Američko-izraelska kampanja bombardovanja ostavila je veliki dio iranske infrastrukture i industrije razorenim, narušavajući domaću proizvodnju i podižući cijene osnovnih prehrambenih proizvoda. Američka pomorska blokada dodatno je pojačala ekonomski pritisak na Iran, otežavajući njegovu trgovinu kroz Hormuški moreuz, ključnu pomorsku tačku, koja je praktično zatvorena otkako je rat počeo 28. februara. Kao odgovor, Teheran se okrenuo alternativnim rutama, prevozeći robu kamionima iz susjednih Pakistana i Turske, kao i dopremajući teret iz Rusije, saveznika, preko Kaspijskog mora. Iran takođe razmatra slanje nafte željeznicom u Kinu, ključnog trgovinskog partnera. Steve H. Hanke, profesor primijenjene ekonomije na Univerzitetu Johns Hopkins u Baltimoreu, rekao je da alternativne rute mogu snabdjeti iransku ekonomiju robom široke potrošnje, hranom i industrijskim materijalima. Ali one "ne mogu u potpunosti zamijeniti pomorski kontejnerski saobraćaj". "Transport kamionima je skuplji, a kapacitet kroz Kaspijsko more ograničen je kapacitetima luka i flote", rekao je Hanke, bivši ekonomski savjetnik administracije američkog predsjednika Ronalda Reagana. "Očekujte više uvozne cijene i višu inflaciju za robu koja se trguje, ali ne i ekonomski kolaps kakav su neki predviđali." Trump je krajem aprila tvrdio da će cjelokupna iranska naftna infrastruktura "eksplodirati" jer američka blokada sprječava Teheran da izvozi naftu, ključni oslonac ekonomije zemlje. Međutim, stručnjaci su skeptični da će blokada Hormuškog moreuza natjerati Teheran da popusti ili potpiše mirovni sporazum pod američkim uslovima. Iranski zvaničnici, sa svoje strane, tvrde da američki embargo nije uticao na sposobnost zemlje da nabavi osnovne potrepštine i hranu, ukazujući na snažnu domaću proizvodnju i alternativne uvozne rute. "Uprkos američkoj pomorskoj blokadi, nemamo problema s nabavkom osnovnih dobara i hrane jer, zbog veličine zemlje, postoji mogućnost uvoza preko različitih granica", rekao je ministar poljoprivrede Gholamreza Nouri 21. aprila. Rosemary Kelanic, direktorica Programa za Bliski istok u organizaciji Defense Priorities, istraživačkom centru sa sjedištem u Washingtonu, rekla je da geografski položaj Irana ublažava posljedice američke pomorske blokade. Iran, zemlja od oko 90 miliona stanovnika, ima gotovo 6.000 kilometara kopnenih granica sa sedam zemalja, kao i oko 700 kilometara obale uz Kaspijsko more, što ga povezuje s Centralnom Azijom i Rusijom. "Mjere poput dopremanja robe kamionima iz susjednih zemalja mogu nadoknaditi poremećaje izazvane blokadom, iako ta nadoknada nije potpuna - obim trgovine može biti manji, troškovi prijevoza nešto viši, a struktura robe drugačija", rekla je. "Ali postoji mnogo načina da ratna ekonomija zamijeni sličnu robu." "Mogućnosti za Irance da se snađu i zaobiđu Trumpovu blokadu su gotovo neograničene jer zemlja ima hiljade kilometara kopnenih granica koje može koristiti", dodala je Kelanic. Prema međunarodnom pravu, blokade ne smiju ometati protok hrane i lijekova. Nije jasno da li Sjedinjene Države blokiraju isporuke civilne robe Iranu nenamjerno ili kao dio politike. Radio Slobodna Evropa zatražio je komentar od Bijele kuće. Kopneni pravciIranski poslanik Ebrahim Najafi rekao je prošlog mjeseca da zemlja koristi kopnene rute s Pakistanom, Turskom, Armenijom i Azerbejdžanom, kao i Kaspijsko more, za uvoz robe. Pakistan je 25. aprila otvorio svoje luke za teret iz trećih zemalja namijenjen Iranu. Time je uspostavljeno šest kopnenih pravaca za transport robe iz luka Gwadar, Karachi i Port Qasim do iranske granice. Ove rute će se uglavnom koristiti za uvoz riže, mesa i dječje hrane. Od kada je američka blokada uvedena 13. aprila, oko 3.000 kontejnera namijenjenih Iranu ostalo je zaglavljeno u pakistanskim lukama. Granični prelaz Kapikoy-Razi, u međuvremenu, povezuje Iran s Turskom. Ovaj transportni koridor, koji povezuje zapadnu Aziju s Evropom, omogućava značajnu trgovinsku razmjenu. Nije jasno da li je Iran povećao uvoz kroz ovaj pravac otkako je blokada uvedena. Rusija je ponovo pokrenula isporuke preko Kaspijskog mora do Bandar Anzalija, iranske luke na najvećem zatvorenom moru na svijetu. Bandar Anzali bio je meta izraelskih zračnih napada 18. marta, što je izazvalo oštećenja. Tada je Izrael saopštio da je gađao ciljeve u luci i bazama iranske mornarice gdje su bili stacionirani deseci vojnih plovila, uključujući brodove s raketama i patrolne čamce. Medijski izvještaji sugerišu da Moskva i Teheran koriste Kaspijsko more za krijumčarenje nafte i oružja pod sankcijama. Međutim, Iran i Rusija ovom rutom razmjenjuju i prehrambene proizvode. Trgovina žitaricama između Irana i Rusije prekinuta je odmah nakon izraelskog napada, ali je kasnije nastavljena. Kompanija Kpler, koja se bavi analizom robnih i pomorskih tokova, saopštila je da je od sredine aprila u iranske luke na Kaspijskom moru stiglo oko desetak brodova iz Rusije, Kazahstana i Turkmenistana, koji su prevozili žitarice, kukuruz i suncokretovo ulje. Izvoz nafte željeznicomPored osiguravanja novih uvoznih ruta, Iran traži i načine da izvozi robu, posebno naftu. Američka blokada značajno je poremetila iranski izvoz nafte morskim putem, ali ga nije potpuno zaustavila. Prema podacima analitičke grupe Vortexa i pomorske kompanije Lloyd's List, pojedini tankeri povezani s Iranom uspjeli su zaobići blokadu. Stručnjaci navode da bi Islamska republika mogla izdržati blokadu još oko dva mjeseca, ukazujući na do 130 miliona barela iranske nafte koji su se već nalazili na moru prije nego što je blokada stupila na snagu. Ipak, Iran se okreće alternativama, uključujući izvoz nafte željeznicom u Kinu, koja kupuje oko 90 posto iranskih zaliha, prema Hamidu Hosseiniju, portparolu udruženja iranskih izvoznika nafte. Željeznička infrastruktura povezuje Iran s kineskim gradovima Yiwu i Xi'an. Koridor Kazahstan–Turkmenistan–Iran otvoren je 2014. godine, a dodatno je povezan kineskom teretnom linijom dugom 10.400 kilometara, završenom 2025. "Željeznica može prevoziti strateški značajne količine, ali kratkoročno ne može zamijeniti tankere u velikim razmjerima", rekao je Hanke sa Univerziteta Johns Hopkins. "Njena vrijednost je djelimično logistička, a djelimično politička: funkcioniše potpuno izvan plovnih puteva koje zapadne mornarice mogu kontrolisati i izvan dolarskog platnog sistema, jer Kina iransku naftu plaća u juanima još od 2012." Kelanic iz organizacije Defense Priorities rekla je da je transport nafte morem efikasniji, ali da postoje načini da Iran prevozi naftu kopnenim putem kako bi zaobišao američki embargo. "Iran može prevoziti naftu i kamionima, kao što je to radio Irak, zaobilazeći Hormuški moreuz transportom preko Sirije do Sredozemnog mora", rekla je. "Kratkoročno će količine biti manje, ograničene dostupnošću cisterni. Međutim, zemlje kupci ili treće države mogle bi obezbijediti dodatne kamione, možda kao političku uslugu Iranu ili zato što im je u interesu da povećaju vlastiti pristup nafti na zategnutom tržištu."

Kako rastu tenzije u Hormuškom moreuzu i Washington vrši pritisak na saveznike da pojačaju angažman, rasprava se više ne vodi samo o tome da li NATO ima kapacitete da doprinese, već i o tome može li savez upravljati još jednim velikim sigurnosnim testom bez produbljivanja transatlantskih tenzija. U centru te rasprave nalazi se mehanizam koji je do sada uglavnom izostajao iz razgovora, Član 4, NATO-ova klauzula o konsultacijama, koja omogućava saveznicima da se formalno sastanu kada jedna članica smatra da su njena sigurnost, teritorijalni integritet ili politička nezavisnost ugroženi. Za penzionisanog generala sa četiri zvjezdice Philipa Breedlovea, bivšeg vrhovnog komandanta savezničkih snaga NATO-a u Evropi (SACEUR), izostanak konsultacija dio je problema. U razgovoru za Radio Slobodna Evropa kaže da ono što neki predstavljaju kao presudni "iranski test" za NATO predstavlja i priliku da se resetuje način na koji savez upravlja krizama koje su izvan njegovog tradicionalnog područja, ali i dalje imaju direktne strateške posljedice. RSE: Da li gledamo presudni "iranski test" za NATO ili trenutak koji bi mogao razotkriti njegove granice? S obzirom na očekivanja Washingtona i podjele među saveznicima, šta NATO realno može učiniti i gdje su njegova ograničenja? Breedlove: Kao što znate, nikada nismo aktivirali član 4 u NATO-u povodom ove akcije. Moj savjet svima je da se povuku od svih taktika pritiska i oštre retorike, i da sjednemo i posmatramo ovo kao priliku. Šta možemo učiniti zajedno? Koje dijelove NATO može donijeti u ovu slagalicu, i ako je potrebno, čak i pozvati na konsultacije po članu 4, kako bi NATO vidio da je angažovan na način na koji treba biti kada se bavimo NATO-om. Kada sjednemo, vjerujem da možemo pronaći mnogo prostora gdje NATO može, mogao bi i nadam se treba postati dio operacije. Ali ključ je zaustaviti oštar pristup, zaustaviti svu retoriku u novinama, započeti stvarne konsultacije na nivou saradnje, pokušati pronaći prilike i posmatrati ovo kao pozitivnu priliku za našu zajedničku budućnost. RSE: Čujemo od različitih zvaničnika i stručnjaka, s obje strane političkog spektra, koji dovode u pitanje da li je NATO strukturiran da se nosi s ovakvom asimetričnom krizom u sivoj zoni kada je riječ o Hormuškom moreuzu. Ili je izgrađen za neko drugo vrijeme. Breedlove: NATO je izgrađen da se brani od našeg neprijatelja. Mi i dalje imamo istog neprijatelja. Taj neprijatelj je Rusija. Konačno imamo sve dokumente i papirologiju koji priznaju da je Rusija neprijatelj. Rusija je započela rat u Evropi napadom na Ukrajinu, a sada, mnogi ljudi griješe kada govore o tome, kažu da rat traje četiri do pet godina. Ovaj rat traje 12 godina. Počeo je 2014. i od tada nije stao. Dakle, NATO je izgrađen da brani Evropu i NATO saveznike od našeg zajedničkog neprijatelja, a to je Rusija Vladimira Putina. Dakle, da, izgrađeni smo na određeni način, ali rekao bih vam da postoji mnogo kapaciteta, uključujući sposobnosti razminiranja mora i druge, koje NATO ima, a koje bi bile vrlo vrijedan dodatak naporima koji se trenutno odvijaju u Zaljevu. I opet, ako se povučemo, smanjimo retoriku i počnemo sarađivati i zajedno tražiti prilike, mislim da to možemo postići. RSE: Vratimo se u vrijeme kada ste bili SACEUR. Da ste sada na toj poziciji, kako bi izgledalo učešće NATO-a kada je riječ o Iranu? Breedlove: Učešće NATO-a bi izgledalo tačno onako kako odluči NAC [Sjevernoatlantsko vijeće, najviše tijelo za donošenje odluka u savezu]. Način na koji funkcioniše SACEUR je da razvija opcije i predstavlja ih NAC-u, koji je stvarni organ odlučivanja u NATO-u. Tamo je sva vlast i moć. Zatim bi SACEUR predstavio opcije Sjevernoatlantskom vijeću, a NAC bi odlučio. Tako NATO u suštini funkcioniše. SACEUR bi NAC-u ponudio niz opcija i dao svoju preporuku, a NAC bi razmotrio i odlučio. A ako NAC kao cjelina ne odluči podržati operaciju, mogla bi postojati "koalicija voljnih" koja bi učestvovala u operaciji pod NATO zastavom. Dakle, opet, riječ je o pravilnoj koordinaciji i nivou koordinacije, traženju prilika i zajedničkom napredovanju, umjesto međusobnog prepucavanja u novinama. RSE: U praktičnom smislu, šta evropske vojske zapravo mogu doprinijeti u današnjem okruženju? I konkretno na pomorskom planu, da li evropske mornarice donose ključne kapacitete za protuminsko djelovanje koje SAD trenutno nemaju? Breedlove: Pa, nisam siguran da SAD zaista "nemaju". Mi tamo ne koristimo većinu naših snaga. Moglo bi se angažovati više snaga. Ali mislim da Sjedinjene Države traže da se i drugi u svijetu, koji imaju koristi ili nemaju koristi od protoka nafte, pridruže SAD-u i pomognu u ovom procesu. I da, postoji nekoliko NATO mornarica sa izuzetno sposobnim pomorskim kapacitetima i vrlo sofisticiranim proturaketnim sistemima. Kao što sam rekao, imamo dvije stalne grupe za protuminsko djelovanje koje su uvijek spremne. Dakle, postoje kapaciteti u NATO-u koji, ako bi NATO bio pravilno angažovan i ako bismo mogli postići dogovor, predstavljaju veliku priliku da NATO bude dio ovog napora. RSE: Ako tenzije nastave rasti, koliko je važna evropska podrška za održavanje američkih operacija u moreuzu? S obzirom na to da američki državni sekretar Marco Rubio putuje u Rim kako bi o tome razgovarao sa saveznicima, i da postoji prostor, kako ste ranije rekli, za pregovore, kakvu ulogu vidite za Evropu u narednoj fazi ove krize? Breedlove: Lično, ovo je moje mišljenje. Smatram da je izuzetno važno. [Ruski predsjednik Vladimir] Putin i [kineski predsjednik] Xi Jinping pružili su podršku Iranu. I mislim da se Iran osjeća da je u dobroj poziciji jer trenutno u ovoj operaciji gleda samo Izrael i Sjedinjene Države. I dok god Iran, gospodin Xi i gospodin Putin uspijevaju manevrisati kako bi zadržali zapadne saveznike izvan operacije, cijeli teret ponovo pada na Izrael i Sjedinjene Države. To bi bio teži put za Sjedinjene Države, ali vjerujem da su SAD posvećene da učine ono što moraju, sa ili bez saveznika, samo bi bilo bolje da gospodin Xi, gospodin Putin i vjerski lideri u Iranu vide da su Sjedinjene Države podržane od drugih članica zapadnog svijeta koje su zainteresovane za ovo, uključujući čak i zemlje poput Južne Koreje, Japana, Australije, Novog Zelanda i drugih. Bilo bi dobro da ove tri države, Rusija, Kina i Iran, vide da su zapadne zemlje usklađene u naporu da to učine. RSE: Ako su izvještaji tačni da Vladimir Putin aktivno podržava Iran, uključujući navodno dijeljenje obavještajnih podataka, zar to samo po sebi ne zahtijeva jedinstven odgovor NATO-a? I koliko šteti koheziji saveza kada protivnici djeluju sve koordiniranije, dok saveznici ostaju podijeljeni oko toga da li i kako se angažovati? Breedlove: Prije nekoliko godina rekao sam nešto što se ljudima nije svidjelo, ali je privuklo pažnju. A to je, znate, ako vas neprijatelj napada, a vi se međusobno nadmećete, organizujete ili razmišljate o njemu, on pobjeđuje. Suština je da imamo neprijatelja, u ovom slučaju Iran, kojeg podržavaju dvije sile koje ne žele dobro Sjedinjenim Državama ili Zapadu uopšte. Dakle, oni su ujedinjeni u svom naporu, a mi nismo ujedinjeni u našem. I to će dugoročno biti problem. RSE: Neki saveznici od početka tvrde da ovo nije njihov rat. Ali s obzirom na ono što ste opisali, rusku podršku Iranu i paralelnu podršku Irana Rusiji u Ukrajini, ne proširuje li to efektivno sukob u širi sigurnosni izazov za cijeli savez? Breedlove: Kada sam bio SACEUR, naučio sam da ne mogu diktirati pojedinačne politike suverenim državama. Suverene države će morati same donijeti odluke o tome da li će podržati ili ne. I mislim da će mnoge od njih, ako "izračunaju", razumjeti šta to znači za njih: da, nisu započele ovaj rat, ali sada imamo rat i on počinje ozbiljno uticati na energetske mogućnosti za druge zemlje na Zapadu i neke naše saveznike na Dalekom istoku. Dakle, moglo bi se nadati da će, dok ove suverene države razmatraju da li da se uključe ili ne, uvidjeti vrijednost toga da ne dopuste gospodinu Xiju, gospodinu Putinu i režimu u Iranu da dugoročno određuju cijene energije i energetsku politiku. RSE: Koji izlazni putevi trenutno postoje koji bi mogli deeskalirati unutrašnje tenzije bez slanja signala slabosti NATO-a? Breedlove: Oni [NATO saveznici] moraju odlučiti da li će se uključiti ili će neka "koalicija voljnih" ili pojedinačne države postati uključene, ili neće. Dakle, oni su trenutno na izlaznoj rampi. Nisu angažovani. RSE: Kada je riječ o Hormuškom moreuzu, predsjednik Donald Trump je više puta rekao da SAD ne zavise od moreuza na isti način kao Evropljani i da bi Evropljani koji imaju koristi trebali preuzeti inicijativu. Mogu li oni bez SAD-a to uraditi sami? Breedlove: Mislim da bi bilo vrlo teško za NATO da to uradi bez Sjedinjenih Država. Imamo savez. Zašto ne bismo iskoristili priliku da radimo na ispravan način kao saveznici i zajedno riješimo ovo? To je, mislim, put kojim želimo ići. RSE: Na kraju, generale, rizikuje li NATO da djeluje podijeljeno u trenutku kada njegovi protivnici, uključujući Rusiju, Kinu i Iran, djeluju sve koordiniranije? I na kraju, da li ova kriza jača jedinstvo saveza ili rizikuje da ubrza transatlantsko udaljavanje? Breedlove: Ovo je mnogo veće od NATO-a, mnogo, mnogo veće od NATO-a. Kina ovo posmatra i vjerovatno je sretnija nego ikad. Vide Zapad podijeljen. Putin je tokom cijelog vremena na čelu Rusije pokušavao razdvojiti Sjedinjene Države od NATO-a. Mora da je presretan onim što vidi. Dajemo mu najveći poklon koji je ikada imao kao lider, i moramo smisliti kako to popraviti. Neprijatelji Zapada ne trebaju vidjeti Zapad kako se međusobno sukobljava, a lideri Zapada, mislim, ako zaista prepoznaju signal koji šalju Xiju i Putinu našim podjelama, mislim da bi zastali i preispitali gdje se nalazimo, i vjerujem da je to važno. Zato kažem: sada imamo priliku da ovo ponovo sastavimo, postavimo u pravi kontekst i onda kroz saradnju izađemo iz ovog problema.

Kako tenzije rastu u Hormuškom moreuzu nakon što je predsednik Donald Trump objavio Projekat Sloboda, napor da se pokrene komercijalni brodski saobraćaj, krhko primirje između Vašingtona i Teherana deluje sve napetije. Brodski gigant Maersk saopštio je da je jedan od njegovih brodova uspešno prošao moreuz pod zaštitom američke vojske 4. maja, čak i dok rizici i dalje postoje. Uz pitanja o tome kako će američka mornarica obezbediti pomorski saobraćaj pod aktivnom pretnjom i da li trenutni pristup može sprečiti širi sukob, RSE je razgovarao sa penzionisanim viceadmiralom Robertom Murrettom. Bivši direktor Nacionalne geoprostorno-obaveštajne agencije (NGA) i visoki obaveštajni zvaničnik pri Združenoj komandi snaga SAD, Murrett je sada profesor na Maxwell školi za građanstvo i javne poslove Univerziteta u Syracuse i zamenik direktora njegovog Instituta za bezbednosnu politiku i pravo. RSE: Admirale, počnimo sa najnovijim dešavanjima u Hormuškom moreuzu – američke snage navodno uništavaju iranske brodove, rakete lete ka UAE i prekid vatre visi o koncu. Sa vaše tačke gledišta kao bivšeg šefa NGA i nosioca drugih visokih obaveštajnih funkcija, da li smo već prešli tačku "krhkog mira" i efikasno se vratili u sukob? Murrett: Odlična primedba. Rekao bih da to svakako predstavlja veoma značajno povećanje nivoa sukoba tamo. Aktivnosti koje su se odigrale u poslednja 24 sata ili tako nešto veoma su zabrinjavajuće zbog onoga što nagoveštavaju u pogledu širenja obima sukoba. Na primer, Ujedinjeni Arapski Emirati i dva broda koja su napadnuta u njihovoj blizini, s druge strane Hormuškog moreuza, deo su te zabrinutosti. Takođe, i dešavanja u samom Zalivu, kao i napadi u oba smera - uključujući i to da je američka mornarica potopila male čamce koje su Iranci rasporedili - dovode nas u veoma opasnu poziciju. RSE: Kako se situacija pogoršava, predsednik Donald Trump pokreće Projekat Sloboda, ali bez pune pomorske pratnje. Rekli ste da su prvih nekoliko dana ključni. Da li je ovaj plan stabilizacioni potez? Murrett: Rekao bih da je sve što možemo da uradimo da otvorimo i obezbedimo slobodan tranzit i slobodu plovidbe - kao što vidimo u mornarici - kroz Hormuški moreuz vredno istražiti. Ideja da se to učini bez ikakvog sporazuma sa iranske strane je prilično izazovna, na osnovu pomorske geografije - koliko je moreuz uzak - ali i opcija koje Iran ima za prilično značajne napade, posebno manjim brodovima, bespilotnim letelicama, bespilotnim površinskim brodovima, pa čak i, potencijalno, bespilotnim podmorskim platformama. Dakle, sa taktičkog stanovišta, sa pomorske perspektive, to je teško. Ali sve što možemo da uradimo da pokušamo da otvorimo slobodnu plovidbu u moreuzu što je pre moguće svakako je vredno istražiti. Taktički izazoviRSE: Hajde da se detaljnije pozabavimo time - kako izgleda prava operacija pratnje američke mornarice pod vatrom? Po čemu bi se razlikovala od onoga što se trenutno pokušava? Murrett: Postoje različiti načini na koje se to može uraditi, i na osnovu onoga što se danas dogodilo, svakako je naglasak stavljen na sredstva iz vazduha, a ne na pratnju iz neposredne blizine. Na primer, saopštenje Bele kuće govorilo je o vođenju brodova kroz dodatnu bezbednosnu zonu bliže južnim prilazima blizu Omana. Ali poenta koju bih istakao je da ne morate biti u neposrednoj blizini brodova koji se prate da biste obezbedili bezbednost. Napadi koje smo danas videli uključivali su helikoptere, a siguran sam da postoje i druge letelice koje pružaju podršku. Ako pogledate neke od operativnih mapa Pentagona, mnogi od uključenih brodova zapravo se nalaze izvan moreuza - neki u Omanskom zalivu, pa čak i u severnom delu Arapskog mora. Dakle, radi se o složenoj taktičkoj situaciji, ali suština je da se bezbednost može obezbediti i sa distance, naročito uz snažnu vazdušnu podršku, koja je ovde ključna komponenta. RSE: Centralna komanda SAD, pod komandom admirala Brada Coopera, kaže da američke snage reaguju defanzivno – "pucaju ako se na njih otvori vatra". Da li je to održivo u tako prepunom koridoru? Murrett: Zavisi od toga kako definišete odbranu. Mislim da Admiral Cooper radi odličan posao i imam veliko poverenje u rad Pete flote SAD-a. Ipak, to je veliki izazov. Postoje različite vrste odbrambenih operacija, uključujući ono što nazivamo "aktivnom odbranom". To ulazi u sivu zonu. Suočavate se sa pretnjama - na površini, u vazduhu ili potencijalno pod vodom - i možda ćete morati da reagujete iz odbrambenih razloga čak i ako ne predstavljaju neposrednu, direktnu pretnju. Još jedna ključna stvar je izazov zaštite trgovačkih brodova. Oni se kreću relativno sporo, a ulivanje sigurnosti kapetanima brodova i, što je važno, osiguravajućim kompanijama, nešto je što još uvek nije postignuto. Većina osiguravača i dalje nije spremna da pruži pokriće za prolazak kroz moreuz, i to predstavlja veliku prepreku. RSE: Istakli ste nepoznanice. Šta vas najviše brine večeras: pogrešna procena, eskalacija ili ekonomska paraliza? Murrett: Najveća briga bi bila potpuna eskalacija – nešto što koristi ovaj trenutak kao polaznu tačku i potpuno negira prekid vatre koji je trenutno labavo na snazi. To bi moglo proširiti sukob izvan Hormuškog moreuza i značajno povećati njegov intenzitet. Druga briga je da li možemo da obezbedimo dovoljnu bezbednost da bismo omogućili velikom broju brodova – trenutno zarobljenih u Persijskom zalivu – da bezbedno prolaze. To zahteva poverenje ne samo kapetana brodova već i korporativnog rukovodstva i osiguravača. Najbolji način da se to postigne bio bi neka vrsta sporazuma sa Iranom. Sve dok Iran može da drži brodove u opasnosti – s obzirom na geografiju – to će ostati veoma težak izazov. Moć geografijeRSE: Iran izgleda veruje da ima prednost ugrožavajući pristup kroz moreuz. Iz obaveštajne perspektive, da li je ta moć stvarna? Murrett: Rekao bih da je stvarna. To ne znači da se ne može ublažiti, ali Iran ima značajnu moć zbog geografije i kapaciteta. Istovremeno, u velikom je interesu Irana da zadrži moreuz otvorenim, s obzirom na to koliko njegova ekonomija zavisi od izvoza koji se kreće kroz njega. Naš vojni stav je važan u stvaranju prednosti za diplomatsko rešenje koje bi omogućilo slobodnu i otvorenu plovidbu. RSE: Aludirali ste na to, ali hajde da to povežemo sa strategijom: ako Iran signalizira snagu kroz ometanje, da li ograničeno raspoređivanje američkih snaga – vođenje bez pune pomorske pratnje – rizikuje da pojača narativ Teherana? Murrett: Ne bih rekao da ga pojačava, ali odražava realnu procenu onoga što Iran može da uradi, s obzirom na njegov položaj na obali i niz opcija. To je pragmatičan pristup koji uzima u obzir operativno okruženje. RSE: Služili ste na najvišim nivoima pomorske obaveštajne službe – koliko brzo situacija poput ove može da preraste od incidenata sa brodovima do potpune pomorske konfrontacije? Murrett: Može eskalirati veoma brzo – ali može i da se kreće u drugom smeru. Nema sumnje da Iran ima mogućnost da proširi sukob, a već smo videli zabrinjavajuće akcije u UAE u poslednja 24 sata. Ako bi odlučili da to prošire na druge regionalne partnere, to bi bilo izuzetno ozbiljno. Mogli bi brzo da podignu nivo eskalacije, ali u ovom trenutku ne vidim jasne dokaze da to nameravaju - uprkos zabrinjavajućim signalima. RSE: U međuvremenu, evropski saveznici oklevaju. Predsednik Emmanuel Macron kaže da Francuska neće učestvovati. Da li je ovo oklevanje znak da ako saveznici vide strateške rizike - da li postoji nešto što američke obaveštajne službe vide, a možda oni ne? Murrett: Ne bih to rekao. Naši evropski saveznici - uključujući Francusku i Ujedinjeno Kraljevstvo - imaju čvrsto razumevanje situacije. Njihove procene su u skladu sa našim, i postoji snažna razmena obaveštajnih podataka. Zemlje u Aziji, poput Japana i Južne Koreje, takođe su duboko zainteresovane za obnavljanje slobodne plovidbe kroz moreuz. Postoji široka saglasnost o rizicima i izazovima. RSE: Hajde da razgovaramo o mogućnostima – evropske mornarice imaju specijalizovana sredstva za razminiranje koja SAD trenutno nemaju. Bez njih, da li se moreuz zaista može obezbediti? Murrett: Najbolji način da se obezbedi bezbednost moreuza jeste kroz diplomatski sporazum. Ako Iran odluči da rasporedi mine, bespilotne sisteme ili primeni taktiku "rojeva" sa malim čamcima, to su vrlo realne pretnje. Ali naše razumevanje tih rizika deli se sa saveznicima i postoji trezveno sagledavanje tog izazova. RSE: Šta se dešava sledeće ako se pogodi američki ratni brod ili tanker pod pratnjom? Murrett: To bi predstavljalo veoma tešku odluku za Belu kuću. Manje je verovatno da će američki ratni brod biti pogođen zbog svojih odbrambenih sposobnosti, ali je komercijalni brod ranjiviji. Ako se to desi, morao bi postojati neki oblik odgovora. Kako će taj odgovor izgledati zavisilo bi od okolnosti, ali idealno bi bilo da bude ograničen i proporcionalan. RSE: Konačno, šta bi bio "uspeh" u narednih nekoliko dana? Murrett: Uspeh bi bio diplomatsko rešenje u kojem Iran pristane da slobodno i otvoreno prolazi kroz Hormuški moreuz, uzdrži se od daljih napada na regionalne partnere i smanji destabilizujuće aktivnosti. Idealno bi bilo da to uključuje i korake ka ograničavanju njegovog nuklearnog programa, slično prošlim sporazumima, uz inspekcije i transparentnost. Taj ishod bi služio ne samo Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima, već i iranskom narodu.

Godinama se iranska ekonomija suočava s poteškoćama zbog međunarodnih sankcija i lošeg administrativnog upravljanja. Od kada su američki i izraelski vazdušni napadi pogodili zemlju 28. februara, situacija se znatno pogoršala. Napadima je pogođena već dotrajala infrastruktura, uništavani su pogoni, čeličane, mostovi i luke. Još teže posljedice imaju udari na naftna i gasna postrojenja, dok je američka blokada saobraćaja prema iranskim lukama koje i dalje funkcionišu gotovo u potpunosti presjekla glavnu životnu liniju Teherana – prihode od nafte. Sa valutom na istorijskom minimumu u odnosu na dolar i gašenjem interneta koje paralizuje poslovanje, analitičari navode da se iranska ekonomija sada nalazi na nepoznatom terenu. "Dakle, osim ako režim ne bude tražio ustupke od Sjedinjenih Država kako bi se blokada ukinula, ekonomija će ostati u izuzetno lošem stanju", rekao je Jason Tuvey, zamjenik glavnog ekonomiste za tržišta u razvoju u londonskoj kompaniji Capital Economics. "Ali, na kraju, sve se svodi na to koliki stepen ekonomskog bola je iranski režim spreman da podnese kako bi ostvario svoje vojne i geopolitičke ciljeve", dodao je. Situacija je postala toliko teška da visoki zvaničnici više ne mogu da negiraju razmjere štete. Guverner Centralne banke Irana Abdolnaser Hemmati navodno je pozvao predsjednika Masuda Pezeshkiana da preduzme hitne korake za stabilizaciju ekonomije, uključujući ponovno uspostavljanje punog pristupa internetu i nastojanja ka postizanju mirovnog sporazuma s Vašingtonom. Vladina portparolka Fatemeh Mohajerani procijenila je da ukupna šteta na infrastrukturi, stambenim i poslovnim objektima izazvana ratom iznosi 270 milijardi dolara – što je otprilike devet puta više od ukupnog javnog budžeta Irana za 2025. godinu i oko 60 posto ukupne ekonomske proizvodnje zemlje, navodi ekonomski portal Eghtesad News. Iranski zvaničnici procjenjuju da će troškovi obnove iznositi oko 300 milijardi dolara samo za civilnu infrastrukturu, dok će dodatni troškovi nastati zbog drugih poremećaja u ekonomiji, poput gubitka poslovanja i potrebe za povećanim socijalnim izdvajanjima. Prema riječima Gholamhosseina Mohammadija, zamjenika iranskog ministra rada, preliminarne procjene pokazuju da je sukob doveo do gubitka više od milion radnih mjesta i da je dva miliona ljudi direktno ili indirektno ostalo bez posla. Vrijeme izbijanja rata dodatno je pogoršalo razaranje iranskog tržišta rada. Prema pisanju iranskog ekonomskog dnevnika Donya-e Eqtesad, proljeće je tradicionalno period najvećeg zapošljavanja – platforma za zapošljavanje Iran Talent navodi da se u tipičnom proljećnom mjesecu bilježi oko 65.000 slobodnih radnih mjesta. Ove godine broj dostupnih poslova pao je za 80 posto. Od pet poslova iz prošlog proljeća, sada je ostao samo jedan. Na strani potražnje brojke su jednako zabrinjavajuće. Dana 5. maja, platforma za zapošljavanje Jobvision zabilježila je dnevni rekord od 318.000 podnesenih biografija – 50 posto više od ranijeg rekorda od 212.000. Jaz između broja ljudi koji traže posao i dostupnih radnih mjesta nikada nije bio veći. U međuvremenu, analitičari navode da je razaranje ekonomije dodatno pogoršano državnom obustavom interneta, koja traje već 66 dana. Blokada iranskoj digitalnoj ekonomiji svakog dana nanosi štetu između 30 i 80 miliona dolara ozbiljno pogađajući elektronsku trgovinu, logistiku i tehnološki sektor, kao i brojne male preduzetnike čije je poslovanje praktično zaustavljeno. Kao znak rastuće zabrinutosti, Sindikat za produkciju i izdavaštvo sadržaja, koji predstavlja kompanije u digitalnom sektoru, pozvao je na siguran pristup internetu za građane Irana. U oprezno formulisanom saopštenju objavljenom 4. maja, sindikat je naveo da, iako podržava odluke vlasti u vanrednim okolnostima, svaka politika u ovoj oblasti treba da se razvija uz učešće privatnog sektora. "Egzistencija miliona Iranaca izgrađena na digitalnim osnovama ne smije biti igračka frakcijskih političkih interesa", navodi se u saopštenju. Iranski rijal se u međuvremenu urušavao paralelno s ekonomijom. Na slobodnom tržištu sada se trguje iranskim rijalom po kursu od oko 1,9 miliona za dolar – više nego dvostruko u odnosu na prije godinu dana, prema podacima TGJU, iranskog servisa za praćenje tržišta zlata i deviza. Sa prihodima od nafte blokiranim američkom pomorskom blokadom i privredom nesposobnom da generiše oporezive prihode, vlada se suočava sa strukturnom krizom finansiranja. Govoreći za Radio Fardu Radija Slobodna Evropa, Dalga Khatinoglu, energetski stručnjak za Iran sa sjedištem u Azerbejdžanu, rekao je da će Iran morati da smanji proizvodnju nafte i gasa ukoliko se blokada nastavi, jer se kapaciteti za skladištenje iscrpljuju. Procijenio je da bi, ako američka blokada potraje još mjesec dana, iranska proizvodnja nafte pala za 1,2 miliona barela dnevno. "To će biti veoma bolno za Iran", rekao je Khatinoglu. Fiskalne posljedice ne svode se samo na izgubljenu proizvodnju. Iranski ekonomista Majid Salimi Borujeni upozorio je u ekonomskom dnevniku Jahan-e-Sanat da je svaki rast prihoda od nafte usljed viših cijena tokom zatvaranja Hormuškog moreuza privremen i da će troškovi poslijeratne obnove daleko nadmašiti te prihode. Bez pouzdanih izvora prihoda, tvrdi on, monetarno finansiranje deficita – praktično štampanje novca – može postati jedina preostala opcija, što nosi rizik dodatnog ubrzanja inflacije, koja već premašuje 70 posto.

Američki državni sekretar Marco Rubio trebalo bi da posjeti Rim i Vatikan od 6. do 8. maja, u onome što zvaničnici opisuju kao nastojanje da se poprave napeti odnosi sa ključnim evropskim partnerima, dok rat u Iranu produbljuje podjele s obje strane Atlantika. Prema saopštenju State Departmenta, posjeta ima za cilj da "unaprijedi bilateralne odnose". Rubio će se sastati s čelnicima Svete stolice kako bi razgovarali o situaciji na Bliskom istoku i zajedničkim interesima na zapadnoj hemisferi. "Sastanci s italijanskim zvaničnicima biće usmjereni na zajedničke bezbjednosne interese i strateško usklađivanje", rekao je portparol Tommy Pigott 4. maja. Bivši visoki zvaničnik State Departmenta, koji je za Radio Slobodna Evropa govorio pod uslovom anonimnosti, rekao je da tajming posjete ukazuje na njenu važnost. "Posjeta sekretara Rubija predstavlja važan diplomatski korak", rekao je bivši zvaničnik, dodajući da činjenica da se putovanje odvija upravo sada pokazuje koliko administracija američkog predsjednika Donalda Trumpa "cijeni odnose s Italijom i Svetom stolicom". Posjeta dolazi u trenutku rastućih tenzija između Vašingtona i njegovih evropskih saveznika, kako zbog sukoba u Iranu, tako i zbog širih političkih nesuglasica, uključujući trgovinu i vojne obaveze. Rat u Iranu stavlja na probu saveze i lične odnoseAnalitičari navode da je putovanje Rubija podjednako usmjereno na saniranje štete koliko i na diplomatiju. "Rat u Iranu stavlja ogroman pritisak na odnose predsjednika Trumpa s evropskim saveznicima", rekao je za Radio Slobodna Evropa Charles Kupchan, viši saradnik Savjeta za spoljne odnose. "Rubio šalje vatrogasce kako bi pokušao da ugasi požar i ograniči štetu." Trump je nedavno ušao u sukob s italijanskom premijerkom Giorgijom Meloni – nekada smatranom bliskom saveznicom – kao i s papom Lavom, prvim papom rođenim u Sjedinjenim Državama, koji se nametnuo kao glasan kritičar američko-izraelskog ratnog djelovanja protiv Irana. "Trump je dodatno podigao uloge ulazeći u otvoreni sukob s papom, čime je sebi nanio političku štetu kod ključnog dijela biračke baze u zemlji", dodao je Kupchan. Trump je u aprilu javno kritikovao poglavara Katoličke crkve, nazvavši ga "užasnim", u izjavama koje su privukle veliku pažnju. Papa je, s druge strane, nastavio da osuđuje rat i šire politike Sjedinjenih Država, uključujući i imigraciju. Italija je, međutim, nastojala da zauzme opreznu poziciju u sukobu na Bliskom istoku. Ministar vanjskih poslova Antonio Tajani rekao je 2. maja, nakon razgovora sa svojim iranskim kolegom, da Rim nastoji da spriječi dalju eskalaciju i ponovo pokrene pregovore, uz upozorenje da bi svaki iranski program razvoja nuklearnog oružja predstavljao "crvenu liniju". Italija je takođe ukazala na šire posljedice sukoba, uključujući rizike za bezbjednost hrane i stabilnost Afrike, povezane s poremećajima u ključnom plovnom putu Hormuškog moreuza. Istovremeno, odnosi Rima s Vašingtonom našli su se pod pritiskom. Italija je u martu odbila da dozvoli američkim avionima, koji su prevozili oružje za rat, da koriste vazduhoplovnu bazu na Siciliji, što je izazvalo kritike administracije Donalda Trumpa. Povlačenje trupa dodatno pojačava pritisakRubijeva posjeta dolazi nakon saopštenja Pentagona da će 5.000 američkih vojnika biti povučeno iz Njemačke, najvećeg američkog vojnog uporišta u Evropi. Trump je takođe zaprijetio sličnim potezima koji bi mogli obuhvatiti Italiju i Španiju. Italija trenutno ugošćuje oko 13.000 američkih vojnika raspoređenih na više baza, što je čini ključnim strateškim partnerom. Smanjenje broja trupa, zajedno s trgovinskim tenzijama i javnim nesuglasicama oko Irana, pojačalo je zabrinutost u vezi s budućnošću bezbjednosne saradnje između SAD i Evrope. Italijanski ministar odbrane Guido Crosetto odbacio je tvrdnje da Rim nije pružio podršku Vašingtonu, posebno u oblasti pomorske bezbjednosti, navodeći da ne razumije razloge američkih prijetnji smanjenjem vojnog prisustva. Uprkos tenzijama, američki zvaničnici ističu da će Rubijeva misija biti usmjerena na pronalaženje tačaka saglasnosti. "Sukob u Iranu iznio je razlike u prvi plan", rekao je bivši zvaničnik State Departmenta za Radio Slobodna Evropa. "Sekretar Rubio će, bez sumnje, nastojati da ukaže na oblasti u kojima postoji zajednički interes… i da ponovo potvrdi bliske odnose s Rimom i Svetom stolicom." Hoće li ti napori uroditi plodom moglo bi da oblikuje ne samo odnose SAD sa Rimom i Svetom stolicom, već i širi zapadni odgovor na jedan od najnestabilnijih sukoba posljednjih godina.

Glavni grad Armenije, Jerevan, dobiće rijetku priliku da bude u centru svjetske pažnje, kada se desetine svjetskih lidera – uključujući i generalnog sekretara NATO-a – okupe u ovoj južnokavkaskoj zemlji na dva samita pod vođstvom Evrope, koji počinju ove sedmice. Armenski premijer Nikol Pashinyan i predsjednik Evropskog savjeta Antonio Costa biće domaćini za okupljanje više od 40 lidera i zvaničnika, uglavnom iz zemalja Evropske unije, na samitu Evropske političke zajednice (EPC) 4. maja. Dan kasnije, čelnici EU održaće samit između Unije i Armenije, zemlje bez izlaza na more sa nešto manje od tri miliona stanovnika, koja se još oporavlja od višedecenijskog sukoba sa susjednim Azerbejdžanom. EPC je labava politička platforma koja okuplja sve evropske države, izuzev Bjelorusije, Rusije i Vatikana. Sastaje se na nivou lidera dva puta godišnje od 2022. godine, kada je format osmislio francuski predsjednik Emmanuel Macron, ubrzo nakon ruske potpune invazije na Ukrajinu. Macron je u Jerevan stigao 3. maja. Uz očekivano prisustvo generalnog sekretara NATO-a Marka Ruttea, kao i predsjednika svih glavnih institucija EU, Jerevan će ugostiti više političkih zvaničnika najvišeg ranga nego ikada ranije u istoriji ove male južnokavkaske republike. Britanski premijer traži podršku za zajam UkrajiniVelike najave rijetke su na samitima Evropske političke zajednice (EPC), ali se očekuje da će britanski premijer Keir Starmer saopštiti da London želi da sarađuje s Evropskom unijom kako bi podržao Ukrajinu u obezbjeđivanju sredstava za ključnu vojnu opremu. Britanska vlada je 3. maja saopštila da će zemlja započeti razgovore o saradnji s EU na zajmu vrijednom 106 milijardi dolara za Kijev, dok London nastoji da produbi veze s Unijom – koju je napustio 2020. godine – u trenutku neizvjesnosti oko posvećenosti SAD tom pitanju. U međuvremenu, veliki dio fokusa samita biće usmjeren na domaćina, Armeniju, dajući premijeru Pashinyanu priliku da bude u centru pažnje svega mjesec dana prije parlamentarnih izbora – na kojima važi za favorita. Skup EPC-a i samit EU–Armenija koji slijedi vjerovatno će Pashinyanu pružiti priliku da dodatno učvrsti svoj imidž međunarodnog državnika. Kako je jedan visoki zvaničnik EU rekao uoči sastanka: "Ovo je prvi put da se EPC sastaje na Južnom Kavkazu. A činjenica da se Evropa okuplja u Armeniji snažna je ilustracija geopolitičkog puta te zemlje." Brisel je i dalje daleko od toga da ponudi Armeniji jasan put ka članstvu u EU, ali je odluka da se samit održi u toj zemlji barem simboličan gest koji vlasti u Jerevanu veoma cijene. Ipak, nije sve idealno. Na nezadovoljstvo EU strane, izgleda da nakon samita EPC-a i EU–Armenija neće biti pitanja novinara – već samo zvanična saopštenja. Zvaničnici EU, koji su za Radio Slobodna Evropa govorili pod uslovom anonimnosti, rekli su da je to učinjeno na insistiranje zemlje domaćina i da je vjerovatno pokušaj Jerevana da obezbijedi što strožu kontrolu nad tokom događaja. Dolazak ZelenskogUz pojačane mjere bezbjednosti, ukrajinski predsjednik Volodymyr Zelenskyy doputovao je u armensku prijestonicu Jerevan kasno 3. maja, uoči samita Evropske političke zajednice (EPC). U poruci objavljenoj na Telegramu, Zelenskyy je naveo da će mu ciljevi biti približavanje "dostojanstvenom" okončanju rata s Rusijom, unapređenje paketa podrške Ukrajini u vrijednosti od 106 milijardi dolara, kao i "jačanje ukrajinske protivvazdušne odbrane i energetske podrške Ukrajini te saradnje s partnerima u oblasti energetike". Pojavljivanje Zelenskog vjerovatno neće biti dobro primljeno u Moskvi. Armenija je dugo bila saveznik Rusije, koju je Jerevan smatrao zaštitnikom od neprijateljskih susjeda, a Rusija i dalje ima vojnu bazu u zemlji. Međutim, premijer Pashinyan, otkako je u maju 2018. preuzeo vlast u Armeniji, nastoji da oprezno približi zemlju Zapadu. Nije odmah bilo jasno da li će samitu prisustvovati turski predsjednik Recep Tayyip Erdogan i azerbejdžanski predsjednik Ilham Aliyev. Obje zemlje imaju istorijske i aktuelne političke nesuglasice s domaćinom, iako su strane posljednjih godina pokušavale da unaprijede odnose. Zvaničnici navode da je najvjerovatniji scenario da će se azerbejdžanski predsjednik Ilham Aliyev obratiti ostalim liderima putem video-linka, dok bi Ankara mogla poslati ministra vanjskih poslova Hakana Fidana – što predstavlja niži nivo predstavljanja u odnosu na predsjednički, čemu se Jerevan protivi. Međutim, jedno novo ime je sigurno – kanadski premijer Mark Carney, čime će po prvi put jedan lider koji ne dolazi iz Evrope prisustvovati sastanku Evropske političke zajednice (EPC), nakon što su ga kao gosta pozvali Pashinyan i Costa. Moguće je, međutim, da će Kanada postati stalni učesnik EPC-a. Jedan evropski diplomata uporedio je to s godišnjim učešćem Australije na evropskom takmičenju "Evrovizija", nakon njenog prvobitnog nastupa kao posebnog gosta 2015. godine. Drugi visoki zvaničnik EU izjavio je da je "Kanada u velikoj mjeri istomišljenik Evrope kada je riječ o geopolitici i bezbjednosti, da dijeli ista načela, vjeru u međunarodni poredak zasnovan na pravilima, utemeljen na međunarodnom pravu, kao i iste ciljeve – odbranu tog poretka kroz multilateralizam, sa Ujedinjenim nacijama u njegovom središtu".

Lideri iz čitave EU i drugih zemalja sastali su se 4. maja u glavnom gradu Armenije, Jerevanu, na osmom samitu Evropske političke zajednice.

Tri osobe su preminule, a tri su oboljele nakon što je kruzer sa sjedištem u Holandiji pogođen sumnjivim izbijanjem hantavirusa. Kruzer je krenuo iz Argentine prije otprilike tri sedmice sa oko 150 putnika i zaustavio se na Antarktiku i drugim lokacijama na putu do Zelenortskih Ostrva. Svjetska zdravstvena organizacija kaže da je rizik koji hantavirus predstavlja za širu javnost i dalje nizak. "Nema potrebe za panikom ili ograničenjima putovanja", rekao je regionalni direktor WHO za Evropu, dr. Hans Henri P. Kluge. Šire ga glodavciHantavirus prvenstveno šire glodavci, ali se u rijetkim slučajevima može prenijeti i među ljudima rekli su iz Svjetske zdravstvene organizacije. Ljudi se najčešće zaraze kada virus iz izmeta, pljuvačke i urina glodavaca postane prisutan u zraku, na primjer kada se čiste prostori u kojima su se gnijezdili pacovi i miševi, pojašnjava Reuters. Prema pisanjima medicinskog časopisa The Lancet, naziv potiče od područja rijeke Hantan u Južnoj Koreji, gdje je virus identificiran 1970-ih godina. Može biti smrtonosanHantavirus je porodica virusa koja uzrokuje dvije bolesti, od kojih jedna prvenstveno pogađa pluća, a druga napada bubrege. Prva privlači najviše pažnje jer ima visoku stopu smrtnosti od oko 40 posto. Plućni sindrom, respiratorna bolest, najčešće se javlja u Sjevernoj i Južnoj Americi. Kako navode iz kanadske vlade, svake godine se širom svijeta bilježi oko 200 slučajeva hantavirusne plućne bolesti. Prošle godine je koncertna pijanistica Betsy Arakawa, supruga glumca Genea Hackmana, preminula je od hantavirusnog plućnog sindroma u Novom Meksiku. SimptomiHantavirus obično počinje simptomima sličnim gripi, kao što su umor i povišena temperatura, jednu do osam sedmica nakon izlaganja kažu iz američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC). Četiri do deset dana kasnije pojavljuju se kašalj, otežano disanje i tečnost u plućima. Dijagnoza u prvih 72 sata od infekcije je teška, navodi CDC, pa se simptomi lako mogu zamijeniti s gripom. LiječenjeNe postoji specifična terapija za infekciju hantavirusom, pa se liječenje fokusira na potporne mjere, uključujući odmor i unos tečnosti. Pacijentima može biti potrebna podrška disanju, poput respiratora. PrevencijaStručnjaci kažu da se izloženost hantavirusu može smanjiti odvraćanjem i uklanjanjem glodavaca iz prostora u kojima borave ljudi. Izbjegavajte usisavanje ili metenje osušenog izmeta, jer to može raspršiti virus u zraku.

Dok se tenzije širom istočne Evrope i Persijskog zaliva paralelno odvijaju, učvršćuje se novo mišljenje – naime, da ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku više nisu izolovani događaji, već dva fronta u jednoj, evoluirajućoj globalnoj borbi. Kontakt na visokom nivou prethodne nedelje između Vladimira Putina i visokih iranskih zvaničnika naglasio je delikatno pozicioniranje Kremlja, čak i dok novi izveštaji ukazuju na rusku podršku iranskim kapacitetima za gađanje lokacija širom Bliskog istoka. Godinama je Moskva negovala reputaciju fleksibilnog posrednika na Bliskom istoku – koji istovremeno može da održava odnose s Iranom, Izraelom i arapskim zalivskim državama. U Vašingtonu dotle predsednik Donald Tramp (Trump) redefiniše prioritete američke spoljne politike, dok su prestonice zalivskih zemalja sve opreznije zbog iranske eskalacije, što sve više nameće pitanja da li je "strateška dvosmislenost" Moskve održiva – ili joj se obija o glavu. RSE je razgovarao sa Markom Kacom (Katz), profesorom emeritusom na Univerzitetu Džordž Mejson i višim saradnikom Atlantskog saveta, o tome kako Moskva hoda po sve užoj žici – putu koji bi mogao da preoblikuje njen uticaj kako u Teheranu tako i daleko šire. RSE: Rusija kaže da vojno nije u Iranu. Da li je to uzdržavanje stvarno ili treba bolje shvatiti kao stratešku dvosmislenost? Mark Kac: Pa, mislim da je to više strateška dvosmislenost. Bilo je mnogo izveštaja i zvaničnici američke vlade su naznačili da Rusi pomažu Irancima u gađanju, u smislu iranskih napada dronovima i raketama širom regiona, uključujući i američke baze, a čak ima i naznaka da obezbeđuju i neko oružje, iako tačno koje, nije jasno. Dakle, čini se da Rusija očigledno ne šalje kopnene snage, ne šalje glavne sisteme naoružanja. Ali mislim da njeni postupci jasno pokazuju da ona definitivno podržava iransku vladu. RSE: Ove nedelje je održan sastanak između Vladimira Putina i visokih iranskih zvaničnika. Kome je to bilo potrebnije – Teheranu ili Moskvi? I da li je Iran dobio nešto opipljivo ili uglavnom retoričku podršku maskiranu kao partnerstvo? Kac: To je dobro pitanje. Čini mi se da je u ovom trenutku Iranu definitivno više potrebna Rusija. Oni su ti koji su bili pod izraelskim napadom i uprkos činjenici da su preživeli, očigledno je da su SAD i Izrael naneli ogromnu štetu. Mislim da Iranci žele što više pomoći koju mogu da dobiju od Rusa. Rusi jasno – Putin je govorio lepe stvari, bio je pun podrška – ali svakako u javno nije bilo nikakvih naznaka bilo kakve konkretne podrške. To ne znači da je nije bilo, ali to nije nešto čime se Rusi hvale ili što objavljuju. Čini mi se da postoji granica onoga što žele javno da priznaju da rade i to pokazuje stepen do kog žele da to drže ograničenim. Jedan od razloga je taj što Putin zaista ne želi da pokvari svoje odnose s Trampom. Trampovo smanjenje američke vojne pomoći Ukrajini za 99 odsto donelo je pravu korist Putinu, i ako je Tramp ljut zbog ruske pomoći Iranu, mogao bi da je obnovi. To nije u Putinovom interesu. Takođe mislim da Putin ima snažan interes da održi dobre odnose s arapskim zemljama Zaliva. Trgovina, posebno preko Ujedinjenih Arapskih Emirata, bila je veoma korisna Rusiji u zaobilaženju zapadnih sankcija. A Iranci su posebno gađali UAE. Još jedan faktor je to što su se razne države Bliskog istoka okrenule Ukrajini za pomoć u vezi s protivvazdušnom odbranom protiv Irana. To uopšte nije u Putinovom interesu. To je loša stvar za Putina. RSE: Iran je tražio sisteme protivvazdušne odbrane S-400 kako bi se popunili nedostaci otkriveni nedavnim američkim i izraelskim napadima. Da li je Putin praktično rekao ne – i ako to učini, da li bi to signaliziralo ograničenja uloge Rusije kao garanta bezbednosti Irana? Kac: Moj utisak je da nije rekao ne. Samo nije baš rekao da – što je sasvim druga stvar. I mislim da delom razlog što su oni (S-400) Putinu potrebni za sopstvene potrebe. Drugim rečima, on zapravo ne može da odvoji S-400. Takođe mislim da bi slanje S-400 zaista bilo crvena zastava posebno za arapske zalivske države. Dakle, mogao bi to da učini u nekom trenutku, ali ne čini se da žuri da obezbedi ovaj sistem Irancima, a to mora da je veoma razočaravajuće za Teheran. RSE: Da li Moskva praktično deluje kao "mozak" Iranu za gađanje, dok uskraćuje "mišiće"? Kac: Pa, znate, nije jasno kakvu ulogu tačno igraju u odlukama za gađanja. Drugim rečima, da li oni zapravo daju preporuke ili samo pružaju informacije koje Iranci zatim mogu slobodno da koriste? Nije baš jasno. Ono što oni izgleda žele jeste da pomognu Irancima, ali da zadrže određeni stepen da uverljivo mogu da poriču. Drugim rečima, da Trampova administracija ne može da izađe i kaže: "Rusija pomaže u ubijanju američkih trupa u ovom regionu". Oni ne žele da budu toliko povezani s tom operacijom da ih SAD krive. Čak i u meri u kojoj se to prepoznaje, administracija možda u ovom trenutku ne želi da tako označi Putina. Ali ako Putin učini više, onda možda neće moći da izbegne da ga identifikuju kao da je zaista svrstan uz Irance protiv SAD. RSE: Ako Iran bude pod stalnim pritiskom naprednih zapadnih sistema, da li će to primorati Moskvu da povuče potez – ili će otkriti granice onoga što je spremna ili sposobna da uradi? Kac: Moglo bi biti malo i jedno i drugo, u smislu da kada se dese napadi – američki i izraelski napadi – Rusija se neće direktno uključiti u takve sukobe. Mislim da Rusi žele da obezbede Irancima dovoljno za preživljavanje. Takođe mislim da je možda u Putinovom razmišljanju to jednostavno stepen osvete. Drugim rečima, američka pomoć Ukrajini pomogla je Ukrajini da lansira rakete na mete unutar Rusije. Dakle, Rusija radi isto. Mislim da je čak i bila Putinova izjava u smislu da će Rusija prestati da pruža pomoć na ovaj način Iranu ako SAD prestanu da je pružaju Ukrajini, što sugeriše da je on pruža. Ali s takvim izjavama, Iranci mora da nisu nimalo srećni. Oni uvek brinu da će ih Putin izdati ako može da postigne dogovor sa SAD – da je Iran jednostavno karta za Putina. RSE: Posmatrano šire, šta je krajni cilj Rusije u Iranu – osiguravanje opstanka režima ili pozicioniranje da kontroliše širu geopolitičku šahovsku tablu? Kac: Pa, opstanak režima, svakako. Drugim rečima, nije to kao u Siriji, gde Asadov režim pada, a Rusija se brzo okreće ka dobrim odnosima s novim režimom. Sada, ako bi iranski režim pao, siguran sam da bi Putin vrlo brzo pokušao da uspostavi dobre odnose s novim režimom u Teheranu, ali ne želi da se ta mogućnost pojavi. Pored toga, mislim da bi želeli da vide smanjenje uticaja SAD svuda. Podele između Amerike i Evrope – bilo oko Ukrajine ili oko Irana – korisne su s Putinove tačke gledanja. Na kraju krajeva, ono što bi želeli da vide jeste da arapske zalivske države odluče da se zaista ne mogu osloniti na SAD i da bi im Rusija možda nekako trebala da pomogne u obuzdavanju Irana. Da li je to realno, drugo je pitanje. RSE: Da li Putin, možda nenamerno, jača Kijev približavanjem zalivskih država Ukrajini? Kac: Pa, da, ne mislim da je on to očekivao – da će Ukrajina dati ovu ponudu i da će je zalivske arapske države prihvatiti. I izgleda je to bilo prilično efikasno. To je nešto što oni ne žele. Ako neprijateljstva ponovo krenu – ako SAD i Izrael napadnu Iran, a Iran odgovori napadom na arapske zalivske države – mislim da ćemo videti više ukrajinske pomoći. Ne mislim da Putin to želi. Dakle, mislim da bi zaista voleo da vidi ovaj sukob, ako ne rešen, barem da ostane u pat poziciji i da ponovo ne postane aktivan sukob. RSE: Da li je ovo prvi put da se Rusiji strategija na Bliskom istoku negativno odražava na njen rat u Ukrajini? Kac: To je veoma dobro pitanje, jer je Putin dosad bio veoma uspešan u istovremenoj podršci suprotstavljenim stranama – sarađujući s Irancima, ali i s onima u regionu koji se plaše Iranaca. Ali sada vidimo da je Rusiji teže da održi tu ravnotežu. Mnogo je učinio da pomogne Irancima da napadnu arapske zalivske države i one to neće zaboraviti. Možda će i dalje pokušavati da održe neke odnose s Rusijom u nadi da će obuzdati Iran, ali ako to ne uspe, onda će početi da izvlače zaključke. Istovremeno, pokušavaju da igraju na obe strane – više sarađujući s Ukrajinom bez prekidanja veza s Rusijom. Ta vrsta balansiranja je tipična za Bliski istok, ali Rusiji je sve teže da održi svoju verziju toga. RSE: Na kraju, da li Putin na kraju vidi Iran kao partnera koga treba štititi – ili kao adut za potkusurivanje u potencijalnim pregovorima sa Zapadom? Kac: To je pitanje koje sada postavljaju u Teheranu. Zato što mislim da je iskustvo sa Sirijom pokazalo da ako režim padne, Putin će veoma brzo uspostaviti veze s novim režimom. Sada, da li bi mogla postojati neka vrsta velikog dogovora između Trampa i Putina koji bi uključivao Iran? To je moguće, ali zašto se onda još nije dogodilo? Imali su mnogo prilika. Mislim da sama činjenica da se to pitanje postavlja – od strane mnogih u Teheranu – pokazuje da se na Putina ne može osloniti kao na najpouzdanijeg saveznika. To je sigurno.

Evropska unija priprema nove sankcija protiv osoba i entiteta u Rusiji i područjima Ukrajine pod ruskom okupacijom, koje smatra odgovornim za deportaciju i takozvane "napore za prevaspitavanje" ukrajinske dece ilegalno odvedene iz zemlje. U predlogu sankcija u koji RSE imao uvid, EU naziva postupke Moskve "teškim kršenjem međunarodnog prava i kršenjem osnovnih prava deteta s ciljem brisanja ukrajinskog identiteta i potkopavanja očuvanja njegovih budućih generacija". EU je za poslednje tri godine stavila na crnu listu nekoliko organizacija i ljudi umešanih u te deportacije, a 6. maja ambasadori EU bi trebalo da odobre dodatne sankcije za više od deset novih imena. Jedan od predloženih entiteta za sankcije je Dečji centar Smena, koji je povezan s ruskim Ministarstvom prosvete. Prema tekstu, centar "smešta ukrajinske maloletnike prisilno premeštene s okupiranih teritorija" i tamo su "podvrgnuti ideološkoj indoktrinaciji, 'rusifikaciji' i militarizovanom obrazovanju". Još jedan entitet je vojni kamp Avangard, za koji EU navodi da šalje decu na "političku indoktrinaciju i aktivnosti u skladu s militarizovanim i kadetskim obrazovnim okvirima, kao što su vojna obuka i disciplina". Još dve organizacije, sa sedištem na ukrajinskom poluostrvu Krim pod ruskom okupacijom, takođe se pominju kao centri za "prevaspitavanje, ideološku indoktrinaciju i militarizaciju dece". Ruski zvaničnici negiraju ilegalno odvođenje ukrajinske dece iz njihove zemlje, umesto toga prikazujući svoje aktivnosti kao humanitarni gest – smeštaj, prehranjivanje ili zaštitu maloletnika od rata – ili kao nužnost zbog raspada službi u ukrajinskim regionima usled sukoba, koji je sada u petoj godini. Većina sankcionisanih su ženeDosta neobično za sankcije EU, žene su većina u ovoj grupi za koje se predlaže zamrzavanje imovine i zabrana izdavanja viza su žene. Neke od njih su rukovoditeljke raznih kampova i obrazovnih institucija u kojima su smeštena ukrajinska deca, kao što je Lilja Švecova, koja je zadužena za kamp Crveni karanfil, koji, prema Briselu, nudi program koji "uključuje aktivnosti obrazovanja i obuke koje promovišu proruske narative, patriotske poruke i elemente vojno-patriotske obuke". Druga, Natalija Ševčuk, opisana je kao rukovoditeljka nekoliko "vojno-patriotskih klubova" na ukrajinskoj teritoriji pod ruskom kontrolom s ciljem promovisanja "narativa koji prikazuju Rusku Federaciju kao 'mirovnog' i humanitarnog aktera, dok istovremeno šire prorusku ideologiju i potkopavaju ukrajinski nacionalni identitet među maloletnicima na okupiranoj teritoriji". Nekoliko drugih onih koji su na meti mera, kao što su dečji ombudsmani i poverenici za prava dece, takođe su zaduženi za preseljenje mladih Ukrajinaca u ruske porodice, dok se na crnim listama nalaze i oni koji su uključeni u paravojnu obuku maloletnika ili omogućavanje sastanaka s ruskim vojnim osobljem, što su inicijative koje Kremlj često podržava pod sloganom "Dijalozi s herojima". Nove sankcije bi trebalo da budu uvedene pred sastanak ministara spoljnih poslova Kanade, Ukrajine i EU, zajedno sa visokim zvaničnicima iz skoro 50 zemalja, u Briselu 11. maja, kako bi se razgovaralo o načinima za povratak ukrajinske dece. Sastanak organizuje Međunarodna koalicija za povratak ukrajinske dece, koju su pokrenule Kanada i Ukrajina pre dve godine i sada obuhvata 47 članica, uključujući većinu evropskih zemalja, Australiju, Japan i SAD. Dosad su koalicija i njeni članovi obezbedili povratak u Ukrajinu oko 1.600 dece, dok koalicija procenjuje da ih su "hiljade" još u Rusiji ili na teritorijama pod ruskom kontrolom. Prema pozivu za sastanak, u koji je imao uvid RSE, fokus skupa biće na razvoju nekoliko političkih sredstava kako bi se osiguralo da se deca mogu vratiti u Ukrajinu. Navedeni sredstva uključuju poboljšane sisteme za praćenje i verifikaciju, aktere za podršku kao što su ukrajinske i međunarodne nevladine organizacije uključene u različite napore za povratak, povećano finansiranje mehanizama zaštite posle povratka i intenziviranje rada na sankcionisanju ljudi umešanih u deportacije.

Američki senator Tom Tilis (Thom Tillis), kopredsedavajući NATO posmatračke grupe u Senatu, koji sebe opisuje kao republikanca iz Severne Karoline koji direktno govori, ima poruku za one koji sukobe u Ukrajini i na Bliskom istoku posmatraju kao izolovane događaje: oni to nisu. U eri promenljivih globalnih saveza, Tilis tvrdi da se svet suočava s oživljenom "Osovinom zla" koju predvode Rusija i Iran – partnerstvom za koje veruje da je daleko prevazišlo brak iz interesa i preraslo u dubok, strateški vojni savez. U intervjuu za RSE 29. aprila, Tilis, jedan od retkih internih kritičara u Republikanskoj partiji, govorio je o visokim ulozima trenutnog geopolitičkog pejzaža, "neprihvatljivoj" perspektivi zamrznutog sukoba u Ukrajini i zašto veruje da je Vladimir Putin lično odgovoran za stradanja Amerikanaca. RSE: Vidimo promene u globalnom pejzažu koja se čini da je koordinisanija nego ikad pre. Pažljivo ste pratili Rusiju i Iran i kako targetiraju SAD i njihove saveznike. Pitanje je, da li je ovo partnerstvo pravi savez ili je to taktički aranžman koji bi mogao da se raspadne? Tom Tilis: Pravi savez naspram taktičkog aranžmana – dajte mi malo više od toga. RSE: Ponekad se opisuje kao praktičan brak između Rusije i Irana. Tilis: A ne, mislim da je mnogo dublje od toga. I mislim da je postalo veoma jasno kada vidite materijalnu podršku koju je Iran pružio Rusiji u Ukrajini – prvo kroz svoju tehnologiju dronova, a sada obrnuto, Rusija pruža informacije o tome kako mogu da gađaju američka sredstva i sredstva naših partnera u regionu. Mislim da je to apsolutno strateški savez i zapravo deo stare Osovine zla. Verujem da je Kina – iz nekog razloga, zaboravili smo činjenicu da Kina ima oko dva miliona Ujgura u logorima za prinudni rad – tako da je osa zla još uvek živa i zdrava. I verujem da je u nekim aspektima čak i pogoršana u smislu ubijanja na bojnom polju i ubijanja američkih vojnika korišćenjem tehnologije koju je napravio Iran, a zatim je optimizovao uz pomoć Rusije. RSE: Šta je najopasnija stvar koja se ovde razmenjuje – obaveštajne službe, tehnologija ili nuklearna ambicija? Tilis: Znate, mislim da je nuklearna ambicija nešto što moramo pažljivo da ispitamo. Sada znamo da su njihovi lansirni kapaciteti daleko veći nego što su sugerisali. Znamo da su doslovno sada, na osnovu najnovijih obaveštajnih procena, mesecima, ako ne i nedeljama, udaljeni od toga da budu u stanju da obogate uranijum do tačke gde je na nivou oružja. Dakle, zalihe uranijuma na nivou za oružje i kapaciteti interkontinentalnih balističkih raketa su upravo razlog zašto je predsednik Tramp (Donald Trump) morao da uradi ono što je uradio u Iranu. I Rusija ne bi ništa više volela nego da ima zemlju s nuklearnim kapacitetima na Bliskom istoku kako bi destabilizovala region – i mislim, donekle, i Kina – jer shvataju da se sada SAD vide kao destabilizujuća sila na Bliskom istoku. I u trenutku kada Iran bude imao takve kapacitete, destabilizovao bi taj region na nivoima koje nikada ranije nismo videli. RSE: Ako Rusija snabdeva Iran obaveštajnim podacima protiv nas, da li je Vladimir Putin praktično ušao u rat na Bliskom istoku? Tilis: Mislim da jeste. Ali, moj Bože – Rusija – zato sam malo zabrinut zbog stava administracije. Reći ću vam jednu stvar, nadam se da je juče, s govorom (britanskog) kralja pred Kongresom, ukrajinski narod video ovacije svakog člana koji je bio u sali (Kongresa) kada je kralj govorio o podršci Ukrajini. I zato imam osećaj da Putin pokušava da učini sve što može da ima i jedno i drugo – da se pretvara da može biti prijatelj ili koegzistirati sa Sjedinjenim Državama, kada mu je zapravo to najdalje od svega na pameti. On želi da iskoreni svaki uticaj SAD iz Evrope i s Bliskog istoka. I trenutno, barem uspeva na Bliskom istoku kroz svoju podršku – materijalnu podršku – Iranu. Ali taj čovek je odgovoran. Rekao sam nešto za što mislim da je iznenadilo nekoliko ljudi: da je u nekim aspektima on kao (Kasim) Sulejmani. On je odgovoran za smrt Amerikanaca. Samo je broj to što pravi razliku. Sulejmani je bio poznat po optužbama da je odgovoran za stotine smrti američkih vojnika. Nema sumnje da je krv američkih vojnika na rukama Vladimira Putina – preko njegovih proksija, preko njegovu saradnju s Iranom i preko njegove saradnje s plaćenicima. I zato mislim da moramo da priznamo Putina onakvim kakav jeste. On je ostatak starih dana komunizma i čak ne predstavlja većinu ruskog naroda, ali njima vlada gvozdenom pesnicom. I učiniće sve što može da smanji ulogu i uticaj SAD i pokušati da iskoreni demokratiju. On je očigledno antidemokratski, prokomunistički, prototalitaran. RSE: Mislili ste na kralja Čarlsa juče. Taj govor je zapravo odjeknuo i u istočnoj Evropi, gde neki mogu uvideti da ne gledaju dva odvojena sukoba već jedan potencijalni globalni rat koji se odvija na više frontova. Da li se slažete s tom procenom? Tilis: Mislim da da. Mislim, svet je sada mali i zato moramo da shvatimo da naši protivnici ne razmišljaju samo o zemljama preko svoje granice – gledaju daleko dalje od toga. Ovo je borba između demokratskog i totalitarnog sveta. Oduvek je bila i verovatno će uvek biti. Ali morate sagledate taj mozaik. Moramo čak ići dalje od Irana. Pogledajte aktivnosti Rusije u Africi, posebno na severu Afrike. Pogledajte šta rade u Ukrajini. Pogledajte hibridni rat koji trenutno vode u Moldaviji i na Balkanu, širom istočne Evrope. Mislim, oni sada vode rat, a mi možda radimo na tome da ga obuzdamo – ali bismo mogli da okončamo taj rat. Nema šanse da Vladimir Putin pobedi ako se fokusiramo na Ukrajinu. Dozvoljavanje da tamo pobedi samo mu daje uporište za podsticanje mržnje i antidemokratskih principa širom istočne Evrope i Afrike – a to je svetski rat koji želi da vodi i dobije. RSE: Samo da razumemo vašu širu perspektivu – da li najveća ranjivost Zapada nije njegova vojna snaga, već kraći raspon pažnje? Tilis: Da – govorite o održavanju napora u Iranu ili Ukrajini? RSE: O oba. Tilis: Mislim da jeste. Volim Ameriku, očigledno, ali američkom narodu može vrlo brzo da se omete pažnja ili da krene dalje. Ratovi su veoma teške stvari. Rizikujemo da nešto privuče pažnju svih na neko vreme, a zatim postane nešto preko čega žele da pređu. Ali ne možete preći preko nuklearne pretnje iz Irana. Ne možete preći preko razarajućeg uticaja gubitka u Ukrajini. Morate da nastavite da se vraćate svojim biračima i podsećate ih da je to pretnja Sjedinjenim Državama. To nije neka daleka zemlja koja nas se ne tiče – to će imati dubok efekat. Ako Iran postane nuklearna sila, to će imati dubok efekat. Ako Rusija bude nagrađena pobedom nad Ukrajinom, to će imati dubok efekat. Ovo je drugačija vrsta svetskog rata, ali je to onaj koji se vodi između, mislim, dobrih i loših momaka – i američki narod treba stalno podsećati na to. RSE: SAD i njihovi saveznici su se u velikoj meri oslanjali na sankcije protiv zemalja poput Irana i Rusije, posebno kada deluju zajedno. S obzirom na njihovu sve veću sposobnost da se prilagode i zaobiđu ograničenja, da li sankcije generalno gube svoju efikasnost kao političko sredstvo? Tilis: Da. Mislim da gube. A naša izreka je da smo najbolji kada su naše sankcije koordinisane. I da budem iskren sa vama, frustriran sam što Evropa pomalo zaostaje. Ako se sećate, čak i sa sankcijama protiv Irana, imali smo različite zemlje koje su naši partneri i saveznici – neke u NATO-u – koje su tamo imale poslovne interese, što im je veoma otežavalo da uvode koordinisani režim sankcija. Ali tako bismo mogli da dobijemo mnoge od ovih ratova, samo kada bismo naterali ljude da shvate dugoročnu cenu dozvoljavanja Iranu da ne bude odgovoran. Dugoročna cena dozvoljavanja Rusiji da radi ono što radi je daleko veća od bilo kakvih kratkoročnih troškova koje mogu da se pretrpe zbog sankcija. Moramo početi da gledamo sveobuhvatnije. Iskreno, da je Evropa bila spremnija da primeni koordinisane sankcije, posebno protiv Irana, onda bismo možda izbegli ovaj sukob. Ali ljudi ne smeju da zaborave: kada smo pokušavali da dovedemo Iran za pregovarački sto koristeći ekonomske sankcije, bilo je zemalja koje su oklevale. Dakle, marginalizovale su efekat koji sankcije mogu imati. Nadamo se da možemo doći do tačke u kojoj ćemo svi razumeti da koordinisane sankcije mogu skratiti vreme da se dođe do nečeg dobrog. Moramo prestati da gledamo samo na šestomesečne ili jednogodišnje ekonomske posledice. Mislim da je to donekle ono što predsednik sada radi. On razume da rat nije popularan u SAD i da su ljudi zabrinuti zbog nekih ekonomskih posledica, ali mislim da je u pravu što gleda u širu sliku i što je spreman da istrpi kritike i nastavlja da iznosi argumente američkom narodu. Takođe mislim da moramo bolje da objasnimo kuda tačno idemo odavde u Iranu ako želimo da američki narod više podrži, i verujem da sada imamo posao da obavimo, u smislu javnog mnjenja. RSE: Snaga Zapada takođe leži u jedinstvu među njegovim saveznicima, nešto u šta ste lično uložili značajan trud. Video sam vas u Minhenu početkom ove godine – pre Haga, tokom samita NATO-a – kako se angažujete sa saveznicima i radite na izgradnji konsenzusa. U to vreme, Iran nije bio deo diskusije. Sada se, međutim, Iran pojavio. Ako je NATO već naa testu po pitanju Rusije, da li uključivanje Irana podiže ulog na potpuno novi nivo? Tilis: O, mislim da podiže. I mislim da morate posmatrati Iran onakvim kakav jeste. On je partner u ratu u Ukrajini. Mislim, on se odlučio na isti način kao i Severna Koreja. Mislim, Bože moj, imamo hiljade ljudi iz Severne Koreje sada u Rusiji koji proizvode dronove koji će na kraju biti deo arsenala u Severnoj Koreji. Postoji nekoliko zemalja koje rade zajedno kako bi porazile Ukrajinu i Iran je jedna od prvih među njima. I mislim da ljudi to moraju da shvate, i moramo tome da se suprotstavimo, i moramo tome da se suprotstavimo s našim partnerima i saveznicima, ne jednostrano, ne sami, jer svi imamo zajedničke interese, međusobne interese, da ih porazimo. RSE: Da li je Putin shvatio da ne mora da pobedi Zapad – samo da ga nadživi? Tilis: Da ga nadživi. Mislim da žele da pokušaju da nas nadžive. Zaista želim. I verujem da, znate, moramo da se vratimo – ovo je veoma, veoma važno. Sećam se Obame (bivši predsednik SAD Barack Obama) kada je na slučajno uključenom mikrofonu čuveno rekao Vladimiru Putinu: "Mogu biti fleksibilniji posle izbora". Dakle, imali smo demokratskog i republikanskog predsednika u poslednjih 20 godina koji su se prilagođavali čoveku čiji je krajnji cilj da svaka druga zemlja bude potčinjena njemu. Svi bi trebalo da ga gledamo kroz tu prizmu, a ako to ne učinimo, radimo to na sopstvenu štetu. RSE: Da li bi ovo sve veće partnerstvo moglo da rastegne zapadnu odbranu? Da li je to nešto kritično? Tilis: Pa, mislim da može. Mislim, činjenica da smo u Iranu i da smo koristili zalihe pokazuje da čak i najmoćnija država na Zemlji ima svoje granice, i zato moramo biti veoma selektivni u tome gde trošimo svoje resurse, gde pozicioniramo sva naša sredstva, uključujući muškarce i žene u uniformama, jer su svi ti resursi ograničeni. I moramo biti svesni toga u svetu gde mi, Sjedinjene Države – i mislim da sam ovo rekao u Minhenu – zaista moramo biti svuda, sve vreme. Pitanje je: na kom nivou i u kojoj meri moramo očekivati više od naših partnera kako bismo mogli imati taj uticaj i kako se ne bismo izložili ni na jednom poprištu ili u bilo kom području sukoba. RSE: Sa saveznicima koji jačaju svoju odbranu, taj stari argument o "besplatnoj vožnji" je sada mrtav? Tilis: Zato sam rekao – znam da je neprijatno – uvek koristim analogiju svoje porodice. Odrastao sam u porodici sa šestoro dece. NATO me podseća na veliku porodicu gde se ne slažemo svi. Uđete u svađe, neko se naljuti i ne dođe na Božić ili šta god. To je prirodni deo porodice, ali na kraju krajeva, moramo braniti tu porodicu. Mislim, to je, za mene, zaštitni zid od totalitarizma. I ako mislimo da možemo sami – ko god misli da možemo sami je naivan, ne razume moć našeg saveza. Ne razumeju koliko je to preteće za naše protivnike. Vladimir Putin, mislim, on možda transakcijski sarađuje s Iranom i Severnom Korejom i ide na Ukrajinu, ali oni nemaju saveznike onako kako mi to shvatamo. Nemaju mogućnost da dolete do Kabula i izvrše jedan od najneobičnijih logističkih podviga u modernoj istoriji s evakuacijom iz Avganistana. Dakle, bez obzira na to šta kažete o povlačenju iz Avganistana, znam da naši saveznici gledaju na taj koordinisani napor misleći da nema nikakve šanse na svetu da bi oni mogli to da urade, a to je nešto što dolazi samo iz 75-godišnjeg saveza i dobrih radnih odnosa sa drugim slobodoljubivim nacijama. I moramo da to dograđujemo, jer to nije nešto što Kina može da iskopira. Kao našu intelektualnu svojinu i da naprave F-35 koji izgleda kao naš, a Rusija može da ukrade tehnologiju i da se pretvara da nam je ravnopravna u pogledu kinetičkih kapaciteta, ali zna da ne bi mogla da održi ratne napore onako kako to mogu Sjedinjene Države, naši partneri i saveznici, na osnovu odnosa koje imamo i sve stručnosti koja ide uz to. Ali naši saveznici u NATO-u moraju da investiraju. Razlog zašto se slažem s predsednikom je taj što su dozvolili da se dve hiljade milijardi dolara ne potroši u poslednje 24 godine. To je moglo da modernizuje naše sisteme. Moglo je da ojača industrijsku bazu. Ne bismo govorili o obnovi industrijske baze da su te zemlje NATO-a jednostavno potrošile ono što su se sve složile da će potrošiti na našu međusobnu odbranu. I zato je predsednik frustriran. On je stvorio tenzije unutar porodice, ali činjenica je da je članovima porodice trebalo reći da je njihovo ponašanje neprihvatljivo i zato smo ovde. A najbolji način da se vratimo na jednu veliku srećnu Božićnu zabavu jeste da oni pošteno plate svoj deo i da u budućnosti rade ono što nisu radili skoro 50 godina. Sviđa mi se ta analogija. RSE: Godinama ste od samog početka podržavali suverenitet Ukrajine. Ako se sukob zamrzne sutra, da li to predstavlja pobedu za Zapad ili je to samo poluvreme? Tilis: Ako se zamrzne, to je nerešeno. U stvari, u mnogim aspektima, mislim da je to poraz. Ne, da budem iskren, ne mislim da je to nerešeno. Mislim da ako se zamrzne, to je poraz, jer je Zapad u suštini nagradio ponašanje lažova – nekoga ko je započeo, Vladimira Putina, rekavši da će to biti vojne vežbe, a zatim specijalna vojna operacija. Tu navodnu veliku silu je zaustavila zemlja koja je delovala s minimalnim sredstvima. Sada je senka supersile. Jedini razlog zašto ih shvatamo ozbiljno je što imaju nuklearni arsenal. Nemaju konvencionalne kapacitete kojima bi se mogli meriti, čak ni naspram Ukrajine. Možete li zamisliti kako bi izgledao sukob sa Sjedinjenim Državama? Dakle, dozvoliti pobedu drugorazrednoj zemlji koja je ilegalno napala suverenu naciju ili dozvoliti nerešeno, za mene je poraz za Zapad. On (Putin) mora da izgubi. On mora veoma jasno da izgubi, a zatim da se vrati i objasni ruskom narodu zašto je dozvolio da stotine hiljada njegovih ljudi umre u nečemu što nikada nije trebalo da pokrene. On mora da se vrati i da odgovara ruskom narodu za razorne ekonomske posledice koje sada proživljava. On mora da se vrati i da odgovora za desetine hiljada dece koja su oteta i premeštena u Rusiju. Ne možete to da nagradite. To ne može biti nerešeno. Nerešeno je njegova pobeda. RSE: Da se vratimo na Iran, predsednik Tramp je sugerisao da druge zemlje treba da intervenišu i doprinesu u pogledu bezbednosti u Ormuskom moreuzu. Ako se SAD povuku, mislite li da saveznici – Evropljani, bliskoistočni saveznici – mogu to sami da urade? Tilis: Pa, mislim da bi bila užasna greška ako bi se SAD povukle. Takođe mislim da je greška da samo SAD kažu da mi smo izazvali ovu blokadu, sada svi vi to popravite. Mislim da Sjedinjene Države moraju da igraju veoma važnu ulogu u koordinaciji. Verujem, a ako odete na Tajvan, u Koreju, Japan, brojne druge zemlje koje se oslanjaju na Ormuski moreuz za energente i druge proizvode, da bi sve one mogle da igraju ulogu u stabilizaciji Ormuskog moreuza, i verovatno bi trebalo da imamo prisustvo tamo kako bismo učinili veoma malo verovatnim da Iran ikada može da ga arbitrarno zatvori. Mislim, trebalo bi da postoji stalno prisustvo tamo, ali ne mislim da je dovoljno reći: "Hej, 'ajde svi vi da to popravite." Verujem da Sjedinjene Države moraju da igraju lidersku ulogu, da dovedu prave partnere. To može uključivati neke iz Evrope, ali mislim i iz oblasti Indo-Pacifika, kako bismo to mogli vremenom da održavamo. RSE: Takođe sam se nadao da biste mogli da pomognete našoj publici da razume rok 1. maj. Ako rok za ratna ovlašćenja prođe, da li to čini ovaj rat nelegalnim 2. maja, ili šta se dešava sledeće? Tilis: Pa, Rezolucija o ratnim ovlašćenjima zahteva da administracija do 60. dana, što verujem da će biti u petak, podnese izveštaj o statusu rata i da zatraži barem produženje u skladu s Rezolucijom o ratnim ovlašćenjima kako bi nastavila svoje trenutne aktivnosti. I potrebni su nam detalji od administracije. Mislim da bi administracija dobro postupila kada bi jasno rekla da zna da nam je potrebno da budemo tamo još 30 dana. I postoje ljudi poput mene i drugih koji govore o ovlašćenju za upotrebu vojne sile, što bih želeo da uradim, kako bih mulama i onima koji trenutno vode Iran jasno stavio do znanja da smo u tome dugoročno. Moramo uspeti. Ovo je još jedan primer, sličan Ukrajini – nerešeno je neprihvatljivo. Izgubili smo živote u ovom sukobu tokom poslednjih 60 dana. Iran se nalazi na jednoj od najranjivijih tačaka u 47 godina koliko je ovaj režim na vlasti. Mislim da bi bio užasan gubitak ako ne bismo težili veoma jasnoj pobedi tako da Iran nema nuklearno oružje i ako ne bismo uložili trud, vreme i resurse da to ostvarimo. Bila bi to greška. I mislim da bi na kraju krajeva, iako je rat sada nepopularan, ako anketirate ljude, mislim da bi još manje popularno bilo odustati od njega i ostaviti Iran da nastavi svoje zlonamerne aktivnosti i dozvoliti mu da se pojavi kao nuklearna sila. Moramo biti tamo. Moramo pobediti. Mislim da bi dugoročno trebalo da razgovaramo o partnerima i saveznicima koji će to podržati i da osmislimo širu strategiju za mir na Bliskom istoku. To je i dalje veoma opasno mesto, a trenutno je mnogo opasnije nego što je bilo pre 59 dana. RSE: Na kraju, kada pogledate Bliski istok i ukrajinsko ratište, kako izgleda pobednička zapadna strategija protiv ove osovine koja nastaje? Tilis: Ako želite pobedničku zapadnu strategiju, mislim da je to težnja trajnom sporazumu s Iranom koji ratifikuje Kongres. To je težnja trajnom sporazumu u Ukrajini koji ratifikuje Kongres. Drugim rečima, moramo okončati ovaj ciklus predsednika poput Obame koje pristaju na JCPOA (Zajednički sveobuhvatni akcioni plan, sporazum koji su 2015. potpisali Iran, SAD, Velika Britanija, Francuska, Kina, Rusija i Nemačka, osmišljen da osigura mirnodopski iranski nuklearni program). Slažem se da je to bio loš sporazum. Kritikovao sam ga od trenutka kada je objavljen i jedan od razloga zašto je bio loš je taj što administracija nije obavila posao da dobije podršku Kongresa za njegovu ratifikaciju. Zato se nadam da će se Trampova administracija ponovo pojaviti kao jedan od lidera i pristalica Ukrajine i da će postići trajni sporazum s Iranom koji će se podići na nivo ugovora koji Kongres mora ratifikovati kako bismo ga vremenom mogli sprovoditi i ne bismo nužno bili u opasnosti od prioriteta sledeće administracije.

Dok je pažnja SAD i sveta podeljena na više geopolitičkih žarišta, u Predstavničkom domu američkog Kongresa je napredovao predlog zakona usmeren na bezbednost severoistočnog krila NATO-a, odnosno baltičkih država. Prošle nedelje, Odbor za spoljne poslove Predstavničkog doma glasao je sa 41 prema tri za usvajanje Zakona o proceni bezbednosti Baltika, čiji je glavni predlagač kongresmen Vesli Bel (Wesley Bell), demokrata iz Misurija. Dvostranački predlog je osmišljen kako bi osigurao da SAD imaju jasno razumevanje "novih vojnih, sajber, hibridnih i političkih pretnji" s kojima se suočavaju Estonija, Letonija i Litvanija, i da ojača kolektivnu odbranu NATO-a u napetim vremenima. U intervjuu za RSE 28. aprila, Bel je govorio o ulozi istočnog krila NATO-a u obuzdavanju ambicija ruskog predsednika Vladimira Putina, kako rat u Ukrajini oblikuje dugoročnu bezbednost regiona, implikacijama saradnje Rusije i Irana i zašto veruje da SAD moraju da stoje uz svoje saveznike. RSE: U praktičnom smislu, kako vaš zakon o bezbednosti Baltika menja bezbednosnu računicu za one koji žive na istočnoj ivici NATO-a i koji sa sve većom zabrinutošću posmatraju linije fronta u Ukrajini? Vesli Bel: Sa stanovišta šire slike, važno je da stojimo uz naše saveznike koji stoje uz nas, i važno je da budemo pouzdani partneri našim pouzdanim partnerima. Ovaj predlog zakona zahteva od našeg Stejt departmenta, u koordinaciji s Ministarstvom odbrane, da dostavi sveobuhvatni izveštaj Kongresu u roku od 180 dana. Taj izveštaj će proceniti vojne, sajber, hibridne i političke pretnje s kojima se suočava baltički region. Izveštaj ima za cilj da identifikuje akcije za jačanje odbrambene saradnje SAD i Baltika, koja je toliko važna – ne samo za naše baltičke prijatelje, već i za našu nacionalnu bezbednost. To su oblasti u kojima moramo da pojačamo (angažovanje). RSE: Zakoni često prate promenu u okruženju pretnji. Koji su specifični znaci upozorenja ili obaveštajni trendovi učinili Zakon o proceni bezbednosti Baltika hitnim prioritetom za vas upravo sada? Bel: Ne znam da li se toliko radi o znacima upozorenja koliko o potrebi da se osigura da prepoznamo zašto smo bili u stanju da izbegnemo šire sukobe poslednjih 80 godina. NATO je veliki deo toga. Naši saveznici i partneri u NATO-u, uključujući i one u baltičkom regionu, ključni su ne samo za našu nacionalnu bezbednost, već i za međunarodnu bezbednost. Važno je da se oslonimo na naše saveze, da stojimo uz naše saveznike i da pokažemo koliko su ti odnosi važni, jer su naši postupci zaista važni. RSE: Glasanje na odboru sa 41-3 je redak primer dvostranačkog jedinstva u današnjem Vašingtonu. Šta ovaj prevlađujući konsenzus signalizira Kremlju o posvećenosti SAD regionu? Bel: Važno je da kada pogledamo naše zajedničke protivnike – Putina u Rusiji – i sukob koji vidimo u Ukrajini, bude jasno da je Ukrajina na prvoj liniji fronta Putinovih širih ciljeva. Ako pogledate mapu, baltički region – Estonija, Letonija i Litvanija – ključan je za našu odbranu, naš otpor i naše napore da osujetimo njegove namere. Zato je važno da stojimo uz naše saveznike koji stoje uz nas i da nastavimo da budemo pouzdani partneri kakvi treba da budemo. Kako idemo napred, moramo poslati jasnu poruku, ne samo našim saveznicima već i našim protivnicima, da je, suočeni sa zajedničkim izazovima, neophodno da stojimo uz naše partnere. RSE: Ljudi u tom delu sveta se dugo suočavaju sa sajber napadima, prekidima GPS signala i dezinformacijama. Kako ovaj predlog zakon osnažuje SAD da prevaziđu pružanje tradicionalne vojne pomoći i zapravo se suprotstave tim sofisticiranim hibridnim pretnjama? Bel: To je upravo ono što ovaj zakon želi da reši. Moramo prepoznati da izazovi nisu ograničeni samo na tradicionalno bojno polje. Kada razmišljamo o sajber pretnjama, hibridnim pretnjama i nevojnim taktikama poput propagande i drugih metoda koje koriste zemlje poput Rusije, pa čak i Kine, moramo da investiramo u našu infrastrukturu i da je diversifikujemo kako bismo bili sigurni da ćemo odgovoriti na ove raznovrsne izazove. Važno je da razumemo jedinstvene pretnje koje naši protivnici primenjuju, bilo u sajber prostoru, kroz hibridne taktike ili kroz nevojne političke napore poput dezinformacija. Moramo se suočiti s tim pretnjama ozbiljno i jasno, s jasnim pogledom na ono s čime se suočavamo, kako bismo bili potpuno spremni. Mnogi izazovi s kojima se suočavamo protežu se daleko izvan tradicionalnog bojnog polja i moramo biti spremni za sve njih. RSE: U tom smislu, niste se fokusirali samo na Rusiju u ovom predlogu zakona; pomenuli ste Kinu, Iran, Severnu Koreju i Belorusiju. Da li vidimo neku vrstu koordinisanog bloka ili preklapanja pretnji sa zajedničkim interesima tih aktera? Bel: Vidimo određeni nivo saradnje među tim zlonamernim akterima i moramo biti spremni da se suočimo s tim izazovima, tato što je to upravo ono što naši protivnici rade. Putin je bio veoma jasan u vezi sa svojim ciljevima i moramo da stanemo uz demokratije. Imao sam priliku da se sastanem s mnogim našim saveznicima širom sveta otkako sam ušao u Kongres i mislim da je važno da svi razumemo pretnje s kojima se suočavamo i da im se zajedno suprotstavimo. RSE: Posebno kada je reč o Rusiji i Iranu, koliko njihova saradnja, ne samo u istočnoj Evropi već i na Bliskom istoku, menja stratešku sliku za NATO i transatlantsko jedinstvo? Bel: To naglašava potrebu da se ti odnosi još više ojačaju. Iran je, znamo, loš akter i vodeći sponzor terorizma, ne samo na Bliskom istoku već i širom sveta. Takođe znamo da Rusija sarađuje s Iranom. Ne smemo se zavaravati da ove pretnje posmatramo izolovano. Mnogi naši protivnici koordiniraju i sarađuju. Zato je još važnije da pojačamo naša partnerstva i stanemo uz naše saveznike, jer niko to ne može sam. RSE: Vraćajući se na Ukrajinu: Ako Rusija ne bude zaustavljena tamo, koliko ozbiljno treba da shvatimo rizik od širenja tog sukoba dalje na zapad? Bel: Jedna od ključnih pouka koju sam izvukao iz sastanaka sa svetskim liderima i službe u oružanim snagama jeste da je demokratija teška. Kada imamo saveznike s funkcionalnim demokratijama, moramo ih potpuno zaštititi. Zato mi je bilo toliko važno da predložim ovaj zakon. Baltičke države – Estonija, Letonija i Litvanija - naši su saveznici i suštinski je važno da stojimo uz njih. Znamo koji su Putinovi ciljevi i moramo se braniti od njih svim sredstvima koja su nam dostupna. RSE: Da li u Vašingtonu postoji jasno razumevanje da će ishod u Ukrajini oblikovati dugoročnu bezbednost u celom regionu? Bel: Da, mislim da ogromna većina članova Kongresa s obe strane razume koliko je važna odbrana Ukrajine – kao i baltičkih država – zbog čega je ovaj zakon usvojen tako velikom većinom. RSE: Ljudi koji žive blizu ruskih granica već su ranije čuli obećavajuće izjave sa Zapada. Koja je vaša poruka večeras o posvećenosti i istrajnosti Amerike u ovom regionu? Bel: Kao Amerikanci, razumemo da imamo ključnu ulogu širom sveta, ali takođe prepoznajemo da ne možemo i ne treba da budemo sami. Važno je da stojimo uz naše partnere i saveznike. Onima koji žive u tim regionima i širom sveta, želim da znaju da imaju pouzdanog partnera u Sjedinjenim Državama. Svesni smo koliko su važne naše zajedničke vrednosti i da moramo da stojimo zajedno. O tome se radi u ovom zakonu. Intervju je priređen radi dužine i jasnoće.

Rusija je saopštila da će ovogodišnja parada na Dan pobede na Crvenom trgu u Moskvi biti smanjena zbog bezbednosnih razloga. Godišnjim spektaklom se obeležava sovjetska uloga u porazu nacističke Nemačke u Drugom svetskom ratu, ali ove godine, 9. maja, u paradi neće biti kolone vojnih vozila. Ova odluka usledila je nakon talasa ukrajinskih napada dronovima na Rusiju, dok traje rat izazvan invazijom Moskve na Ukrajinu.

Stotine maskiranih ruskih vojnika tokom vikenda izašle su iz grada Kidal na severu Malija, ostavljajući za sobom ogromne zalihe oružja, opreme i oboreni helikopter – a da se ne pominju velika pitanja o budućnosti plaćeničke grupe ruskog Ministarstva odbrane poznate kao Afrički korpus. Rusi su otišli iz Kidala usred munjevite ofanzive džihadističke milicije i etničkih tuareških secesionista, koji su se i ranije sukobljavali s ruskim snagama. Vlada Malija saopštila je da su napadi, koji su se dogodili i u glavnom gradu Bamaku i drugim gradovima, pokušaj puča. Povlačenje je usledilo skoro 30 meseci pošto su ruski plaćenici organizovali slavljeničko fotografisanje, uz isticanje svoje zastavu nakon što su se borili uz vladine snage kako bi zauzeli grad, poznat kao uporište tuareških pobunjenika. Nije jasno da li je povlačenje preteča potpunog povlačenja Afričkog korpusa iz Malija; ruski vojni zvaničnici sugerisali su da nije. Ono što jeste jasno, rekli su stručnjaci, jeste da je ruska operacija u haosu. "Rusi su bili tamo da poboljšaju bezbednosnu situaciju. Mislim, tvrdili su da ostvaruju ciljeve i sada odlaze na veoma ponižavajući način", rekao je Ulf Lesing (Laessing), analitičar iz Malija u Fondaciji Konrad Adenauer, berlinskom tink-tenku. "Ako vidite šta ostavljaju za sobom, poput čitavih stanica dronova", rekao je Lesing u intervjuu iz Kaira. "Mislim, Afrički korpus, Rusija se pretvarala da radi mnogo stvari, ali na kraju nisu uspeli." "To je najkonsekventniji poraz na bojnom polju koji je pretrpeo ruski afrički projekat", rekla je Justina Gudzovska (Justyna Gudzowska), izvršna direktorka organizacije Sentri (The Sentry), istraživačke organizacije sa sedištem u Vašingtonu. "To je veliki reputacioni i politički udarac." "Situacija u Maliju ostaje izazovna", naveo je Afrički korpus u svom saopštenju. Naslednik VagneraAfrički korpus je osnovalo Ministarstvo odbrane posle ukidanja Vagner grupe, najpoznatije i najozloglašenije ruske privatne vojne kompanije. Pod svojim osnivačem Jevgenijem Prigožinom, Vagner se raširio u skoro desetak zemalja u Africi i na Bliskom istoku, razvijajući unosne komercijalne operacije i često koristeći brutalne vojne taktike. U Centralnoafričkoj Republici, Vagner i njegovi komercijalni ogranci su kopali i izvozili dijamante, zlato i drvo – i, uz blagoslov vlade, koristile su svoje vojnike za terorisanje lokalnog stanovništva. Vagnerove trupe su imale ključnu ulogu u ruskoj intervenciji u Siriji u podršci diktatoru Bašaru el Asadu, a kasnije i u Ukrajini, gde su se Vagnerove jedinice borile zajedno sa regularnim trupama kako bi zauzele grad Bahmut posle višemesečnih razornih borbi. U junu 2023. godine, ohrabreni Prigožin je izveo kratku pobunu, poslavši konvoj trupa ka Moskvi – što se smatralo najvećim izazovom za predsednika Vladimira Putina u njegove dve decenije na vlasti. Dva meseca kasnije, poginuo je u eksploziji aviona za koju zapadne obaveštajne službe veruju da je bilo ubistvo. Posle njegove smrti, Vagner je raspušten, dok su razne vojne jedinice inkorporirane u druge entitete. Ministarstvo odbrane preuzelo je Vagnerove operacije u Africi. U AfrikuVagnerove snage je u Mali pozvala vojna hunta koja je preuzela vlast 2021. u jeku porasta pretnji islamskih ekstremista povezanih s Al Kaidom. Francuske snage, koje su bile prisutne u bivšoj francuskoj koloniji skoro deceniju, povukle su se 2022. Snage UN su takođe izbačene. Vlada Malija je opisala ruski kontingent kao snage za obuku. U novembru 2023. godine, plaćenici Vagnera su pomogli vladinim snagama da zauzmu Kidal, koji se nalazi u oblasti koja se istorijski smatra teritorijom etničkih Tuarega. Čini se da je to bio vrhunac ruskog prisustva. Osam meseci kasnije, u severnom pograničnom gradu Tinzauatenu, tuareški borci su ubili i ranili desetine vladinih vojnika zajedno s ruskim plaćenicima. Ruski ratni blogeri su naveli da je ubijeno najmanje 20 Vagnerovih vojnika. Početkom 2025. godine, kada je Vagner grupa preimenovana u Afrički korpus, objavljeno je da su tri velika konvoja opreme – uključujući kamione ruske proizvodnje, tenkove, teška oklopna vozila i drugi materijal – poslata u Bamako. "Ove nove isporuke oružja sugerišu da ruska vlada pojačava u Maliju, uprkos istovremenom povlačenju – i višestrukim neuspesima – Vagner grupe", navodi se u izveštaju koji je ranije ovog meseca objavio Sentri. Nije poznato da li je bilo ikakvih upozorenje o koordinisanom napadu na Kidal, Bamako i druge mete koji je počeo 25. aprila. Gudzovska je rekla da je bilo potencijalnih naznaka, ali da snage Malija i Afrički korpus očigledno nisu primetili obim i koordinaciju napada. Višestruki video snimci koje su objavili militantni borci prikazuju napuštene tenkove i druga vozila, kao i ono što deluje kao stanica za upravljanje dronovima. Neki posmatrači su rekli da količina ostavljene opreme sugeriše brzo povlačenje. Navodno je oboren i ruski helikopter, a posada je poginula. Afrički korpus je u saopštenju naveo da je odluka o povlačenju iz Kidala doneta zajedno s vladom i da je evakuisan određeni broj ranjenih vojnika. Grupa je takođe saopštila da su napadačke snage brojale između 10.000 i 12.000 ljudi, uključujući "ukrajinske i evropske plaćenike u Africi". Ta tvrdnja nije mogla biti proverena. Mali je poslužio kao model za operacije Afričkog korpusa u drugim zemljama zapadne Afrike, kao što su Burkina Faso i Niger, rekla je Gudzovska – što se navodi kao potencijalni dokaz da su izbacivanje Ujedinjenih nacija i Francuske i njihovo zamenjivanje ruskim plaćenicima bili pravi izbor. "Gubitak Kidala obrće tu premisu", rekla je u pisanoj izjavi za RSE. Rusko Ministarstvo odbrane izdalo je svoje saopštenje dva dana posle povlačenja, tvrdeći da su plaćenici naneli "nenadoknadive gubitke... primoravajući neprijatelja da odustane od svojih planova i sprečili puč, čuvajući moć legitimne vlade i sprečavajući masovne civilne žrtve". Takođe je sugerisalo da se Afrički korpus neće u potpunosti povući iz Malija. Zamenik ruskog ministra spoljnih poslova rekao je poslanicima 28. aprila da zauzimanje Kidala "stvara veliki problem". Napadači su verovatno pretpostavili da Rusi ne nameravaju da pruže otpor, rekao je Lesing. "Verovatno su računali na činjenicu da se Rusi na kraju neće boriti za njih. Oni su plaćenici. Plaćeni su, ali nije strast boriti se za Mali", rekao je on. "To je strateški poraz jer je Rusija ovaj Afrički korpus predstavljala kao garanta bezbednosti i pouzdanog partnera – 'Nikada nismo napustili saveznike'", rekao je on. "Ali su napustili Asada u Siriji, a sada čine vrlo malo da spasu ovaj režim u Maliju."