Više od 20 godina, otac Aleksej Uminski je služio kao starešina crkve u mirnom dijelu Moskve. Njegovo razrješenje i raščinjenje trajali su oko deset dana. Tri dana prije pravoslavnog Božića u Rusiji, 4. januara 2024. protojerej zadužen za tu oblast pozvao je telefonom Uminskog i rekao mu da se sljedećeg dana pojavi pred njim. Kada je to učinio, protojerej mu je uručio dekret kojim ga suspenduje iz službe, oduzimajući mu pravo da propovijeda svojoj pastvi. Manje od sat kasnije, Uminski je stajao pred disciplinskom komisijom sa četiri člana koja se nisu predstavila, ali su mu postavili nekoliko pitanja o tome zašto tokom službi ne čita molitvu u znak podrške ruskom ratu protiv Ukrajine, nakon čega su potvrdili njegovu suspenziju i naložili mu da odmah skine krst s vrata. U danima nakon Božića, Uminski je više puta putem e-maila i telefona pozivan da se pojavi pred crkvenim sudom na ročištu o mogućem raščinjenju. Nije se pojavio, već je napustio Rusiju nakon što mu je jedan svećenik rekao da će biti uhapšen nakon crkvenog procesa. Ubrzo je dobio obavijest putem e-maila da je poglavar Ruske pravoslavne crkve, moskovski patrijarh Kiril, odobrio odluku eparhijskog suda od 13. januara da ga raščini zbog "odbijanja… da čita molitvu za Svetu Rusiju tokom božanske liturgije", rekao je Uminski za Systemu, istraživačku jedinicu Radija Slobodna Evropa na ruskom jeziku. Uminski, 65, jedan je od oko 50 svećenika Ruske pravoslavne crkve koje je crkva progonila zbog protivljenja ruskom ratu protiv Ukrajine ili podrške Ukrajini u odbrani od invazije, smatraju u Christians Against War, međunarodnoj monitoring grupi. Nekoliko njih, poput Uminskog, kažnjeni su zbog odbijanja da čitaju Molitvu za Svetu Rusiju, koju je Moskovska patrijaršija koristila da eksplicitnu podršku ratu protiv Ukrajine uključi u bogosluženja širom zemlje. Patrijarh Kiril, glasni podržavalac predsjednika Vladimira Putina i invazije koju je pokrenuo u februaru 2022, osmislio je tu molitvu i pročitao je na službi u septembru iste godine. Sada obavezna, ona kaže da su se "oni koji žele da vode rat digli protiv Svete Rusije" i moli Boga da "nam podari pobjedu svojom silom". Kada ga je disciplinska komisija pitala zašto ne čita tu molitvu, Uminski je odgovorio: "Ne znam šta je Sveta Rusija", rekao je za Systemu. Kazao je da često prima pisma od bivših kolega koji se suočavaju s dilemom: nemoguće im je moliti se za rat, ali strahuju od prijava i crkvenih sankcija. Crkveni obračun s kritičarima rata pogodio je svećenike i vjernike od Habarovska na ruskom Dalekom istoku do Vilniusa, gdje je nekoliko svećenika iz litvanske eparhije Ruske pravoslavne crkve kažnjeno zbog protivljenja ratu. 'Zatvoreno saslušanje'Među njima je i Vladimir Seljavko, koji je raščinjen 2022. zajedno s nekolicinom kolega u glavnoj ruskoj pravoslavnoj katedrali u prijestonici zemlje članice NATO-a i EU, uključujući i glavnog svećenika. Svoj antiratni stav nisu krili. Seljavko sumnja da je crkveni progon njega i drugih pokrenuo isti svećenik koji je potom odlučivao o njihovoj sudbini kao sudija u crkvenim procesima, novoimenovani episkop koji je, kada je preuzeo dužnost, na svom stolu zatekao njihove odštampane antiratne izjave. Ruska država pojačala je dugotrajni obračun sa neistimišljenicima od početka invazije, nastojeći ušutkati svaku kritiku rata protiv Ukrajine, zemlje koja je, poput Rusije, većinski pravoslavna. Na neki način, kažu raščinjeni svećenici, disciplinski sistem u Ruskoj pravoslavnoj crkvi podsjeća na svjetovni ruski pravosudni sistem, posebno u politički motivisanim slučajevima, ishod je često unaprijed određen, a oslobađajuće presude su izuzetno rijetke. Ali neki aspekti crkvenog sistema djeluju još manje transparentno od ruskih svjetovnih sudova, gdje je sudska vlast formalno odvojena od izvršne i gdje je privid poštivanja pravila dio predstave. Svjedočenja svećenika poput Uminskog i Seljavka ukazuju na nejasan niz dešavanja u kojima svećenik suočen s kaznom ili raščinjenjem ima malo mogućnosti da se osloni na advokate ili druge oblike zaštite. "Uopće ne postoji procesni kodeks. Zahtjevi za sud nigdje nisu opisani", rekao je za Systemu Andrej Kurajev, svećenik koji je 2022. kažnjen zbog kritike rata i naredne godine napustio Rusiju. Patrijarh Kiril zabranio mu je vršenje službe 2020, a crkveni sud je iste godine naložio njegovo raščinjenje. "Ako se, na primjer, u predmetu mogu pozvati svjedoci, niko ne zna kako ih pozvati, ko će platiti njihov put i slično. Tužilac i sudija su jedno te isto. Optužnicu podiže ista osoba koja donosi presudu", rekao je. "Osoba pozvana na sud nije obaviještena o predmetu optužbe." Sudije eparhijskih sudova imenuje episkop, ne primaju platu i nastavljaju služiti u običnim parohijama, što znači da su u potpunosti zavisni od episkopa, dodaje. "Kada pitate: ‘Mogu li dovesti advokata?’, odgovore: ‘Ne, ovo je zatvoreno ročište.’ To je suprotno tradiciji; u Vizantijskom carstvu takvi advokati su bili obezbijeđeni, a cijeli aparat je finansirala Patrijaršija", kaže Kurajev, autor knjige od 800 stranica o crkvenim sudovima. "Prije revolucije 1917. Rusija je imala crkvene sudove i postojali su vrlo ozbiljni crkveni advokati… Ništa slično nije postojalo u sovjetskoj Rusiji, niti postoji u postsovjetskoj Rusiji", rekao je za Systemu Sergej Čapnin, direktor komunikacija Centra za pravoslavne hrišćanske studije na Univerzitetu Fordham u New Yorku. Sudovi Ruske pravoslavne crkve "normalno su funkcionisali" prije boljševičke revolucije, kaže Kurajev, ali "sovjetski režim je uništio tu tradiciju". Obnovljena je 2004, kaže, ali "počela je da funkcioniše" tek pod Kirilom, koji "pravila crkvenih sudova donosi usput jer mu nije uvijek zgodno da se sam bavi nepoželjnim svećenicima". Tuga ali ne i žaljenjeFormalno, raščinjeni svećenici mogu uložiti žalbu na odluke eparhijskog suda Vrhovnom crkvenom sudu, rekao je Čapnin. Ali, uz malu nadu u uspješnu žalbu unutar sistema, raščinjeni svećenici izbjegavaju tu opciju. Neki su se umjesto toga okrenuli pristupu koji "nije korišten stoljećima u odnosu na Rusku pravoslavnu crkvu", rekao je Čapnin: žalbi Ekumenskom sudu pod Ekumenskim patrijarhom Vartolomejem iz Carigrada. Rat Moskve protiv Ukrajine ozbiljno je narušio već napete odnose između Ruske pravoslavne crkve i Vartolomeja, duhovnog poglavara svih pravoslavnih hrišćana. Nakon dugotrajnih i zahtjevnih procesa Kurajev, Uminski i Seljavko ponovo su dobili svoje crkvene činove od Vartolomeja. Sva trojica govore s tugom o razdvajanju od svojih vjernika od strane crkve čiju podršku ruskom ratu protiv Ukrajine nisu mogli prihvatiti. Carigradska patrijaršija dodijelila je Uminskom malu crkvu u Parizu i osigurala mu mali stan iznad crkve, ali bez plate; zarađuje za život držeći predavanja i propovijedi na društvenim mrežama. Svoje razdvajanje od vjernika iz bivše moskovske parohije uporedio je s razdvajanjem od porodice. Seljavko ostaje u Litvaniji, gdje sada služi u crkvi koja je u sovjetskom periodu pretvorena u koncertnu dvoranu. Ima pozornicu, ali nema ikonostas, a njegovim službama prisustvuje dvadesetak ljudi umjesto hiljada. Svake nedjelje ujutro, Seljavko iz skladišta uzima sklopivi analogion, nekoliko nosača za ikone i svijećnjake, održava službu i nakon toga sve vraća nazad u skladište. Ne žali zbog protivljenja ratu, ali žali za onim što je izgubio. "Savjest me je natjerala na to", kaže. "Ali to je kao da hodate, na vlastitim nogama, u operacionu salu gdje će vam nešto amputirati…. Sanjao sam da budem svećenik od svoje šeste godine. Postoje stotine ljudi koje sam krstio, vjenčao i služio opijela njihovim roditeljima, a sada mi se ne javljaju, prelaze na drugu stranu ulice…. Moj amidža, svećenik, više ne razgovara sa mnom, kao ni jedan od moje braće ni moj punac, koji je također svećenik. Ne mogu mirno posjetiti očev grob, jer ću završiti na području zajednice koja me više ne prihvata."

Djeluje da su Sjedinjene Američke Države i Iran blizu postizanja dogovora o okončanju rata koji traje 12 sedmica, iako se konačni sporazum ne smatra izvjesnim, a ključni detalji i dalje ostaju neriješeni. Prema izvještajima mogući dogovor bi ponovo otvorio Hormuški moreuz, ključnu arteriju za globalne zalihe nafte, ali bi odgodio pregovore o iranskom nuklearnom programu za kasniju fazu. U intervjuu za Radio Slobodna Evropa, Jason H. Campbell, viši saradnik Middle East Instituta i bivši zvaničnik Pentagona tokom prve Trumpove administracije, kaže da je potencijalni dogovor "vjerovatno najmanje loša opcija koja je dostupna administraciji." RSE: Američki predsjednik Trump kaže da je dogovor s Iranom blizu. Iz vojne i strateške perspektive, šta još mora biti riješeno prije potpisivanja sporazuma? Campbell: Mislim da najveća neriješena pitanja zapravo nisu direktno povezana s vojnim ishodima. Ona su više strateška, i tu detalji onoga što se trenutno pregovara postaju ključni. Ono što čujemo, doduše kroz curenje informacija i nezvanična izvještavanja s različitih strana uključenih u pregovore, jeste da ovo sve više liči na memorandum o razumijevanju koji bi stvorio privremeni prekid neprijateljstava. Prema tom aranžmanu, američka mornarica bi se, navodno, povukla iz blokade koju je provodila posljednjih nekoliko sedmica, a Iran bi ponovo omogućio slobodan prolaz kroz Hormuški moreuz, barem u periodu od 30 do 60 dana. Ali ako su ti izvještaji tačni, Iran bi također dobio pristup do oko 25 milijardi dolara odblokirane imovine i zadržao određenu, ako ne i potpunu sposobnost prodaje nafte na otvorenom tržištu. Istovremeno, centralno strateško pitanje za Sjedinjene Države, budućnost iranskih zaliha visoko obogaćenog uranija i šireg nuklearnog programa, bilo bi odgođeno za kasnije pregovore. Dakle, kada se pogleda ova ravnoteža, to je u velikoj mjeri pokušaj vraćanja na neku vrstu statusa quo prije početka operacije “Epic Fury” krajem februara, ali ovaj put s Iranom koji ima mnogo veću polugu u vezi s Hormuškim moreuzom i sada pristup milijardama dolara koje ranije nije bilo. Opet, detalji su nezvanični u ovom trenutku, ali mislim da će predsjednik Trump imati težak zadatak da ovo predstavi kao pozitivan ishod osim ako tokom ovog perioda od 30 do 60 dana, koji bi obuhvatio memorandum o razumijevanju, što je još uvijek prilično nejasno, ne dođe do nekog nuklearnog dogovora koji izgleda bolje od JCPOA [Zajedničkog sveobuhvatnog plana djelovanja] kojeg je prije deceniju potpisala Obamina administracija. RSE: Koliko realno Washington može biti siguran da je iranska nuklearna putanja značajno narušena? Campbell: Jedan od detalja koji je nezvanično procurio jeste da bi Iran mogao pristati da se odrekne ili prenese kontrolu nad oko 400 kilograma visoko obogaćenog uranija, što bi činilo većinu njegove zalihe. Međutim, čak i ako se to dogodi, Iran bi i dalje zadržao dovoljno uranija obogaćenog na 60 posto koji bi, ako se dodatno obogati do nivoa za oružje, potencijalno mogao biti korišten za jednu ili dvije nuklearne bojeve glave. Dakle, iako Teheran možda odustaje od dijela zaliha, i dalje bi zadržao određeni nivo nuklearnog kapaciteta. I u širem smislu, oni i dalje insistiraju da, kao potpisnica Ugovora o neširenju nuklearnog oružja, imaju pravo da nastave obogaćivanje uranija. Dakle, detalji ovdje će biti vrlo važni. RSE: Rekli ste da Hormuški moreuz ostaje ključna poluga Irana. Da li je Teheran pokazao da čak i pod pritiskom može i dalje poremetiti globalna energetska tržišta? Campbell: U ovom trenutku, apsolutno. Iran je pokazao da kroz asimetrične taktike može značajno poremetiti međunarodni pomorski saobraćaj. Iskreno, s obzirom da se radi o privatnom sektoru, nije nužno potrebno čak ni potapanje brodova da bi se negativno utjecalo na protok saobraćaja. Sama prijetnja da bi mogli ponovo koristiti takve taktike, da postave mine, možda, u moreuzu, može potpuno zaustaviti saobraćaj. Dakle, način na koji će se to rješavati biće vrlo važan i osjetljiv u budućnosti. Već sada vidimo da neke zaljevske države i druge zemlje rješavaju svoje neposredne sigurnosne brige. One potpisuju odbrambene sporazume s ukrajinskim kompanijama, na primjer, koje su vrlo sposobne da koriste dronove kao odbrambeno oružje protiv nekih Shahed dronova i niskoletećih krstarećih projektila koje je Iran preferirao ovaj put. Dakle, vidimo promjene dinamike, ali u doglednoj budućnosti Iran će i dalje zadržati barem prijetnju da može kontrolisati moreuz. RSE: Američka pomorska blokada izgleda da vrši ekonomski pritisak na Iran. Da li to mijenja ponašanje Teherana? Campbell: Trenutno, mislim da to učvršćuje odlučnost režima, posebno s obzirom na promjene u vodstvu koje su uslijedile nakon nekoliko visokoprofilnih atentata. Trenutno rukovodstvo izgleda ideološki rigidnije i manje spremno da vjeruje ni Sjedinjenim Državama ni Izraelu tokom pregovora. Dakle, vidite režim koji je sve čvršći, koji razumije dio poluga koje posjeduje. Trenutno, mislim da oni, donekle s razlogom, smatraju da mogu izdržati ekonomski pritisak pomorske blokade više nego što globalna ekonomija može izdržati nastavak zatvaranja moreuza. RSE: Ako pregovori propadnu i borbe se nastave, kako bi izgledala prva faza vojnih operacija? Campbell: Ono što treba razumjeti od početka jeste da su vojne opcije Sjedinjenih Država zapravo prilično ograničene. Već smo vidjeli četiri do šest sedmica kontinuiranih bombardovanja i zračnih udara koji na kraju nisu uspjeli promijeniti režim niti dovoljno degradirati njegove vojne sposobnost, sigurno ne dovoljno da se strateški pomjeri ravnoteža u korist Washingtona. S obzirom na vojne resurse u regionu, SAD bi mogle ponovo pokrenuti takve udare na ograničen period, ali bez velike mobilizacije snaga ne bi došlo do veće eskalacije u punom smislu. Predsjednik Trump je zaprijetio da bi mogao ciljati ključnu civilnu infrastrukturu u novim napadima kao sredstvo pritiska na režim da se vrati pregovorima. Problem je što smo već vidjeli da bi Iran vjerovatno uzvratio širom Zaljeva i arapskog svijeta protiv ključnih američkih partnera sličnim napadima koji bi mogli biti jednako štetni za njih. To bi moglo dovesti SAD i neke od tih zemalja, čije su zalihe municije već značajno smanjene u posljednjih nekoliko sedmica, u vrlo tešku poziciju. Dakle, iako administracija drži prijetnju vojne akcije ako pregovori propadnu, realnost je da su opcije koje bi promijenile odnos snaga bez preuzimanja ogromnih rizika prilično ograničene. RSE: Šta američki vojni planeri sada shvataju o Iranu i regionu što možda nisu u potpunosti razumjeli prije 11 sedmica? Campbell: Mislim da će iz ovoga proizaći spoznaja da relativno osnovne asimetrične sposobnosti mogu nadvladati neke od sofisticiranih sistema koje su SAD i njihovi regionalni partneri razvili, posebno kada je riječ o protivzračnoj i protivraketnoj odbrani. To će zahtijevati potpuno preispitivanje načina na koji SAD planiraju buduće krize. Također će zahtijevati ulaganja u municiju i sisteme koji možda nisu toliko skupi ili "atraktivni", ali su se pokazali apsolutno neophodnim. To se odnosi i na pomorski sektor. Na primjer, idealni brodovi za pratnju kroz Hormuški moreuz bili bi fregate. Ali američka mornarica je ukinula fregate prije nekoliko godina i više nema ništa dovoljno malo za takvu operaciju. SAD također više nemaju minolovce stalno bazirane u regionu. Dakle, ovaj sukob je pokazao da je, uprkos velikoj snazi američke vojske, ona ranjiva u ovakvom scenariju i da će morati promijeniti pristup budućim situacijama. RSE: Da li je ovaj sukob promijenio način na koji američki partneri u Perzijskom zaljevu vide Washington i regionalnu sigurnost? Campbell: Mislim da jeste. Gledajući širu sliku, SAD će i dalje ostati važan partner, i odabrani partner, za mnoge od ovih država u pitanjima sigurnosti i odbrane. Ali neke neizgovorene pretpostavke u tim odnosima, posebno ideja da će SAD uvijek moći doći u pomoć ako ove zemlje budu napadnute od strane Irana, su oslabljene. To se već vidi u regionu. Na primjer, Saudijska Arabija i Pakistan su formalizirali sigurnosni sporazum. Također vidimo više razgovora između Katara, Turske i Egipta. Dakle, iako odnos sa Sjedinjenim Državama ostaje važan, on se također mijenja i neke zemlje traže alternativne ili barem dopunske regionalne sigurnosne aranžmane. RSE: S obzirom na nedavne događaje, da li iransko rukovodstvo smatra da pregovara iz pozicije snage? Campbell: Mislim da to apsolutno vjeruju. Iran izgleda odlučan da osigura garancije da ni SAD ni Izrael neće izvoditi dalje napade na iransku teritoriju ili saveznike poput Hezbollaha u Libanu. To može stvoriti težak odnos između Washingtona i Izraela jer bi svaki trajni sporazum vjerovatno zahtijevao sveobuhvatan prekid vatre, a ne djelimične ili privremene pauze koje smo vidjeli u Gazi, Libanu i drugdje. Postoje i dugogodišnje razlike između Washingtona i Izraela u pogledu prioriteta oko Irana. Izrael se historijski fokusirao ne samo na nuklearni program Irana, već i na njegov raketni program i mrežu regionalnih posrednika. Nasuprot tome, javna komunikacija Trumpove administracije bila je mnogo uža i fokusirana gotovo isključivo na nuklearno pitanje. Dakle, ta strateška razlika između Washingtona i Jerusalema ostaje važna. RSE: Nakon mjeseci sukoba, napetosti u Zaljevu i strahova od šireg rata, da li se region kreće ka stvarnom diplomatskom rješenju ili se samo priprema za novu fazu konfrontacije? Campbell: Mislim da Bijela kuća sve više dolazi pred dvije vrlo teške opcije. Jedna opcija bi uključivala veliku vojnu eskalaciju koja bi zahtijevala ogromne resurse i snage. Druga je postizanje političkog sporazuma koji bi, kada se detaljno analizira, mogao izgledati manje sveobuhvatan od ranijih nuklearnih sporazuma koji su bili oštro kritizirani u Washingtonu. Dakle, mislim da idemo prema toj drugoj opciji, koja možda nije dobra, ali je vjerovatno najmanje loša opcija koja je trenutno dostupna administraciji.

Visoki iranski zvaničnik otkrio je da je Teheran uvezao naprednu kinesku tehnologiju s ciljem da trajno prekine pristup globalnom internetu. Informacija dolazi usred nezapamćenog prekida Interneta u Iranu nakon što su su vlasti uvele blokadu nakon početka rata sa Sjedinjenim Državama i Izraelom 28. februara. Mohammad Sarafraz, član Iranskog Vrhovnog vijeća za sajber-prostor i bivši šef državne televizije IRIB, rekao je za online novine Faraz 23. maja da je kineska oprema već u zemlji. Svrha ove tehnologije, rekao je, jeste da postavi temelje za trajno ograničavanje interneta, uz istovremeno omogućavanje strogo nadziranog pristupa samo odabranim korisnicima u zemlji od oko 90 miliona stanovnika. Već u trećem mjesecu, prekid interneta u Iranu najduži je nakon skoro šestomjesečnog prekida u Libiji tokom protesta Arapskog proljeća 2011. godine. Međutim, s obzirom da Iran ima oko 15 puta veću populaciju od Libije, stručnjaci kažu da je ovo najveći državno nametnuti prekid komunikacija u zabilježenoj historiji. Organizacija za praćenje interneta NetBlocks opisala je poremećaj u Iranu kao "neprevaziđen po obimu i ozbiljnosti u povezanom društvu". Vlasti su pokušale opravdati prekid interneta tvrdnjama da on sprječava strane sajber napade, štiti zvaničnike od atentata tokom rata i čuva moral javnosti. Međutim, Sarafraz je odbacio glavna opravdanja vlade. Kaže da su neki od najtežih sajber napada na zemlju izvedeni upravo tokom prekida interneta. Također je rekao da internet nije spriječio ubistva brojnih zvaničnika od strane Sjedinjenih Država i Izraela tokom aktuelnog sukoba. Sarafraz je odbacio i tvrdnju da prekid interneta štiti javni moral. Produžena digitalna izolacija, dodatno pogoršana nejednakim pristupom poput "bijelog interneta" za osobe povezane s režimom i komercijalnih usluga "Internet Pro" za bogatije korisnike, nanijela je više psihološke štete Irancima nego potencijalni negativni utjecaj stranog online sadržaja, kaže. Može li kineski model funkcionirati u Iranu?Zamjenik iranskog ministra komunikacija Ehsan Chitsaz rekao je na konferenciji za novinare 9. maja da kopiranje kineskog potpuno domaćeg internet modela "ni na koji način nije izvodivo" za Iran. Rekao je da kineski sistem zavisi od populacije veće od milijardu ljudi i ogromnog unutrašnjeg digitalnog tržišta koje Iran ne može replicirati. Chitsaz je također upozorio da dugotrajni prekidi interneta sami po sebi predstavljaju prijetnju nacionalnoj sigurnosti. Amir Rashidi, direktor za sigurnost interneta i digitalna prava u Miaan Group, organizaciji za digitalnu sigurnost sa sjedištem u SAD-u fokusiranoj na Iran, rekao je da je teheranski sistem mnogo jednostavniji u poređenju s kineskim. Umjesto izgradnje ogromnog sistema uz ogromne finansijske i tehnološke troškove tokom decenija, Iran dodaje ograničenja postojećoj Internet infrastrukturi. To, prema Rashidiju, čini sistem jeftinijim i lakšim da ga kopiraju druge autoritarne vlade. "Oni mogu ovo preuzeti i implementirati iranski sistem prekida i cenzure" bez ponovne izgradnje mreža od početka, rekao je Rashidi za Iranski servis Radija Slobodna Evropa. Istraživač interneta Aryan Eqbal kaže da oni koji podržavaju kontrolu interneta u Iranu pretpostavljaju da ekonomski uspon Kine potvrđuje model digitalnih ograničenja Pekinga. "Kina nije napredovala zbog zatvorenog interneta", rekao je Eqbal za iranski tehnološki portal Zoomit. "Postojali su drugi razlozi, a zatvaranje je zapravo imalo negativan utjecaj na napredak." Iranski zagovornici strožih kontrola, kaže Eqbal, pokušavaju replicirati samo represivni sloj kineskog sistema, dok nemaju ekonomske temelje koji Pekingu omogućavaju da podnese njegove troškove. Pod međunarodnim sankcijama i oslabljen decenijama ekonomskog lošeg upravljanja, iranska ekonomija nije ni blizu razmjera koje su potrebne da takav model funkcioniše održivo, rekao je. Značajni su i ekonomski gubici iranskog prekida interneta. Afshin Kolahi, zvaničnik Iranske privredne komore, rekao je tokom sjednice 12. aprila da prekid košta zemlju do 40 miliona dolara dnevno. Indirektni gubici, rekao je, iznosili su do 80 miliona dolara dnevno sredinom aprila.

Rusija je tokom noći pokrenula napad sa više od 700 dronova i raketa širom Ukrajine, pri čemu su dve osobe poginule, a brojni domovi i poslovni objekti oštećeni — u jednom od najvećih udara na Kijev u poslednje vreme.

Zvanična iranska državna novinska agencija objavila je toplu ljudsku priču o ljubavi, ratu i bebi koju niko nije želeo. U roku od nekoliko sati, obrisala je deo svog izveštaja. Nekoliko dana kasnije, šef agencije je pozvan na sud. Sama priča je besprekorna po bilo kom zvaničnom standardu. Foto-reportaža agencije IRNA, pod nazivom "Majčina ljubav, duga 40 dana", pratio je Saru Kanani, 37-godišnju književnicu i umetnicu iz Teheranu, koja je tokom 40-dnevnog rata Irana sa SAD i Izraelom primila napušteno novorođenče kroz program privremenog hraniteljstva koji vodi humanitarna organizacija Behraviš. Bebu je nazvala Ahu – po stihu pesnika Hafeza. Pokušala je da je trajno usvoji. Rečeno joj je da samohrane žene nemaju prioritet. Posle 40 dana, vratila je bebu. IRNA je predstavila priču kao priznanje volunterizmu, humanitarnim ustanovama i, kako je navela "kulturom fokusiranom na porodicu". To je, u svakom smislu, sadržaj koji odobrava država. Problem su bile fotografije. Nekoliko slika prikazuje Kanani bez islamske marame na glavi u njenom domu. Nošenje hidžaba je obavezno u Iranu, mada se ta obaveza sve manje dosledno sprovodi od protesta "Žena, život, sloboda" 2022. godine, pošto sve više žena prkosi vlastima. U roku od nekoliko minuta od objavljivanja, usledio je pritisak na društvenim mrežama. IRNA je tiho obrisala nekoliko slika i revidirala foto-reportažu bez objašnjenja ili obaveštenja o ispravci. Autocenzura nije bila dovoljna. Iransko pravosuđe je 20. maja objavilo da je glavni izvršni direktor IRNA pozvan u Sud za štampu i medije da "pruži objašnjenja" posle objavljivanja slika žene "bez poštovanja islamskih zakona i propisa". Fotoreporterka Marzije Musavi je uzvratila na Instagramu. "Čini se da je usred sve ove debate suština priče izgubljena", napisala je ona. "U ovoj seriji (fotografija) ne radi se o oblačenju. Ne radi se o osuđivanju žene. Radi se o majčinstvu, brizi i davanju srca bebi koja nema nikoga." Kritičari su ukazali na očiglednu nedoslednost. Fotografije žena bez marame na glavi na javnim skupovima koje je odobrila država – događajima koje Islamska Republika aktivno promoviše i fotografiše kako bi projektovala sliku normalnosti i podrške iz naroda – slobodno su kružile domaćim platformama bez posledica. Novinar Ali Kalih je direktno skrenuo pažnju na kontrast, ukazujući na slike žena bez marame na noćnim provladinim događajima koje se "lako objavljuju na domaćim sajtovima i mrežama". Razlika, tvrde kritičari, nije u vezi s maramom na glavi. Žena bez marame na skupu koji je sponzorisala država je korisna. Žena bez marame u potpuno običnom domaćem okruženju nije.

Vašington je i dalje duboko podeljen oko novog američkog izuzeća od sankcija za rusku naftu, koje omogućava ugroženim zemljama da kupuju ruske isporuke koje su već na tankerima na moru, dok poremećaji povezani sa sukobom SAD i Izraela s Iranom potresaju globalna energetska tržišta. Ministar finansija Skot Besent (Scott Bessent) tvrdi da je ta mera potrebna za stabilizaciju energetskih tržišta i ograničio uticaj koji Kina ima preko ruske nafte po sniženoj ceni, dok demokratski kritičari, uključujući ključne senatorke Džin Šahin (Jeanne Shaheen) i Elizabet Voren (Elizabeth Warren), kažu da ponovljena izuzeća rizikuju slabljenje pritiska na Moskvu. U intervjuu za RSE, Majkl Parker (Micheal), bivši istražitelj i šef odeljenja u Kancelariji za kontrolu strane imovine (OFAC) Ministarstva finansija SAD, objašnjava zašto ublažavanje sankcija ostaje jedan od najvažnijih diplomatskih alata Vašingtona za pregovore. RSE: Šta odluka Ministarstva finansija da produži izuzeće od sankcija za rusku naftu za još 30 dana govori o prioritetima administracije? Da li energetska stabilnost počinje da ima veći značaj od pritiska sankcija na Moskvu? Majkl Parker: Mislim da je važno za početak, kao neka polazna tačka, razumeti šta opšta licenca koju je izdalo Ministarstvo finansija zapravo pokriva. Ono što ona ovlašćuje je nafta koja je već na moru i to od 17. aprila. Naravno, ova nafta je već bila predmet prethodnog izuzeća, ili opšte licence, od američkih sankcija do otprilike juče ili prekjuče. Ova proširena opšta licenca ne dodaje nikakvu dodatnu naftu koja je od tada utovarena na brodove i poslata na otvoreno more. Ona i dalje pokriva istu zaglavljenu naftu, takoreći, od 17. aprila. Ja bih ovo posmatrao kao veoma usko i ograničeno izuzeće u svrhu prodaje nafte koja je već bila pokrivena tom prethodnom opštom licencom. Nema pravog proširenja posle toga, osim vremenskog perioda u kojem se može prodati. RSE: Kritičari tvrde da kada izuzeća postanu predvidljiva, vlade i tržišta počinju da planiraju oko njih. Da li mislite da Moskva sada može pretpostaviti da će Zapad nastaviti da popušta pritisak kad god cene energenata naglo porastu? Parker: To je svakako nešto što treba imati na umu dugoročno, ali dve promenljive su ovde zaista važne. Prva je vremenski period koji je u pitanju – u ovom slučaju govorimo o nekoliko nedelja, a ne o velikoj promeni u američkoj politici. Druga je na šta se tačno odnosi ublažavanje pritiska. Ponovo, ovo je tako usko skrojena opšta licenca koja se primenjuje samo na naftu koja je već na moru od 17. aprila. Ne verujem da bi institucionalni akteri, a kamoli vlade, ovo shvatili kao široku promenu u američkoj politici ili u načinu na koji SAD pristupaju sankcijama povezanim s Rusijom. Na primer, nije bilo nikakvih većih akcija uklanjanja s liste. Nijedna velika kompanija nije uklonjena s liste američkih sankcija u vezi s izdavanjem ove opšte licence. Nije bilo širih izuzeća za rusku naftu generalno. To se zaista primenjuje samo u ovom veoma uskom kontekstu na naftu koja je već na moru. 'Ublažavanje sankcija je poslovična šargarepa'RSE: Cene nafte ostaju iznad 110 dolara po barelu uprkos tim merama. Ako izuzeća značajno ne smiruju tržišta, da li ispunjavaju svoju namenu? Parker: Uvek je važno kod američkih ekonomskih sankcija – jer su one alati spoljne politike i nacionalne bezbednosti SAD – sagledati opštu svrhu zbog koje su one sprovedene ili ublažene u određenim slučajevima. Pošto je ovo opšte produženje licence bilo tako usko skrojeno, možda je služilo ograničenijoj svrsi: pružanju pomoći određenim zemljama. Zaista nema dovoljno nafte zaglavljene na moru, po mojoj proceni, da bi to napravilo značajnu razliku u globalnoj ceni nafte. Dakle, svrha možda nije bila smanjenje globalne cene nafte. Umesto toga, možda je bila pružanje specifične pomoći određenim saveznicima ili određenim stranama. RSE: Indija izgleda da je jedan od najvećih korisnika, nastavljajući da uvozi značajne količine ruske sirove nafte. Da li Vašington rizikuje trzavice s evropskim saveznicima i Ukrajinom praktično tolerisanjem tih kupovina? Parker: Politika SAD sa sankcijama bila je u velikoj meri osetljiva na energetske potrebe Evropske unije. Na početku režima sankcija posle 2022, energetika je u velikoj meri bila izdvojena iz uvođenja i sprovođenja sankcija SAD. Ovo je dvostrano u smislu da je ublažavanje sankcija kako bi se pomoglo određenim saveznicima – u zavisnosti od ciljeva spoljne politike i geopolitičke klime – nešto što bi Evropska unija svakako razumela. SAD ne žele da naštete saveznicima kroz sankcije kao deo sveobuhvatne politike sankcija ili režima sankcija. RSE: Istovremeno, Ministarstvo finansija se zalaže za strože sprovođenje mera prema Iranu. Kako saveznici i protivnici tumače kontrast između ublažavanja ograničenja na rusku naftu dok se zahteva strože sprovođenje prema Teheranu? Parker: Iran je drugačiji slučaj. SAD su, sa značajnim izuzetkom Zajedničkog sveobuhvatnog plana akcije iz 2015. godine, ili JCPOA, održavale veoma dosledno jačanje i intenziviranje sankcija. Rusija je pre 2022. bila mnogo više integrisana u globalni ekonomski i finansijski sistem. Dakle, ne vidim nužno akcije preduzete danas kao stvaranje trenja ili govorenje dve različite stvari. Politika prema Iranu je bila prilično dosledna i politika sankcija prema Rusiji je takođe bila prilično dosledna u pružanju izuzetaka, izuzeća i ovlašćenja putem opšte licence kada je potrebno za prilagođavanje geopolitičkim promenama. Ne vidim nužno ova dva pristupa kao kontradiktorna. RSE: Iranski mediji su prikazali privremeno izuzeće kao deo širih pregovora. Prema vašem iskustvu, kolika je poluga uticaja izuzeća od sankcija zapravo donose u diplomatiji? Parker: U kontekstu JCPOA, ublažavanje sankcija je zapravo bila poslovična šargarepa koja je pratila celokupni nuklearni sporazum. To će zavisiti od šireg političkog prioriteta i onoga što pokušavate da postignete primenom sankcija ili njihovim ublažavanjem. Ali mislim da je reč koju ste koristili – poluga uticaja – zaista ključna poenta. Sankcije stvaraju polugu uticaja koja se može pojačati ili smanjiti u zavisnosti od tona i načina pregovora. Na kraju krajeva, američke sankcije su namenjene promeni ponašanja. Za svaku veću meru sankcija usmerenu na pojedince ili kompanije, OFAC u svojim saopštenjima navodi da je svrha sankcija promena ponašanja. One ne bi trebalo da budu statične; trebalo bi da budu dinamične. Kada se sankcije pooštravaju ili ublažavaju, pitanje je u koju svrhu? Ja ovo smatram odgovarajućom upotrebom sankcija – stvaranjem poluge uticaja i stvaranjem pozicije gde, u zavisnosti od toga šta Iran vidi kao svoje potrebe, ublažavanje sankcija može biti značajan adut u pregovorima. RSE: Da li bi nuđenje ublažavanja sankcija tokom pregovora moglo nenamerno naznačiti slabost, posebno zemljama poput Irana i Rusije koje imaju veliko iskustvo u radu pod pritiskom sankcija? Parker: To je uvek na umu diplomatama i kreatorima politike. Kako da šargarepu učinimo primamljivom, a da ne naznačimo slabost? Kako da je učinimo značajnom u kontekstu zemalja koje su godinama delovale pod sankcijama i koje su sofisticirani akteri kada je u pitanju pritisak sankcija i izbegavanje sankcija? U ovom slučaju, ima snažan osećaj da mogućnost smanjenja intenziteta sankcija ne implicira slabost. Ako se efikasno koriste, mogu da ostvariti ciljeve politike SAD. To je zaista namera koja stoji iza sankcija kada se pravilno koriste. One nisu oblik kazne. One su osmišljene su tako da se u pregovorima poput ovih može ponuditi ublažavanje sankcija u zamenu za širi sporazum. RSE: Neki analitičari tvrde da su, kada su SAD opravdale ova izuzeća iz humanitarnih ili stabilizacionih razloga, praktično uspostavile presedan za buduća produženja. Da li je Vašington sada zarobljen u ciklusu za koji bi bilo teško da se preokrene? Parker: To svakako treba uzeti u obzir, ali ne vidim nužno da je to trajno obavezuje američku vladu na takav presedan. Činjenica da produženje traje samo do sredine juna i odnosi se isključivo na naftu koja je već na moru ukazuje na to da je to zaista privremeno političko rešenje, a ne zarobljavanje Vašingtona u ciklus koji ne može da preokrene. Način da se to preokrene je jednostavno da se dozvoli da istekne opšta licenca. OFAC je tokom godina dozvolio da mnoge opšte licence isteknu iz političkih i raznih drugih razloga. Ne vidim nužno da ovo produženje obavezuje donosioce odluka u Vašingtonu na neki trajni presedan. RSE: Da se odmaknemo od trenutne krize, šta nam ovi događaji govore o budućnosti sankcija kao geopolitičkog alata? Da li ulazimo u eru u kojoj zabrinutost za energetsku bezbednost fundamentalno ograničava koliko agresivno SAD mogu da primenjuju ekonomski pritisak? Parker: Mislim da je to već tako. U kontekstu Rusije, energetski sektor je bio uglavnom izuzet od mnogih ranih sankcija, i siguran sam da je to imalo veze s oslanjanjem evropskih saveznika na ruske energente i sa zabrinutošću zbog poremećaja na globalnim tržištima. U meri u kojoj je energetska bezbednost sada stalna karakteristika politike ekonomskih sankcija, mislim da se ta realnost već odrazila u prvobitnom odgovoru vlade SAD Rusiji.

Pakistanski premijer Šehbaz Šarif odlazi u Peking u subotu dok njegova zemlja nastoji da ponovo oživi svoje napore za posredovanju u sukobu između Sjedinjenih Američkih Država i Irana. Tokom trodnevne posete na poziv Kine, ključnog diplomatskog i trgovinskog partnera Irana, Šarif će takođe nastojati da produbi bilateralnu odbrambenu saradnju i obezbedi nove kineske investicije za Pakistan. "Nije jasno koje će konkretne zahteve Pakistan imati od Kine tokom ove posete, ali zemlja uglavnom nastoji da unese urgentnost u proces pregovora između SAD i Irana, koji je zastao poslednjih nedelja", rekla je za RSE Elizabet Trelkeld (Elizabeth Threlkeld), viša saradnica i direktorka programa za Južnu Aziju u vašingtonskom Stimson centru. Trelkeld je dodala da je, s obzirom na bliske odnose Kine s Iranom, Pakistan bio pažljiv da se redovno konsultuje s liderima u Pekingu. Pakistan i Kina će razmotriti bilateralne veze "i saradnju u političkim, ekonomskim i strateškim oblastima", rekao je u petak portparol pakistanskog Ministarstva spoljnih poslova Tahir Andrabi. On nije rekao da će se razmatrati posredovanje Pakistana u ratu u Iranu, ali je ministar spoljnih poslova Ishak Dar ranije rekao pakistanskim poslanicama da je Islamabad bio u bliskom kontaktu s Kinom tokom rata SAD i Izraela s Iranom koji je počeo 28. februara. Majkl Kugelman (Michael Kugelman), viši saradnik Atlantskog saveta sa sedištem u Vašingtonu, rekao je da Pakistan priznaje uticaj koji Kina ima nad Iranom. "Dakle, u tom smislu, mislim da će Šarif tražiti uveravanja od kineske vlade da i dalje podržava napore koje Pakistan ulaže", rekao je Kugelman za RSE. Šarifova poseta će uslediti ubrzo nakon poseta američkog predsednika Donalda Trampa (Trump) i ruskog predsednika Vladimira Putina Pekingu, gde su rat u Iranu i njegove globalne energetske i ekonomske posledice bili u centru pažnje na njihovim sastancima s kineskim predsednikom Si Đinpingom. Trampova poseta je posebno skrenula pažnju na to kakvu ulogu Kina može da igra u pritiskanju Irana na ustupke koji bi doveli do sporazuma. Tramp je u intervjuu snimljenom u Pekingu za Foks njuz (Fox News) rekao da je Si ponudio pomoć u posredovanju u postizanju sporazuma s Teheranom. "Pakistan je dosledno obaveštavao Kinu o svojoj ulozi posrednika i tražio je kinesku podršku u ubeđivanju iranskog režima da pristane na dijalog sa SAD", rekao je Husein Hakani s Instituta Hadson u Vašingtonu i Diplomatske akademije Anvar Gargaš u Abu Dabiju. Skoro 40 dana posle početka rata, Tramp je objavio prekid vatre pošto je Pakistan zatražio obustavu operacije Epski bes – bombardovanja koje su predvodile SAD protiv vojnih ciljeva u Iranu – kako bi se otvorio put mirovnim pregovorima. Visoki američki i iranski timovi održali su pregovore u Islamabadu 11. i 12. aprila koji su završeni bez sporazuma. Hakani, koji je takođe bio ambasador Pakistana u SAD, rekao je za RSE da će Pakistan, pošto se suočava s ekonomskim izazovima zbog rata u Iranu, verovatno tražiti kinesku podršku kako bi mu pomogla da prebrodi krizu. Ta pitanja bi mogla da se nađu na dnevnom redu Šarifa i Sija, a ključni pakistanski zvaničnici moći će da prenesu detalje o svojim nedavnim kontaktima u Teheranu. Razgovori u TeheranuPakistanski ministar unutrašnjih poslova Mohsin Nakvi sastao se u petak s iranskim ministrom spoljnih poslova Abasom Arakčijem po drugi put otkako je stigao u Teheran pre dva dana u svoju drugu posetu iranskoj prestonici za 30 sati – što je pokazatelj da se intenzivna diplomatija ubrzava, iako se nisu pojavili detalji o razgovorima. Usred spekulacija da će moćni komandant pakistanske vojske, feldmaršal Asim Munir, otputovati u Iran, Bakir Sadžad, diplomatski dopisnik pakistanskog lista Dawn napisao je da će Munir to učiniti samo da bi "finalizovao" dogovor. Veruje se da je Nakvi Munirov najbliži saradnik među pakistanskim civilnim vlastima. I Pakistan i Kina su duboko pogođeni skoro potpunim zatvaranjem Ormuskog moreuza. Kina kao najveći svetski izvoznik ima jasan interes da ponovo otvori ovaj ključni plovni put. Njegovo zatvaranje izazvalo je ogromne poremećaje u globalnoj ekonomiji i ozbiljno bi smanjilo potražnju za kineskim proizvodima ako bude dugo trajalo. Hakani je rekao da je Kina u boljoj poziciji da izdrži posledice blokade Ormuza zbog svojih velikih strateških rezervi i domaćih kapaciteta, ali da bi volela da se moreuz ponovo otvori. Oko 40 odsto nafte u Kini i 30 odsto njenog uvoza tečnog prirodnog gasa (TPG) takođe protiče kroz moreuz, uključujući i one iz zemalja Persijskog zaliva koje je Iran napao. Pakistan je pogođen nestašicom energenata i mogao bi se suočiti sa širokim spektrom rizika ako se oružani sukob nastavi. Trelkeld je rekla da to uključuje ekonomska pitanja kao što je poremećaj u isporukama đubriva, ali i bezbednosne probleme: "unutrašnja trvenja, prekogranična nesigurnost zbog izbegličkih tokova i militantnih grupa koje koriste nemire, i potencijalni pritisak da se direktno uđe u sukob u ime odbrambenog partnera Saudijske Arabije". Hakani je dotle rekao da, na strateškom nivou, "Kina nastoji da se pozicionira kao izvoznik bezbednosti u različitim delovima sveta, posebno onima odakle se SAD ili povlače ili gde narušavaju svoj ugled". "Bliski istok je jedan takav region i ovde bliski odnosi s Pakistanom mogu pomoći Kini da igra tu ulogu", dodao je on.

Kada je naoružani kvadrokopter preleteo iznad južne granice Libana i Izraela 19. maja, jedan vojnik Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) se pojurio uz obližnje brdo i pokušao da zakači optički kontrolni kabl drona komadom metala. Izvanredan prizor koji su zabeležili fotoreporteri na militarizovanoj granici pružio je dosad najjasniji primer kako dronove s optičkim kablom – koje su prvo upotrebljavali ruski vojnici, ali su sada sveprisutni u Ukrajini – koriste militanti Hezbolaha koje podržava Iran. To takođe ističe ranjivost čak i najnaprednijih vojski na svetu od jeftine inovacije kod dronova. U proteklom mesecu, militanti Hezbolaha ubili su tri vojnika IDF-a i jednog izraelskog civila koristeći kamikaze dronove kontrolisane kilometrima dugim optičkim kablovima. Kao odgovor, izraelski premijer Benjamin Netanjahu najavio je formiranje tima za suzbijanje pretnje od dronova. Izrael daje radnoj grupi "neograničen budžet", u vreme sve veće kontroverze u toj zemlji zbog nespremnosti za oružje koje se prvi put pojavilo 2024. IDF je navodno odbio ranije ponude Kijeva da obuči izraelske snage tehnikama borbe protiv dronova, ali je 17. maja Netanjahu rekao da je upozorio na pretnju od naoružanih kvadrokoptera godinama pre trenutne krize s tim uređajima. "Nakon što sam video rat u Ukrajini, pomislio sam da bi ovo moglo poslužiti i kao sredstvo na našem bojnom polju", rekao je Netanjahu na sastanku vlade. Za razliku od dronova koji se kontrolišu radio vezom, koji se mogu elektronski ometati i za koje je potrebna jasna linija vida do predajnika, dronovi s optičkim vlaknima mogu se navoditi praktično bilo gde gde ima prostora za let. U Ukrajini je dokumentovano kako iskusni piloti dronova upravljaju svojim uređajima kroz prozore i traže vojnike u zgradama nekoliko kilometara unutar neprijateljske teritorije. Ta sloboda letenja, ograničena samo trajanjem baterije i dužinom kabla drona, budi zlosutnu mogućnost militanata koji izlaze iz tunela da lansiraju dron a potom se vraćaju pod zemlju da neprimećeni upravljaju letelicom. Kablovski navođeni kvadkopteri ne ostavljaju radio-signal niti toplotni trag koji se mogu locirati i dovoljno su mali da izbegnu mnoge radarske sisteme, pod uslovom da lete nisko ispred zagušene pozadine. Neki stručnjaci veruju da pojava dronova s optičkim vlaknima kojima upravljaju militanti Hezbolaha ukazuje na to da Rusija dostavlja Iranu obaveštajne podatke o toj tehnologiji, dok drugi veruju da je verovatnija više zabrinjavajuća mogućnost. Nikol Grajevski (Nicole Grajewski), ekspertkinja za rusko-iranske odnose, rekla je za RSE da dron s optičkim vlaknima fotografisan 19. maja (na slici ispod) izgleda identično konfiguracijama koje koriste ruske snage u Ukrajini. Ona ukazuje na velike zalihe ruskog oružja koje drži Hezbolah kao potencijalni pokazatelj da tehnologija dronova s kablovima "dolazi direktno od Rusa ili preko Iranaca iz Rusije". Moskva je negirala da je snabdevala oružjem Hezbolah. Međutim, budući da je ruska invazija na Ukrajinu vizuelno najdokumentovani rat u istoriji, drugi analitičari veruju da su militanti Hezbolaha uspeli da sastave sopstveni hardver i taktike na osnovu video snimaka ruske invazije. "Za to ne treba mnogo pameti", rekao je Jakov Lapin za RSE. "Hezbolah je posmatrao upotrebu FPV dronova sa značajnim efektom na ukrajinskim ratištima i odlučio da ih usvoji". Ovaj izraelski vojni analitičar dodaje da su sve komponente za dronove, osim eksplozivnih bojevih glava, "slobodno dostupne na onlajn sajtovima". Neki kineski portali otvoreno prodaju komponente za dronove s optičkim vlaknima, uključujući kontejnere s kalemovima koji imaju do 30 kilometara kabla. Monika Ahlborn, analitičarka koja stoji iza popularnog naloga na društvenim mrežama Drone Wars, takođe veruje da bi novi kvadrokopteri Hezbolaha mogli biti jednostavan slučaj imitacije. Ona ističe da vidljivost putem društvenih mreža "znači da koncepti, konfiguracije i taktike mogu relativno brzo da se prošire po različitim poprištima". Slično širenje inovacija na bojištu primećeno je poslednjih godina, uključujući upotrebu bombi koje bacaju dronovi. Taktika je prvi put viđena u propagandnim video snimcima ekstremističke grupe Islamska država početkom 2017. godine, a kasnije su je usvojili borci u Ukrajini i drugde. Lapin kaže: "Nijedan od postojećih (izraelskih) odbrambenih sistema nije dizajniran za pretnju od FPV dronova s kablovima." Rani napori koji se preduzimaju u toj zemlji za suzbijanje nove pretnje, kaže on, uključuju "dronove presretače, elektrooptičke i akustične senzore, kompjuterizovane nišane i potencijalno lasere i/ili mitraljeze usmerene senzorima". I Rusija i Ukrajina su razvile kinetička sredstva za borbu protiv dronova, koja uključuju lake presretače koji se lansiraju iz ruke i puške s mrežama, i koja su zabeležila određeni uspeh na bojnom polju.

Ubrzo posle izbijanja rata sa Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelom, Iran je preuzeo kontrolu nad Ormuskim moreuzom, ključnom arterijom za globalno snabdevanje naftom i gasom. Preteći i napadajući međunarodne brodove, Iran je praktično zaustavio pomorski saobraćaj, čime je dobio značajnu polugu uticaja na susede u Persijskom zalivu i globalnu ekonomiju. Sada, Islamska Republika formalizuje svoju dominaciju nad strateškim uskim grlom nametanjem novog tranzitnog režima. To se dešava uprkos višestrukim upozorenjima SAD, koje su i same uvele blokadu moreuza. Iranska Uprava za moreuz u Persijskom zalivu (PGSA) – novo telo zaduženo za proveru i naplatu putarine brodovima – počela je da radi 18. maja. U objavi na X od 20. maja, uz mapu, PGSA je ocrtala iransku zonu pomorske kontrole u Ormuskom moreuzu. Navela je da se to odnosi na područje između linije koja se proteže od "Kuh-e Mubaraka u Iranu do juga Fudžejre u UAE... do linije koja povezuje vrh ostrva Kešm u Iranu s Um el-Kuvajnom u UAE". Dodala je da "tranzit kroz ovo područje u svrhu prolaska kroz Ormuski moreuz zahteva koordinaciju sa Upravom za moreuz u Persijskom zalivu i njeno odobrenje". Iran praktično "pretvara moreuz iz ometenog tranzitnog koridora u državni režim dozvola i naknada", navela je u izveštaju 20. maja kompanija Vindvard (Winward) za podatke i analize o pomorskom saobraćaju. Iako iranski državni mediji citiraju objave PGSA na X, nije poznato ko vodi nalog, koji entitet ga nadgleda ili gde se nalaze njegove kancelarije, ako ih ima, pošto čak nema ni veb stranicu. Istraživačka novinarka sa sedištem u Iranu Fatemeh Karimkan kaže da "nema podataka" o postojanju PGSA. "Zapanjujuće je da neverifikovani Tviter (X) nalog može da kontroliše tok vesti poput ove", napisala je na X. 'Pusti snovi'Potez PGSA izazvao je oštru kritiku Ujedinjenih Arapskih Emirata, koji su naveli da se područje kontrole na koje pretenduje Iran, proteže na teritorijalne vode UAE. "Režim pokušava da uspostavi novu realnost rođenu iz jasnog vojnog poraza, ali pokušaji kontrole Ormuskog moreuza ili kršenja pomorskog suvereniteta UAE nisu ništa drugo do pusti snovi", objavio je na X 21. maja Anvar Gargaš, savetnik predsednika UAE. Iranski Korpus islamske revolucionarne garde (IRGC) je u saopštenju 20. maja naveo da je u prethodna 24 sata koordinirao tranzit 26 brodova kroz Ormuski moreuz, koji povezuje Persijski zaliv s otvorenim morem. "Saobraćaj kroz Ormuski moreuz se obavlja uz dozvolu i u koordinaciji s mornaricom IRGC-a", saopštila je Revolucionarna garda. RSE nije bio u mogućnosti da nezavisno potvrdi tu tvrdnju. Vindvard je naveo da su tri VLCC-a (veoma velika broda za sirovu nafte), prošla kroz Ormuski moreuz 20. maja. Među njima su bila dva broda pod kineskom kontrolom i tanker pod južnokorejskom zastavom, navela je kompanija. Dva dana ranije, SAD su u Indijskom okeanu zaplenile tanker povezan s Iranom. To je bila treća američka zaplena tankera povezanog s Iranom od početka pomorske blokade 13. aprila. "Zbirna slika ukazuje na to da moreuz više nije zatvoreni koridor, već okruženje oko kojeg se vode sporovi i za koje postoji višestepeni pristup oblikovano paralelnim sprovođenjem mera SAD i iranskom administrativnom kontrolom", naveo je Vindvard. 'Potpuno nelegalno'Pomorski stručnjaci rekli su da je novi iranski režim dozvola i nameta u Ormuskom moreuzu nelegalan. Prema Konvenciji UN o pravu mora (UNCLOS), brodovima koji koriste pravo "neškodljivog prolaza" kroz teritorijalne vode neke zemlje ne može se naplaćivati naknada. Ipak, povelja, koju je Iran potpisao ali je nikada nije ratifikovao, takođe navodi da se brodovima može naplaćivati pružanje "određenih usluga". U izjavi za RSE, pomorski advokat i specijalista za upravljanje okeanima Ijan Ralbi (Ian Ralby) ocenio je da su postupci Irana "potpuno nelegalni prema međunarodnom pravu". Stručnjaci su takođe doveli u pitanje legalnost američke pomorske blokade iranskih brodova i luka, koja je poremetila morski trgovinski saobraćaj Irana. Iranski susedi, Irak i Pakistan, kao i Indija, potpisali su bilateralne sporazume s Teheranom, čime su isključeni iz iranskog sistema naplate naknada za prolaz. Međutim, sve ostale zemlje se suočavaju s naknadama, koja navodno iznose oko dva miliona dolara po brodu, u kineskim juanima ili kriptovalutama. Iranski sistem naplate naknada mogao bi da generiše do tri milijarde dolara godišnje na sadašnjim nivoima, rekli su stručnjaci. Ta brojka bi mogla da poraste na oko osam milijardi dolara godišnje ako se pomorski saobraćaj vrati na nivoe pred rat, kada je do 140 brodova dnevno prelazilo moreuz. "Operateri koji plaćaju naknade PGSA-a su pretežno akteri sive i skrivene flote povezani s Kinom i kojima upravljaju UAE, koji ne mogu da obezbede pokriće na državnom nivou. Nijedan operater pod zapadnom zastavom nije javno priznao plaćanje", naveo je 20. maja Vindvard. Plaćanje naknade moglo bi da brodarske kompanije izloži američkim sankcijama, rekli su stručnjaci. Uprkos rizicima, operateri bi mogli biti spremni da posluju s Iranom. "Nažalost, potreba pomorske trgovine za izlazak i ulazak u Zaliv je toliko ekstremna da su mnogi potencijalno spremni da plate tu cenu", rekao je Ralbi, koji je na čelu neprofitne organizacije za pomorsku bezbednost Oksilijum vorldvajd (Auxilium Worldwide).

Ekonomske posljedice sukoba posebno su teško pogodile, kako se procjenjuje, četiri miliona afganistanskih izbjeglica i migranata u Iranu. Mnogi Afganistanci nemaju pravni status i lišeni su osnovnih prava u Islamskoj Republici.

Američki republikanski kongresmen Don Bejkon (Bacon) iz Odbora za oružane snage Predstavničkog doma u intervjuu upozorava na rizik da će neizvesnost iz Vašingtona ohrabriti protivnike, uključujući Rusiju, Iran i Kinu, usled rastućih napetosti unutar NATO saveza. Nekadašnji general američkog ratnog vazduhoplovstva govorio je za Radio Slobodna Evropa (RSE) dok je Pentagon najavljivao da će smanjiti broj američkih brigadnih borbenih timova raspoređenih u Evropi sa četiri na tri, odlažući planirano raspoređivanje u Poljsku. Bejkon kaže da pitanje revizije trupa ukazuje na širu raspravu o tome kako se Sjedinjene Države bore sa izazovima koji istovremeno dolaze iz Rusije, Kine, Irana i ekstremističkih grupa. Uz ocenu da je "dvosmislenost opasna", navodi da Vašington i njegovi saveznici ne mogu da priušte bilo kakav nedostatak strateške jasnoće dok te pretnje postaju sve više međusobno povezane. 'Tri problematične oblasti'Bejkon opisuje rat Rusije u Ukrajini, pritisak Kine na Tajvan i regionalne aktivnosti Irana kao glavne strateške izazove za Vašington. "Očigledno postoje tri problematiče oblasti", kaže on. "Imamo problem sa Kinom i Tajvanom... Jasno je da imamo problem sa ruskom invazijom na Ukrajinu... Pa, oduvek smo imali ovaj problem sa Iranom. Iran je uvek bio vodeći izvoznik terora." Dodaje da terorizam povezan sa ekstremističkim grupama kao što su Al-Kaida i Islamska država stvara "četvrtu oblast" o kojoj treba brinuti. Upitan za saradnju između Rusije, Irana i Kine, Bejkon kaže da "ti ljudi rade zajedno". "Ali", dodaje, "nemaju nikoga drugog…sve tri države su parije". Uprkos tome, on tvrdi da demokratski saveznički sistem daje Zapadu strukturalnu prednost. "Mnogo je bolje da budemo u našoj poziciji, na strani slobode, jer imamo mnogo širi spektar saveznika", kaže Bejkon. "Ali moramo u njega da ulažemo i da ga branimo". Rusija 'testira odlučnost' NATO-aBejkon upozorava da raste zabrinutost u delovima Evrope zbog ruskog vojnog pritiska oko teritorija NATO-a, te zbog straha od slabljenja posvećenosti Amerike evropskoj bezbednosti. "[Ruski predsednik Vladimir Putin) testira odlučnost Sjedinjenih Država i pojedinačnih članica NATO-a, kao i sam NATO", kaže Bejkon. Kongresmen upozorava da signali koji ukazuju na smanjeno američko vojno prisustvo u Evropi mogu da podstaknu Moskvu da preuzme rizičnije poteze. "Šta čujem je: 'Vi ne radite dovoljno, tako da ćemo mi da radimo manje'. To nije dobra poruka za Rusiju", kaže on. Bejkon umesto toga zagovara formulu po kojoj bi Evropa povećala ulaganja u odbranu, dok bi Vašington održavao svoju trenutnu poziciju. "Pravi odgovor je: Evropa radi više, a Amerika ostaje ista, stabilna", objašnjava. "Ono što imamo sada je dobra struktura snaga." Naglašava da je odvraćanje najbolji način da se izbegne širi sukob. "Znate šta košta više od snažnog odvraćanja? Rat", kaže Bejkon. "Snažno odvraćanje bi nam uštedelo novac." Bejkon oštro kritikuje način na koji je Pentagon upravljao nedavnim premeštanjem trupa u istočnoj Evropi, uključujući povlačenje američke brigade iz Rumunije. "Povukli su brigadu iz Rumunije, a nisu to saopštili ni Kongresu ni Rumuniji dok sve nije bilo završeno", rekao je. "Tako se ne tretiraju saveznici." Pozivajući se na navode o zaustavljanju planiranog raspoređivanja oko 4.000 američkih vojnika u Poljsku, Bejkon upozorava da takvi potezi šalju "užasnu poruku" i Rusiji i istočnoevropskim saveznicima. On izdvaja Poljsku i Baltičke zemlje - Letoniju, Estoniju i Litvaniju - kao zemlje čije istorijsko iskustvo pod sovjetskom dominacijom nastavlja da oblikuje njihove bezbednosne strahove. "Ove četiri države su bile pod sovjetskom dominacijom", kaže on. "Gotovo svaka porodica zna nekoga ko je bio ubijen u šumama ili poslat u Sibir." "Znaju kako izgleda život u totalitarnom sistemu koji predvodi Rusija", dodaje. Bejkon je takođe pohvalio ove države zbog naglog povećanja izdvajanja za odbranu. "Poljska je na 4,8 odsto BDP-a. Oni nas pobeđuju u ovoj oblasti", objašnjava. "To važi i za tri baltičke zemlje." NATO: 'Najbolji savez u istoriji'Bejkonovi komentari dolaze uoči puta američkog državnog sekretara Marka Rubija (Marco Rubio) u Švedsku, gde će se u Helsinburgu 22. maja održati sastanak spoljnih ministara članica NATO-a. Očekuje se da će fokus sastanka biti na izdvajanju sredstava za odbranu i podeli tereta. Tokom intervjua Bejkon je više puta istakao NATO kao ključan faktor za bezbednost Zapada. "NATO je veliki savez, najbolji u istoriji čovečanstva", kaže on. "Treba da ga branimo i sačuvamo, da ga poboljšamo." Na pitanje da li bi saveznici trebalo da se pripreme na budućnost u kojoj Sjedinjene Države više neće predvoditi NATO, Bejkon kaže da bi takav scenario bio "užasna greška". "Nekoliko ljudi ovde koji imaju 'idemo sami' mentalitet", rekao je. "Ali to znači da bismo bili slabiji, ili barem ranjiviji, ukoliko bismo išli sami." Odražavajući stav Vinstona Čerčila (Winston Churchill), Bejkon dodaje: "Postoji samo jedna stvar gora od saveznika, a to je nemati saveznike." Takođe je odbacio tvrdnje da evropske zemlje ne doprinose vojno. "Postoji dosta zemalja koje nam dozvoljavaju da polećemo sa njihovih vazdušnih baza i koje sprovode borbene misije u Iranu", kaže on. "Tako da, pomagale su nam". Bejkon kaže da bi Rubio trebalo da iskoristi sastanak u Švedskoj da saveznicima predstavi jasniju sliku o vojnim planovima Vašingtona. "Možda sekretar Rubio može doći tamo sa nekom informacijom, nekim objašnjenjem i pomogne da se razbistri situacija, zato što trenutno niko ne zna šta se dešava", navodi kongresmen. Osvrćući se na stalnu neizvesnost oko odluka o rasporedu snaga, dodao je: "Kao da slepi vode slepe u Pentagonu". Ukrajina 'ima zamah'Bejkon navodi da je Ukrajina i dalje sposobna da promeni tok rata, uprkos tvrdnjama da Kijev ne može vojno da pobedi. "Ukrajina ima zamah upravo sad", kaže on, ukazujući na ukrajinske napade duboko unutar Rusije. "Bombarduju naftna postrojenja u blizini Moskve", Kaže Bejkon. "Sada Rusi vide eksplozije koje odjekuju u Moskvi". Ukrajinci se "bore za svoje živote", dodaje. "Kad se boriš za sopstveni život, boriš se očajnički, i boriš se inovativno i kreativno". Bejkon takođe podržava uvođenje strožih sankcija Moskvi. "Zato ćemo glasati za sankcije u prvoj nedelji juna", kaže on. "Uspeli smo da preuzmemo kontrolu od predsedavajućeg i predsednika, i nateraćemo da se o tome glasa u sali". "Verujem da će Predstavnički dom u velikoj meri glasati za sankcije Rusijii, zato što je to volja naroda", dodaje on. "Ne treba da popustimo po pitanju sankcija Rusiji. Treba da ih držimo pod kontrolom". Bejkon je takođe istakao da i dalje postoji široka podrška Ukrajini i NATO-u. "Oko 70 procenata Amerikanaca podržavaju Ukrajinu i NATO savez", dodaje. Podsećajući na britansku politiku popuštanja u periodu pre Drugog svetskog rata, Bejkon dodaje: "Hoću da budem na pravoj strani istorije. Hoću da budem Čerčil, a ne Čemberlen (Neville Chamberlain), kada je reč o Rusiji i Ukrajini". Iran i rizik od eskalacijeKada je reč o Iranu, Bejkon smatra da vojni pritisak i dalje može biti neophodan ako Teheran odbije da napravi veće ustupke u vezi sa svojim nuklearnim programom. "Oni ne smeju da imaju nuklearno oružje", kaže Bejkon. "Smatram da je vojna sila potrebna." Istovremeno, kaže da bilo koja produžena vojna kampanja zahteva dozvolu Kongresa. Odbacuje slanje američkih kopnenih trupa, zalažući se da operacije treba da ostanu samo vazdušne. Bejkon takođe upororava na to da su nedavni sukobi otkrili slabosti u zalihama raketa i vazdušnoj odbrani Zapada. "Potrošili smo mnogo raketa Patriot, mnogo različitih vrhunskih raketa", kaže on. "Treba da udvostručimo proizvodnju." 'Dugotrajan uticaj'Uprkos neslaganjima u vezi sa slanjem trupa i sankcijama, Bejkon se vraća na ono što opisuje kao duboki problem: eroziju poverenja između SAD-a i saveznika. "Započeli smo neke sitne sporove koji izazivaju ozbiljnu stratešku štetu", kaže. "Plašim se onoga što sada gledamo, i šta su posledice koje nas čekaju za pet, 10, 15 godina", ističe Bejkon. Uprko tome, dodaje da zapadna alijansa ostaje snažnija od neformalnog dogovora između Moskve, Teherana i Pekinga. "Na kraju", kaže, "mnogo je bolje biti na strani slobode".

Ruski predsednik Vladimir Putin i kineski lider Si Đinping potpisali su niz sporazuma u Pekingu u cilju produbljivanja strateških i ekonomskih veza, dok je Moskva nastojala da pretvori predstavu sa samita u opipljive dobitke u energetskoj saradnji u vreme previranja na globalnim tržištima nafte i gasa izazvanih ratom u Iranu. Ipak, uprkos ponovljenim obećanjima o prijateljstvu i strateškoj koordinaciji, državna poseta 20. maja završena je bez ikakvog javnog proboja u vezi s dugo odlaganim gasovodom Snaga Sibira-2, projektom vrednim više milijardi dolara koji Moskva smatra ključnim za preusmeravanje izvoza gasa iz Evrope u Kinu posle invazije na Ukrajinu. Pregovori su više puta zastajali zbog cena, troškova izgradnje, obima isporuke i zabrinutosti u Pekingu da će postati previše zavisan od ruskih energenata. Portparol Kremlja Dmitrij Peskov rekao je novinarima da su "osnovni parametri razumevanja" za gasovod usaglašeni, uključujući njegovu rutu i metod izgradnje. On nije ponudio dodatne detalje i rekao je da nema jasnog vremenskog okvira za megaprojekat jer "tek treba da se ispeglaju neke nijanse". U zajedničkom saopštenju izdatom posle sastanka navodi se samo da su se Putin i Si "saglasili da nastave produbljivanje sveobuhvatnih partnerskih odnosa u oblasti energetike" i "prodube obostrano korisnu saradnju u oblastima nafte i gasa, kao i uglja". "Rusiji su prihodi od trgovine potrebni mnogo više nego što su Kini potrebni ruski energenti", rekao je za RSE Henrik Vahtmajster (Wachtmeister), istraživač u Centru za Kinu pri Švedskom institutu za međunarodne poslove. Dva lidera su potpisala zajedničku izjavu o daljem jačanju "sveobuhvatnog partnerstva i strateške interakcije" i još jednu deklaraciju kojom se promoviše "multipolarni svetski poredak", dok su istovremeno nadgledali potpisivanje najmanje 20 dodatnih sporazuma koji obuhvataju trgovinu, tehnologiju i širu saradnju. Sastanak je usledio samo četiri dana pošto je američki predsednik Donald Tramp (Trump) otišao iz Peking posle svog samita sa Sijem, a retorika Kine i Rusije doprinosi Sijevim naporima da pozicionira svoju zemlju kao globalnu diplomatsku silu. "Tajming ove posete je zaista odgovarao Pekingu", rekao je za RSE Temur Umarov, saradnik u Karnegi Rusko-Evrazijskom centru u Berlinu. "Kina izgleda kao centar sveta gde se održavaju najvažniji geopolitički sastanci." 'Strateška uporišta'Odsustvo konkretnog napretka u vezi s gasovodom naglasilo je centralnu neravnotežu koja se nadvija nad odnosima dve zemlje. "Rusija ima malo alternativnih kupaca (energenata) i prodaje svoju naftu s popustima zbog sankcija", rekao je Vahtmajster. "Kina ima više dobavljača i generalno je mnogo veća ekonomija." Govoreći tokom ceremonije potpisivanja u Velikoj sali naroda, Si je rekao da Kina i Rusija moraju ostati "strateška uporišta jedna za drugu" i obećao dublju koordinaciju u oblastima koje uključuju veštačku inteligenciju i tehnološke inovacije. Kina i Rusija bi takođe trebalo da postupaju kao "odgovorne velike sile" i da se suprotstave "svim jednostranim maltretiranjima i akcijama koje preokreću istoriju", rekao je Si. Putin, govoreći posle Sija, rekao je da je Rusija spremna da nastavi neometano snabdevanje Kine naftom i gasom i naveo da je bilateralna trgovina izolovana od "spoljnjeg uticaja" i nestabilnosti na globalnim tržištima. Samit je projektovao sliku produbljivanja političkog usaglašavanja između Pekinga i Moskve u trenutku kada su obe vlade sve više u raskoraku sa Zapadom. Međutim, njihov odnos je postao znatno manje uravnotežen otkako je Rusija pokrenula opštu invaziju na Ukrajinu 2022. Kina je sada najveći trgovinski partner Rusije i kupuje skoro polovinu ruskog izvoza nafte. Kineske firme su takođe sve važniji dobavljači robe široke potrošnje, industrijske opreme i tehnologija dvostruke namene za koje zapadni zvaničnici kažu da pomažu u održavanju ruske vojno-industrijske baze. Peking je negirao da pruža Moskvi ubojitu vojnu pomoć i kaže da strogo kontroliše izvoz robe dvostruke namene. Uprkos tome, analitičari kažu da je povećana zavisnost Rusije od trgovine s Kinom, kineske tehnologije i finansiranja transformisala ono što je Kremlj nekada opisivao kao partnerstvo jednakih u daleko asimetričniji odnos. "Postoji sve veća zavisnost na ruskoj strani i Kina se više oslanja na Rusiju za energiju zbog rata u Iranu", rekao je Umarov. "Ali strukturno, njihov odnos je trajan i ne čini se da se menja." Rat u Iranu oživeo debatu o isporukama ruskog gasaRat u Iranu i poremećaji u plovidbi kroz Ormuski moreuz pojačali su zabrinutost u Pekingu oko energetske bezbednosti i obnovljene nestabilnosti na globalnim tržištima nafte i gasa. Moskva je pokušala da iskoristi krizu za argument da bi dodatne isporuke energenata iz Rusije kopnom smanjiti zavisnost Kine od ranjivih pomorskih brodskih ruta. Rusija godinama traži finalizaciju predloženog gasovoda Snaga Sibira-2, koji bi godišnje transportovao 50 milijardi kubnih metara prirodnog gasa iz zapadnog Sibira u Kinu preko Mongolije. Memorandum koji su u septembru 2025. potpisali Gasproma i kineske kompanije zvaničnici su predstavili kao veliki proboj, ali nije predstavljao obavezujući konačni sporazum. Ključni detalji ostaju nerešeni, a na samitu nije bilo saopštenja o projektu. Rusija je već najveći snabdevač Kine gasom iz cevovoda zahvaljujući gasovodu Snaga Sibira-1, koji je počeo da radi 2019. godine u okviru 30-godišnjeg sporazuma vrednog 400 milijardi dolara. Rusija je takođe treći po veličini snabdevač Kine tečnim prirodnim gasom posle Australije i Katara. Sledeće veliko povećanje kapaciteta izvoza ruskog gasa u Kinu trebalo bi bude kroz projekat gasovoda Daleki istok, koji bi trebalo da počne da radi 2027. i postepeno povećava isporuke. Istovremeno, Kina je proširila kupovinu ruske sirove nafte po sniženim cenama otkako su zapadne sankcije uvedene Moskvi posle početka invazije na Ukrajinu 2022. Sukob u Iranu i poremećaji oko Ormuskog moreuza takođe su podstakli dodatne kineske kupovine ruske nafte i tečnog prirodnog gasa. Ipak, analitičari kažu da je malo verovatno da će Peking žuriti s velikim novim obavezama u vezi s gasovodom. Kina je godinama diverzifikovala uvoz energenata, istovremeno povećavajući domaću proizvodnju nafte i gasa i brzo šireći sektore obnovljivih izvora energije kao što su solarna energija, energija vetra i električna vozila. "Na neki način, Rusija je odgovor, ali Rusija je veoma spor odgovor za Kinu, i verovatno prespor, posebno ako se rat reši u narednih nekoliko meseci", rekao je RSE Majkl Kimadž (Michale Kimmage), direktor Instituta Kenan, tink-tenka iz Vašingtona.

Američki predsjednik Donald Trump je više puta u dva dana pokrenuo mogućnost da bi primirje s Iranom moglo biti prekinuto novim američkim vojnim napadima. Ti komentari su privukli veliku pažnju analitičara i donosioca odluka. U objavi na Truth Socialu 18. maja, Trump je rekao da su ga lideri Katara, Saudijske Arabije i Ujedinjenih Arapskih Emirata zamolili da odgodi kako je rekao "planirani vojni napad", zakazan za 19. maj, kako bi se diplomatiji dalo više vremena. Dan kasnije je rekao da bi napad mogao uslijediti "u petak, subotu, nedjelju, nešto, ‌možda početkom sljedeće sedmice," dodatno pojačavajući retoričku napetost prema Iranu. Komentarišući za Radio Slobodna Evropa nekoliko sati kasnije, kongresmen Don Bacon, republikanac u Odboru za oružane snage Predstavničkog doma, rekao je da bi daljnji napadi zaista mogli biti potrebni. "Oni ne smiju imati nuklearno oružje", rekao je. "Mislim da je vojna sila potrebna." Bacon je podržao ideju odobrenja Kongresa za daljnje napade, koje je istog dana prošlo prvo proceduralno glasanje u Senatu. Senator Lindsey Graham, blizak Trumpov saveznik koji je glasao protiv te ideje, među onima je koji se čini da naginju ka većoj vojnoj akciji. Nakon Trumpovih komentara 19. maja, napisao je na društvenim mrežama da je "[iranski] režim imao mjesece da postigne dogovor, ali se čini očiglednim da igraju igru." Admiral Brad Cooper, šef Centralne komande Sjedinjenih Američkih Država, koja nadgleda američke snage širom Bliskog istoka, rekao je na saslušanju Odbora za oružane snage američkog Kongresa da je "naš posao da budemo spremni, i jesmo." Strateška dilemaAli analitičari koji su govorili za Radio Slobodna Evropa ukazali su da, iako može postojati obnovljeni poticaj da se prekine trenutni zastoj sa Iranom, strateška dilema koju predstavlja sukob u Perzijskom zaljevu nije se promijenila. "Blokada nafte koja izlazi iz Zaljeva i blokada materijala koji ulaze u Iran ne mogu trajati neograničeno", rekao je za RSE Mark Cancian, viši savjetnik u Odjelu za odbranu i sigurnost pri Centru za strateške i međunarodne studije. "Nema sumnje da administracija traži izlaz. Oni zaista žele okončati sukob", dodao je. Danny Citrinowicz, viši istraživač za Iran u izraelskom Institutu za studije nacionalne sigurnosti, rekao je da situacija naglašava nekoliko važnih regionalnih dinamika. Iransko odvraćanje prema državama Perzijskog zaljeva čini se da funkcioniše, tvrdi on, pri čemu vlade u regionu sve više procjenjuju da ni njihove vlastite vojne sposobnosti niti američka moć ne mogu pouzdano spriječiti veliku iransku odmazdu. Tokom rata, države Zaljeva su pretrpjele najveći teret iranskih napada, pri čemu su Ujedinjeni Arapski Emirati bili izloženi većem broju napada čak i od Izraela, koji je bio direktno uključen u rat. "Postoji rastuće priznanje širom regiona da je iranski režim preživio trenutnu kampanju, te da dodatna vojna akcija možda neće suštinski poboljšati stratešku sliku", napisao je. Citrinowicz je rekao da Trumpova odluka da otkaže obnovljene napade 18. maja "više liči na taktičko odgađanje nego na strateški zaokret", jer u odsustvu "smislenog kompromisa" u mirovnim pregovorima, "ista dilema će se vjerovatno vratiti predsjedniku Trumpu s još većim intenzitetom." Diplomatija se suočava s preprekamaTu procjenu je ponovio Ali Vaez, direktor Projekta za Iran pri Međunarodnoj kriznoj grupi, koji je za Iranski servis Radija Slobodna Evropa rekao da će možda doći do određenog približavanja oko sekundarnih pitanja. Posebno je ukazao na signal iranskog ministra vanjskih poslova Abbasa Araqchija na samitu BRICS-a prošle sedmice da bi Teheran mogao biti spreman da prebaci svoje zalihe uranija obogaćenog na 60 posto u treću zemlju, moguće Rusiju. Washington, međutim, i dalje insistira da se materijal pošalje u Sjedinjene Države. Ali ozbiljne razlike ostaju kod osnovih pitanja poput nuklarnog dosjea u širem smislu i sudbini Hormuškog moreuza. Američka blokada iranskih luka, tvrdi Vaez, vjerovatno neće biti odlučujući instrument kakvim su ga zagovornici u Washingtonu zamišljali. Kada je uvedena u aprilu, neki su predviđali da će Iran popustiti u roku od nekoliko dana što je prognoza koja se pokazala pogrešnom. Budući da Islamska republika nema zadrške u prenošenju ekonomskog tereta na stanovništvo, te može održavati unutrašnju kontrolu putem represije, kaže Vaez, čak ni ekonomski kolaps ne bi nužno proizveo političku kapitulaciju Teherana.

Ruski predsjednik Vladimir Putin sastao se 20. maja u Pekingu s kineskim liderom Xi Jinpingom na razgovorima fokusiranim na produbljivanje energetskih veza i zajednički nastup protiv, kako oba lidera ocjenjuju, globalnog poretka pod dominacijom Zapada. Govoreći na početku sastanka u Velikoj dvorani naroda, Xi je rekao da Kina i Rusija treba da nastave da podržavaju međusobni "razvoj i revitalizaciju", dok je Putin ocijenio da su bilateralni odnosi na "neviđenom nivou" i istakao da Rusija ostaje "pouzdan snabdjevač energijom" usred rata u Iranu i zatvaranja Hormuškog moreuza, što je uticalo na globalne tokove i cijene nafte i gasa. Samit dolazi u trenutku kada Rusija nastoji da obezbijedi nove dugoročne energetske sporazume s Kinom, uključujući napredak na dugo odlaganom gasovodu Snaga Sibira 2, projektu koji Moskva smatra ključnim za nadoknadu izgubljenih evropskih tržišta nakon invazije na Ukrajinu. "Do sada je Kina odugovlačila, ali bi to moglo da se promijeni na ovom sastanku", rekao je Henrik Vahtmeister, istraživač u kineskom centru Švedskog instituta za međunarodne odnose, za Radio Slobodna Evropa. Očekuje se da će Xi i Putin potpisati 21 novi sporazumRat u Iranu i poremećaji u pomorskom saobraćaju kroz Hormuški moreuz dodatno su pojačali hitnost ovih razgovora, jer su u Pekingu izazvali zabrinutost za energetsku bezbednost i novu nestabilnost na globalnom tržištu nafte. Analitičari navode da je kriza ojačala argument Moskve da kopneni energetski tokovi iz Rusije mogu pomoći Kini da smanji zavisnost od ranjivih pomorskih ruta, iako Peking i dalje pokazuje oprez da ne postane previše zavisan od Rusije. "Rusiji su prihodi od trgovine mnogo potrebniji nego što je Kini potrebna ruska energija", rekao je Vahtmeister. "Rusija ima malo alternativnih kupaca i prodaje naftu po nižim cijenama zbog sankcija, dok Kina ima više dobavljača i znatno veću ekonomiju." Putinova posjeta, koja dolazi samo četiri dana nakon što je američki predsjednik Donald Trump napustio Peking nakon sopstvenog samita s Xijem, takođe ukazuje na sve neravnomjerniju prirodu odnosa između Kine i Rusije. Dok se ruska ekonomija bori pod zapadnim sankcijama i dugotrajnim ratom u Ukrajini, Moskva postaje sve zavisnija od Kine kada je riječ o trgovini, tehnologiji i prihodima od energije. Xi i Putin su prvo održali zatvoreni sastanak "u užem formatu", koji se obično koristi za osjetljivije razgovore, prije nego što su započeli šire pregovore sa svojim delegacijama. Predviđeno je i da se ruski ministar spoljnih poslova Sergei Lavrov sastane s kineskim kolegom Wang Yijem. Prema navodima Kremlja, očekuje se da će dvojica lidera kasnije 20. maja nadgledati potpisivanje 21 sporazuma, uključujući zajedničku deklaraciju o jačanju "sveobuhvatnog partnerstva i strateške saradnje", kao i deklaraciju kojom se promoviše "multipolarni svijet" i "novi tip međunarodnih odnosa". U izjavama koje su prenijeli kineski državni mediji, Xi je rekao da međunarodno okruženje postaje "složeno i nestabilno, uz jačanje jednostranog hegemonizma", što se široko tumači kao poruka upućena prema Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima. On je dodao da su Kina i Rusija uspjele produbiti odnose izgradnjom "međusobnog političkog povjerenja i strateške saradnje". Putin je pozvao Xija da sljedeće godine posjeti Rusiju i rekao da odnosi između Moskve i Pekinga doprinose "globalnoj stabilnosti". Kremlj sve češće predstavlja partnerstvo s Kinom kao dokaz da su zapadni pokušaji da izoliraju Rusiju propali. Ipak, odnos je postao znatno neravnopravniji otkako je Moskva pokrenula potpunu invaziju na Ukrajinu 2022. godine. Kina je sada najveći trgovinski partner Rusije i kupuje gotovo polovinu ruskog izvoza nafte. Kineske kompanije su takođe postale ključni dobavljači robe široke potrošnje, industrijske opreme i tehnologija dvojne namjene, za koje zapadni zvaničnici tvrde da pomažu održavanju ruske vojno-industrijske baze. Peking negira da Rusiji pruža vojnu pomoć i tvrdi da strogo kontroliše izvoz robe dvojne namjene. Rat u Iranu ponovo pokreće raspravu o isporukama ruskog gasaNajpažljivije praćeno pitanje tokom samita ostaje planirani gasovod Snaga Sibira 2, projekat dug 2.600 kilometara, koji bi godišnje dopremao 50 milijardi kubnih metara ruskog prirodnog gasa u Kinu preko Mongolije. Rusija već godinama zagovara ovaj projekat, ali pregovori su više puta zapinjali zbog cijene i zabrinutosti u Pekingu zbog prevelike zavisnosti od ruske energije. Rat u Iranu mogao bi promijeniti dio tih kalkulacija. S obzirom na poremećaje u pomorskim rutama kroz Hormuški moreuz, dodatne kopnene isporuke iz Rusije postale su strateški privlačnije za Kinu, koja veliki dio nafte i ukapljenog prirodnog gasa uvozi morskim putem - rutama ranjivim na sukobe. Ipak, analitičari upozoravaju da je malo vjerovatno da će Peking žuriti s ustupcima. "Na neki način, Rusija jeste rješenje, ali za Kinu to je veoma sporo rješenje, i vjerovatno presporo - posebno ako se rat u Iranu riješi u narednih nekoliko mjeseci", rekao je Michael Kimmage, direktor Kennan instituta u Washingtonu, za Radio Slobodna Evropa. Kina je godinama radila na diverzifikaciji uvoza energije i jačanju domaće energetske sigurnosti kroz zelene tehnologije, dok istovremeno traži nove izvore u Centralnoj Aziji i na Bliskom istoku. Posjeta se poklapa s 30 godina od potpisivanja sporazuma o strateškom partnerstvu između Kine i Rusije, kao i 25 godina od Sporazuma o dobrosusjedstvu i prijateljskoj saradnji između dvije zemlje.