrde da im je dostavljen pod uslovom anonimnosti od osobe bliske obavještajnoj službi koja ga je izradila. Radio Slobodna Evropa nije mogao nezavisno potvrditi te informacije. Izvještaji su dodatno podstakli nagađanja o rastućim podjelama među elitom, uključujući i tvrdnje da je dugogodišnji bivši ministar odbrane Sergej Šojgu, sada sekretar Putinovog Vijeća sigurnosti, "povezan s rizikom od puča". Nekoliko analitičara bilo je skeptično prema navodnom obavještajnom izvještaju, ali mnogi kažu da niz nedavnih događaja ukazuje na ono što je Aleksandar Baunov iz berlinskog Carnegie Russia Eurasia centra opisao kao promjenu u zraku. "Cijeli državni aparat, mediji, vlada, parlament, crkva i obavještajne službe i dalje pokušavaju riješiti isti problem: sakriti Putinovu grešku iz 2022., ali stvari postaju sve gore", napisao je Baunov. "Putin gubi magiju. Vlast ostaje nedijeljena u njegovim rukama, ali magija moći blijedi." "Ništa od ovoga ne treba shvatiti kao najavu skorog kraja Putinove vladavine", napisao je krajem prošlog mjeseca autor i analitičar Mark Galeotti u iPaperu. "Umjesto toga", napisao je, "to pokazuje koliko je potrebno sve više napora za održavanje statusa quo, a jedan od njegovih najvećih aduta, sam Putinov lični autoritet, je u opadanju."

Američko-izraelska kampanja bombardovanja ostavila je veliki dio iranske infrastrukture i industrije razorenim, narušavajući domaću proizvodnju i podižući cijene osnovnih prehrambenih proizvoda. Američka pomorska blokada dodatno je pojačala ekonomski pritisak na Iran, otežavajući njegovu trgovinu kroz Hormuški moreuz, ključnu pomorsku tačku, koja je praktično zatvorena otkako je rat počeo 28. februara. Kao odgovor, Teheran se okrenuo alternativnim rutama, prevozeći robu kamionima iz susjednih Pakistana i Turske, kao i dopremajući teret iz Rusije, saveznika, preko Kaspijskog mora. Iran takođe razmatra slanje nafte željeznicom u Kinu, ključnog trgovinskog partnera. Steve H. Hanke, profesor primijenjene ekonomije na Univerzitetu Johns Hopkins u Baltimoreu, rekao je da alternativne rute mogu snabdjeti iransku ekonomiju robom široke potrošnje, hranom i industrijskim materijalima. Ali one "ne mogu u potpunosti zamijeniti pomorski kontejnerski saobraćaj". "Transport kamionima je skuplji, a kapacitet kroz Kaspijsko more ograničen je kapacitetima luka i flote", rekao je Hanke, bivši ekonomski savjetnik administracije američkog predsjednika Ronalda Reagana. "Očekujte više uvozne cijene i višu inflaciju za robu koja se trguje, ali ne i ekonomski kolaps kakav su neki predviđali." Trump je krajem aprila tvrdio da će cjelokupna iranska naftna infrastruktura "eksplodirati" jer američka blokada sprječava Teheran da izvozi naftu, ključni oslonac ekonomije zemlje. Međutim, stručnjaci su skeptični da će blokada Hormuškog moreuza natjerati Teheran da popusti ili potpiše mirovni sporazum pod američkim uslovima. Iranski zvaničnici, sa svoje strane, tvrde da američki embargo nije uticao na sposobnost zemlje da nabavi osnovne potrepštine i hranu, ukazujući na snažnu domaću proizvodnju i alternativne uvozne rute. "Uprkos američkoj pomorskoj blokadi, nemamo problema s nabavkom osnovnih dobara i hrane jer, zbog veličine zemlje, postoji mogućnost uvoza preko različitih granica", rekao je ministar poljoprivrede Gholamreza Nouri 21. aprila. Rosemary Kelanic, direktorica Programa za Bliski istok u organizaciji Defense Priorities, istraživačkom centru sa sjedištem u Washingtonu, rekla je da geografski položaj Irana ublažava posljedice američke pomorske blokade. Iran, zemlja od oko 90 miliona stanovnika, ima gotovo 6.000 kilometara kopnenih granica sa sedam zemalja, kao i oko 700 kilometara obale uz Kaspijsko more, što ga povezuje s Centralnom Azijom i Rusijom. "Mjere poput dopremanja robe kamionima iz susjednih zemalja mogu nadoknaditi poremećaje izazvane blokadom, iako ta nadoknada nije potpuna - obim trgovine može biti manji, troškovi prijevoza nešto viši, a struktura robe drugačija", rekla je. "Ali postoji mnogo načina da ratna ekonomija zamijeni sličnu robu." "Mogućnosti za Irance da se snađu i zaobiđu Trumpovu blokadu su gotovo neograničene jer zemlja ima hiljade kilometara kopnenih granica koje može koristiti", dodala je Kelanic. Prema međunarodnom pravu, blokade ne smiju ometati protok hrane i lijekova. Nije jasno da li Sjedinjene Države blokiraju isporuke civilne robe Iranu nenamjerno ili kao dio politike. Radio Slobodna Evropa zatražio je komentar od Bijele kuće. Kopneni pravciIranski poslanik Ebrahim Najafi rekao je prošlog mjeseca da zemlja koristi kopnene rute s Pakistanom, Turskom, Armenijom i Azerbejdžanom, kao i Kaspijsko more, za uvoz robe. Pakistan je 25. aprila otvorio svoje luke za teret iz trećih zemalja namijenjen Iranu. Time je uspostavljeno šest kopnenih pravaca za transport robe iz luka Gwadar, Karachi i Port Qasim do iranske granice. Ove rute će se uglavnom koristiti za uvoz riže, mesa i dječje hrane. Od kada je američka blokada uvedena 13. aprila, oko 3.000 kontejnera namijenjenih Iranu ostalo je zaglavljeno u pakistanskim lukama. Granični prelaz Kapikoy-Razi, u međuvremenu, povezuje Iran s Turskom. Ovaj transportni koridor, koji povezuje zapadnu Aziju s Evropom, omogućava značajnu trgovinsku razmjenu. Nije jasno da li je Iran povećao uvoz kroz ovaj pravac otkako je blokada uvedena. Rusija je ponovo pokrenula isporuke preko Kaspijskog mora do Bandar Anzalija, iranske luke na najvećem zatvorenom moru na svijetu. Bandar Anzali bio je meta izraelskih zračnih napada 18. marta, što je izazvalo oštećenja. Tada je Izrael saopštio da je gađao ciljeve u luci i bazama iranske mornarice gdje su bili stacionirani deseci vojnih plovila, uključujući brodove s raketama i patrolne čamce. Medijski izvještaji sugerišu da Moskva i Teheran koriste Kaspijsko more za krijumčarenje nafte i oružja pod sankcijama. Međutim, Iran i Rusija ovom rutom razmjenjuju i prehrambene proizvode. Trgovina žitaricama između Irana i Rusije prekinuta je odmah nakon izraelskog napada, ali je kasnije nastavljena. Kompanija Kpler, koja se bavi analizom robnih i pomorskih tokova, saopštila je da je od sredine aprila u iranske luke na Kaspijskom moru stiglo oko desetak brodova iz Rusije, Kazahstana i Turkmenistana, koji su prevozili žitarice, kukuruz i suncokretovo ulje. Izvoz nafte željeznicomPored osiguravanja novih uvoznih ruta, Iran traži i načine da izvozi robu, posebno naftu. Američka blokada značajno je poremetila iranski izvoz nafte morskim putem, ali ga nije potpuno zaustavila. Prema podacima analitičke grupe Vortexa i pomorske kompanije Lloyd's List, pojedini tankeri povezani s Iranom uspjeli su zaobići blokadu. Stručnjaci navode da bi Islamska republika mogla izdržati blokadu još oko dva mjeseca, ukazujući na do 130 miliona barela iranske nafte koji su se već nalazili na moru prije nego što je blokada stupila na snagu. Ipak, Iran se okreće alternativama, uključujući izvoz nafte željeznicom u Kinu, koja kupuje oko 90 posto iranskih zaliha, prema Hamidu Hosseiniju, portparolu udruženja iranskih izvoznika nafte. Željeznička infrastruktura povezuje Iran s kineskim gradovima Yiwu i Xi'an. Koridor Kazahstan–Turkmenistan–Iran otvoren je 2014. godine, a dodatno je povezan kineskom teretnom linijom dugom 10.400 kilometara, završenom 2025. "Željeznica može prevoziti strateški značajne količine, ali kratkoročno ne može zamijeniti tankere u velikim razmjerima", rekao je Hanke sa Univerziteta Johns Hopkins. "Njena vrijednost je djelimično logistička, a djelimično politička: funkcioniše potpuno izvan plovnih puteva koje zapadne mornarice mogu kontrolisati i izvan dolarskog platnog sistema, jer Kina iransku naftu plaća u juanima još od 2012." Kelanic iz organizacije Defense Priorities rekla je da je transport nafte morem efikasniji, ali da postoje načini da Iran prevozi naftu kopnenim putem kako bi zaobišao američki embargo. "Iran može prevoziti naftu i kamionima, kao što je to radio Irak, zaobilazeći Hormuški moreuz transportom preko Sirije do Sredozemnog mora", rekla je. "Kratkoročno će količine biti manje, ograničene dostupnošću cisterni. Međutim, zemlje kupci ili treće države mogle bi obezbijediti dodatne kamione, možda kao političku uslugu Iranu ili zato što im je u interesu da povećaju vlastiti pristup nafti na zategnutom tržištu."

Kako rastu tenzije u Hormuškom moreuzu i Washington vrši pritisak na saveznike da pojačaju angažman, rasprava se više ne vodi samo o tome da li NATO ima kapacitete da doprinese, već i o tome može li savez upravljati još jednim velikim sigurnosnim testom bez produbljivanja transatlantskih tenzija. U centru te rasprave nalazi se mehanizam koji je do sada uglavnom izostajao iz razgovora, Član 4, NATO-ova klauzula o konsultacijama, koja omogućava saveznicima da se formalno sastanu kada jedna članica smatra da su njena sigurnost, teritorijalni integritet ili politička nezavisnost ugroženi. Za penzionisanog generala sa četiri zvjezdice Philipa Breedlovea, bivšeg vrhovnog komandanta savezničkih snaga NATO-a u Evropi (SACEUR), izostanak konsultacija dio je problema. U razgovoru za Radio Slobodna Evropa kaže da ono što neki predstavljaju kao presudni "iranski test" za NATO predstavlja i priliku da se resetuje način na koji savez upravlja krizama koje su izvan njegovog tradicionalnog područja, ali i dalje imaju direktne strateške posljedice. RSE: Da li gledamo presudni "iranski test" za NATO ili trenutak koji bi mogao razotkriti njegove granice? S obzirom na očekivanja Washingtona i podjele među saveznicima, šta NATO realno može učiniti i gdje su njegova ograničenja? Breedlove: Kao što znate, nikada nismo aktivirali član 4 u NATO-u povodom ove akcije. Moj savjet svima je da se povuku od svih taktika pritiska i oštre retorike, i da sjednemo i posmatramo ovo kao priliku. Šta možemo učiniti zajedno? Koje dijelove NATO može donijeti u ovu slagalicu, i ako je potrebno, čak i pozvati na konsultacije po članu 4, kako bi NATO vidio da je angažovan na način na koji treba biti kada se bavimo NATO-om. Kada sjednemo, vjerujem da možemo pronaći mnogo prostora gdje NATO može, mogao bi i nadam se treba postati dio operacije. Ali ključ je zaustaviti oštar pristup, zaustaviti svu retoriku u novinama, započeti stvarne konsultacije na nivou saradnje, pokušati pronaći prilike i posmatrati ovo kao pozitivnu priliku za našu zajedničku budućnost. RSE: Čujemo od različitih zvaničnika i stručnjaka, s obje strane političkog spektra, koji dovode u pitanje da li je NATO strukturiran da se nosi s ovakvom asimetričnom krizom u sivoj zoni kada je riječ o Hormuškom moreuzu. Ili je izgrađen za neko drugo vrijeme. Breedlove: NATO je izgrađen da se brani od našeg neprijatelja. Mi i dalje imamo istog neprijatelja. Taj neprijatelj je Rusija. Konačno imamo sve dokumente i papirologiju koji priznaju da je Rusija neprijatelj. Rusija je započela rat u Evropi napadom na Ukrajinu, a sada, mnogi ljudi griješe kada govore o tome, kažu da rat traje četiri do pet godina. Ovaj rat traje 12 godina. Počeo je 2014. i od tada nije stao. Dakle, NATO je izgrađen da brani Evropu i NATO saveznike od našeg zajedničkog neprijatelja, a to je Rusija Vladimira Putina. Dakle, da, izgrađeni smo na određeni način, ali rekao bih vam da postoji mnogo kapaciteta, uključujući sposobnosti razminiranja mora i druge, koje NATO ima, a koje bi bile vrlo vrijedan dodatak naporima koji se trenutno odvijaju u Zaljevu. I opet, ako se povučemo, smanjimo retoriku i počnemo sarađivati i zajedno tražiti prilike, mislim da to možemo postići. RSE: Vratimo se u vrijeme kada ste bili SACEUR. Da ste sada na toj poziciji, kako bi izgledalo učešće NATO-a kada je riječ o Iranu? Breedlove: Učešće NATO-a bi izgledalo tačno onako kako odluči NAC [Sjevernoatlantsko vijeće, najviše tijelo za donošenje odluka u savezu]. Način na koji funkcioniše SACEUR je da razvija opcije i predstavlja ih NAC-u, koji je stvarni organ odlučivanja u NATO-u. Tamo je sva vlast i moć. Zatim bi SACEUR predstavio opcije Sjevernoatlantskom vijeću, a NAC bi odlučio. Tako NATO u suštini funkcioniše. SACEUR bi NAC-u ponudio niz opcija i dao svoju preporuku, a NAC bi razmotrio i odlučio. A ako NAC kao cjelina ne odluči podržati operaciju, mogla bi postojati "koalicija voljnih" koja bi učestvovala u operaciji pod NATO zastavom. Dakle, opet, riječ je o pravilnoj koordinaciji i nivou koordinacije, traženju prilika i zajedničkom napredovanju, umjesto međusobnog prepucavanja u novinama. RSE: U praktičnom smislu, šta evropske vojske zapravo mogu doprinijeti u današnjem okruženju? I konkretno na pomorskom planu, da li evropske mornarice donose ključne kapacitete za protuminsko djelovanje koje SAD trenutno nemaju? Breedlove: Pa, nisam siguran da SAD zaista "nemaju". Mi tamo ne koristimo većinu naših snaga. Moglo bi se angažovati više snaga. Ali mislim da Sjedinjene Države traže da se i drugi u svijetu, koji imaju koristi ili nemaju koristi od protoka nafte, pridruže SAD-u i pomognu u ovom procesu. I da, postoji nekoliko NATO mornarica sa izuzetno sposobnim pomorskim kapacitetima i vrlo sofisticiranim proturaketnim sistemima. Kao što sam rekao, imamo dvije stalne grupe za protuminsko djelovanje koje su uvijek spremne. Dakle, postoje kapaciteti u NATO-u koji, ako bi NATO bio pravilno angažovan i ako bismo mogli postići dogovor, predstavljaju veliku priliku da NATO bude dio ovog napora. RSE: Ako tenzije nastave rasti, koliko je važna evropska podrška za održavanje američkih operacija u moreuzu? S obzirom na to da američki državni sekretar Marco Rubio putuje u Rim kako bi o tome razgovarao sa saveznicima, i da postoji prostor, kako ste ranije rekli, za pregovore, kakvu ulogu vidite za Evropu u narednoj fazi ove krize? Breedlove: Lično, ovo je moje mišljenje. Smatram da je izuzetno važno. [Ruski predsjednik Vladimir] Putin i [kineski predsjednik] Xi Jinping pružili su podršku Iranu. I mislim da se Iran osjeća da je u dobroj poziciji jer trenutno u ovoj operaciji gleda samo Izrael i Sjedinjene Države. I dok god Iran, gospodin Xi i gospodin Putin uspijevaju manevrisati kako bi zadržali zapadne saveznike izvan operacije, cijeli teret ponovo pada na Izrael i Sjedinjene Države. To bi bio teži put za Sjedinjene Države, ali vjerujem da su SAD posvećene da učine ono što moraju, sa ili bez saveznika, samo bi bilo bolje da gospodin Xi, gospodin Putin i vjerski lideri u Iranu vide da su Sjedinjene Države podržane od drugih članica zapadnog svijeta koje su zainteresovane za ovo, uključujući čak i zemlje poput Južne Koreje, Japana, Australije, Novog Zelanda i drugih. Bilo bi dobro da ove tri države, Rusija, Kina i Iran, vide da su zapadne zemlje usklađene u naporu da to učine. RSE: Ako su izvještaji tačni da Vladimir Putin aktivno podržava Iran, uključujući navodno dijeljenje obavještajnih podataka, zar to samo po sebi ne zahtijeva jedinstven odgovor NATO-a? I koliko šteti koheziji saveza kada protivnici djeluju sve koordiniranije, dok saveznici ostaju podijeljeni oko toga da li i kako se angažovati? Breedlove: Prije nekoliko godina rekao sam nešto što se ljudima nije svidjelo, ali je privuklo pažnju. A to je, znate, ako vas neprijatelj napada, a vi se međusobno nadmećete, organizujete ili razmišljate o njemu, on pobjeđuje. Suština je da imamo neprijatelja, u ovom slučaju Iran, kojeg podržavaju dvije sile koje ne žele dobro Sjedinjenim Državama ili Zapadu uopšte. Dakle, oni su ujedinjeni u svom naporu, a mi nismo ujedinjeni u našem. I to će dugoročno biti problem. RSE: Neki saveznici od početka tvrde da ovo nije njihov rat. Ali s obzirom na ono što ste opisali, rusku podršku Iranu i paralelnu podršku Irana Rusiji u Ukrajini, ne proširuje li to efektivno sukob u širi sigurnosni izazov za cijeli savez? Breedlove: Kada sam bio SACEUR, naučio sam da ne mogu diktirati pojedinačne politike suverenim državama. Suverene države će morati same donijeti odluke o tome da li će podržati ili ne. I mislim da će mnoge od njih, ako "izračunaju", razumjeti šta to znači za njih: da, nisu započele ovaj rat, ali sada imamo rat i on počinje ozbiljno uticati na energetske mogućnosti za druge zemlje na Zapadu i neke naše saveznike na Dalekom istoku. Dakle, moglo bi se nadati da će, dok ove suverene države razmatraju da li da se uključe ili ne, uvidjeti vrijednost toga da ne dopuste gospodinu Xiju, gospodinu Putinu i režimu u Iranu da dugoročno određuju cijene energije i energetsku politiku. RSE: Koji izlazni putevi trenutno postoje koji bi mogli deeskalirati unutrašnje tenzije bez slanja signala slabosti NATO-a? Breedlove: Oni [NATO saveznici] moraju odlučiti da li će se uključiti ili će neka "koalicija voljnih" ili pojedinačne države postati uključene, ili neće. Dakle, oni su trenutno na izlaznoj rampi. Nisu angažovani. RSE: Kada je riječ o Hormuškom moreuzu, predsjednik Donald Trump je više puta rekao da SAD ne zavise od moreuza na isti način kao Evropljani i da bi Evropljani koji imaju koristi trebali preuzeti inicijativu. Mogu li oni bez SAD-a to uraditi sami? Breedlove: Mislim da bi bilo vrlo teško za NATO da to uradi bez Sjedinjenih Država. Imamo savez. Zašto ne bismo iskoristili priliku da radimo na ispravan način kao saveznici i zajedno riješimo ovo? To je, mislim, put kojim želimo ići. RSE: Na kraju, generale, rizikuje li NATO da djeluje podijeljeno u trenutku kada njegovi protivnici, uključujući Rusiju, Kinu i Iran, djeluju sve koordiniranije? I na kraju, da li ova kriza jača jedinstvo saveza ili rizikuje da ubrza transatlantsko udaljavanje? Breedlove: Ovo je mnogo veće od NATO-a, mnogo, mnogo veće od NATO-a. Kina ovo posmatra i vjerovatno je sretnija nego ikad. Vide Zapad podijeljen. Putin je tokom cijelog vremena na čelu Rusije pokušavao razdvojiti Sjedinjene Države od NATO-a. Mora da je presretan onim što vidi. Dajemo mu najveći poklon koji je ikada imao kao lider, i moramo smisliti kako to popraviti. Neprijatelji Zapada ne trebaju vidjeti Zapad kako se međusobno sukobljava, a lideri Zapada, mislim, ako zaista prepoznaju signal koji šalju Xiju i Putinu našim podjelama, mislim da bi zastali i preispitali gdje se nalazimo, i vjerujem da je to važno. Zato kažem: sada imamo priliku da ovo ponovo sastavimo, postavimo u pravi kontekst i onda kroz saradnju izađemo iz ovog problema.

Kako tenzije rastu u Hormuškom moreuzu nakon što je predsednik Donald Trump objavio Projekat Sloboda, napor da se pokrene komercijalni brodski saobraćaj, krhko primirje između Vašingtona i Teherana deluje sve napetije. Brodski gigant Maersk saopštio je da je jedan od njegovih brodova uspešno prošao moreuz pod zaštitom američke vojske 4. maja, čak i dok rizici i dalje postoje. Uz pitanja o tome kako će američka mornarica obezbediti pomorski saobraćaj pod aktivnom pretnjom i da li trenutni pristup može sprečiti širi sukob, RSE je razgovarao sa penzionisanim viceadmiralom Robertom Murrettom. Bivši direktor Nacionalne geoprostorno-obaveštajne agencije (NGA) i visoki obaveštajni zvaničnik pri Združenoj komandi snaga SAD, Murrett je sada profesor na Maxwell školi za građanstvo i javne poslove Univerziteta u Syracuse i zamenik direktora njegovog Instituta za bezbednosnu politiku i pravo. RSE: Admirale, počnimo sa najnovijim dešavanjima u Hormuškom moreuzu – američke snage navodno uništavaju iranske brodove, rakete lete ka UAE i prekid vatre visi o koncu. Sa vaše tačke gledišta kao bivšeg šefa NGA i nosioca drugih visokih obaveštajnih funkcija, da li smo već prešli tačku "krhkog mira" i efikasno se vratili u sukob? Murrett: Odlična primedba. Rekao bih da to svakako predstavlja veoma značajno povećanje nivoa sukoba tamo. Aktivnosti koje su se odigrale u poslednja 24 sata ili tako nešto veoma su zabrinjavajuće zbog onoga što nagoveštavaju u pogledu širenja obima sukoba. Na primer, Ujedinjeni Arapski Emirati i dva broda koja su napadnuta u njihovoj blizini, s druge strane Hormuškog moreuza, deo su te zabrinutosti. Takođe, i dešavanja u samom Zalivu, kao i napadi u oba smera - uključujući i to da je američka mornarica potopila male čamce koje su Iranci rasporedili - dovode nas u veoma opasnu poziciju. RSE: Kako se situacija pogoršava, predsednik Donald Trump pokreće Projekat Sloboda, ali bez pune pomorske pratnje. Rekli ste da su prvih nekoliko dana ključni. Da li je ovaj plan stabilizacioni potez? Murrett: Rekao bih da je sve što možemo da uradimo da otvorimo i obezbedimo slobodan tranzit i slobodu plovidbe - kao što vidimo u mornarici - kroz Hormuški moreuz vredno istražiti. Ideja da se to učini bez ikakvog sporazuma sa iranske strane je prilično izazovna, na osnovu pomorske geografije - koliko je moreuz uzak - ali i opcija koje Iran ima za prilično značajne napade, posebno manjim brodovima, bespilotnim letelicama, bespilotnim površinskim brodovima, pa čak i, potencijalno, bespilotnim podmorskim platformama. Dakle, sa taktičkog stanovišta, sa pomorske perspektive, to je teško. Ali sve što možemo da uradimo da pokušamo da otvorimo slobodnu plovidbu u moreuzu što je pre moguće svakako je vredno istražiti. Taktički izazoviRSE: Hajde da se detaljnije pozabavimo time - kako izgleda prava operacija pratnje američke mornarice pod vatrom? Po čemu bi se razlikovala od onoga što se trenutno pokušava? Murrett: Postoje različiti načini na koje se to može uraditi, i na osnovu onoga što se danas dogodilo, svakako je naglasak stavljen na sredstva iz vazduha, a ne na pratnju iz neposredne blizine. Na primer, saopštenje Bele kuće govorilo je o vođenju brodova kroz dodatnu bezbednosnu zonu bliže južnim prilazima blizu Omana. Ali poenta koju bih istakao je da ne morate biti u neposrednoj blizini brodova koji se prate da biste obezbedili bezbednost. Napadi koje smo danas videli uključivali su helikoptere, a siguran sam da postoje i druge letelice koje pružaju podršku. Ako pogledate neke od operativnih mapa Pentagona, mnogi od uključenih brodova zapravo se nalaze izvan moreuza - neki u Omanskom zalivu, pa čak i u severnom delu Arapskog mora. Dakle, radi se o složenoj taktičkoj situaciji, ali suština je da se bezbednost može obezbediti i sa distance, naročito uz snažnu vazdušnu podršku, koja je ovde ključna komponenta. RSE: Centralna komanda SAD, pod komandom admirala Brada Coopera, kaže da američke snage reaguju defanzivno – "pucaju ako se na njih otvori vatra". Da li je to održivo u tako prepunom koridoru? Murrett: Zavisi od toga kako definišete odbranu. Mislim da Admiral Cooper radi odličan posao i imam veliko poverenje u rad Pete flote SAD-a. Ipak, to je veliki izazov. Postoje različite vrste odbrambenih operacija, uključujući ono što nazivamo "aktivnom odbranom". To ulazi u sivu zonu. Suočavate se sa pretnjama - na površini, u vazduhu ili potencijalno pod vodom - i možda ćete morati da reagujete iz odbrambenih razloga čak i ako ne predstavljaju neposrednu, direktnu pretnju. Još jedna ključna stvar je izazov zaštite trgovačkih brodova. Oni se kreću relativno sporo, a ulivanje sigurnosti kapetanima brodova i, što je važno, osiguravajućim kompanijama, nešto je što još uvek nije postignuto. Većina osiguravača i dalje nije spremna da pruži pokriće za prolazak kroz moreuz, i to predstavlja veliku prepreku. RSE: Istakli ste nepoznanice. Šta vas najviše brine večeras: pogrešna procena, eskalacija ili ekonomska paraliza? Murrett: Najveća briga bi bila potpuna eskalacija – nešto što koristi ovaj trenutak kao polaznu tačku i potpuno negira prekid vatre koji je trenutno labavo na snazi. To bi moglo proširiti sukob izvan Hormuškog moreuza i značajno povećati njegov intenzitet. Druga briga je da li možemo da obezbedimo dovoljnu bezbednost da bismo omogućili velikom broju brodova – trenutno zarobljenih u Persijskom zalivu – da bezbedno prolaze. To zahteva poverenje ne samo kapetana brodova već i korporativnog rukovodstva i osiguravača. Najbolji način da se to postigne bio bi neka vrsta sporazuma sa Iranom. Sve dok Iran može da drži brodove u opasnosti – s obzirom na geografiju – to će ostati veoma težak izazov. Moć geografijeRSE: Iran izgleda veruje da ima prednost ugrožavajući pristup kroz moreuz. Iz obaveštajne perspektive, da li je ta moć stvarna? Murrett: Rekao bih da je stvarna. To ne znači da se ne može ublažiti, ali Iran ima značajnu moć zbog geografije i kapaciteta. Istovremeno, u velikom je interesu Irana da zadrži moreuz otvorenim, s obzirom na to koliko njegova ekonomija zavisi od izvoza koji se kreće kroz njega. Naš vojni stav je važan u stvaranju prednosti za diplomatsko rešenje koje bi omogućilo slobodnu i otvorenu plovidbu. RSE: Aludirali ste na to, ali hajde da to povežemo sa strategijom: ako Iran signalizira snagu kroz ometanje, da li ograničeno raspoređivanje američkih snaga – vođenje bez pune pomorske pratnje – rizikuje da pojača narativ Teherana? Murrett: Ne bih rekao da ga pojačava, ali odražava realnu procenu onoga što Iran može da uradi, s obzirom na njegov položaj na obali i niz opcija. To je pragmatičan pristup koji uzima u obzir operativno okruženje. RSE: Služili ste na najvišim nivoima pomorske obaveštajne službe – koliko brzo situacija poput ove može da preraste od incidenata sa brodovima do potpune pomorske konfrontacije? Murrett: Može eskalirati veoma brzo – ali može i da se kreće u drugom smeru. Nema sumnje da Iran ima mogućnost da proširi sukob, a već smo videli zabrinjavajuće akcije u UAE u poslednja 24 sata. Ako bi odlučili da to prošire na druge regionalne partnere, to bi bilo izuzetno ozbiljno. Mogli bi brzo da podignu nivo eskalacije, ali u ovom trenutku ne vidim jasne dokaze da to nameravaju - uprkos zabrinjavajućim signalima. RSE: U međuvremenu, evropski saveznici oklevaju. Predsednik Emmanuel Macron kaže da Francuska neće učestvovati. Da li je ovo oklevanje znak da ako saveznici vide strateške rizike - da li postoji nešto što američke obaveštajne službe vide, a možda oni ne? Murrett: Ne bih to rekao. Naši evropski saveznici - uključujući Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo - imaju čvrsto razumevanje situacije. Njihove procene su u skladu sa našim, i postoji snažna razmena obaveštajnih podataka. Zemlje u Aziji, poput Japana i Južne Koreje, takođe su duboko zainteresovane za obnavljanje slobodne plovidbe kroz moreuz. Postoji široka saglasnost o rizicima i izazovima. RSE: Hajde da razgovaramo o mogućnostima – evropske mornarice imaju specijalizovana sredstva za razminiranje koja SAD trenutno nemaju. Bez njih, da li se moreuz zaista može obezbediti? Murrett: Najbolji način da se obezbedi bezbednost moreuza jeste kroz diplomatski sporazum. Ako Iran odluči da rasporedi mine, bespilotne sisteme ili primeni taktiku "rojeva" sa malim čamcima, to su vrlo realne pretnje. Ali naše razumevanje tih rizika deli se sa saveznicima i postoji trezveno sagledavanje tog izazova. RSE: Šta se dešava sledeće ako se pogodi američki ratni brod ili tanker pod pratnjom? Murrett: To bi predstavljalo veoma tešku odluku za Belu kuću. Manje je verovatno da će američki ratni brod biti pogođen zbog svojih odbrambenih sposobnosti, ali je komercijalni brod ranjiviji. Ako se to desi, morao bi postojati neki oblik odgovora. Kako će taj odgovor izgledati zavisilo bi od okolnosti, ali idealno bi bilo da bude ograničen i proporcionalan. RSE: Konačno, šta bi bio "uspeh" u narednih nekoliko dana? Murrett: Uspeh bi bio diplomatsko rešenje u kojem Iran pristane da slobodno i otvoreno prolazi kroz Hormuški moreuz, uzdrži se od daljih napada na regionalne partnere i smanji destabilizujuće aktivnosti. Idealno bi bilo da to uključuje i korake ka ograničavanju njegovog nuklearnog programa, slično prošlim sporazumima, uz inspekcije i transparentnost. Taj ishod bi služio ne samo Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima, već i iranskom narodu.