vrh
Meni


Jevrejski Proroci



     Proročanstva Izraela. Klasično nasleđe proroštva u Izraelu je od životnog značaja kako za istoriju jevreja tako i za istoriju čovečanstva. Ideja o prorocima, izvirući iz korena jevrejske duše, postepeno je transformisala sam Izrael. Zbog ovih ideja, nacija je usvojila jedinstveni stav o svojoj sudbini - stav koji je odigrao ključnu ulogu u njenom određenju.

 
      
        Hebrejska reč za proroka - navi - bukvalno znači 'govornik'. Biblijska upotreba ove reči podrazumeva određeni stil govora - reči izgovorene u ekstatičkom stanju duha, krik čoveka kroz koga govori Gospod. Fraza u pasivu 'biti navi' znači 'biti inspirisan ili nagnan na proročanstvo'.
    'Zato Jahve nad Vojskama govori protiv ljudi u Anatotu koji mi rade o glavi i govore: 'Ne prorokuj više u ime Jahvino, da ne pogineš od ruke naše!'. Ovako govori Jahve nad Vojskama: Evo ja ću ih kazniti. Njihovi će mladići od mača poginuti, sinovi i kćeri pomret će od gladi. Ni ostatka neće ostati kad donesem nesreću ljudima u Anatotu u godini kazne njihove.'
    Značenje postaje čak i jasnije u refleksivnom obliku hitnabeh - 'stvoriti od nekoga proroka' ili 'ponašati se kao prorok' - reč koja je sinonim u hebrejskom jeziku sa rečju hishtage - 'poludeti' ili 'ponašati se kao ludak'.
    Nevi'im (množina) proricatelj se pojavljuje u najstarijim pričama i legendama Svetih Zapisa. 'Proroci' žive u grupama, putuju po zemlji, svirajući svoju zaglušujuću muziku i ekstatično igrajući. Razdraganost nevi'ima često je zanosila ljude, kao što se to desilo kralju Šaulu kada ih je sreo. Ipak su ih uglavnom tretirali s pomešanim osećanjima strahopoštovanja i blagog prezira.
    Ovi zamozvani proroci koji su bili uobičajena pojava u mnogim primitivnim društvima, naizgled imaju malo veze sa pravim prorocima kao što su Mojsije, Elija, Amos i Jeremija. Njihovo prisustvo na počecima tradicije tačno određuje osnovne karakteristike jevrejskog naroda. Fenomen proročanstva, koji je nastao u Izraelu, je bio toliko drastično promenjen i produbljen da, osim starog imena, u njemu nije ostalo ništa primitivno. Isti proces pratimo i u razvoju velikog judejskog moralnog sistema, koji je, kao rezultat stalne borbe, izdigao sa nivoa elementarne plemenske lojalnosti i krvne osvete do nivoa najviše etičnosti.


KNJIŽEVNO PRORICANJE

    Proricanje kao istorijski fenomen je ograničeno vremenom i mestom, a značenje ovih ograničenja još nije u potpunosti procenjeno. Uopšteno govoreći, vremensko ograničenje se smatra slučajnim ili nevažnim. Sa literarnim prorocima upoznajemo se samo kroz njihova dela. Prvi koji je zapisao svoja proročanstva - Amos (VIII vek pre naše ere) smatra se i prvim prorokom. Samo pisanje bilo je integralni deo originalnse pojave poznate kao 'literarno' ili 'klasično' proročanstvo, i nije bilo samo pitanje zapisivanja izgovorenih reči. Književno proricanje se završilo u vreme vavilonskog izgona (pri kraju VI veka pre naše ere) ili neposredno posle toga, a kasnije proročke knjige, kao što su knjige Danila i Zaharija, već pripadaju literaturi Apokalipse.
    Geografska ograničenja su takođe vrlo važna. Predstavnici književnog proricanja dolaze iz južnih plemena - iz Judeje i okoline. Činjenica da se književno proricanje pojavilo samo kod južnih plemena, i bilo deo njihovih svojstvenih duhovnih kvaliteta, potvrđena je suprotnom činjenicom da se 'ekstatično' proricanje pojavilo jedino u severnom Izraelu i bilo potpuno nepoznato na jugu. Barijera vremena i mesta između ova dva fenomena - proricatelja i proroka - sasvim je jasna. Koreni proricanja sežu čak do primitivnih stanovnika Kanana. S druge strane, proroci su u tesnoj vezi sa filozofijom i idejama nomadskih naroda iz pustinje.

    Prelaz od proricatelja do proroka se može najbolje videti u moćnoj figuri Elije, Amosovog prethodnika. Elija još uvek pokazuje karakteristične osobine proricatelja - živi u grupi sa 'sinovima proroka'. I njegovo oblačenje, njegova iznenadna pojavljivanja i odlasci, njegovi nemiri i njegovi ekstatični transovi i kretanje su tipični. Ali u isto vreme, karakter njegovog rada je zaista proročki. Elijin kredo je sadržan u rečenici: 'Gospod. On je Bog'. Ni na koji način se nije mirio sa obožavanjem Bala i uprkos proganjanju i opasnosti obožavao je Boga. Kao i svi veliki proroci, bio je prinuđen da objavi Božju reč. I kada je patio i očajavao, Božji glas mu je naredio: 'Idi, vrati se svome putu'. Elija je bio pravi prorok, iako ne književni. Bio je jedini u svom dobu i sredini, ali ova izolacija ga je izdvojila iz grupe 'proricatelja' i približila ga prorocima, koji su takođe uvek bili povučeni i usamljeni. Zapravo bilo je samo nekoliko ljudi koje nazivamo 'rorocima', i u rasponu od 200 godina - od doba Amosa do uništenja Jerusalima, znamo jedino za šestoricu: Amos, Isaija, Mikej, Sofonija, Naum i Jeremija.

SPOLJNI UTICAJI

    Neki naučnici smatraju da je pretnja svemoćne Asirije i neminovnost propasti dovela do nastanka proricanja. Ma koliko ova teorija bila atraktivna, ona pokušava da sugeriše racionalno objašnjenje proricanja, koje je po svojoj prilici iracionalno. Činjenica je sa se Amos pojavio u vreme Jerovoama II (785-749 pre naše ere) kada je kraljevstvo Izrael bilo na vrhuncu svog prosperitetea i moći. Njegova proročanstva nisu nikada spomenula Asiriju, tada preokupiranu svojim unutrašnjim problemima da bi obraćalo pažnju ka zapadu. Ipak, Amos je predvideo opadanje Izraela.
    Slično tome, Jeremija se pojavio u vreme kada je Judeja cvetala - u vreme kralja Josije, obnovitelja Davidovog kraljevstva i prorekao je propast iako je u trenutku smrti Asurbanipala, kralja Asirije (626 pre naše ere) Judeja bila u političkom usponu. Iako su ovi proroci predskazali propast, to nije bilo zbog trenutne opasnosti, već stoga što su bili inspirisani na najdubljim duhovnim izvorima koji nisu ni u kakvoj vezi sa spoljnim događajima.
    Drugi preovlađujući stav među naučnicima je da su proroci bili proizvod društvenih okolnosti. Jasno je po načinu na koji su svi proroci, od Amosa do Jeremije, proklinjali luksuz i bogatstvo i napadali tlačenje siromašnih, da su bili vođe i glas potlačenih klasa, i da je ova društvena briga bila pokretačka snaga njihove aktivnosti. Ipak, njihova svedočanstva o savremenim događajima moraju se uzeti sa rezervom, jer nisu bila objektivna procena situacije, već krajnje idealizovan, subjektivan i egzaltiran zahtev. U svetlu njihovih kritika, svi ljudi su bili idolopoklonici, i izgledalo bi kao da je obožavanje Bala bilo dominantno. A istorijski izvori potvrđuju da je Jehova imao neporecivu vlast nad Izraelcima, tako da se ova optužba za moralni standard ljudi ne može uzeti kao istinita.
    U Izraelu nisu nikada postojala velika imanja, a činjenica da je poljoprivreda bila osnova ekonomije pomoglo je da se izbegnu unutrašnji konflikti, kao i odsustvo velikih gradova (Samarija i Jerusalim, gledano po utvrđenjima, bili su relativno mali sa ne više od 20-25.000 stanovnika), a takođe potpuno odsustvo bezemljaša, kao i relativno mali značaj pomorske trgovine u to vreme, su zaokružili ove razloge. Proroci su takođe pomogli da se sačuva društvena ravnoteža, služeći kao ventil socijalne napetosti u sprečavanju opasne eksplozije.
    Oblik u kome se izražavao moralni zahtev menjao se u zavisnosti od ličnosti svakog proroka, ali je kod svih imao jednu osnovnu pokretačku snagu. Moralni imperativ bio je određen njegovom snagom: uvek je bio usmeren na promenu postojećeg poretka, promenu izraelskog načina života.
    Proricanje je izazvalo odlučujuću promenu u konceptu božanskog. Sa pojavom književnih proroka ideja morala je postala osnovni elemenat božanskog shvatanja, a Bog otelotvorenje moralnog imperativa.
    Kao rezultat ovog uzdizanja ljudske moralnosti do božanskog nivoa, i preplitanje božanskog sa moralom, on je postao snaga koja je podržavala ljudski život u univerzumu. Proricanje predstavlja krajnje shvatanje moralnosti kao primarnog ljudskog instinka, sposobnog da formira društvo i postavi osnovu za istinsku kulturu i civilizaciju, gde je moralno biće stvoreno kao nužnost života.

POETSKA VIZIJA

    Sva dela proroka su poetskog stila i izraza, iako njihov oblik nikada nije samo dekorativan. Uvek postoji jedinstvo forme i sadržaja koje ih čini poezijom. Čudnovato je, ali istinito da su svi proroci bili pesnici, tako da su svi prozni delovi u njihovim delima pod sumnjom da su kasnije dodati. To ne znači da oni uvek pišu u stihovima, ali je kompozicija reči i ritma uvek data sa krajnjom osećajnošću i preciznošću.
    Ako je ovo tačno, šta je onda inspiracija proroka? Da li 'Božja ruka' koja se spušta i vodi ga? Ovde nalazimo ključ za rešenje zagonetke: sama poetska forma je po sebi božanska, a poetska 'zaraženost' je Božja ruka. Samo kada mu se javi vizija i kristališe unutar njega u formi povezanog govora, prorok objavi: 'Gospod je rekao'. Naravno, prorok ili pesnik nije uvek u ovom uzvišenom stanju. Ima dana kada na stvari oko sebe gleda običnim okom - dok svet iznenada ne dobije novi izgled, pun tajni, simbola, kada njegove oči prodiru do dubina, kada vidi ne kako izgledaju objekti, već kakva im je suština. Nosi ga nepoznata sila, diže se do novih visina, vizije i zvuci se mešaju, vizija postaje pesma, stihovi teku i on kaže: 'Božja reč mi se javila'.
    Ovaj iznenadni prelazak iz proze u poeziju, iz razgovora kralja Sidkija i Jeremije jasno ilustruje ono o čemu govorimo. Dok se prorokova božanska inspiracija uvek pojavljuje u poetskoj formi, i obratno je takođe tačno: iznenadnu poetsku inspiraciju prorok predstavlja kao znak blizine i uticaja Boga.
    Briga za ljudsku sudbinu je još jedan aspekt moralnog impulsa proroka. To je ta moralna briga koja je pretvorila pesnika u proroka: morao je da svoju snagu vizije, svoj briljantni intelekt, svoju maštu, svoje svetlucave slike stavi u službu ovog cilja. Svaki prorok je bio pesnik, ali ne može svaki pesnik biti prorok. Sve ono što prorok crpi iz duhovnih izvora je uzvišena slika duha čoveka, u kojoj se odslikava sam Bog.

PRORICANJE BUDUĆNOSTI

    Grčka reč profet koja odgovara hebrejskoj reči navi, sadrži ideju da je čovek na koga se odnosi soposoban da vidi i predskazuje budućnost. Vavilonci, Asirci, Egipćani, Grci i Rimljani su planirali sve svoje glavne akcije prema diktatu proroka. Ali proroci u Izraelu nisu predviđali budućnost na ovaj način. Bitno je utvrditi da li se neko od njihovih predviđanja nije ostvarilo, jer da su proroci zaista bili obdareni ovom sposobnošću, ne bi pravili greške. Pažljivo traganje po knjigama proroka otkriva činjenicu da su svi proroci dali bezbroj predviđanja koja se nikada nisu ostvarila. Nekoliko najočiglednijih služi kao primer. Isaija je 734. pre naše ere rekao o detetu (koje se rodilo najkasnije 732. godine): 'Jer pre no što dete počne tepati 'tata' i 'mama', nosiće se pred kralja Asirskog svo bogatstvo Damaska i plen Samarije.' Proročanstvo se ispunilo u odnosu na Damask, ali u vreme osvajanja Samarije (721. pre naše ere) dete je imalo već oko 11 godina, i sigurno je bilo u stanju da kaže 'tata' i 'mama'.
    Jeremija je takođe dao mnogo pogrešnih predviđanja. Objavio je 626. pre naše ere da uništenje njegovog naroda samo što nije usledilo, iako je prošlo još čitavih 40 godina do toga. Posle bitke kod Karkemiša u kojoj je Nabukodonosor pobedio (605. pre naše ere) Egipćane, Jeremija je ponovo prorekao kraj svome narodu, ali je prošlo još 20 godina pre nego što se proročanstvo ispunilo. Jasno je zato da kada proroci predvide budućnost oni ne misle 'biće tako' već tačnije 'treba da bude tako'. Događaj zavisi od uslova; i prorokovo težište je na uslovu a ne na događaju. Proroci su bili ubeđeni da će određeni način ponašanja dovesti do određenog događaja, i ako se promeni uzrok, promeniće se i krajnji ishod. Nijedan prorok nikada nije opisao nijedan događaj kao nešto apsolutno i neizbežno, već kao nešto što podrazumeva izbor. Većina proročanstava mora se uzeti sa određenom rezervom.

LAŽNA PROROČANSTVA

    Teško pitanje koje se neminovno nameće je kako da razlikujemo pravog od lažnog proroka. Sigurno je pogrešno reći da pravi prorok, za razliku od lažnog, predviđa tačno budućnost. Niti se može reći da su pravi proroci vođeni božanskom inspiracijom, dok lažni proroci lažu - jer lažni proroci takođe tvrde da prenose Božiju reč, kao što to ilustruje rasprava proroka Jeremije sa prorokom Hananijom.
    Linija koja ih razdvaja je veoma tanka, suštinska razlika leži u moralnom sadržaju proročke poruke. Jeremija je izneo samo jednu razliku: da pravi prorok proriče 'rat, glad i kugu', dok lažni prorok proriče 'mir'. Ma koliko čudno zvučale ove reči, one zadiru u srž problema. Istinski prorok ima samo jedan kriterijum - moralni zakon, i kada mu je veran, ne može a da ne prokune ljude i predvidi im da će patiti. Lažni prorok, sa druge strane, rukovodi se drugim kriterijumima: raspoloženjem ljudi, političkim ciljevima i entuzijazmom mase. Pravi prorok je izolovan, ponekad ga mrze jer govori bez straha i nikada zbog koristi. Lažnog proroka okružuje gomila koja mu kliče, on je elastičan i dozvoljava sebi da ga nosi struja. Kada nesreća dođe, tone u očaj sa svima ostalima. Ali zato pravi prorok stoji čvrsto na zemlji, uspravno kao simbol snage i teši svoj narod.
    Oni koji proroke smatraju samo pasivnim instrumentom božanske poruke, bez sopstvene volje, poriču ljudsku dimenziju proročkog otkrovenja. Pre svega, proroci koje ćemo sada obraditi pojedinačno, su bića od krvi i mesa.

MOJSIJE

    Na čelu izraelske istorije stoji kolosalna figura Mojsija. Iako je bio istorijska ličnost, malo se zna o njegovom detinjstvu i mladosti (kao kod većine velikih istorijskih ličnosti), sigurno je tačno da je pripadao plemenu Levi. Njegovo ime, koje znači 'dete' ili 'sin', je egipatskog porekla i često je kao element u imenima nekoliko egipatskih faraona. Nije čudno, jer je Mojsije rođen 1525. pre Hrista, kao četvrto koleno onih koji su živeli u Egiptu. U vreme izlaska Izraelaca iz Egipta oko 1445. pre Hrista Mojsije je imao već oko 80 godina i bio je na čelu onih plemena koja su krenula u Egzodus. U pesmi proročice Debore, napisane oko 120 godina posle Egzodusa, govori se o 40.000 ljudi sposobnih za vojnu službu u Izraelu. Ako izračunamo unazad (i dozvolimo normalno prirodno povećanje stanovništva), možemo  pretpostaviti da je nekih 3.000 ljudi u dobu za vojsku učestvovalo u Egzodusu. Ovo zaokružuje ukupan broj ljudi koji su napustili Egipat na oko 12-13.000 ljudi. Tako velika grupa je našla utočište u oazi Kedeš koja je imala površinu od oko 50 kvadratnih kilometara i bila je bogata vodom. U ovoj oazi se Dvanaest Plemena konsolidovalo u jedan narod pod čvrstim Mojsijevim rukovodstvom. Kedeš je postao kolevka Izraela i njegove religije. Oaza Kedeš je bila sveto mesto od najranijih dana i pleme Levijaca je u njemu živelo i ranije. Zato su oni opisivani kao pleme 'sveštenika'. Zato je Mojsije poveo narod baš tamo i ponovo naimenovao pleme Levijaca za pleme sveštenika.
    Po tradiciji, Gospod se Mojsiju otkrio u Kedešu. Ovo je bilo mesto gde je Mojsije video grm koji gori a ne sagoreva, na hebrejskom sneh. Gotovo je sigurno da ime za Brdo Otkrovenja - Sinaj, što znači 'u obliku trna', dolazi od reči sneh. Drugo ime za planinu Horeb dolazi od hebrejskog herev - mač, i znači 'oštri vrh stene'. Druga, kasnija tradicija smešta Brdo Otkrovenja u zemlju Midan na udaljenosti od 11 dana hoda od Kadeša na jugoistok, gde su u biblijsko vreme postojali aktivni vulkani.  U svakom slučaju nije bilo smešteno u neplodnoj divljini granitnih brda na jugu sinajskog poluostrva kako danas mnogi smatraju. Posle 40 godina Kadeš je postao premali da primi sve Izraelce. Njihov broj se duplirao kroz prirodni priraštaj i dolaskom drugih izraelskih plemena iz pustinje. Počeli su nemiri, protesti protiv autoriteta Mojsija kao vođe i sveštenika, koji je, iako već sasvim star odlučio da pokori Kanan, i tako dođe do novog prostora. Razdvojio je Izraelce u dve armije, a jedna je krenula direktno na sever i okupirala južni Kananm, sa izuzetkom Jerusalima. Mojsije je sa drugom armijom prošao kroz istočnu Transjoraniju, pokorio Amorite i okrenuo na zapad, ali nije dočekao da stigne u Obećanu Zemlju. Umro je na domak nje.

SAVEZ

    Mojsijevo najveće političko  dostignuće je formiranje 'Saveza Dvanaest Plemena Izraela'. Broj plemena u savezu je jasno prikazan u tradiciji, ali lista plemena nije. Na jugi Svete Zemlje su živela plemena koja su oduvek smatrana izraelskim, (iako nikada nisu pripadala 'sinovima Jakova'): Kalebiti, Keniti, Rahabiti i Jisakariti. S druge strane izgleda da plemena Ašer, Ruben i Gad nisu nikada bila u Egiptu - istorijski izvori navode da su se naselili u Kananu ranije. Najautentičnija lista plemena koja su učestvovala u Savezu u Kadešu se nalazi u Knjizi o Sudijama. Ona daje imena samo 10 plemena uključujući Kaleb i Kenaz, ali 5 od 'sinova Jakova' nedostaju. Ako uporedimo i spojimo sve postojeće informacije lista pleman okupljenih u Savezu je sledeća: Lavi, Kaleb, Kenaz, Rehab, Jisakar, Juda, Šimun, Zebulum, Dan, Naftali, Efraim i Manaše. Ovaj savez je zamišljen da bi se prekinulo sa krvavim svađama između plemena. Nikao je iz potrebe da se uvedu stalni zakoni i sudija neporecivog autoriteta. Mojsije je shvatio i ispunio oba ova zahteva. Fundamentalni zakon Saveza sadržan je u Dest Zapovesti. Opšti zakonski i pravni sistem je takođe bio neophoda, i stvaranje sovog sistema je još jedno Mojsijevo dostignuće.
    Savez je bio mnogo više od pakta između samih plemena, ili između Mojsija i plemena. To je pakt između ljudi i njihovog Boga. Osnovan je na religijskom konceptu utkanom u ime 'Izrael' (sa značenjem 'Bog ratuje'). Bog ratuje kroz vojske svog naroda: rođenje naroda i rođenje njegove vere su bili jedno.

DESET ZAPOVESTI

    Mojsije se izdvaja od ostalih slavnih ličnosti civilizacije zbog originalnosti svojih religijskih ideja. U doba kada je postojalo mnogo idola, a bogovi bili samo nešto malo iznad ljudi, shvatio je da je stvarni koncept božanskog značio verovanje u jedno božansko biće. Mojsije nije dao specifične filozofske definicije ili religijske principe, dao je samo uputstva u formi Deset Zapovesti - i oni su jedini izvor iz koga se njegove religiozne ideje mogu shvatiti.  Mojsijev monoteizam je bio čist i apsolutan. Ovo je sasvim jasno iz prve zapovesti, čak jasnije u drugoj, koja zabranjuje bilo kakvo formalno opisivanje božanstva. Ova zabrana je izražena sa krajnjom surovošću - Mojsije smatra svaki pokušaj da se opiše Bog kao svetogrđe. Na taj način je izdvojio Izrael od sveta oko njega i dao mu posebne karakteristike.
    Treća zapovest se često pogrešno tumači. Izjava da se Božje ime ne sme uzalud izgovarati znači da se ne sme koristiti za magijske ciljeve u upražnjavanju magijskih rituala, ili da se Bogu nametne volja čoveka. Božje ime se sme izgovoriti samo u molitvi upućenoj njemu. Ostale zapovesti se tiču ljudskih odnosa. Naređenje da se sedmi dan koristi kao odmor od posla je veliki dar Izraela svetu i osnova celokupnog kasnijeg društvenog razvoja. Šest zapovesti, od pete do desete, odnose se na moralno ponašanje pojedinca i nije im potrebno objašnjenje - one su osnova svakog civilizovanog društva. Moralne zapovesti su zapovesti Boga. Čovek može samo da im se pokorava. Mojsije je bio prvi koji je shvatio božanstvo kao moralno biće. Jedina definicija Boga bila je moral, i Mojsije nije prihvatao nijednu drugu. Mojsije je bio sam u svojoj veličini, izuzetan fenomen u suprotnosti sa svojim vremenom. Živeo je u vremenu zaronjenom u magiju, praznoverje i krvave kultove i neverovatno je kako je Mojsije uspeo da stvori koncept jednog Boga, koji se nije mogao opisati i koji je zahtevao moralno ponašanje. Bio je dubok, originalni mislilac, državnik i vojni komandant, sposoban da se suprotstavi najvećim iskušenjima. Rspolagao je izuzetnim darom za mudro odlučivanje i brze odluke, sposobnošću da izda pravu naredbu u pravo vreme.
    Mojsije nije bio vizionar koji je negovao iluzije o budućnosti. Bio je čovek koji je zaista gledao u budućnost. Teško je naći bilo koga sličnog značaja, jer je on savršeno kombinovao duhovno razumevanje i sposobnost da dela i upravlja. Bio je najveći od svih velikih proroka Izraela.

JEREMIJA

    Značajna pojava Jeremije stoji na raskršću dveju era. O njegovom životu se dosta zna zahvaljujući vernom učeniku Baruhu koji je zapisao detalje nmjegovog života. Ovi zapisi čine Jeremiju stvarnijim od bilo kog drugog čoveka iz drevne istorije Izraela.
    Rodio se u svešteničkoj porodici u selu Anator, severno od Jerusalima. On je potomak Abiatara, što znači da je direktni potomak Mojsija i njegove porodice. Rođen je oko 646. pre naše ere i imao je oko 20 godina kada je doživeo duhovno iskustvo koje je sam nazvao 'posvećivanje proricanju'.
    Već u svojim ranim proročanstvima Jeremija se javlja kao veliki pesnik - po dubini svoje osećajnosti, snazi i jasnoći svog izraza, živosti svoje vizije. Njegova zapanjujuća koncepcija nastupajućeg nereda je biser biser literature.

'Gledam zemlju: pusta je, evo, i prazna,
nebesa: svetlost im isčezla.
Gledam planine: gle, tresu se, i svi su humci uzdrmali.
Gledam: evo čoveka nema,
i sve price nebeske su odletele.
Gledam: plodno polje, evo je opustje,
i sve gradove razori Jahve
žestinom gnjeva svoga'.

    Originalnost Jeremijinih slika mu je obezbedila mesto u jeziku njegovog naroda i u jezicima svih civilizovanih ljudi, i predstavlja najviše poetsko dostignuće. Godina 622. pre naše ere predstavlja prekretnicu u njegovom životu. Te godine su otkriveni rukopisi Deuteronomije i kao rezultat toga su sledili velike reforme Josaija. Poput Mojsija, koji je otišao u pustinju da bi bio sam sa sobom i vratio se sa saznanjem o Bogu, tak oje i Jeremija nestao na isti način u toku 13 godina.
    Svakako je imao mnogo razloga da bude zbunjen i šokiran iznenadnim reformama. Josija je naredio zatvaranje i rušenje svih hramova u zemlji sa jednim izuzetkom, hrama u Jerusalimu. Rituali u drugim hramovima su osuđeni kao idolatrija i od tog trenutka Jeremija je prema ovim zakonima i sam idolopoklonik i zbačeni sveštenik.
    Jeremija je bio primoran da se zamisli kako najbolje da sačuva svoju duhovnu individualnost. Morao je da razmisli o istinskoj vezi između čoveka i njegovog stvaraoca, i da razmotri dva problema: da li se Bog zaista nalazi u Sionu gde je bio jerusalimski hram, i da li su žrtve ljudi poput njega bile idolopokloničke, dok žrtve drugih to nisu bila samo zato što su se vršila na drevnoj i svetoj steni.
    Dok je god Josija bio živ, prorok je ćutao. Ali kada je kralj ubijen (609. pre naše ere), i kada se njegovo delo srušilo sa njim, Jeremija je shvatio da ono nije bio put u unutrašnje posvećenje i pročišćenje. Tada je sa vrata hrama uputio moćnu optužbu napadajući sve ono što je bilo sveto ljudima njegove generacije.
    Značenje Jeremijinih reči bilo je sasvim jasno. Prorok je rekao da je otkrivena 'Knjiga zakona' (Duga Knjiga o Kraljevima) obmanjujući falsifikat. Jeremijine reči su primer duhovne slobode koje nemaju premca u to doba. Činjenica da Jeremija nije osuđen na smrt pokazuje poštovanje zakona i Božje reči koji su još uvek bili sadržani u nacionalnoj svesti. Od ovog trenutka Jeremija je imao opasnog protivnika - sveštenstvo. Zabranjeno mu je da se obraća narodu u granicama hrama, i ovo je ozbiljno uzdrmalo njegov duh, mada je pod enormnih emocionalnim pritiskom u godinama zabrane (između 609. i 605. pre naše ere) napisao polovinu svojih pesama.

PAD JUDEJE

    Posle pobede kod Karkemiša 605. pre naše ere, vavilonska napast se približavala sa nezaustavljivom snagom. Verovao je da je kraj Judeje došao. U periodu od nekoliko nedelja, bujica grozničavih pesama je izašla ispod njegovog pera. Ta izvesnost neposredne propasti je naterala Jeremiju da zapiše sva svoja proročanstva na jednom svitku uz pomoć učenika Baruha. Prorok je pogrešio, ali svet treba da bude zahvalan zbog ove greškle koja je dala ovaj predivni rezultat:

'Judin greh upisan je željeznom pisaljkom,
urezan dijamantnim vrškom u pločicu njihovih srca,
i u rogove njihovih žrtvenika...
Oko zelenog drveća na visokim brežuljcima...'

    Svim svojim žarom, naročito posle smrti kralja Sedekije, Jeremija je preklinjao svoj narod da dobrovoljno prihvati vavilonski jaram, jer je shvatio da se jedino u atmosferi mira može nadati da će povesti Izraelce Božjim putem i da će ih sačuvati od uništenja.
    Jeremija, tada čovek od oko 65 godina, ostao je čvrst i uspravan, dok se svet oko njega rušio. Velikom hrabrošću i odlučnosšću je govorio ono što je smatrao da je istina. Osećao je sažaljenje za svoj narod, ubeđen da je neljudska patnja koja im je bila nametnuta bila dovoljna da izbriše svu krivicu. Bio je jedini koji je video dalje od trenutne situacije, i predvidi srećniju budućnost. Mojsijev narod i proroci nisu mogli, nisu smeli, da nestanu u zaboravu.
    Jeremijine poslednje reči - proročanstvo o novom savezu, izražavaju njegove najdublje ideje u najjednostavnijem obliku:

'Evo dolaze dani - reč je Jahvina,
s domom Izraelovim, i s domom Jude sklopiti novi savez...
Zakon će svoj staviti u dušu njihovu
i upisati ga u njihovo srce.
I bit ću njihov Bog, a oni će biti moj narod.'

    Umesto zakona - ljudsko srce; umesto staroga saveza - novi savez. Jeremija se oslobodio od stega svoga vremena. Iako je bio uronjen u narod i njegovu sudbinu, bio je inspirisan suštinom religije, odanosti Bogu. Video je uzvišenost kao nešto što se nalazi u srcu svakog čoveka. Ove večne ideje veće od bilo koje vlade, kraljevstva, hrama ili žrtve - spasle su njegov narod kada je sve ostalo bilo uništeno.
    Jeremija je umro u stranoj zemlji, i malo se zna o njegovom kraju (561. pre naše ere). Ali on danas živi sa svetim učenicima ovog čovečanstva: čist i usrdan čovek, velik, odan i milostiv, tužan čovek, naviknut da izdrži agoniju i patnju.



     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT
Povratak Na Vrh Strane