Ukrajinski radnici obavljaju hitne popravke na ovom istorijskom zdanju, delu manastirskog kompleksa Kijevsko-pečerske lavre, koji je pod zaštitom UNESCO-a, a oštećen je u napadu izvedenom u noći između 14. i 15. juna. Iako su najvredniji predmeti na vreme izmešteni na sigurno, stručnjaci upozoravaju da čađ od požara i prodor vlage i dalje ugrožavaju preostale artefakte. Procene su da bi potpuna obnova mogla da traje i do godinu dana.

Iranske vlasti osudile su pevačicu Parastu Ahmadi na kaznu od 74 udarca bičem zbog nastupa u videu na Jutjubu koji je u poslednje dve godine prikupio 2,9 miliona pregleda. Ahmadi je 2024. godine otpevala poznatu patriotsku pesmu "From the Blood of the Youth" u praznom pozorištu uz pomoć osam muzičara i ekipe.I oni su osuđeni na bičevanje, zabranu putovanja i zabranu bilo kakvih "umetničkih aktivnosti" u naredne dve godine. Ahmadi je optužena za "vređanje javnog reda i mira" nakon što je nastupila bez hidžaba, marame za glavu koje je propisala iranska policija za moral.

Okvirni sporazum sa Iranom dao je trenutni podsticaj tržištima, s rastom akcija i padom cena nafte. Međutim, da li će se to pretočiti u trajne ekonomske dobitke u velikoj meri će zavisiti od pomorskog saobraćaja u Ormuskom moreuzu. Odmah u satima nakon što su predsednici SAD i Irana 17. juna potpisali memorandum o razumevanju za okončanje rata, pojavili su se znaci da je saobraćaj počeo da oživljava, pokazuju informacije kompanije Vinvard (Windward), koja obezbeđuje podatke i analize za pomorski saobraćaj. Glavna analitičarka kompanije Vivarda Mišel Vize Bokman (Michelle Wiese Bockmann) rekla je na onlajn brifingu da je 18 brodova prešlo moreuz između 18 časova 17. juna i 14 časova po Griniču 18. juna, što je opisala kao "znak poverenja u sporazum". Ona je rekla da se konkretno radi o tankeru za tečni prirodni gas (LNG) pod francuskom zastavom, dva tankera pod hongkonškom zastavom, brodu za prevoz vozila pod italijanskom zastavom, tankeru za naftu pod japanskom kontrolom i tankerima pod saudijskom zastavom. Deset brodova je isplovilo iz Persijskog zaliva nakon što su u tom moru bili blokirani 109 dana zbog rata koji je počeo vazdušnim napadima SAD i Izraela na Iran 28. februara. Pre rata, oko 20 odsto svetskih isporuka nafte prolazilo je kroz Ormuski moreuz, kao i velike količine tečnog prirodnog gasa, đubriva i drugih važnih proizvoda i roba. 'Kapanje' brodova"Počeće kao kapanje, ali svakako je to veoma dobar znak, rani znak da postoji poverenje u tranzit ka spolja", rekla je Bokman. "Tranzit je u proseku iznosio oko sedam brodova dnevno u prve dve nedelje juna dok nismo dobili vest o ovom sporazumu (14. juna). A ukupan obim tranzita dosad u junu već premašuje 156 koje smo imali u maju. Svakako vidimo da se sve ubrzava", dodala je ona. Ben Kejhil (Cahill), nerezidentni viši saradnik u Globalnom energetskom centru Atlantskog saveta, ukazao je da ovo kapanje mora da se pojača da bi se ostvarila nada u ekonomsku mirovnu dividendu. "Sve se vrti oko tankerskog saobraćaja. Sporazumi na papiru nemaju mnogo značaja osim ako zaista ne pokrenu ponovni protok nafte kroz Ormuski moreuz, jer će to svi pratiti – broj tankera koji izlaze iz moreuza da bi prevozili naftu, gas i druge proizvode na tržište", rekao je on za RSE. "Ali takođe, ulazak tankera u moreuz, jer će se tada nastaviti normalne operacije utovara i kada se može nastaviti i proizvodnja nafte i gasa širom Bliskog istoka. Morate pratiti dvosmerni tankerski saobraćaj", dodao je on. To je pravi test. Brodske kompanije moraju biti uverene da njihovi brodovi ako uđu u Persijski zaliv, neće tamo ponovo biti blokirani usled obnavljanja neprijateljstava. To je ključno za ponovno pokretanje utovara tankera za naftu iz iračkih, kuvajtskih i saudijskih lučkih postrojenja i za prenos katarskog tečnog prirodnog gasa. Prema sporazumu, Vašington je takođe izdao izuzeće od sankcija na iransku naftu, što daje dodatni potencijalni ekonomski podsticaj. Vinvard je takođe pratio iranske brodove koji se kreću kroz moreuz, kao i tankere za LNG i naftu pod kontrolom Irana koji se kreću ka zapadu iz jugoistočne Azije kroz Malajski moreuz – očigledno uvereni da će moći da se utovaruju u iranskim lukama sada kada je ukinuta američka pomorska blokada iranskih luka i voda. Prvi test je na moruIpak, optimistično raspoloženje traje samo dok traje sporazum. "U svemu ovome postoji element dokaza izvodljivosti", rekao je za RSE Najsan Rafati, viši analitičar za Iran u Međunarodnoj kriznoj grupi. "Prvi test je na moru. Da li saobraćaj u Ormuzu počinje da se povećava? Da li Iranci i dalje pokušavaju da uznemiravaju brodove ili ispaljuju dronove na njih? Da li SAD dozvoljavaju iranskim brodovima da prođu kroz kordon", dodao je on. Drugi ključni testovi održivosti moreuza uključuju premije osiguranja, prisustvo morskih mina i pitanje naplata prolaza. U tekstu američko-iranskog memoranduma se navodi: "Saobraćaj komercijalnih brodova će odmah početi i, uzimajući u obzir potrebu za uklanjanjem tehničkih i vojnih prepreka i razminiranjem od strane Islamske Republike Iran, biće potpuno uspostavljen u roku od 30 dana." Ipak, u ovoj fazi nema detalja o tome kada će početi razminiranje i ko će to raditi. Sporazum takođe navodi da je Iran pristao na tranzit kroz Ormuski moreuz bez naplata 60 dana, do daljih razgovora s američkim pregovaračima. Bokman je rekla da je južna ruta kroz moreuz u omanskim vodama i da, kada se to deminira, pitanje naplate prolaza postaje nevažno. Teheran je govorio o uvođenju "naknada za pomorske usluge" u saradnji s Omanom, ali je Bokman rekla da ne misli "da će to proći". Po pitanju osiguranja, ona je za RSE rekla da je "prerano reći" da li će troškovi početi da se smanjuju. "Znamo da se dodatne premije, koje su deo ratnih rizika za ulazak u takozvana navedena područjaa, svakodnevno preračunavaju. One se određuju kao procenat od vrednosti trupa broda. Pre rata, iznosile su manje od jedan odsto vrednosti trupa. A onda smo videli da su skočile na između tri i pet odsto, ponekad i do 10 odsto", rekla je ona, dodajući da bi povratak na niže premije bio važan da bi se brodski saobraćaj vratio na normalan nivo. Kejhil je rekao da ne očekuje da se troškovi osiguranja brzo stabilizuju, ali da to nije glavni problem. "Problem je bio u tome što vlasnici brodova jednostavno nisu želeli da izlože svoje posade riziku. Kada budu imali tu sigurnost, tu bezbednost, taj osećaj da je u redu ponovo da plove, mislim da ćete videti prilično brz rezultat", rekao je on. Kraj Ormuza?Iran je blokirao saobraćaj kroz moreuz kao odgovor na vazdušne napade SAD i Izraela kojima je rat počeo 28. februara. Taj potez je doveo do previranja na globalnim tržištima, izazvao akutnu nestašicu goriva širom Azije i naveo proizvođače nafte i gasa iz Zaliva da počnu da se pitaju da li treba da pripreme druge rute isporuka na tržišta. Saudijska Arabija je povećala protok na svom cevovodu Istok-Zapad, pumpajući sirovu naftu do luke Janbu na Crvenom moru kako bi zaobišla moreuz. Ujedinjeni Arapski Emirati su pronašli slično rešenje, koristeći svoj cevovod do luke Fudžejra, u Omanskom zalivu. Iran je gađao obe rute tokom sukoba, ali nijedna nije bila toliko ranjiva kao moreuz. To je navelo neke da pretpostave da je rat Iranu obezbedio buduće oružje koje ima čak i veći uticaj nego što bi imao nuklearni arsenal – naime, mogućnost isključivanja globalnih trgovinskih tokova kad god mu se prohte. Međutim, ne slažu se svi. "Jedna od lekcija ove epizode je da je opasno biti previše zavisan od jedne tačke zagušenja. I naravno, Ormuski moreuz je za naftu najkritičnija tačka zagušenja na svetu", rekao je Kejhil. "Kupci u zemljama uvoznicama će ponovo proceniti rizik snabdevanja i rizik tranzita preko Bliskog istoka na zaista značajne načine", dodao je on. "Postoji izvesna skepsa da će Ormuski moreuz ikada više činiti tako veliki udeo globalnog tranzita i izvoza nafte. Obilazni cevovodi su u toku. Ljudi će istraživati alternativnu infrastrukturu."

Više ukrajinskih dronova pogodilo je naftnu rafineriju u Moskvi rano jutros, 18. juna, saopštili su ruski zvaničnici. Reč je o drugom napadu ove nedelje na najvećeg dobavljača goriva u tom regionu. Napadi su zabeleženi i u ruskim oblastima Rostov i Belgorod. Prema navodima vlasti, u napadu je povređeno najmanje 16 osoba.

Veliki ukrajinski napad na moskovsku rafineriju nafte 18. juna mogao bi da pogorša sve veću nestašicu goriva koja se širi Rusijom.

Sporazum između SAD i Irana o okončanju sukoba i ponovnom otvaranju Ormuskog moreuza neizbežno se poredi sa Zajedničkim sveobuhvatnim akcionim planom (JCPOA) iz 2015, koji je sa Teheranom postigla administracija tadašnjeg predsednika SAD Baraka Obame. Taj sporazum oštro je kritikovao njegov naslednik Donald Tramp, koji je 2018. tokom odlučio da se SAD povuče iz sporazuma. Tramp je više puta tvrdio da će njegov sporazum biti bolji, iako tekst koji je potpisao u Versaju nije konačan i ostavlja mnoga pitanja o kojima će se pregovarati narednih 60 ili više dana. "Da je bilo lako, rešili bismo to još pre, znate, dva rata", rekao je za Radio Slobodna Evropa (RSE) Najsan (Naysan) Rafati, viši analitičar za Iran u Međunarodnoj kriznoj grupi, aludirajući i na prošlogodišnji dvanaestodnevni rat u junu i na ovogodišnje sukobe koji su ponovo izbili nakon američko-izraelskih vazdušnih napada 28. februara. "Temelji iranskog nuklearnog programa od prošlog juna značajno su se promenili u odnosu na vreme kada je važio JCPOA", dodao je on. Šta je sadržao sporazum iz 2015?Jedna stvar koja se nije promenila jeste da je Iran i tada negirao da želi da razvije nuklearno oružje, ali je obogaćivao uranijum do nivoa iznad onoga potrebnog za civilne svrhe. To je bio ključni problem tada, kao i danas. Ključni elementi JCPOA bili su da Iran iz zemlje izmesti 98 odsto svojih zaliha obogaćenog uranijuma, prihvati ograničenja budućeg obogaćivanja na nivo znatno ispod onog potrebnog za nuklearno oružje, stavi deo centrifuga van upotrebe i omogući da sve to nadgledaju inspektori Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA). Sve to bilo je praćeno nizom tehničkih detalja, poput tačnih nivoa obogaćivanja, količina materijala, lokacija skladištenja i konkretnih modela centrifuga. Pored toga, Iran se obavezao da neće razvijati nuklearno oružje. Zauzvrat, međunarodne sankcije povezane sa nuklearnim programom (ali ne i sa drugim pitanjima, poput podrške oružanim grupama na Bliskom istoku, raketnog programa ili kršenja ljudskih prava) bile bi ukinute nakon što se potvrdi da Iran ispunjava obaveze. Iran je takođe dobio pristup zamrznutim sredstvima u inostranstvu, čija je vrednost bila sporna i procenjivana između 50 i 100 milijardi dolara, kao i isplatu američke vlade od ukupno 1,3 milijarde dolara. Sporazum je imao mehanizam za rešavanje sporova i tzv. "sunset" klauzulu ili klauzulu o isteku koja je važila do 2030. godine. Odobrio ga je Savet bezbednosti UN. Sporazumu su se opirali sa obe strane američkog Kongresa, jer su kritičari smatrali da ograničava iranski nuklearni program umesto da ga potpuno ukine. Drugi su ukazivali da ne rešava šira pitanja zbog kojih je Iran bio međunarodno izolovan. Sankcije Iranu su ukinute nakon što je IAEA verifikovala sporazum u januaru 2016, a Vašington je 2017. dva puta potvrdio da se Iran pridržava sporazuma. Put ka ratuU maju 2018. Tramp je povukao SAD iz sporazuma, nazvavši ga "lošim i jednostranim". Između 2020. i 2021. Iran je počeo da povećava broj centrifuga i nivo obogaćivanja uranijuma, prema izveštajima IAEA, zbog čega su Velika Britanija, Francuska i Nemačka (E3) ocenile da Teheran više ne poštuje sporazum. U junu prošle godine Izrael i SAD izveli su vazdušne napade na iranska nuklearna postrojenja, upozoravajući da je Iran blizu razvoja nuklearnog oružja. Pentagon je kasnije procenio da je operacija "Midnight Hammer" unazadila program za do dve godine, iako postoje različite procene o obimu štete. "Naneta je velika šteta i postrojenjima i delu visokih kadrova uključenih u nuklearni program. Međutim, nije bilo inspekcija na terenu na ključnim lokacijama. IAEA je imala pristup nekim objektima, ali ne i glavnim postrojenjima za obogaćivanje koja su bila meta napada", rekao je Rafati. Iran je nakon toga ograničio nadzor IAEA. U septembru prošle godine aktivirana je i tzv. "snapback" klauzula JCPOA. To znači da su sankcije UN ponovo uvedene zbog nepoštovanja sporazuma. E3 su pokrenule taj proces nakon što je Iran odbio da omogući pun pristup inspektorima IAEA i transparentnost u vezi sa zalihama obogaćenog materijala. Nakon sukoba u junu 2025, Vašington i Teheran ponovo su pokrenuli nuklearne pregovore, koji su prekinuti kada su 28. februara počeli američko-izraelski napadi. Šta dalje?Memorandum o razumevanju koji su 17. juna potpisali Tramp i iranski predsednik Masud Pezeškijan (Pezeshkian )predviđa trenutno ukidanje američkih naftnih sankcija Iranu, dok se kraj šireg režima sankcija i oslobađanje zamrznute imovine uslovljava time da Iran ispuni obaveze, poput razblaživanja visoko obogaćenog uranijuma pod nadzorom IAEA. "Ne oslanjamo se na poverenje", rekao je jedan visoki američki zvaničnik tokom razgovora sa novinarima 17. juna. Pitanje obogaćivanja uranijuma ostaje otvoreno za dalje pregovore, dok Iran "ponavlja da neće nabavljati niti razvijati nuklearno oružje". Kao i JCPOA, i ovaj memorandum je naišao na kritike, uključujući nezadovoljstvo pojedinih republikanskih zakonodavaca koji smatraju da je Vašington dao previše za premalo. Maks Majzliš (Max Meizlish), viši analitičar u Fondaciji za odbranu demokratija, izrazio je zabrinutost zbog ukidanja naftnih sankcija. "Ako je ovo zaista sporazum zasnovan na učinku, svako ublažavanje sankcija treba vezati za konkretno ponašanje režima, a ne samo za učestvovanje u pregovorima, potpisivanje memoranduma i otvaranje moreuza", rekao je za RSE. "Kongres neće lako odustati bez značajnih reformi u Iranu. Videćemo šta će SAD na kraju zahtevati", dodao je. Majzliš je takođe kritikovao to što sporazum ne pominje druge "problematične aktivnosti" Irana, kao što su raketni program i podrška grupama poput Hezbolaha. Na isti način je kritikovan i prošli sporazum - JCPOA. Danas je situacija drugačija nego 2015, nakon dva rata koji su teško pogodili iransku ekonomiju i nuklearnu infrastrukturu. Ti sukobi su značajno oslabili poverenje i zakomplikovali razgovore. JCPOA nije bio samo bilateralni proces između SAD i Irana. Rusija, Kina, Velika Britanija, Francuska i Nemačka učestvovale su u pregovorima koji su trajali gotovo dve godine. Memorandum o razumevanju (MOU) navodi da će pregovarači težiti postizanju sporazuma u roku od 60 dana, ali i da taj rok može biti produžen. Rafati je rekao da će pregovori morati da budu tehnički zahtevniji i složeniji nego što su bili do sada tokom 2025. i 2026. "Čak i kada su se vodili u Omanu ili Rimu, bili su to glomazni posredni pregovori vođeni u kratkim vremenskim intervalima, praktično između doručka i večere", objasnio je. "Da li će ih pratiti stručne delegacije koje će se zaista baviti detaljima nuklearne neproliferacije i ublažavanjem sankcija? Te tehničke delegacije bile su prisutne na nekim, ali ne na svim prethodnim pregovorima… ako postoji ambicija da se to okonča u roku od 60 dana, biće potrebni prilično redovni, ovlašćeni i tehnički kompetentni timovi stručnjaka sa obe strane“, dodao je.

Desetine fudbalskih navijača istakle su staru iransku zastavu tokom meča Irana i Novog Zelanda na Svetskom prvenstvu, uprkos zabrani FIFA. Zastava sa grbom lava i sunca, bila je državna zastava pre Islamske Revolucije 1979. godine, a danas je simbol otpora teokratskoj vlasti u zemlji. U velikom broju koriste je i iranski monarhistički emigranti.

Sjedinjene Američke Države i Iran dogovorili su se o obustavi neprijateljstava i ponovnom otvaranju Hormuškog moreuza, dok nekoliko ključnih pitanja, uključujući nuklearni program Teherana, ostaje predmet rasprave. Zvaničnici navode da su dvije strane već digitalno potpisale okvirni sporazum, dok se formalna ceremonija potpisivanja očekuje 19. juna. Radio Slobodna Evropa je razgovarao s Ginom Abercrombie-Winstanley, bivšom američkom diplomatkinjom i sadašnjom istaknutom članicom Atlantskog vijeća, fokusiranom na sigurnost i strategiju Bliskog istoka, kako bi analizirali šta je postignuto, šta je ostalo neriješeno i na šta bi svijet trebao obratiti pažnju u narednom periodu. Kao bivša ambasadorica i visoka zvaničnica u State Departmentu, Ministarstvu odbrane i Vijeću za nacionalnu sigurnost, Abercrombie-Winstanley služila je u Bagdadu, Džakarti i Kairu, te je bila prva žena koja je predvodila američku diplomatsku misiju u Saudijskoj Arabiji. RSE: Neki zvaničnici ono što je dogovoreno između SAD-a i Irana nazivaju memorandumom o razumijevanju, dok ga drugi već oslovljavaju kao mirovni dogovor. S diplomatskog stajališta, kako bismo to trebali zvati? I šta je, zapravo, postignuto? Abercrombie-Winstanley: Rekla bih da je, iz diplomatske perspektive, riječ "dogovor" zapravo pogrešan izraz. U diplomatiji ne pravimo "dogovore", već sporazume i razumijevanja. Zato smatram da je izraz "razumijevanje" najprikladniji. Memorandum o razumijevanju je prikladan jer još nije sve dogovoreno. Kada imate neriješena pitanja koja zahtijevaju dalju analizu i pregovore, ali imate opšte razumijevanje o tome kuda želite ići i šta želite postići, onda imate razumijevanje. Zato vjerujem da je memorandum o razumijevanju ispravan termin. Ovo su, zaista, prvi koraci, nadajmo se prema mirovnom sporazumu, ali ipak samo prvi koraci. RSE: Nameće se očito pitanje: koliko je ovo razumijevanje održivo? Koji su minimalni uslovi koje Washington i Teheran moraju ispuniti da se ono ne bi urušilo prije nego što se postigne konačni sporazum? Abercrombie-Winstanley: Postavili ste najvažnije pitanje, jer mnogo toga radi protiv održivosti ovog razumijevanja. Prije svega, riječi su važne. Čuli smo Irance kako govore da će moreuz ostati pod njihovom kontrolom i da bi mogli naplaćivati naknade. Čuli smo predsjednika i potpredsjednika Sjedinjenih Država da prolaz neće biti podložan naplati. Ali "naknada/tranzitna taksa" je vrlo specifična riječ. Obje tvrdnje bi mogle biti tačne, zavisno od interpretacije. Vrlo je moguće da postoje različita tumačenja, a nećemo znati dok ne vidimo tačan pisani tekst da li postoji bilo kakav formulisan tekst u zagradama, šta znači da je ostalo neriješeno više od jednog tumačenja. U sporazumima, a svakako i u razumijevanjima, ponekad se pojavljuju takve formulacije u zagradama. Nuklearno pitanje odloženoRSE: Visoki američki zvaničnici kažu da dokument namjerno odlaže najteža pitanja, posebno nuklearni program Irana. Kako bi se ovaj pristup trebao shvatiti u diplomatskom smislu i kakve bi implikacije mogao imati na sljedeću fazu pregovora? Abercrombie-Winstanley: Iz perspektive Irana, sigurna sam da je to odlična stvar. Iz perspektive SAD-a, to je vjerovatno bilo neophodno. Iz različitih curenja informacija bilo je jasno da ne postoji preklapanje u stavovima o tome kako je najbolje krenuti naprijed kada je riječ o nuklearnom dosijeu. Davanje više vremena je ono što nazivamo mjerom izgradnje povjerenja: riješite stvari oko kojih se možete složiti, provedite ih i vidite može li se izgraditi povjerenje kako biste se kasnije pozabavili težim pitanjima. Dakle, odgađanje tog pitanja je vjerovatno bilo nužno s američke strane, a vrlo poželjno za Irance, jer oni u ovoj fazi nisu odustajali od onoga što su Amerikanci željeli. Sada, kako novac bude priticao Irancima, bilo kroz odmrzavanje sredstava ili ublažavanje sankcija, oni mogu obnoviti svoju ekonomiju i sanirati štete. Ako se uspostave komercijalni sporazumi, to bi moglo omogućiti veće razumijevanje i povjerenje, tako da se teža pitanja mogu rješavati kasnije. RSE: Jedna od glavnih odredbi je ponovno otvaranje Hormuškog moreuza. Pored očiglednih ekonomskih implikacija, kakav diplomatski signal to šalje? Abercrombie-Winstanley: Ekonomske implikacije su najvažnije. One su kritične ne samo za Iran, koji mora prodavati naftu, već i za globalnu ekonomiju. To je bila glavna razlika između Sjedinjenih Država i Izraela. Sjedinjene Države su osjetile težinu globalnih ekonomskih posljedica daleko više nego Izrael. To razilaženje u prioritetima navelo je Washington da teži ovom razumijevanju. Bilo je imperativ otvoriti tjesnac. Iz perspektive SAD-a, sloboda navigacije je jedan od naših temeljnih principa. Šaljemo brodove širom svijeta kako bismo pomogli da se ona garantuje. Ipak, našli smo se u situaciji u kojoj su i Iranci, kroz zatvaranje, i Sjedinjene Države, kroz blokadu, doprinosili ograničavanju plovidbe. Šta slijedi?RSE: Često ste tvrdili da održiva sigurnost zahtijeva više od vojnog odvraćanja. Vidite li u ovom okviru temelje za stvarni diplomatski iskorak? Abercrombie-Winstanley: Da. Uvijek postoji mogućnost diplomatskog otvaranja sve dok je diplomatija na snazi. Diplomatija nije nešto što je ova administracija radila veoma dobro s Iranom. U suprotnom, ne bismo imali dva rata u kojima je Iran bio uključen u proteklih godinu dana. Davanje šanse diplomatiji, uz veoma nametljive inspekcije, važno je, jer je ovo sporazum koji zahtijeva verifikaciju s obje strane. Ponavljam: provjeravati, provjeravati, provjeravati. Ne samo da bi se osiguralo da se Iran toga pridržava, već i da se osigura da to čine Sjedinjene Države. Iranci se s bolom sjećaju sporazuma o razmjeni talaca u kojem su Sjedinjene Države trebale osloboditi šest milijardi dolara, pa su odustale. Prijatelji i saveznici s obje strane morat će pomoći u provjeri, garantovanju i vođenju ovog procesa naprijed. RSE: Koje konkretne pokazatelje ćete pratiti između sada i 19. juna, ali i nakon toga, kako biste procijenili vodi li ovo ka miru ili samo upravlja narednom fazom sukoba? Abercrombie-Winstanley: Prije svega, pratit ću Hezbollah i Izrael kako bih vidjela hoće li odustati od međusobnih napada. Kao drugo, da li će ovo zaista biti potpisano [19. juna]. To može uveliko da zavisi od poteza Izraela i Hezbollaha. Ako Iranci jasno stave do znanja Hezbollahu da ne bi trebalo biti novih napada na Izrael, vjerujem da ih neće ni biti. Manje sam sigurna kada je u pitanju izraelska strana. Zatim je tu sama ceremonija potpisivanja, kako će se ona odvijati. Postoji li lična interakcija između Iranaca i Amerikanaca? Hoće li bilo koja strana napraviti gest kako bi se okrenuo novi list? Gledali smo mučne pregovore, s posrednicima koji su prenosili poruke zbog ubistava visokih zvaničnika. Nije bilo direktne interakcije. To će biti važno. Nakon 19. juna, svijet će pratiti redoslijed poteza: Povlače li se brodovi s dogovorenih pozicija? Koliko brzo počinju operacije čišćenja mina? Prate li obje strane zacrtanu mapu puta? I izvan toga: Funkcionišu li pregovori? Sastaju li se redovno? Spušta li se tenzija? Prestaju li hiperbolične izjave poput "zbrisat ćemo cijelu civilizaciju" ili "poslat ćemo ih u smrt"? Takve izjave s obje strane zatrovale su diplomatiju. Hoće li one prestati, bit će od ključnog značaja. RSE: A ako ovaj okvir na kraju postane trajni sporazum, da li on iz temelja mijenja sigurnosnu arhitekturu Bliskog istoka ili jednostavno vraća nestabilni predratni status quo? Abercrombie-Winstanley: Ako iz ovoga dobijemo mirovni sporazum, to bi bio ogroman korak u promjeni prirode odnosa SAD-a prema Bliskom istoku. To se ne smije potcijeniti. Jer jedna stvar koju bi to zahtijevalo jeste da Sjedinjene Države promijene prirodu svog odnosa s Izraelom, postavljajući ga na uravnoteženije osnove. Taj odnos je vremenom narušen. I ako se ovo potpiše uprkos protivljenju vlade Izraela, moglo bi itekako biti nade za poboljšan i promijenjen odnos, kako među samim bliskoistočnim zemljama, tako i između Sjedinjenih Država i tog regiona. Preveo: Zvjezdan Živković

Evropska unija se sprema da prvi put primi talibane u Briselu na "tehničke razgovore" o repatrijaciji Avganistanaca uprkos oštrim kritikama grupa za ljudska prava i znacima da vlasti u Avganistanu dodatno pooštravaju restriktivne mere prema ženama. Unija 27 zemalja ne priznaje vladu koju predvode talibani, ali je zakazala sastanak s delegacijom avganistanskog islamističkog režima – koju predvodi portparol Ministarstva spoljnih poslova Abdul Kahar Balki – u junu, verovatno 22. ili 23. juna. Delegacija će se u Briselu sastati s visokim zvaničnicima Evropske komisije, Evropske službe za spoljne poslove (EEAS) i predstavnicima nekoliko članica, uključujući Švedsku. Pripreme za razgovore izazvale su velike primedbe s mnogih strana, posebno posle otkrića u Savetu bezbednosti UN da je za skoro 3,8 miliona avganistanskih devojčica i dalje zabranjeno obrazovanje, a procenjuje se da će svake godine biti isključeno još 250.000. Portparol EU je na nedavnoj konferenciji za novinare ponovio da "angažovanje ne znači priznanje". Međutim, to nije mnogo umirilo kritičare sastanaka kao dela inicijativa širom bloka za ublažavanje imigracije i povećanje povratka imigranata u njihove matične zemlje. "To je ozbiljna greška", rekla je Šagofah Gafori iz nezavisnog briselskog tink-tenka CEPS. "U najboljem slučaju, Brisel popušta pod uskim političkim pritiscima; u najgorem slučaju, normalizuje režim rodnog aparthejda i terora – a sve u zamenu za kratkoročno 'rešenje' migracija koje ide na štetu osnovnih vrednosti i dugoročne bezbednosti", dodala je ona. Neispunjena obećanjaTalibani su preuzeli vlast u avgustu 2021. godine, kada su se međunarodne snage povukle iz Avganistana dve decenije pošto su militanti svrgnuti s vlasti. Talibanski lideri su obećali da će Avganistanci imati više sloboda i prava nego pod strogim režimom koji je bio na snazi kada su prethodno bili na vlasti. Međutim, vlada koju predvode talibani nije ispunila obećanja, uvodeći surove mere za mnoge grupe, posebno žene i devojčice. Kao poslednji znak koliko ugnjetavanje ide duboko, prošle nedelje su talibanske vlasti navodno uhapsile ili pritvorile neodređeni broj žena u zapadnoj avganistanskoj pokrajini Herat zbog navodnog nepoštovanja pravila talibana o nošenju vela. Sledećeg dana, talibanska policija za moral je otvorila vatru na žene u gradu pošto su pokrenule protest zbog ukidanja njihovih prava i sloboda. Očevici su izvestili o smrti najmanje jedne učenice demonstracija u nemirima. Talibani nisu potvrdili da je bilo žrtava ili hapšenja. Saskija Brikmon (Saskia Bricmont) – poslanica iz Belgije i jedna od inicijatorki pisma vladi u kojem se tvrdi da je talibanski režim odgovoran za "masovna i sistematska kršenja ljudskih prava", koja pogađaju žene, devojčice, novinare, branitelje ljudskih prava i manjine – rekla je da bi dozvoljavanje predstavnicima talibana da dođu u Briselu poslalo "duboko uznemirujući" politički signal. "Naša posvećenost ljudskim pravima i demokratskim vrednostima mora biti nešto o čemu se ne može pregovarati", rekla je Brikmon za RSE. Hana Nojman (Hannah Neumann), takođe poslanica Evropskog parlamenta, napisala je na društvenim mrežama da bi dozvoljavanje prisustva talibana u Briselu "legitimizovalo režim koji sistematski ugnjetava žene na međunarodnoj sceni". Talibanska represija se nastavljaKao znak da obračun talibana ne pokazuje znake jenjavanja, tvrdi režim je krajem maja usvojio novi zakon kojim se legalizuju brakovi s devojčicama od svega devet godina. Povučeni vođa talibana, mula Hajbatulah Ahundzada, takođe je, prema izveštajima, izdao nove direktive kojima se zabranjuje upotreba pametnih telefona. Prethodno su talibanske vlasti naredile zatvaranje još tri radio stanice zbog, kako je naveo režim, neplaćanja poreza, nepostojanja licence i emitovanjem programa lošeg kvaliteta. U istoj direktivi, talibani su pozvali druge radio stanice da usklade svoj program s "islamskim principima i etikom". Prema Reporterima bez granica (RSF), Avganistan pod talibanima zauzima 175. mesto u novom izdanju Svetskog indeksa slobode medija. Samo su Saudijska Arabija, Iran, Kina, Severna Koreja i Eritreja niže rangirani. Izveštaj RSF-a navodi da je 43 odsto medijskih kuća u Avganistanu zatvoreno od 2021. godine, kada su talibani nasilno preuzeli vlast u Kabulu. Od tada je, navodi RSF, uhapšeno više od 165 medijskih radnika – uključujući 25 u 2025. godini – a "novinarstvo je ugušeno neumoljivom cenzurom". Zamenik specijalnog predstavnika UN i šef Misije UN u Avganistanu Žoržet Ganjon (Georgette Gagon) rekla je 8. juna na Savetu bezbednosti da se procenjuje da u Avganistanu 3,8 miliona devojčica uzrasta od sedam do 18 godina ne može da pohađa školu. Ona je rekla da se svake godine iz sekundarnog obrazovanja trajno isključi oko 250.000 devojčica, čime nastaje "izgubljena generacija talenata i potencijala". Zvaničnici EU u KabuluPortal Euraktiv navodi da je poseta zvaničnika EU i Belgije Kabulu u januaru ove godine postavila temelje za naknadni sastanak s predstavnicima talibana u Evropi. U članku objavljenom 3. juna u listu Gardijan (The Guardian), bivša avganistanska poslanica Favzija Kufi napisala je da je htela da piše diplomatama EU, tražeći podršku za oslobađanje članova njene porodice iz talibanskog pritvora kada je čula "šokantnu vest" da EU poziva militante da dođu u Brisel. Kufi je za RSE rekla da su pod talibanskim režimom u poslednjih pet godina žene u osnovi postale građani drugog reda i da su talibani "dovoljno pametni da koriste prava žena kao adut u pregovorima". Citirajući tri zvaničnika EU, izveštaj Euraktiva sugeriše da će predloženi razgovori s talibanima biti strogo tehničke prirode kako bi se izbegao bilo kakav utisak formalnog priznanja režima. U intervjuu za Juronjuz (Euronews), evropski komesar za unutrašnje poslove i migracije Magnus Bruner (Brunner ) rekao je da EU i njene članice moraju da se angažuju s vladama poput talibana u "tehničkim razgovorima" o migraciji. Na pitanje da li Nemačka vodi razgovore s talibanima u vezi s deportacijom Avganistanaca, on je rekao da je "to bilo neophodno". Prema Agenciji EU za azil, mnoge zapadne države su obustavile deportacije u Avganistan pošto su talibani preuzeli Kabul 2021. Nekoliko slučajeva deportacije uključuje slučajeve iz Belgije u februaru 2023, Švedske preko Uzbekistana i Švajcarske u oktobru 2024. Agencija je navela da su Nemačka i Austrija deportovale Avganistance čiji su zahtevi za azil odbijeni. To je uključivalo deportaciju 28 Avganistanaca "s krivičnim dosijeom" u avgustu 2024. i još 81 u julu 2025. Austrija je deportovala jednog Avganistanca "osuđenog za kriminal" u oktobru 2025. Među 19 zemalja EU koje su tražile "otvoreni dijalog" s talibanima o deportaciji Avganistanaca najistaknutije su Belgija, Švedska, Nemačka, Italija i Holandija. Poplava podnosilaca zahteva za azil iz AvganistanaPrema podacima Evropskog saveta za izbeglice i prognanike, više od 1,6 miliona Avganistanaca je napustilo svoju zemlju otkako su talibani preuzeli vlast u Kabulu u avgustu 2021. Avganistanci su u Evropi, kako navodi ta agencija, druga po veličini grupa podnosilaca zahteva za azil posle ljudi iz Sirije. Bruner kaže da su stručnjaci EU bili u Kabulu na razgovorima na tehničkom nivou s talibanima o deportaciji Avganistanaca jer veruje da "odsustvo angažovanja (s talibanima) znači da neće biti bolje". Kufi je, međutim, rekla da veruje da je angažovanje međunarodne zajednice, uključujući zemlje u regionu, ohrabrilo talibane. "Što više angažovanja dobijaju od međunarodne zajednice, to više ugnjetavaju žene", rekla je ona.

Ruska vojna vozila oslikavaju se upečatljivim prugama kako bi zbunila sisteme umjetne inteligencije ukrajinskih dronova, tvrde stručnjaci. Ova "kamuflažna" taktika očigledno je pokrenula visokorizičnu igru skrivača na cestama teritorija u Ukrajini pod ruskom kontrolom. Fotografije ruskih vojnih vozila prefarbanih zebrastom kamuflažom pojavile su se posljednjih dana, u trenutku kada je Ukrajina pojačala napade dronovima srednjeg dometa s ciljem gađanja ruske logističke opreme i do 200 kilometara od linija fronta. U kontinuiranim napadima srednjeg dometa, koji su uključivali uništavanje kamiona na cestama koje koriste i civilna i vojna vozila Ukrajina koristi kamikaza dronove, uključujući američki Hornet. Stručnjak za autonomne sisteme na Vojnoj akademiji Belgije Geert De Cubber kaže da se vojni AI sistemi treniraju na slikama očiglednih meta prije nego što se uvedu u borbu. "Algoritmu se daje ogroman broj označenih slika i on sam uči kako da poveže karakteristike poput boja, uzoraka, tekstura i gradijenata na slici s odgovarajućim oznakama", pojašnjava za Radio Slobodna Evropa. U kontekstu Ukrajine, vizuelni signali poput tamnozelene šeme boja i simbola "Z", koji se povezuje s ruskom invazijom na Ukrajinu, predstavljali bi očigledne ulazne podatke za algoritme vizuelne identifikacije. Zebrasti uzorci koji su se posljednjih dana pojavili na kamionima mogli bi zbuniti neke optičke sisteme za detekciju, objašnjava De Cubber. "Ako ti upečatljivi uzorci nisu u bazi podataka [drona], oni bi svakako uticali na izvedbu detektora", kaže on. U vojnim primjenama, dodaje ovaj stručnjak za robotiku, AI sistemi za odabir ciljeva moraju ostati strogo ograničeni. "Ako trenirate algoritam na vojnim autobusima, ne biste željeli da on generalizuje pristuo i na školske autobuse." Stručnjak za aeronautiku i umjetnu inteligenciju na Univerzitetu Teksasa u Austinu Todd E. Humphreys slaže se da bi ova taktika farbanja mogla biti mnogo više učinkovitija nego što mnogi misle. "Ova boja gura vozila ‘izvan distribucije’, za AI klasifikator ona više ne izgledaju kao slike na kojima je treniran“, pojašnjava za RSE. Međutim, svaki konkretan način farbanja imao bi kratak vijek trajanja, dodaje Humphreys. "Čovjek može lako uočiti prerušavanje, ali bi AI klasifikator morao biti ponovo treniran na hiljadama slika vozila s zebrastom bojom, nakon čega bi se šema farbanja mogla promijeniti i ciklus počinje iznova." Ta evolucija uzoraka možda je već u toku. Nedavne slike prikazuju ruski kamion sa kružnim crno-bijelim šemama farbanja, koje se razlikuju od ranijih „zebra“ pruga viđenih na društvenim mrežama. Portparol inicijative Brave1, ukrajinskog programa koji stoji iza mnogih inovacija na bojnom polju u Ukrajini, kaže za RSE da ruske snage "kontinuirano testiraju nove kamuflaže, a mi se kontinuirano prilagođavamo kako bismo osigurali efikasnost borbenih operacija", dodajući da "nema komentara o detaljima". Neki stručnjaci su sugerisali da dron Hornet, koji koristi Ukrajina, može biti sposoban da identifikuje i gađa ciljeve potpuno autonomno. Međutim, portparol Brave1 navodi da napade dronovima "uvijek odobri čovjek", dodajući da "AI može pomoći u određenim dijelovima procesa, ali čovjek je uvijek čvrsto u kontroli". Dronovi za napad Hornet američke proizvodnje koriste se u Ukrajini već nekoliko mjeseci i navodno koštaju oko 6.000 dolara po jedinici. Prema navodima, ti dronovi od polistirena nude "izaberi i zaboravi" sekvencu napada u kojoj operater odabere određeni objekat koji je možda prethodno označio AI sistem nakon čega dron samostalno juri i udara cilj. Takva sposobnost mogla bi omogućiti ljudskom operateru da istovremeno nadzire više dronova dok oni traže mete. Ruska vojska je ranije tokom rata u Ukrajini primjenjivala tehnike prikrivanja obrazaca. Slike vrijednih ruskih aviona na čija su krila postavljene automobilske gume, koje su se pojavile 2023. godine, u to su vrijeme zbunile posmatrače. Sljedeće godine, Schuyler Moore, tadašnja glavna tehnološka direktorica američke Centralne komande, tokom rasprave o AI sistemima za ciljanje, istakla je ovaj primjer kao „klasičan neklasifikovani primjer“ prikrivanja. "Tražite avion, a onda, ako stavite gume na krila, odjednom mnogi modeli kompjuterskog vida imaju poteškoće da prepoznaju da je to avion", rekla je ona. Za rakete dugog dometa koje bi mogle biti programirane da autonomno identificiraju i ciljaju avione na pisti, takva jednostavna obmana mogla bi prevariti čak i napredne sisteme naoružanja. Rusija je ranije oslikavala obrise podmornica i aviona na svojim bazama u nastojanju da namami potencijalne dolazeće rakete na prazan beton.

Usled rata SAD i Izraela s Iranom koji je poremetio tradicionalne rute snabdevanja energentima i nastojanja Zapada da smanji zavisnost od ruskih tranzitnih mreža, transkaspijski koridori su ponovo došli u fokus međunarodne diplomatije i investicija. Nekoliko različitih regionalnih mreža privuklo je povećanu pažnju globalnih igrača na skup Energetska nedelja u Bakuu od 1. do 3. juna, uključujući podmorsku vezu za zelenu električnu energiju i Transkaspijsku međunarodnu transportnu rutu, poznatu i kao Srednji koridor. Ipak, izgledi za još jedan ključni projekat, dugo odlagani Transkaspijski gasovod (TKAP), ostaju pod znakom pitanja, pošto je od 1999. u geopolitičkoj pat poziciji, iako ima svoje pristalice koji i dalje sanjaju o novoj ruti za isporuke gasa iz Turkmenistana i drugih zemalja Centralne Azije. Premošćavanjem Kaspijskog jezera od Turkmenistana do Azerbejdžana, TKAP bi isporučio gas iz Turkmenistana i drugih zemalja direktno u Južni gasni koridor, veliku mrežu gasovoda koja se proteže preko Turske i povezuje s Grčkom, Italijom i širim tržištem EU. Rusija i Iran zaobiđeni, dok Kina manevrišeTKAP je naišao na otpor Rusije i Irana, koji bi bili zaobiđeni projektom. Kinesko geopolitičko i energetsko manevrisanje samo dodatno komplikuje stvar. Ipak, ključni deo slagalice koji nedostaje je nevoljni izvor gasa koji bi uglavnom tekao kroz taj gasovod: Turkmenistan. Analitičari kažu da Ašhabad ne odbija da učestvuje u projektu, već praktikuje strogu stratešku neutralnost. Turkmenistan želi da diverzifikuje rute isporuke putem predloženog TCP-a, ali zahteva čvrste zapadne ekonomske obaveze pre nego što rizikuje veliku reakciju svojih moćnih suseda Rusije i Irana. Prvobitni TCP, koji su 1999. osmisli SAD, Behtela (Bechtel) i Dženeral elektrik (General Electric), bio je megaprojekat vredan više od pet milijardi dolara, osmišljen da pumpa 32 milijarde kubnih metara (bcm) godišnje. Turkmenistan je to shvatio toliko ozbiljno da je 2015. potrošio dve milijarde dolara na završetak svog kopnenog gasovoda Istok-Zapad. Ta linija je napravljena da bi dopremala 30 milijardi kubnih metara iz ogromnog polja Galkiniš do kaspijske obale za podmorsku vezu koja nikada nije realizovana, blokirana geopolitikom Rusije i Irana, oklevanjem u evropskom finansiranju i okretanjem Ašhabada Kini. Žestok pravni otpor Rusije i Irana, ekstremni troškovi i zeleni pomak EU na kraju su pocepali originalni plan. Da bi ga spasili, pristalice su predložile "lakši" interkonektor od 10–12 milijardi kubnih metara koji bi koštao samo 500–800 miliona dolara. Džon Roberts (John), nerezidentni viši saradnik u Globalnom energetskom centru Atlantskog saveta, rekao je za RSE da smanjeni cilj Zapada za turkmenistanski gas ne opravdava ogroman geopolitički rizik. "Pitanje za Turkmene je isto kao i uvek. Da li se isplati potencijalno uvrediti Rusiju zbog sistema od, recimo, 10 milijardi kubnih metara", rekao je on. "Dok bi svakako vredelo uvrediti Rusiju zbog sistema od 30 milijardi kubnih metara". "Dakle, pitanje je, ako je 30 milijardi kubnih metara otpalo isključivo iz finansijskih razloga i kompleksnosti, da li je sistem s 10 milijardi kubnih metara u igri u smislu da Azerbejdžan, kompanije, svi ostali, uključujući Sjedinjene Države, kažu Turkmenima: Ovo je dostupno, da li smatrate prihvatljivim", rekao je Roberts. Turkmenistanski ministar spoljnih poslova Rašid Meredov sastao se 29. maja s američkim državnim sekretarom Markom Rubiom (Marco) u Vašingtonu. Saopštenje Stejt departmenta eksplicitno je podržalo tranzitni put ka zapadu. "Sekretar Rubio je izrazio snažnu podršku SAD diverzifikaciji izvoza prirodnog gasa iz Turkmenistana putem transkaspijskih ruta", navodi se u saopštenju. U upadljivom kontrastu, saopštenje turkmenistanske ambasade je potpuno izbeglo frazu "Transkaspijski gasovod". Odražavajući proračunatu politiku trajne neutralnosti Ašhabada, njegovo saopštenje se više oslanjalo na generičke formulacije, napominjući samo da je "posebna pažnja posvećena saradnji u trgovinskim i ekonomskim poslovima, energetici, transportu i povezanosti... (i) važnosti proširenja obostrano korisnog partnerstva, uključujući i oblasti energetske bezbednosti i diverzifikacije ruta snabdevanja energijom". Strateška poluga uticaja KineUmoran od čekanja na proboj sa Zapada, Turkmenistan se osigurava svoju poziciju i baca pogled ka Istoku. Ašhabad je u aprilu potpisao četvorogodišnji ugovor vredan 5,1 milijardu dolara s kineskom državnom kompanijom CNPC za proširenje džinovskog nalazišta Galkiniš, dodajući 10 milijardi kubnih metara godišnjeg kapaciteta namenjenog predstojećem cevovodu Linije D kako bi se ispunio njegov dugoročni cilj isporuke 65 milijardi kubnih metara u Kinu. Meredov je 27. maja namerno svratio u Njujork kako bi se sastao s kineskim ministrom spoljnih poslova Vang Jijem, eksplicitno uveravajući Peking da je Turkmenistan spreman da unapredi direktne gasne projekte s Kinom. Kina je i dalje najveći kupac Turkmenistana, ali izvoz godinama stagnira na nešto više od 30 milijardi kubnih metara godišnje. Roberts iz Atlantskog saveta je rekao da veruje da ova stagnacija služi svesnoj svrsi Pekinga. "Peking može smatrati Turkmenistan za resurs koji bi mogao da iskoristi i razvije u bilo kom trenutku. To Kini daje veoma, veoma jak adut kada su u pitanju pregovori o uslovima uvoza gasa iz Rusije", rekao je on. Dok Moskva agresivno traži alternativna izvozna tržišta kako bi ublažila posledice zapadnih sankcijaa, Peking pokušava da iskoristi svoje neiskorišćene opcije u Centralnoj Aziji kako bi iz Rusije izvukao velike ustupke u cenama. Dok se ti pregovori vredni više milijardi dolara ne završe, tvrdi Roberts, Kina drži Turkmenistan na čekanju. "Oni drže Turkmenistan u svom džepu, kao da je kartu koju treba odigrati kada je potrebno", dodao je on. Previše supersilaKina nije jedini teškaš koji komplikuje budućnost gasovoda. Pored Rusije, duboki regionalni uticaj Pekinga stvara okruženje pretrpano supersilama za koje Anvar Husainov, bivši uzbekistanski ministar za naftu i gas i zamenik predsednika Uzbekneftgaza, kaže da drži TCP u neizvesnosti. Dok Husainov kaže da je TCP "jedan od mojih snova" i "veoma obećavajući projekat", on upozorava da je projekat zarobljen. "Interesi Ruske Federacije su upravo u središtu ovoga. Pošto je uključeno toliko velikih i brojnih igrača – Kina, Rusija, SAD, EU, Turska, Azerbejdžan – u središtu toga je duboka dvosmislenost i neizvesnost", kaže on. Ipak, prema Husainovu, na duži rok i dalje postoji nada. "Sigurno će biti sproveden i postaće mega-projekat ogromne regionalne ekonomske saradnje", kaže on. Da bi se taj san ostvario, Roberts veruje da su Ašhabadu potrebna dva osnovna uslova. "Prvi je, očigledno, dobar komercijalni povrat za njega, a drugi, neka vrsta bezbednosne garancije koja bi praktično došle iz SAD", rekao je Roberts, ne precizirajući kakva bi zaštita Ašhabadu bila potrebna. Dok je sadašnje rukovodstvo u Vašingtonu pokazalo obnovljeno interesovanje za region, Roberts ostaje skeptičan u pogledu dubine te posvećenosti. "Svakako, Trampova administracija je mnogo snažnije podsticala energetske veze Centralne Azije nego mnoge druge nedavne američke administracije", rekao je on. "Ali da li je spremna da obezbedi bezbednost kakvu bi Turkmenistan posebno želeo da ima, to je drugo pitanje... Ako bi osetio to, mislim da bismo imali Transkaspijski gasovod", dodao je Roberts. Ipak, nisu svi odustali od TCP-a, a posebno Turska, koja teži da postane nezaobilazno evropsko energetsko čvorište. U poruci upućenoj u njegovo ime na otvaranju energetskog skupa u Bakuu, turski predsednik Redžep Tajip Erdoan (Recep Tayyip Erdogan) je naglasio: "Pred nama su značajne mogućnosti da dalje razvijemo našu saradnju na izvozu turkmenistanskog gasa preko Azerbejdžana i Turske". Turski ministar energetike Alparslan Bajraktar (Bayraktar) nagovestio je da se konačno stvara politički zamah za ostvarivanje projekta. "Bilo je izjava da je došlo vreme da turkmenistanski gas stigne do Turske i Evrope preko Azerbejdžana... Možda smo sada u tački kada su svi spremni da kažu da."

U septembru 1955. godine, Robert F. Kenedi (Kennedy) je stigao u Moskvu u okviru neobičnog obilaska Sovjetskog Saveza automobilom tokom Hladnog rata. S budućim američkim senatorom bio je istaknuti sudija Vrhovnog suda SAD. Njihov prevodilac tokom dvomesečnog putovanja kroz zatvorenu zemlju bio je bivši oficir američke vojske koji je govorio ruskim i čija je pozicija u američkoj ambasadi u Teheranu pružala pokriće za njegov identitet kao agenta Centralne obaveštajne agencije (CIA): Frederik Flot (Frederick Flott). Po povratku u SAD, put je privukao veliku pažnju na Kenedija, čija je politička karijera bila u usponu zajedno s karijerom njegovog starijeg brata Džona (John), budućeg predsednika. Put je takođe privukao pažnju na Flota, ali KGB-a. Sovjetska obaveštajna agencija mu je dodelila šifrovano ime – Daglas (Douglas) – i nastavila je da ga prati naredne dve decenije, u nadi se da će ga vrbovati kao špijuna. Početkom 1970-ih, sovjetska služba je možda uspela. Detalji napora Moskva u vezi s Flotom sakriveni su u neobjavljenom rukopisu na ruskom jeziku koji se nalazi u zbirci dokumenata KGB-a pod nazivom Mitrohinova arhiva. Dosijei nose ime po Vasiliju Mitrohinu, glavnom arhivisti koji je godinama sakupljao hiljade stranica beleški, a zatim ih je prokrijumčario kada je prebegao u Veliku Britaniju početkom 90-ih. Na nekoliko stranica rukopisa detaljno su opisane interakcije KGB-a s Amerikancem pod šifrovanim imenom "Daglas" i njegovo praćenje. To šifrovano se mnogo pominje, ali se u dosijeu pominje i ime "Flot", uz prateće biografske detalje koji odgovaraju Flotovoj karijeri u američkoj vladi. Među najzanimljivijim izjavama su da je KGB u junu 1974. platio Flotovo putovanje u Moskvu iz Džakarte, gde je radio kao politički službenik ambasade, zajedno s isplatom od 10.000 dolara koju je odobrio tadašnji šef KGB-a Jurij Andropov; kao i da je Flot sredinom 70-ih obezbedio zvaničnicima KGB-a u Vašingtonu više od 100 poverljivih depeša Stejt departmenta. "To je neobično jer je to slučaj iz Hladnog rata za koji niko ranije nije čuo", rekao je Kevin Rile (Riehle), bivši američki obaveštajni analitičar koji je prvi naišao na opis Flota u Mitrohinovoj arhivi i podelio originalni dosije s RSE. "Ovo je nepoznati špijunski slučaj", rekao je Rile, koji sada radi kao istraživač i predavač o obaveštajnim službama i međunarodnoj bezbednosti na Univerzitetu Brunel u Londonu. Nije jasno zašto Flotovo ime nije redigovano u ovom slučaju, s obzirom na to da MI6 nije objavio mnoge originalne dokumente, dok je objavljena opsežno redigovao. Flot se penzionisao iz službe u američkoj vladi 1978. godine. Umro je 2006. godine. Njegovi rođaci i prijatelji kažu da nikada nisu čuli takve optužbe. Kažu da je apsurdno i pomisliti da je možda bio sovjetski špijun ili da je radio s KGB-om u bilo kom tajnom svojstvu. Njegov nećak Robert Flot rekao je da i ako je "ujak Fred" komunicirao s KGB-om, da su to najverovatnije odobrili njegovi pretpostavljeni u vladi – možda čak i kao deo kampanje dezinformisanja. "Teško mi je da poverujem da bi on prenosio poverljive informacije koje su bile legitimne", rekao je Flot u intervjuu iz svog doma u Kaliforniji. "Poverovao bih da je širio dezinformacije ili informacije koje nisu bile štetne za vojsku SAD ili vladu SAD." "Bilo bi potpuno u Fredovom karakteru da sebe vidi kao neku vrstu dvostrukog agenta", rekao je Flot. "Fred da sasvim odaje tajne bez ikakvog plana? Dođavola ne. Nema šanse. Ali da je to uradio maliciozno s predumišljajem, da smesti neprijatelju? Da", rekao je Džim Matiks (Jim Matix), koji je bio poslovni partner Flota posle penzionisanja i blizak prijatelj u njegovim poslednjim godinama. "Ono što znam o Fredu je da je bio neverovatan patriota i siguran sam da bi uživao u svom lukavstvu." 'Kenedi ne zna Flotove veze'Rođen u martu 1921. godine, Flot je odrastao blizu Čikaga, kao najstariji od trojice braće. Diplomirao je na Karlton koledžu, fakultetu za humanističke studije u Minesoti s izuzetnom reputacijom poligona za obuku službenika spoljnih poslova. Tokom Drugog svetskog rata služio je u Italiji, a zatim u Francuskoj, gde je poslednje mesece rada proveo sarađujući s francuskim podzemljem u sabotiranju nemačkih položaja. Porodični zapisi kažu da je napredovao do čina majora. Po diplomiranju na vašingtonskoj Školi za napredne međunarodne studije Džons Hopkins – poznatoj kao poligon za obuku i diplomata i obaveštajnih oficira – poslat je u Pariz i Madrid. U intervjuima koje je dao godinama posle penzionisanja, Flot je rekao da je pored francuskog, naučio i ruski. Bio je raspoređen kao politički službenik u ambasadi SAD u Teheranu, u mesecima posle puča 1953. godine, koji su podržale SAD i Velika Britanija, a kojim je svrgnut premijer Mohamed Mosadek. U Iranu su u to vreme, kako je rekao, sovjetski agenti pokušavali da izazovu nemire. "Poslat sam tamo verovatno zato što sam govorio ruski", rekao je on. "Mislili su da će poslati tipa koJI bi, u slučaju da Rusi dođu, mogao da se nosi s njima." Potom je naučio nemački, španski, portugalski i italijanski. Prema Mitrohinovim dosijeima, Flot je prvi put došao u pažnju KGB-a u Teheranu, kada je jedna Gruzijka kontaktirala Amerikanca i tražila posao. Flot je sredio da ta žena radi za radio stanicu koju je sponzorisala CIA, a koja je u toj sovjetskoj republici emitovala informacije na gruzijskom jeziku. Dobio je kodno ime "Daglas". Nije jasno zašto mu je dato baš to ime. U avgustu 1955. godine, američki ambasador je naložio Flotu da prati Kenedija i sudiju Vrhovnog suda Vilijama Daglasa (William Douglas) na putovanju automobilom po Sovjetskom Savezu. Putovanje je bilo široko praćeno u američkim medijima; Daglas je posle toga za jedan časopis napisao putopis u prvom licu. Prema Mitrohinu, KGB je angažovao jednog studenta da pokuša da se "približi" Flotu. On je odbio ponude. Mesecima posle putovanja, CIA je obavila razgovor s Kenedijem, pitala ga o stvarima od interesa za špijunsku službu: prečnicima sovjetskih cevovoda; visinama naftnih platformi u Bakuu, u Azerbejdžanu. S intervju CIA-e je oznaka tajnosti skinuta prošle godine, u okviru 64.000 dokumenata CIA-e za koje je predsednik Donald Tramp (Trump) naredio da se objave. U dosijeima CIA, u jednoj od beleški među zvaničnicima agencije savetuje se da se Kenediju ne kaže ko je Flotov stvarni poslodavac: "Možemo li predložiti da se u... brifingu ne otkrije Flotov pravi položaj." "Kenedi ne zna Flotove veze", stoji u rukom pisanoj belešci na margini. Agentkinja 'Dita'Flot je bio raspoređen u američka diplomatska predstavništva u Ženevi i Bonu krajem 1950-ih i početkom 1960-ih. Ponovo je putovao u Sovjetski Savez kao savetnik industrijalca Luisa Kabota (Louis Cabot). "Tokom tog putovanja", prema Mitrohinovom dosijeu, Flot je "izbegavao bilo kakve kritičke primedbe, postavljao je mnoga pitanja o životu, ali nije postavljao pitanja istraživačke prirode koja bi dala razlog za pomisao na špijunažu." Kako se američko učešće u Vijetnamu produbljivalo 60-ih, Flot je igrao ključnu ulogu iza kulisa kao specijalni pomoćnih tadašnjeg ambasadora Henrija Kabota Lodža (Henry Cabot Lodge). Tokom puča koji je podržala CIA u novembru 1963. godine, u kojem je predsednik Južnog Vijetnama svrgnut i ubijen, Flot je bio zadužen da američkim vojnim avionom iz zemlje odvede decu predsednikove snaje – žene zvanično poznate kao Madam Nu, a nezvanično kao prva dama Vijetnama. Prema Mitrohinovom dosijeu, Flot je 1965. prešao iz CIA u Stejt department. Godinu dana kasnije, u julu 1966. godine, kada je Flot bio na kratkom diplomatskom zadatku u Izraelu, KGB je ponovo pokušao da ga upozna sa sovjetskom agentkinjom, ovog puta pod šifrovanim imenom "Dita". "Ona je o njemu govorila pohvalno kao o špijunu, on nije želeo da produbi svoj odnos s njom", navodi se u dosijeu. Prema njegovoj posmrtnici, Flotov rad u Vijetnamu je takođe uključivao savetovanje i prevođenje za visoke američke zvaničnike, uključujući ministra odbrane Roberta Maknamaru (McNamara) i generala Maksvela Tejlora (Maxwell D. Taylor), a bio je i konsultant predsednika Lindona Džonsona (Lyndon Johnson). Aeroflotov let za MoskvuMeđu najšokantnijim tvrdnjama o Flotu je ona da mu je KGB platio put u Moskvu iz Džakarte u junu 1974. Flot je prethodne godine bio raspoređen u Indoneziju, kao politički savetnik američkog ambasadora, Frensisa Galbrajta (Francis Galbraith). U Džakarti, Flot je redovno komunicirao s nekoliko sovjetskih zvaničnika, što je opisao godinama kasnije u intervjuu koji se sada čuva u Kongresnoj biblioteci. "Ambasador Galbrajt me je zamolio da se bavim odnosima, ako ih bude, sa sovjetskom ambasadom", rekao je Flot. "Proveo sam mnogo vremena opipavajući im puls, održavajući kanal komunikacije s njima u slučaju da nam zatreba. Nisam se previše mešao u čisto indonežanske stvari". U januaru 1974. godine, Flot je navodno podelio s oficirom KGB-a pod šifrovanim imenom "Petrakov" detalje razgovora između američkog ambasadora i indonežanskog ministra spoljnih poslova; njih dvojica su razgovarali o slučaju američkog diplomate koji je napadnut u Lenjingradu tog meseca. Flot je takođe podelio poverljive depeše Stejt departmenta u vezi s posetom zamenika državnog sekretara. I, prema Mitrohinovom dosijeu, Flot je izrazio interesovanje za put u Sovjetski Savez, ali je cena avionskih karata bila previsoka. Istog januara, predsednik KGB-a Andropov je odobrio kupovinu karte za Aeroflot za Flota od Džakarte do Moskve, a zatim do Njujorka u junu 1974. godine. "Pošto je odlučio da regrutovanje 'Daglasa' treba da se odradi u SSSR-u, obezbedio je besplatnu avionsku kartu od Džakarte do Njujorka i nazad", navodi se u dosijeu. Andropov je, prema Mitrohinovom dosijeu, takođe ovlastio šefa Prve uprave KGB-a Viktora Černišova da plati Flotu 10.000 dolara za informacije koje je prethodno obezbedio, plus 600 rubalja da troši dok je u Moskvi. Flot je navodno bio u Moskvi između 17. juna i 10. jula 1974. godine, navodi se u Mitrohinovom dosijeu. Dok je bio u sovjetskoj prestonici, sastao se s osobljem američke ambasade, ali i s Černišovom, i pristao je da se sastane s oficirima KGB-a kada mu završi mandat u Džakarti i preseli se u Vašington. Ne postoji poznati javni zapis da je Flot putovao u Moskvu u junu 1974. godine. Flot je sledeće godine vraćen u Vašington, gde je radio u Stejt departmentu na pitanjima koja uključuju međunarodno pomorsko pravo. Tokom narednih nekoliko godina, prema Mitrohinovom dosijeu, dostavio je više od 100 poverljivih depeša Stejt departmenta o različitim temama. U martu 1978. godine, KGB je dobio informacije da je Federalni istražni biro (FBI) možda počeo da nadzire Flotove sastanke sa sovjetskim zvaničnicima i sovjetska služba je prekinula kontakt. 'Voleo bih da odletim do Moskve, ali je previše skupo'Istraživači koji su proučavali Mitrohinovu arhivu pronašli su u njemu manja neslaganja, ali ga uglavnom smatraju izuzetno pouzdanim: i zbog mesta gde je Mitrohin radio, i zato što su mnogi detalji sadržani u dokumentima nezavisno potvrđeni. Nakon dojave iz MI6 koji je prvi dobio dokumenta, CIA i druge zapadne obaveštajne službe identifikovale su bezbroj doušnika, špijuna i "ilegalaca" koje je KGB tokom decenija uspeo da infiltrira na Zapad. "Vodio je pedantne beleške", rekao je Mark Kramer, direktor programa za studije Hladnog rata u Dejvis centru Univerziteta Harvard. "Mitrohinovi materijali bili su izuzetno važni za kontraobaveštajne svrhe. Definitivno bili među dve najbolje kolekcije javno dostupnih materijala KGB-a." "Činjenica da su tako pažljivo posmatrali (Flota) je pomalo iznenađujuća", rekao je Rile u intervjuu. "Sovjetski operativci su izgleda verovali da mu se može prići, pa su ga posmatrali dve decenije, a to je dugo vreme, mnogo strpljenja da se posmatra neko za koga postoji nada da će na kraju popustiti." "Ako neko pokaže spremnost... i priđe kolegi iz sovjetske ambasade u Džakarti i kaže 'Voleo bih da leti u Moskvu, ali je preskupo', to je samo prilika koju KGB čeka da iskoristi", rekao je Rile. "Verujem da je veoma, veoma moguće da se to dogodilo." Upitan da li je moguće da su poverljive depeše i druge informacije koje je Flot prenosio KGB-u bile dezinformacije ili beskorisne – na primer, lažni tragovi ili informacije koje su već javno dostupne – Rile je rekao da bi Flotu bio potreban značajan rad da to sam uradi, i da nema poznatih naznaka da je Stejt department bio upoznat s tim naporima. RSE je podneo zahteve za informacijama od javnog značaja Stejt departmentu, FBI-ju i CIA-i, tražeći dosijea o Flotu i njegovoj karijeri – ili da li je uopšte bio pod nadzorom FBI-ja. CIA nije zasad odgovorila na zahtev za komentar. Rile je rekao i da je sam podneo zahtev za informacijama od javnog značaja FBI-ju tražeći dokumenta koja ukazuju da je agencija pratila Flota. On je ispričao da mu je rečeno da ne mogu da pronađu takve dosijee. 'Onomad kada smo radili užasne stvari Rusima'Posle penzionisanja 1978. godine, Flot je živeo u stanu nedaleko od čuvenog vašingtonskog kompleksa Votergejt i bio je konsultant u privatnim kompanijama, među kojima je bio saudijski naftni gigant Aramko. Posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, on se konsultovao s Matiksom, pokušavajući da uspostavi satelitske programe učenja na daljinu u Uzbekistanu i drugim novim nezavisnim zemljama. "Fred je jednom prilikom izgovorio nešto kao 'onomad kada smo radili užasne stvari Rusima'", rekao je Matiks u intervjuu. "Mogao sam da pretpostavim kakve su to stvari mogle biti, ali prave činjenice niste mogli iz njega da izvučete ni pajserom." Flot, koji se nikada nije ženio, nije imao direktnih potomaka kada je umro 2006. Njegova nećaka i nećak su pomogli u čišćenju njegovog stana u Vašingtonu – prebirajući po uspomenama iz decenija putovanja i rada u inostranstvu, kao što su puške, samovari, tepisi. Porodica je pozvala policijsku upravu Vašingtona da odnese Flotovu kolekciju sa sedam "mitraljeza" – i municiju koju je takođe nabavio. Flotova nećaka, Sintija Karpenter (Cynthia Carpenter), rekla je da je bilo i nekih naznaka o profesionalnim kontaktima koje je Flot razvio tokom godina: lično pismo Roberta Kenedija u kojem zahvaljuje Flotu što je prisustvovao sahrani njegovog brata Džona posle atentata; skupi kaput koji mu je pozajmio Henri Kabot Lodž. Porodica je bila iznenađena kada je otkrila švajcarski bankovni račun na njegovo ime koji je morao biti zatvoren kako bi se sprovela ostavinska rasprava. Karpenter je rekla da je bila zapanjena kada je čula za opis Flotovih aktivnosti u dosijeima KGB-a. "To se prosto ne uklapa", rekla je u intervjuu iz svog doma u Južnoj Karolini. "Bio je prilično antikomunista. Elementi da je bio špijun uvek su bili prisutni, to je nekako uvek bilo tu, ali prosto ne mogu da ga zamislim kako špijunira za Ruse."

Rusija, Kina i Iran sve više jačaju strateški savez iz koristi sa kojim američki donosioci odluka moraju da se suoče, pošto taj savez nastoji da naruši postojeći globalni poredak, ukazala je grupa američkih eksperata i bivših zvaničnika. Govoreći na brifingu o nacionalnoj bezbednosti "Američki protivnici: stvarnost Rusije", koji je organizovao Independent Women's Forum 10. juna, učesnici panela su ocenili da taj odnos već donosi stratešku korist, posebno za inače izolovani iranski režim. Vođene zajedničkim protivljenjem američkoj dominaciji, ove tri zemlje sve više koordiniraju svoje diplomatske poteze, integrišu vojne kapacitete i rade na zaobilaženju zapadnih sankcija. "Pitanje je da li se radi o strategiji destabilizacije, taktičkoj koristi ili oportunizmu. Ili je to osmišljeno da proizvede drugačiji skup strateških ishoda u pogledu globalnog poretka", navela je Nadia Schadlow, viša saradnica Hudson instituta i bivša zamenica savetnika za nacionalnu bezbednost. Da bi se zaustavio zamah ovog "saveza", navodi ona, Vašington mora da prestane da Rusiju, Kinu i Iran posmatra kao odvojene regionalne celine. Umesto toga, smatra, trebalo bi da pronađe kreativne načine da unese razdor u njihovu saradnju. "Treba da učinimo njihov odnos što težim", poručila je Šadlou. Rusija, Kina i Iran nemaju formalan sporazumom o uzajamnoj odbrani, ali su se njihovi interesi u sukobima širom sveta poslednjih godina sve više podudarali. Otkako je Rusija pokrenula invaziju na Ukrajinu u februaru 2022. godine, globalne sankcije su dodatno stegle ekonomiju te zemlje, primoravajući je da jača veze sa drugim državama, gde god to može. Slično tome, Iran je godinama pod snažnim sankcijama, a koje su i pooštrene nakon što su Sjedinjene Države i Izrael pokrenuli vazdušne udare na tu zemlju 28. februara. Osim pitanja opstanka na unutrašnjem planu, ova autoritarna sinergija stvara opasan "povratni efekat“ na ratištu, ocenio je Ilan Bermen, viši potpredsednik Američkog saveta za spoljnu politiku. Bermen, koji je i član Upravnog odbora Radija Slobodna Evropa, dodaje da je Iran Rusiji isporučivao tzv. lutajuću municiju kako bi pomogao rat Moskve u Ukrajini, dok zapadne obaveštajne službe strahuju da će borbeni podaci prikupljeni na evropskom ratištu uskoro biti vraćeni nazad, čime bi iranski arsenal postao znatno smrtonosniji. "Iranski problem nije samo iranski problem. To je problem Irana, Rusije i Kine", naveo je Bermen, objašnjavajući da su Moskva i Kina praktično pružile Teheranu ekonomsku i tehnološku pomoć kako bi izdržao i unutrašnje nemire i teške međunarodne sankcije. Ipak, neki učesnici panela su istakli da, iako se saradnja širi, odnosi između Moskve, Pekinga i Teherana i dalje ostaju suštinski transakcioni. Ili, kako to kaže kongresmen Pat Harigan, republikanac iz Severne Karoline i bivši oficir specijalnih snaga američke vojske, približavanje ove tri zemlje više liči na "brak iz koristi". "Kada to prestane da donosi uzajamnu korist, prestaće i te aktivnosti“, rekao je Harigan, sugerišući da je partnerstvo vođeno trenutnim zajedničkim interesima, a ne čvrstim, dugoročnim strateškim savezom. Međutim, ti kratkoročni interesi već imaju značajne strateške efekte, posebno za izolovani Iran. Bermen, na primer, ističe da su tokom antivladinih protesta početkom godine Peking i Moskva obezbedili iranskom režimu "digitalni oklop" koji mu je bio potreban da uguši unutrašnje neslaganje. Obračun sa demonstrantima u Iranu odneo je hiljade života. Kineski finansijski 'čamac za spasavanje'U međuvremenu, Iran je Rusiji isporučivao tzv. lutajuću municiji kako bi pomogao rat u Ukrajini. Zapadne obaveštajne službe strahuju da bi podaci prikupljeni tokom borbe na evropskom ratištu uskoro mogli da budu vraćeni, čime bi iranski domaći arsenal postao znatno smrtonosniji. Ovu vojnu razmenu u velikoj meri omogućava finansijska podrška Pekinga, koja deluje kao krajnji garant opstanka režima. "Oko 90 odsto iranskog izvoza nafte ide u jednu zemlju — Kinu", rekao je Bermen, uz ocenu da bez trgovine sa Kinom i ruske diplomatske i vojne podrške "Iran jednostavno ne bi bio finansijski održiv". Bivši šef stanice CIA u Moskvi Daniel Hoffman naveo je da uticaj rata Rusije protiv Ukrajine prevazilazi njene granice i odražava se na širi sukob između demokratskih normi i autoritarnog jačanja. "Ukrajina se trenutno nalazi na geopolitičkoj liniji razdvajanja između diktature i demokratije", rekao je Hoffman. Prema Hofmanovoj analizi, agresija ruskog predsednika Vladimira Putina manje je vođena teritorijalnim ambicijama, a više egzistencijalnim strahom od širenja demokratije u njegovom susedstvu. "Ono čega se Vladimir Putin najviše plaši jeste demokratija", rekao je Hofman. Smatra da novooformljeni "savez diktatura", koji čine Rusija, Kina, Iran i Severna Koreja, povezuje jedan dominantan cilj — sistematsko smanjenje globalnog uticaja Sjedinjenih Država. Hofman je dodao da je uporna ruska retorika o "multipolarnom svetu" zapravo diplomatska "dimna zavesa" osmišljena da legitimiše sfere uticaja. "Ono što oni zapravo žele jeste sloboda da napadaju svoje susede i potčinjavaju ih unutar svojih sfera uticaja", rekao je on. Kako pritisak raste, oklevanje je poslednje što Zapad sebi može da priušti, jer time daje toj osovini prostor da se dodatno učvrsti. "Kada stvari uvodimo parcijalno na jedno ratište, kada ulazimo u sukob postepeno i uvodimo vojne kapacitete u fazama, mi zapravo ruskoj vojsci stvaramo vojni ekvivalent rezistencije na antibiotike", rekao je Harrigan. Schadlow je takođe ocenila da je vreme za reaktivno upravljanje krizama prošlo i da američki donosioci odluka moraju da se vrate snažnim i jasnim demonstracijama sile. Dok Vašington razmatra naredne strateške poteze, Bermen je naglasio da je prepoznavanje ovog međusobno povezanog neprijateljskog "ekosistema" preduslov za svaku efikasnu strategiju kontrole. "Što brže to shvatimo", zaključio je Bermen, "brže ćemo moći da raspodelimo taj pritisak".

Svetsko fudbalsko prvenstvo svečano je otvoreno na stadionu "Asteka" u Meksiko Sitiju, 11. juna. Na ceremoniji otvaranja defilovale su zastave učesnika u takmičenju. Nastupile su i muzičke zvezde poput Šakire, Burna Boja i kolumbijskog pevača Džej Balvina. Po prvi put, Mundijal organizuju tri zemlje zajedno – Sjedinjene Američke Države, Kanada i Meksiko. Takmičenje je otvoreno utakmicom između Meksika i Južne Afrike. U pitanju je do sada najveći Mundijal po broju učesnika. Ovo je prvo Svetsko prvenstvo u fudbalu na kom učestvuje 48 reprezentacija, za razliku od ranijih šampionata na kojima su igrala po 32 tima. Trajaće do 19. jula. Hrvatska i Bosna i Hercegovina uspele su da se kvalifikuju na ovogodišnje Svetsko prvenstvo. Selekcije Srbije, Crne Gore, Slovenije, Bugarske i Grčke ispale su na samom početku kvalifikacija. Međunarodne tenzije uoči takmičenjaProšlog meseca FIFA je potvrdila da je reprezentacija Irana premestila svoj kamp iz Arizone u Meksiko, zbog vazdušnih napada koje su u februaru protiv Irana pokrenule SAD i Izrael. Iako je početkom aprila stupio na snagu prekid vatre, povremeni uzajamni napadi su se nastavili. Poslednjih dana pojavili su se navodi da će iranskim igračima biti dozvoljeno da uđu u SAD tek na dan utakmica, ali su američke vlasti to demantovale. "Te informacije nisu tačne. Zahvaljujući velikodušnosti predsednika Donalda Trampa, iranski tim će moći da dođe dan pre utakmica", rekao je portparol američkog Ministarstva unutrašnje bezbednosti. Ipak, nekoliko članova iranskog tima nije dobilo vize, uključujući "ključne članove uprave i administrativnog osoblja", saopšteno je iz Fudbalskog saveza Irana. U međuvremenu, somalijskom fudbalskom sudiji Omaru Artanu zabranjen je ulazak u SAD zbog "veza sa osobama za koje se sumnja da su članovi terorističkih organizacija", naveli su američki zvaničnici. Artan, proglašen za najboljeg sudiju Afrike 2025. godine, trebalo je da postane prvi Somalijac koji sudi na završnici Svetskog prvenstva, ali mu je u ponedeljak odbijen ulazak na međunarodnom aerodromu u Majamiju, iako je posedovao diplomatski pasoš i američku vizu. Somalija je jedna od 12 zemalja obuhvaćenih zabranom putovanja koju je uveo predsednik Donald Tramp.