Zona Sumraka - 7

    Da li je uljez koji je ušao u grobnicu Džordža Mekenzija, u decembru 1998. godine, imao samo nameru da potraži sklonište od hladnog vetra i štipajućeg mraza, ili je verovao da će u njoj naći vrednosti koje će moći da opljačka, nije poznato. Raskošan mauzolej u kojem je 1691. godine sahranjen sudija iz vremena Čarlsa II, poznat pod nadimkom Krvavi Mekenzi, činio se pogodnim i za jedno i za drugo. Kapija groblja Grejfriars, koja je obično u to doba zaključana, te noći, nekim čudom, bila je otvorena.
    Nakon što je sa zadnje strane uspeo da provali u grobnicu, skitnica je u mraku npravio nekoliko koraka, a onda je na jednom mestu zapazio da su mu, umesto kamenja i zemlje, pod nogama daske. Pokušao je svom težinom da proveri da li odjek ispod njih odaje šupljinu – jednom, drugi put, i nakon toga je uz tresak, odozgo zasipan zemljom i kamenčićima, upao u rupu. Kada se sve smirilo i zavladala tišina, shvatio je da sedi na neravnom podu. U mraku kojim je bio okružen, pipao je oko sebe i razmišljao kako da se izvuče iz nezavidnog položaja i užasnuto shvatio da 'neravnine' koje oseća pod prstima nisu ništa drugo nego ljudske lobanje i kosti!
   Iz grla mu se oteo stravičan krik. U očajanju, počeo je da doziva u pomoć, nemoćan da se izvuče iz jezive klopke u koju je upao. Igrom slučaja, jedan prolaznik koji je u kasnim večernjim satima šetao psa pored groblja, čuo je izbezumljene vapaje iz neprozirne tame i pozvao pomoć. Pred ljudima koji su baterijskim lampama osvetlili rupu u podu, kao u horor filmovima iskrsle su dve prljave, podignute ruke i iskolačene oči preplašenog beskućnika. Kada su ga konačno izvukli, bez osvrtanja je pobegao i izgubio se u mraku.
    Mnogi sumnjaju u ovu verziju događaja, ali činjenica je da su brzo nakon toga počele da kruže priče o neverovatnim zbivanjima na Grejfriars groblju, koja ne prestaju. Da li je, kako se uveliko prepričava, te fatalne noći iz grobnice Džordža Mekenzija oslobođena neka zla sila, neko nevidljiv ko napada posetioce i ostavlja im 'za uspomenu' ogrebotine i masnice, ili je to lično Mekenzijev duh, samo su neke od pretpostavki.


    Relativno malo groblje Grejfriars nastalo je početkom 17. veka, kada zbog čestih epidemija na centralnom edinburškom groblju više nije bilo mesta za sahranjivanje, i podignuto je na mestu franjevačkog manastira po kojem je i dobilo ime. Zemlja se nalazila usled verskih ratova koji su kulminirali 1637. godine, kada je Čarls I pokušao škotskoj crkvi da nametne promene. Nastao je pokret 'kovenantera' (saveznika) koje je 1679. konačno porazio Čarls II. Na hiljade ljudi je zarobljeno, a pošto nije bilo dovoljno mesta u zatvorima, mnogi su smešteni i na Grejfriars da pod vedrim nebom prezime. Masovno su umirali i sahranjivani u zajedničke grobnice, a veliki broj je i javno pogubljen.
    U osudama na smrt i sprovođenju torture istakao se lord Džordž Mekenzi, sudija koji je 'u ime kralja', kako se smatra, poslao na vešala čak 18.000 kovenantera i tako zaslužio nadimak Krvavi Mekenzi. Mali broj njih je pomilovan, tek kada su pristali da potpišu izjavu da 'nikada više neće podići oružje protiv svog kralja', ali Čarlu ni to nije bilo dovoljno, nego je napravio plan da oko tri stotine preostali ukrca na brod i pošalje u Indiju kao robove. To je i učinio, međutim, brod je zahvatila oluja kod Orknija i svi su nestali u pobesnelim morskim talasima.
    Surovi Džordž Mekenzi izgradio je sebi veličanstvenu grobnicu, verovatno na kostima masovno sahranjivanih kovenantera, i u njoj našao svoje poslednje počivalište. Da li i konačan mir - nije sasvim sigurno, imajući u vidu stravična nedela koja je počinio tokom života. Odvajkada edinburška deca imaju običaj da plaše jedni druge kucajući na vrata groba i pevajući: 'Krvavi Mekenzi, izađi ako smeš, podigni poklopac i pokaži leš!' a zatim pobegnu ne čekajući da ustane iz kovčega!

    To se, u neku ruku, i ostvarilo, bar tako se veruje, kada je provalnik upao u skrivenu grobnicu, ali čiji god duh da je u pitanju – Mekenzija ili njegovih žrtava – radoznali lovci na sablasti se otimaju za noćne ture obilaska Grejfriars groblja. Iako sve liči na dobro smišljen način da se na tome zaradi, ima posetilaca koji tvrde da im, iako do tada nisu verovali u duhove, više ne bi palo na pamet da tamo odu nakon onoga što su doživeli!


    Samo dve nedelje posle provale u grobnicu, veliki broj ljudi koji se zatekao na groblju ili u njegovoj okolini javio se sa tvrdnjom da ih je napao neko koga nisu mogli da vide. Prvi slučaj dogodio se jednoj ženi prilikom posete Crnom mauzoleju, maloj grobnici u zatvoru za kovenantere koji nije u direktnoj vezi sa Džordžom Mekenzijem. Dok je gledala kroz rešetke, iznenada je odbačena od njih strahovitim naletom hladnog vazduha iznutra. Inače, ne zna se ko je sahranjen tamo, jer na grobu nema nikakvog natpisa niti imena.
    Posetioce ili prolaznike Grejfriarsa nevidljivi je često povlačio za kosu, ili su nakratko gubili svest, iako im se to do tada nikada nije dešavalo, a ogrebotine i masnice pojavljivale su im se na leđima, rukama i nogama dan ili dva kasnije. Priča se da je pozvan jedan egzorcist da se obračuna sa poltergajstom Mekenzi, kako su ga odmah nazvali, ali nije uspeo i rekao je da je ta energija isuviše jaka i da se boji za svoj život. Nekoliko nedelja kasnije umro je od srčanog udara.
    Edinburški crkveni koncil pokušao je brže-bolje da u potpunosti zatvori pristup Grejfriarsu, zbog bezbednosti posetilaca, ali su na insistiranje organizatora turističkih obilazaka ipak dozvolili dolazak manjih grupa uz prisustvo vodiča i obavezno predavanje o istoriji tog mesta. Sada više nema načina da se uđe u Mekenzijevu grobnicu bez zvaničnog vodiča.
     Mnogi na groblje odlaze sa nevericom i iz zabave, a nakon toga izjavljuju, kao Sara Vilson, da su se pokajali i da to više nikada ne bi učinili. 'Osetila sam da me neko dodiruje prstom po glavi, iako pored mene nije bilo nikoga', rekla je Sara. 'Za mene je sve što sam tamo doživela previše!' Njeno mišljenje deli i Džen Rivs koja kaže da joj je lice tokom boravka na Grejfriarsu iznenada utrnulo, kao prilikom zubarske anestezije, i da je mogla da ga dodiruje, ali ništa nije osećala.
    Drugi, opet, ne razmišljaju tako, jer im se paranormalna zbivanja na tom mestu dopadaju. Anonimni učesnik u raspravi na sajtu posvećenom ovom edinburškom groblju je napisao o svom iskustvu: 'Bio sam na odmoru sa roditeljima 2000. godine i moj otac je hteo da na Grejfriarsu vidi spomenik psu Bobiju koji je 14 godina proveo na grobu svog gospodara i poslužio Voltu Dizniju za film snimljen 1961. godine. Šetali smo po groblju u podne i čuo sam kako mi neki muški glas sa izraženim engleskim akcentom nekoliko puta kaže 'helou'. Hteo sam da odgovorim, ali moji bi roditelji pomislili da sam sišao s uma. To je bilo kod grobnice sa leve strane odmah iza gvozdenih rešetki. Kasnije sam saznao da je upravo to mesto izuzetno posednuto. Veoma bih želeo da ponovo odem tamo'.
    Džeki je oduševljenje Grejfriarsom izrazila rečima: 'Jezivo, veoma, veoma jezivo – i to mi se dopada! Oduvek sam volela groblja, još kada sam bila dete. Ljudi mi se smeju kada kažem da obožavam mir i tišinu koji tamo vladaju, ali na ovom groblju su oni posebni, rekla bih: pravi spokoj. Žao mi je što mi je jaka kiša poremetila obilazak, ali držim palčeve za jedan suv vikend!'


    Istraživači neobjašnjivih dešavanja na Grejfriarsu uglavnom se ne slažu da je reč o takozvanom Mekenzijevom poltergajstu, prvo, zato što nema nikakvih dokaza niti nagoveštaja da je za sve te aktivnosti posmrtno odgovoran Džordž Mekenzi, a drugi je razlog jer se poltergajsti, kako se smatra, ne vezuju za ličnost ili nečije ime. U svojoj knjizi 'Poltergajst – proučavanja destruktivnih posednuća', poznati autor i poznavalac ove oblasti parapsihologije Kolin Vilson daje objašnjenje da ponekad samo zemljište i objekti sadrže 'neobične sile koje pokazuju određene manifestacije'. Tim silama je obično potreban 'energetski pokretač', a taj okidač je, smatra on, moglo biti uznemiravanje Mekenzijeve grobnice. Umesto da energija čeka 'kanal' kroz koji će proći, ona se ispoljava direktno preko posetilaca, pošto se godinama akumulirala dok nije postala gotovo fizička, opipljiva i čak – destruktivna!

    Druga teorija takođe potiče od Kolina Vilsona i govori da duhovi-elementali crpe energiju iz same sredine, a delom i iz ljudi koji se tu zateknu. On navodi slučaj iz Krojdona u Engleskoj krajem 70-ih i početkom 80-ih godina, kada je duh-elemental u jednom baru razbijao čaše i flaše, toalet se stalno izlivao, vatra širila preko plafona pre nego što bi nestala, a u prostoriji vladala jeziva hladnoća uprkos grejanju. Kao i poltergajst u Grejfriarsu, krojdonski nikada nije poklanjao posebnu pažnju određenoj osobi. Očigledno, u grobnici nema mnogo toga da se razbije, ali je zato u Crnom mauzoleju mnogo hladnih tačaka. Elementali te vrste su takođe poznati kao 'misaone forme', jer podsećaju na misli koje imaju sopstveni život. Ovi oblici mogu biti stvoreni nenamerno, ili prizvani i nije teško pretpostaviti da se to dogodilo na Grejfriarsu, gde je u neobeleženim grobovima sahranjeno na stotine ljudi koji nisu bili spremni da umru smrću kakva ih je zadesila.
    Na kraju, neki smatraju da se poreklo ogrebotina i masnica može naći u efektima koji se mogu dobiti igrom pod nazivom 'Đavolova ruka'. Ona se igra tako što jedna osoba priča drugoj priču koja otprilike ide ovako: 'Spremaš se za noćni izlazak. Oblačiš najbolju odeću, češljaš kosu, a onda se čuje zvono na vratima. Otvaraš i vidiš da su svi tvoji prijatelji došli taksijem. Ulaziš u kola i svi odlazite u grad, i ulazite u bar...'
    Onaj koji priča nastavlja u istom stilu, a slušalac treba da zamisli sliku onoga što mu se govori. Zatim dolazi kulminacija: 'U baru srećeš stranca koji ponudi da te časti pićem. Okrećeš se prijateljima da im nešto kažeš, a onda osetiš tri dugačke ogrebotine na svojim leđima. To je bila ruka đavola!' U tom času, on prelazi rukom veoma blago preko leđa osobe koja sluša. Ona će nakon toga, ako je sve što joj se govorilo dovoljno verno zamišljala, zaista imati tri dugačke ogrebotine na svojim leđima!
    Na taj način, i posetioci groblja kojima se priča o tome šta je poltergajst u stanju da učini mogu slično da dožive, pa ako se takav opis utisne duboko u maštu, osete se fantomski dodiri i nevidljivi prsti, a to je objašnjenje zašto povrede postaju vidljive tek nakon jednog ili dva dana!
    I pored uverljivosti ovakvog tumačenja, teorija ne razjašnjava, na primer, kako nastaju hladne tačke kojih ima na više mesta na Grejfriarsu.