Kazotova Proročanstva

   Žak Kazot nije naročito zadužio francusku književnost čak ni svojim najpoznatijim delom 'Zaljubljeni đavo'. Ali, ako je tačno ono što su o kazotu zabeležili neki njegovi savremenici, onda je on bio više nego precizan i uspešan prorok događaja koji će uslediti posle 14. jula 1789. godine, kada je izbila Francuska buržoaska revolucija!

    Mnogima je predvideo da će život izgubiti na tada još nepoznat način - odsecanjem glave na giljotini, koja će biti izmišljena tek nekoliko godina kasnije.
    Kazota su, doduše, za života priznavali i uvažavali toliko da su ga pozivali na večernje sedeljke na Francuskoj akademiji. Već 1788. godine, u predvečerje Revolucije, tu se često razgovaralo o predstojećim događajima, a jednom prilikom i one je učestvovao u diskusiji tvrdeći da će se revolucija neminovno dogoditi. Međutim, otišao je i dalje, pa je prisutnima pojedinačno prorekao kakva će ih sudbina zadesiti kada događaji uzmu maha. Bio je to pravi pravcati šok za njegove slušaoce.


    Većina francuskih intelektualaca tada još nije verovala da će izbiti nekakva revolucija, pa ih je od naklapanja takve vrste te večeri više zainteresovalo Kazotovo obraćanje aristokrati De Kondorsu, gospodinu u najboljim godinama:
- Umrećete ničice na podu od kamena u zatvorskoj ćeliji. Umrećete od otrova koji ćete uzeti sami da biste onemogućili egzekutore da vam okončaju život na način koji smatrate nedostojnim, od otrova koji ćete imati pri sebi i koji ćete sa sobom početi da nosite od dana kada izbije revolucija!
    Plemićko društvo se okupilo oko pesnika, svi drugi razgovori su utihnuli, a kad on sve već unapred zna, podsticali su ga sa neskrivenom dozom ironije i podsmešljivosti da i njima kaže šta ih čeka. Spisak smrti se nizao i uprkos neverici, ispunio jezom sve na koje se odnosi: 'De Šamfor će dvadesetak puta seći vene brijačem, ali će ipak umreti tek nekoliko meseci kasnije. Vik d'Azir neće sam otvarati vene - učiniće to za njega neko drugi, na njegov zahtev, šest puta u jednom istom danu, i umreće u toku iste noći. De Nikolaus završiće na stratištu, gospodin Bejl takođe, a i Roše'.
     Neki od prisutnih su se naljutili, pa su rekli da je pesnik poludeo, ali on je, kako je zabeležio hroničar, bio kao u transu i nije prestajao da kazuje svoje vizije. Kada su ga pitali u kom vremenu će se sve to dogoditi rekao je: 'Za manje od šest godina od ove večeri'. Skupu u Akademiji prisustvovale su i neke dame iz visokog društva, a kada ga je gospođa De Gramon pitala kako će one proći, Kazot je bio neumoljiv:
- Vaš pol vas neće spasiti zle sudbine. I vi, i mnoge druge, bićete odvedene na stratište s rukama vezanim na leđima.
- Nadam se da će mi tom prilikom bar biti obezbeđene crne kočije i posluga u odgovarajućoj toaleti - pokušala je da bude duhovita gospođa de Gramon.
- Nikako gospođo, i vi, i ostale, bićete pod giljotinu vožene u otvorenim kolima, ako najgori zločinci! - rekao joj je Kazot.

    Žak Kazot je, kako je zabeležio jedan od prisutnih L'Arp, predskazao i smrt francuskog kralja i kraljice, ali i spostveni kraj u vrtlogu revolucije. L'Arpu, koji je bio ubeđeni ateista, predvideo je da će pred kraj života postati hrišćanin - vernik.
    Sve se uglavnom odigralo onako kako je i prorečeno. De Kondors je 1794. godine pronađen mrtav na podu ćelije u koju su ga zatvorili kao protivnika revolucije. Popio je otrov koji je još od početka revolucionarnih događaja nosio sakrivenog u svom prstenu. Šamfor je više puta u zatvoru sebi sekao vene, ali je umro od posledica nepravilne medicnske nege. Sudbina de Nikolausa ostala je nepoznata. Žan Bajli, astronom i jedno vreme gradonačelnik Pariza, giljotiniran je 1793. godine, a Roše iste godine. Dame su doživele istu sudbinu kao kralj i kraljica: vezane i ponižene kroz masu koja ih je pljuvala u otvorenim kolima dospele su na stratište. L'Arp koji je to sve pomno zapisivao, umro je 1794. godine, a njegov sin je u svojim memoarima ostavio svedočanstvo da mu je otac, nekoliko meseci pred smrt, postao fanatični vernik.
    Što se tiče samog Kazota, za sebe je takođe predvideo da će biti giljotiniran, kao i većina prisutnih. Njega su, pod optužbom da je neprijatelj revolucije, uhapsili 1792. godine, a ćerka Elizabet tražila je da i ona bude zatvorena sa njim da bi mogla negovati ostarelog oca. Tako je zabeležila i poslednje predskazanje koje je izrekao. Kada je oslobođen iz zatvora nije se tome preterano boradovao. Rekao je da vidi žandara koji će doći po njega i odvesti ga u gradsku prefekturu, a nalog za hapšenje će potpisati prefekt Petion. Pošto je tada na toj funkciji bio neko drugi, prijatelji su mislili da je stari pesnik ipak pogrešio i da se to neće dogoditi. Ipak, samo mesec dana kasnije, 11. septembra, stigao je žandar sa nalogom novog prefekta Petiona! Odveden je prvo u prefekturu, zatim u zatvor, a odatle pred revolucionarni sud. kazna je bila izvršena 25. septembra, na giljotini, spravi koja nije ni postojala kada je 1788. godine Žak Kazot o njoj govorio. Kada su revolucionari došli na vlast, naložili su doktoru Giljotenu, po kojem je dobila ime, da konstruiše navodno 'bezbolno' sredstvo za egzekuciju. Ubrzo potom giljotina je počela masovno da se upotrebljava.


    Interesantno je i verovatno nije slučajno da je Kazot bio mason i pripadao je istoj masonskoj loži kao i grof Luj Harmon i čuveni alhemičar i okultista grof Kaljostro. Jednom priliko, zapisao je Hamon u knjizi 'Misterije velikih okultista', 1785. godine, pre početka jednog masonskog sastanka dok su se članovi lože još okupljali, Kaljostro je predskazao događaje za narednih nekoliko godina:
- Luj XVI će biti poslednji kralj na tronu svojih predaka. Umreće pod giljotinom u 39. godini. Ista će sudbina zadesiti i Marija Antoanetu - rekao je tada.

    Kao i prorokovanje pesnika Kazota tri godine kasnije u Akademiji, grofova kazivanja izazvala su neskrivenu pažnju. Sledeća vizija odnosila se na smrt princeze De Lambal, intimne prijateljice Marije Antoanete, koju će, rekao je Kaljostro, iseći noževima četvorica razbojnika na uglu ulice Ru d'Bal. Zatim je naglasio da će moć francuskog prestola povratiti jedan Korzikanac. Upravo Kazot ga je upitao kako će se zvati, a Kaljostro je odmah odgovorio:
- Bonaparta! Izabraće ga narod, imaće veliku moć, osvojiće silne zemlje, ali će i on umreti kao zatvorenik na pustom ostrvu!
    Kada je nešto kasnije, grof Kaljostro bio uhapšen u aferi sa kraljičinom ogrlicom, markizu De Loniju, guverneru Bastilje, otkrio je da će 14. jula 1789. narod razoriti Bastilju i da će na mestu gde ona stoji rasti trava. De Loni je to zabeležio u svom dnevniku. Što se tiče princeze De Lambal, dogodilo se upravo tako da joj glave nisu došli revolucionari, već razbojnici koji su je 1792. godine napali i iskasapili upravo na mestu koje je Kaljostro spomenuo.
    Bez obzira koliko je sve tačno zabeleženo u različitim dnevnicima, ponekad je teško poverovati da bar neke beleške nisu nastale naknadno, mada su pariski masoni, nema sumnje, o predstojećoj revoluciji znali mnogo toga i bez prorokovanja. Bastilja nije razorena prorečenog datuma, niti ju je razorio narod. Iako nazivana tamnicom naroda, Bastilja je u stvari bila, za ono doba, otmeni zatvor za pripadnike višeg staleža, koji su mogli da plate smeštaj, hranu i poslugu, i na dan njenog navodnog rušenja, u njoj je bilo ukupno sedam zatvorenika, a jedan od njih je bio i čuveni markiz De Sad. Zauzela ju je grupa zaverenika, na prevaru ubivši zapovednika straže pošto je vojska toga dana bila negde izvan Pariza. Što se tiče rušenja Bastilje, ono je usledio tek kasnije, i organizovao ga je građevinski preduzimač po imenu Paloa, koji se prodajom kamenja strahovito obogatio. A 14. jul je, što su danas potpuno zaboravili i sami Francuzi, proglašen za nacionalni praznik tek posle ugušenja Pariske komune 1871. godine na prdlog jednog političara i poslanika Bendžamina Raspaja i to u znak sećanja na isti datum godinu dana ranije kada je maršal La Fajet pročitao zakletvu vernosti kralju i monarhiji.    Izvor: Treće Oko