Neobjašnjeni Fenomeni
■ Mladunčad patke po rođenju ne ume da pliva.
■ Mnogi niži kičmenjaci rađaju se kroz takozvanu 'kloaku', otvor koji inače služi za urinaciju i defekaciju.
■ Gorila nema dlake na grudima, iako je dlakav po svim drugim delovima tela.
Osmeh na lice:
■ Najinteligentniji predstavnici životinjske vrste, ako izuzmemo čoveka, su šimpanze, a odmah do njih orangutani.
■ Velika bela ajkula, koju u Australiji zovu i 'bela smrt', najveća je ajkula na svetu. Duga je od 6-8 metara i teška gotovo 3 tone. Brzina kretanja ajkule je oko 70km/h. Zanimljivo je da su joj zubi raspoređeni u 5 redova. Kada se prvi red polomi, drugi se postepeno pomiče napred, a svake godine narastaju novi zubi.
Na velikoj izložbi u Londonu 1862. godine posetioci su mogli da vide neobičan eksponat: komad uglja sa apsolutno verno odslikanim likom žabe u udubljenju, kao i sama mumificirana žaba! Uskoro je The Times bio zasut pismima ogorčenih posetilaca koji nisu želeli da prihvate kako im se servira laž da je žaba mogla da živi u uglju, na dubini od sto metara, izložena velikom pritisku i visokoj temperaturi! No, nisu bili u pravu, ili bar nisu bili dovoljno obavešteni.
Prirodnjak, dr Fred bakland, u svojoj knjizi Čuda prirode je opisao eksperiment koji je izveo 1825. godine. U dva kamena bloka, jedan od kračnjaka drugi od peščara, napravio je dvanaest ćelija, u svaku stavio žabu, i otvore zatvorio komadima stakla, zagitovao ih i prekrio crepom, a onda zakopao metar duboko u zemlju. Godinu dana kasnije je kamenje otkopao i ustanovio je da su žabe zazidane u krečnjaku uginule, a da je većina žaba iz peščara preživela, čak su dve dobile na težini! Sličan eksperiment je izveo i Francuz M.Segvin, koji je dvadesetak žaba stavio u blok gipsa i ustanovio da je posle dvanaest godina četiri komada još bilo živo!
Prirodnjaci mogu odmah dati odgovor na ove primere. Poznata je stvar da mnoge životinjske vrste, žabe, kornjače, zmije, puhovi i insekti se zakopavaju u zemlju da bi prezimili, i tako provode mesece bez hrane.
Ali, žaba koja je bila pronađena živa u uglju od strane W.J.Klarka, nije imala ni usta ni rektum, i posle otkopavanja je živela pet nedelja. Evo i izveštaja doktora E.D.Klarka sa Kembridža, iz 1818.godine. Tragajući za fosilnim ostacima životinja, u ruke mu je došao komad krede sa dubine od 45 hvati. U mnoštvu fosila sa zaprepaštenjem je otkrio tri potpuno očuvana daždevnjaka. Ostavio ih je na suncu, na komadu papira, i sa zaprepaštenjem otkrio da su uskoro počeli da se miču. Dva su uskoro uginula, i profesor ih je pokazivao na predavanjima, dok je trećeg, preživelog, stavio u vodu, i ovaj je otplivao kao da nikad nije bio zarobljen u kamenu.
Dr. Klark je sa saradnicima prikupio sve primerke daždevnjaka u toj oblasti, ali nejedan nije odgovarao vrsti koju je otkopao. 'Očigledno su pripadali nekoj potpuno izumrloj vrsti, do danas nepoznatoj', zapisao je sa oduševljenjem.
Često se u starim, srednjevekovnim hronikama mogu pročitati opisi čudnih i neverovatnim događaja vezanih za životinjski svet. Današnji čitalac je spreman da bez razmišljanja takve događaje smatra izmišljenim, koji su samo plod bujne mašte hroničara. I zaista, kako drugačije tumačiti opise neobičnih životinja, vodenih zmija ogromnih razmera, zmajeva i drugih neobičnih i nestvarnih stvorova. Ono što ove fenomene zaista čini neverovatnim je što se ponekad dese više puta, i onda naša pretpostavka da je reč o izmišljotini pada u vodu.
Tako se u jednoj hronici iz Norfolka, iz Blikling Hola, može pročitati da je 24.oktobra 1683. godine stanovnike zaprepastilo kada su iz vedrog neba počele da padaju žabe! Ne bi to bilo tako strašno da sličan događaj nije zabeležen u Tluzu, u avgustu 1804. Časopis Dalily News je pisao o sličnom događaju kada su 5.septembra 1922. na francuski gradić Šalon počele da padaju male žabe, i to je trajalo dva dana. Isto se desilo 23.septembra 1973. izveštava The Times, u seocetu u južnoj Francuskoj, po imenu Brinjole.
Najstariji ovakav izveštaj potiče iz stare Grčke, kada je Plinije zabeležio da je na jednu oblast u Grčkoj u tri dana iz vazduha palo toliko riba i žaba da su putevi bili blokirani, vrata na kućama su se teško otvarala jer su pragovi bili prosto zatrpani, a dugo posle ovog događaja gradom se osećao smrad od raspadnutih žaba i riba.
Ni do dan danas nije pronađeno objašnjenje za ovu pojavu. Najzastupljenije je mišljenje da veliki vazdušni kovitlac, sličan tornadu, usisava ribe iz vode ili žabe sa tla, ponese ih stotinama kilometara dalje i istrese ljudima na glavu. Ova teorija ima samo jednu manu, ne može da objasni kako sa ribama ne usisa i vodu, ili kako sa žabama ne usisa vlati trave, grumenje zemlje, kamenčiće i slične stvari. Možda će ovi i slični događaji u budućnosti pomoći da se nađe objašnjenje za njih.
■ Velika bela ajkula, koju u Australiji zovu i 'bela smrt', najveća je ajkula na svetu. Duga je od 6-8 metara i teška gotovo 3 tone. Brzina kretanja ajkule je oko 70km/h. Zanimljivo je da su joj zubi raspoređeni u 5 redova. Kada se prvi red polomi, drugi se postepeno pomiče napred, a svake godine narastaju novi zubi.
ŽABA GODINAMA U ZEMLJI
Na velikoj izložbi u Londonu 1862. godine posetioci su mogli da vide neobičan eksponat: komad uglja sa apsolutno verno odslikanim likom žabe u udubljenju, kao i sama mumificirana žaba! Uskoro je The Times bio zasut pismima ogorčenih posetilaca koji nisu želeli da prihvate kako im se servira laž da je žaba mogla da živi u uglju, na dubini od sto metara, izložena velikom pritisku i visokoj temperaturi! No, nisu bili u pravu, ili bar nisu bili dovoljno obavešteni.
Prirodnjak, dr Fred bakland, u svojoj knjizi Čuda prirode je opisao eksperiment koji je izveo 1825. godine. U dva kamena bloka, jedan od kračnjaka drugi od peščara, napravio je dvanaest ćelija, u svaku stavio žabu, i otvore zatvorio komadima stakla, zagitovao ih i prekrio crepom, a onda zakopao metar duboko u zemlju. Godinu dana kasnije je kamenje otkopao i ustanovio je da su žabe zazidane u krečnjaku uginule, a da je većina žaba iz peščara preživela, čak su dve dobile na težini! Sličan eksperiment je izveo i Francuz M.Segvin, koji je dvadesetak žaba stavio u blok gipsa i ustanovio da je posle dvanaest godina četiri komada još bilo živo!
Prirodnjaci mogu odmah dati odgovor na ove primere. Poznata je stvar da mnoge životinjske vrste, žabe, kornjače, zmije, puhovi i insekti se zakopavaju u zemlju da bi prezimili, i tako provode mesece bez hrane.
Ali, žaba koja je bila pronađena živa u uglju od strane W.J.Klarka, nije imala ni usta ni rektum, i posle otkopavanja je živela pet nedelja. Evo i izveštaja doktora E.D.Klarka sa Kembridža, iz 1818.godine. Tragajući za fosilnim ostacima životinja, u ruke mu je došao komad krede sa dubine od 45 hvati. U mnoštvu fosila sa zaprepaštenjem je otkrio tri potpuno očuvana daždevnjaka. Ostavio ih je na suncu, na komadu papira, i sa zaprepaštenjem otkrio da su uskoro počeli da se miču. Dva su uskoro uginula, i profesor ih je pokazivao na predavanjima, dok je trećeg, preživelog, stavio u vodu, i ovaj je otplivao kao da nikad nije bio zarobljen u kamenu.
Dr. Klark je sa saradnicima prikupio sve primerke daždevnjaka u toj oblasti, ali nejedan nije odgovarao vrsti koju je otkopao. 'Očigledno su pripadali nekoj potpuno izumrloj vrsti, do danas nepoznatoj', zapisao je sa oduševljenjem.
KAD RIBE PADAJU SA NEBA
Često se u starim, srednjevekovnim hronikama mogu pročitati opisi čudnih i neverovatnim događaja vezanih za životinjski svet. Današnji čitalac je spreman da bez razmišljanja takve događaje smatra izmišljenim, koji su samo plod bujne mašte hroničara. I zaista, kako drugačije tumačiti opise neobičnih životinja, vodenih zmija ogromnih razmera, zmajeva i drugih neobičnih i nestvarnih stvorova. Ono što ove fenomene zaista čini neverovatnim je što se ponekad dese više puta, i onda naša pretpostavka da je reč o izmišljotini pada u vodu.
Tako se u jednoj hronici iz Norfolka, iz Blikling Hola, može pročitati da je 24.oktobra 1683. godine stanovnike zaprepastilo kada su iz vedrog neba počele da padaju žabe! Ne bi to bilo tako strašno da sličan događaj nije zabeležen u Tluzu, u avgustu 1804. Časopis Dalily News je pisao o sličnom događaju kada su 5.septembra 1922. na francuski gradić Šalon počele da padaju male žabe, i to je trajalo dva dana. Isto se desilo 23.septembra 1973. izveštava The Times, u seocetu u južnoj Francuskoj, po imenu Brinjole.
Ni do dan danas nije pronađeno objašnjenje za ovu pojavu. Najzastupljenije je mišljenje da veliki vazdušni kovitlac, sličan tornadu, usisava ribe iz vode ili žabe sa tla, ponese ih stotinama kilometara dalje i istrese ljudima na glavu. Ova teorija ima samo jednu manu, ne može da objasni kako sa ribama ne usisa i vodu, ili kako sa žabama ne usisa vlati trave, grumenje zemlje, kamenčiće i slične stvari. Možda će ovi i slični događaji u budućnosti pomoći da se nađe objašnjenje za njih.
BAKALAR I KNJIGA
Gospodin Mid iz Hristovog koledža u Kembridžu je 23.juna 1626. otišao na pijacu i prišao grupi koja se okupila oko ribarice koja je nešto pre toga rasporila ulovljenog bakalara i u njegovoj utrobi otkrila 'malu knjigu'! Gospodin Mid, uzbuđen, otkupio je knjižicu (slike levo i desno dole), pisao o njoj svojim prijateljima, a knjiga je čak doživela da bude ponovo štampana u Kembridžu pod naslovom Vox Piscis. (Danas je ova knjiga raritet i prilično skupa). Ostalo je nejasno kako je ova teološka rasprava Džona Frita, napisana u zatvoru u Oksfordu, došla do želuca ovog bakalara. Ova istinita anegdota zapravo pokazuje kako se ovaj fenomen 'izgubljenog blaga' ponavlja u raznim vremenima i u raznim zemljama. Vraćanje blaga uz pomoć ribe je najuobičajeniji oblik u kome se ovaj mit reprodukuje. Jednu od najranijih takvih priča srećemo u delu 'Gesta pontificum' od Vilijema od Malmsberija. On piše o Svetom Egvinu, biskupu Vinčestera u osmom veku kome se desio zaista čudan događaj. Naime, Sveti Egvin se zaputio u Rim kako bi se opravdao od kleveta da je učestvovao u jednom neprijatnom skandalu. Sam je sebi stavio okove na noge, zaključao ih i ključ bacio u reku Avon. Kada je bio nadomak Rima, u reci Tibar je upecana riba u čijoj su utrobi našli ključ. Papa je ovaj slučaj smatrao znakom nevinosti Svetog Egvina, oslobodio ga optužbi i srećnog vratio u Englesku. Ovakve i slične priče nose u sebi mističnu interpretaciju. Poznato je da je u mitologiji Kelta losos nosilac mudrosti, i da su Druidi koristili ribe u svetim izvorima prilikom proricanja.
Jo u najstarijim legendama obrađen je motiv dece koju su odgajile životinje. Počev od legende o Miletu sa Krita, pa preko svakako najpoznatije takve legende o Romulu i Remu, koje je odgajila vučica.
Počev od XVII veka do danas sačuvano je bezbroj zapisa o deci koju su odgajili vukovi ili medvedi, a u manjem broju slučajeva i leopardi, antilope, koze, svinje, ovce i goveda. U svim ovim slučajevima deca su poprimila prirodu, ponašanje, sposobnosti i čak neke fizičke osobine svojih životinjskih 'roditelja'. Jedva da postoji primer da su deca koja su vraćena u ljudsku sredinu se oporavila i poprimila ljudske odlike. Neki od njih, koji su teško naučili da govore su objasnili da im se život sa životinjama više sviđao od života sa ljudima.
Skoro uvek se smatra da su takva deca bila ukradena ili bila ostavljena pa pronađena od strane životinja, ali njihove izvanredne fizičke sposobnosti, njihova brzina ili snaga u slučajevima antilope ili medveda i takvo obličje kao što su svetleće oči poput vučjih, kao kod dece iz Midnapura, su nametnuli fantastičnu teoriju da su neka deca stvarno deca životinjskih roditelja, ali monstruozna, slična poznatim monstruoznim rođenjima dece, o čemu postoji bezbroj podataka u svim klinikama sveta. Uprkos dokazima, mnogi antropolozi ne žele da prihvate fenomen dece odgajene od strane životinja, koji zaista ima mnogih nejasnih detalja, i više vole da veruju da su sva ovakva deca idioti koji su nađeni kako lutaju u blizini životinjskih staništa. Autistična deca često imaju karakteristike dece za koju se kaže da su ih odgajile životinje.
Prvi zabeleženi slučajevi su iz Nemačke iz 1341. godine, gde se kaže da su lovci uhvatili dečaka-vuka koji je trčao četvoronoške. Doveden je u civilizaciju gde je ubrzo umro.
Najviše dece-vukova je zabeleženo u Indiji u XIX i XX veku, u džunglama Bengala. Sveštenik J.Sing je otkrio i napisao o ovoj deci knjigu (na slici levo, J.Sing, sa detetom vukom iz Midnapura). Kao misionar u sirotištu u Midnapuru imao je običaj da često putuje u okolna mesta i obilazi lokalna plemena. U jednom takvom pohodu, 1920.godine, u jednom selu je čuo priču o čoporu vukova u kome su i dva duha sa svetlećim očima. Dugo je proveo u tom selu, osmatrajući, i jednog dana se čopor pojavio. Među njima su bila i dva stvorenja koja nisu bili vukovi. Sing je organizovao poteru koja je uspela da pronađe vučju jazbinu. Posle prvih udaraca krampom, dva vuka su izjurila iz jazbine i pobegla u džunglu. Zatim se pojavila vučica koja je napala kopače i koju su nažalost ubili. Kada su raskopali jazbinu čekalo ih je veliko iznenađenje. U jami su sklupčani jedno uz drugo, ležali dva vučeta i dve devojčice. Jedna je bila stara oko godinu i po, druga oko osam godina. Devojčice su odnete u sirotište gde je Sing počeo da se stara o njima. Dali su im imana Kamala i Amala. Mlađa devojčica je umrla u toku te godine, ne progovorivši ni reči, niti je naučila da hoda uspravno. Starija devojčica, o kojoj se sa velikom ljubavlju starala gospođa Sing, je živela još devet godina, tokom kojih je izgubila nešto od svoje životinjske prirode, postepeno naučila da stoji uspravno, da jede pripremljenu hranu, a čak je naučila i nekoliko reči.
Godine 1973. u Burundiju je pronađen sedmogodišnji dečak koga su odgajili majmuni, a iste godine je u Šri Lanki, takođe u džungli, pronađen dečak-majmun.
Još interesantniji su slučajevi dečaka-gazele. Jednog je u Siriji uhvatila grupa lovaca. Trčao je brzo poput gazele, i po njihovim rečima imao odličan sluh i vid. Drugi je otkriven u Španskoj Sahari, 1971. godine. Ugledni francuski antropolog, Žan Klod Armen ga je lično posmatrao i o tome napisao fascinantnu knjigu Dečak gazela. Svi kasniji pokušaji, prvenstveno američkih naučnika, da ga uhvate, na žalost, ili pre na streću, su propali.
Ni jedna oblast iz sveta neobjašnjivih fenomena nema toliko pristalica i protivnika kao ova. Stotine knjiga, ekspedicija sastavljenih od stručnjaka, amatera kojima je to postalo opsesija, ne mogu da pruže ni jedan stvarni dokaz da postoje ćudovišta u dubinama mora i jezera. Postoje zapisi da u jezerima u Škotskoj (legendarni Loh Nes), Irskoj, Skandinaviji, Kanadi, Novom Zelandu i Africi žive čudovišta koja su viđana više puta, pa čak i u današnje vreme, ali kad god je trebalo fotografisati čudovište desilo se nešto nepredviđeno. Ili bi se kamera pokvarila, ili bi se film misteriozno izgubio, ili se na razvijanju filma ne bi ništa videlo. Mnogi bi od straha ili iznenađenja zaboravili da podignu foto aparat ili kameru, ostala bi samo njihova priča ili zapis o onome što su navodno videli.
U svemu ovome ostala su po strani mnoga druga, praktična pitanja. Mnoga jezera, za koja su vezane ovakve priče, su suviše mala po površini da bi u njima mogla da žive i hrane se bića duga po nekoliko metara i teška po nekoliko tona. Međutim, zatu su tu velika mora i okeani koji kriju još jako velike tajne za čoveka. U njima mogu da se nalaze, a i nalaze se sigurno primerci koji kao da su iz mašte. Najbolji primer je slika dole, gde su se ljudi okupili pored ogromne nepoznate životinje izvučene iz okeana.
Da li će ove misterije ikada biti rešene, ostaje otvoreno pitanje. Ima mnogo ljudi voljnih da se ovim fenomenom bave, i njihova interesovanja se kreću od potrage za pravom, fizičkom egzistencijom ovih bića, do druge krajnosti, gde se objašnjenja traže u domenu greške, obmane ili psihologije. U mnogim starim tekstovima se spominju čudovišta i zmajevi koji su živeli i u vazduhu i u vodi. Ali ove gotske i starohrišćanske romanse vrlo često barataju čudovištima kao simbolima i arhetipska priroda ovih tekstova i monstruma u njima ne daje ni jedan dokaz o njihovoj fizičkoj egzistenciji. I danas se modu sresti napisi u kojima se tvrdi da su ove monstrume u jezeru postavili čarobnjaci da bi očuvali i bdili nad 'vratima mudrosti'. Što više vremena prolazi, i što se više ljudi bavi ovim fenomenom, to se čini da je rešenje sve dalje od nas.
Fantomi su nešto što se može videti ali ne i uhvatiti. Ova definicija bi mogla, zapravo, da pokrije većinu fenomena koje smo ovde napomenuli, ali se ipak može reći da najbolje pristaje uz folklorne priče o crnim psima, sa velikim sjajnim očima, koji se pojave i isto tako iznenada nestanu, često uz eksploziju. U Engleskoj ima bezbroj zabeleženih priča o crnim psima.
U Somersetu, 1907. godine, takav pas je viđen na seoskom putu. U Dartmuru takav pas je prišao seljaku koji je pokušao da ga pomiluje, ali njegova ruka nije dodirnula telo. Pas je pobegao, ostavljajući za sobom jak miris sumpora. Ponovo u Somersetu, 1960. godine, pas se ukazao dvojici ljudi neposredno pred njihovu smrt.
Postoji jedan zapis u kome se kaže da se u Safoku pojavljuje crni pas, i da ljudi koji fa sretnu ubrzo dožive nesreću, pad, prelome i uganuća. No svakako najčudniji zapis imamo iz 1577. godine. U Safoku, u gradiću Bangej, 4.avgusta, u nedelju, se desio jedan čudan, zastrašujući događaj. Iako je dan bio vedar, ljudi su išli u crkvu, ne očekujući loše vreme, sa zaprepaštenjem su slušali grmljavinu neobične snage, koja se približavala. Nebo se zacrnilo, crkva se gotovo zatresla, i u crkvu je ušao crn pas.
Munje su sevale tako da su ga svi prisutni jasno videli. Projurio je prolazom između ljudi, skoro oborio dvoje koji su klečali u molitvi i koji su uskoro umrli, a trećeg koga je dodirnuo su spopali strašni grčevi, ali je ostao živ. Mehanizam sata na crkvi se iskrivio i pocrneo, a na kamenom podu crkve su ostali tragovi kandži. Ista stvar se desila i u Blajtburgu, desetak kilometara udaljenom od Bangeja.
Znači, ako se vozite biciklom, pazite na crne pse sa sjajnim očima, a ako vam koji slučajno priđe, nemojte ga pokušati pomilovati, da slučajno ne eksplodira.
Divni Svet Životinja - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
DECU ODGAJAJU ŽIVOTINJE
Jo u najstarijim legendama obrađen je motiv dece koju su odgajile životinje. Počev od legende o Miletu sa Krita, pa preko svakako najpoznatije takve legende o Romulu i Remu, koje je odgajila vučica.
Počev od XVII veka do danas sačuvano je bezbroj zapisa o deci koju su odgajili vukovi ili medvedi, a u manjem broju slučajeva i leopardi, antilope, koze, svinje, ovce i goveda. U svim ovim slučajevima deca su poprimila prirodu, ponašanje, sposobnosti i čak neke fizičke osobine svojih životinjskih 'roditelja'. Jedva da postoji primer da su deca koja su vraćena u ljudsku sredinu se oporavila i poprimila ljudske odlike. Neki od njih, koji su teško naučili da govore su objasnili da im se život sa životinjama više sviđao od života sa ljudima.
Skoro uvek se smatra da su takva deca bila ukradena ili bila ostavljena pa pronađena od strane životinja, ali njihove izvanredne fizičke sposobnosti, njihova brzina ili snaga u slučajevima antilope ili medveda i takvo obličje kao što su svetleće oči poput vučjih, kao kod dece iz Midnapura, su nametnuli fantastičnu teoriju da su neka deca stvarno deca životinjskih roditelja, ali monstruozna, slična poznatim monstruoznim rođenjima dece, o čemu postoji bezbroj podataka u svim klinikama sveta. Uprkos dokazima, mnogi antropolozi ne žele da prihvate fenomen dece odgajene od strane životinja, koji zaista ima mnogih nejasnih detalja, i više vole da veruju da su sva ovakva deca idioti koji su nađeni kako lutaju u blizini životinjskih staništa. Autistična deca često imaju karakteristike dece za koju se kaže da su ih odgajile životinje.
Prvi zabeleženi slučajevi su iz Nemačke iz 1341. godine, gde se kaže da su lovci uhvatili dečaka-vuka koji je trčao četvoronoške. Doveden je u civilizaciju gde je ubrzo umro.
Najviše dece-vukova je zabeleženo u Indiji u XIX i XX veku, u džunglama Bengala. Sveštenik J.Sing je otkrio i napisao o ovoj deci knjigu (na slici levo, J.Sing, sa detetom vukom iz Midnapura). Kao misionar u sirotištu u Midnapuru imao je običaj da često putuje u okolna mesta i obilazi lokalna plemena. U jednom takvom pohodu, 1920.godine, u jednom selu je čuo priču o čoporu vukova u kome su i dva duha sa svetlećim očima. Dugo je proveo u tom selu, osmatrajući, i jednog dana se čopor pojavio. Među njima su bila i dva stvorenja koja nisu bili vukovi. Sing je organizovao poteru koja je uspela da pronađe vučju jazbinu. Posle prvih udaraca krampom, dva vuka su izjurila iz jazbine i pobegla u džunglu. Zatim se pojavila vučica koja je napala kopače i koju su nažalost ubili. Kada su raskopali jazbinu čekalo ih je veliko iznenađenje. U jami su sklupčani jedno uz drugo, ležali dva vučeta i dve devojčice. Jedna je bila stara oko godinu i po, druga oko osam godina. Devojčice su odnete u sirotište gde je Sing počeo da se stara o njima. Dali su im imana Kamala i Amala. Mlađa devojčica je umrla u toku te godine, ne progovorivši ni reči, niti je naučila da hoda uspravno. Starija devojčica, o kojoj se sa velikom ljubavlju starala gospođa Sing, je živela još devet godina, tokom kojih je izgubila nešto od svoje životinjske prirode, postepeno naučila da stoji uspravno, da jede pripremljenu hranu, a čak je naučila i nekoliko reči.
Godine 1973. u Burundiju je pronađen sedmogodišnji dečak koga su odgajili majmuni, a iste godine je u Šri Lanki, takođe u džungli, pronađen dečak-majmun.
Još interesantniji su slučajevi dečaka-gazele. Jednog je u Siriji uhvatila grupa lovaca. Trčao je brzo poput gazele, i po njihovim rečima imao odličan sluh i vid. Drugi je otkriven u Španskoj Sahari, 1971. godine. Ugledni francuski antropolog, Žan Klod Armen ga je lično posmatrao i o tome napisao fascinantnu knjigu Dečak gazela. Svi kasniji pokušaji, prvenstveno američkih naučnika, da ga uhvate, na žalost, ili pre na streću, su propali.
MORSKE NEMANI
Ni jedna oblast iz sveta neobjašnjivih fenomena nema toliko pristalica i protivnika kao ova. Stotine knjiga, ekspedicija sastavljenih od stručnjaka, amatera kojima je to postalo opsesija, ne mogu da pruže ni jedan stvarni dokaz da postoje ćudovišta u dubinama mora i jezera. Postoje zapisi da u jezerima u Škotskoj (legendarni Loh Nes), Irskoj, Skandinaviji, Kanadi, Novom Zelandu i Africi žive čudovišta koja su viđana više puta, pa čak i u današnje vreme, ali kad god je trebalo fotografisati čudovište desilo se nešto nepredviđeno. Ili bi se kamera pokvarila, ili bi se film misteriozno izgubio, ili se na razvijanju filma ne bi ništa videlo. Mnogi bi od straha ili iznenađenja zaboravili da podignu foto aparat ili kameru, ostala bi samo njihova priča ili zapis o onome što su navodno videli.
U svemu ovome ostala su po strani mnoga druga, praktična pitanja. Mnoga jezera, za koja su vezane ovakve priče, su suviše mala po površini da bi u njima mogla da žive i hrane se bića duga po nekoliko metara i teška po nekoliko tona. Međutim, zatu su tu velika mora i okeani koji kriju još jako velike tajne za čoveka. U njima mogu da se nalaze, a i nalaze se sigurno primerci koji kao da su iz mašte. Najbolji primer je slika dole, gde su se ljudi okupili pored ogromne nepoznate životinje izvučene iz okeana.
Da li će ove misterije ikada biti rešene, ostaje otvoreno pitanje. Ima mnogo ljudi voljnih da se ovim fenomenom bave, i njihova interesovanja se kreću od potrage za pravom, fizičkom egzistencijom ovih bića, do druge krajnosti, gde se objašnjenja traže u domenu greške, obmane ili psihologije. U mnogim starim tekstovima se spominju čudovišta i zmajevi koji su živeli i u vazduhu i u vodi. Ali ove gotske i starohrišćanske romanse vrlo često barataju čudovištima kao simbolima i arhetipska priroda ovih tekstova i monstruma u njima ne daje ni jedan dokaz o njihovoj fizičkoj egzistenciji.
FANTOMSKI PSI
Fantomi su nešto što se može videti ali ne i uhvatiti. Ova definicija bi mogla, zapravo, da pokrije većinu fenomena koje smo ovde napomenuli, ali se ipak može reći da najbolje pristaje uz folklorne priče o crnim psima, sa velikim sjajnim očima, koji se pojave i isto tako iznenada nestanu, često uz eksploziju. U Engleskoj ima bezbroj zabeleženih priča o crnim psima.
U Somersetu, 1907. godine, takav pas je viđen na seoskom putu. U Dartmuru takav pas je prišao seljaku koji je pokušao da ga pomiluje, ali njegova ruka nije dodirnula telo. Pas je pobegao, ostavljajući za sobom jak miris sumpora. Ponovo u Somersetu, 1960. godine, pas se ukazao dvojici ljudi neposredno pred njihovu smrt.
Postoji jedan zapis u kome se kaže da se u Safoku pojavljuje crni pas, i da ljudi koji fa sretnu ubrzo dožive nesreću, pad, prelome i uganuća. No svakako najčudniji zapis imamo iz 1577. godine. U Safoku, u gradiću Bangej, 4.avgusta, u nedelju, se desio jedan čudan, zastrašujući događaj. Iako je dan bio vedar, ljudi su išli u crkvu, ne očekujući loše vreme, sa zaprepaštenjem su slušali grmljavinu neobične snage, koja se približavala. Nebo se zacrnilo, crkva se gotovo zatresla, i u crkvu je ušao crn pas.
Munje su sevale tako da su ga svi prisutni jasno videli. Projurio je prolazom između ljudi, skoro oborio dvoje koji su klečali u molitvi i koji su uskoro umrli, a trećeg koga je dodirnuo su spopali strašni grčevi, ali je ostao živ. Mehanizam sata na crkvi se iskrivio i pocrneo, a na kamenom podu crkve su ostali tragovi kandži. Ista stvar se desila i u Blajtburgu, desetak kilometara udaljenom od Bangeja.
Znači, ako se vozite biciklom, pazite na crne pse sa sjajnim očima, a ako vam koji slučajno priđe, nemojte ga pokušati pomilovati, da slučajno ne eksplodira.
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Divni Svet Životinja - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
