Veštice i Životinje

   Upoznajte se sa svim teškoćama koje veštice imaju pri treniranju životinja i kako se psihička energija trenera projektuje na ta divna stvorenja. U legendama o vešticama se, gotovo po pravilu, kao njihovi pratioci javljaju crne mačke, gavranovi i neke druge životinje koje uz pomoć svojih natprirodnih sposobnosti služe svojim gospodarima.

    Činjenica je da su veštice u prošlosti, a i danas, stvarno posedovale ovakve životinje. Lovci na veštice su verovali da su takve životinje bile poklon koji su veštice dobile lično od nečastivog, ali to nije bilo ni blizu istini. Činjenica je da su te životinje svoje magijske sposobnosti dugovale dugotrajnom magijskom treningu kojem su ih veštice podvrgavale, a ne nečastivom.
    Današnje veštice se trude da za ovakvu obuku izaberu što mlađu životinju. Podrazumeva se da to mora biti lični veštičin ljubimac, a ne životinja koja pripada nekome drugome. Po opštem mišljenju mačke su najpogodnije životinje za one veštice koje nemaju dovoljno iskustva u ovome poslu.
   Prvi nivo magijskog treninga životinja u skladu sa veštičijim običajima traje godinu i jedan dan. U toku toga perioda veštice se trude da što više vremena provedu zajedno sa svojim ljubimcem, kao i da što više nauče o njegovim navikama, karakteru i načinu na koji reaguje u različitim situacijama. Ovaj period služi da se uspostavi što prisniji odnos između veštice i životinje. Veštice to postižu na različite načine. Neki od njih su i plesanje zajedno sa životinjom pod svetlošću mesečevih zraka, spavanje u istoj postelji, zajedničko obedovanje i slično. Neke veštice čak nekoliko vlasi svoje kose upletu oko ogrlice životinje koju obučavaju, a pramen životinjskog krzna stave u svoju magijsku torbu.
    Sledeći nivo obuke koji takođe traje godinu i jedan dan podrazumeva uspostavljanje mentalnog raporta i telepatskog kontakta između životinje i veštice. Da bi to postigle veštice koriste veoma jednostavne tehnike. Jedna od njih sastoji se u tome da sednu preko puta obučavane životinje, maksimalno se koncentrišu na nju i mentalno joj upute poruku da treba da im priđe. To rade prvo sa, a potom i bez gledanja životinje u oči. Kada slanjem mentalne poruke postignu željene rezultate, veštice prelaze na viši oblik ove tehnike koji se izvodi slanjem emotivnih poruka.To se radi tako što se oblikuje velika 'grudva' ljubavne energije i pošalje ka životinji. Pri tome se gleda kakvu će to reakciju izazvati.
    Nasuprot ove tehnike nalazi se ona kojom se životinja plaši ili joj se sugeriše da ode. Mnoge veštice tvrde da su razradom ovih tehnika i njihovim potpunim ovladavanjem ne samo uspešno trenirale svoje kućne ljubimce, već i da su razvile moć kontrole divljih zveri, što je veština koja se tradicionalno pripisuje vešticama.
    Narodna tehnika koju koriste veštice u procesu magijskog treninga životinja jeste tehnika kojom se ka životinji usmerava psihička energija. Veštice, pošto aktiviraju dovoljnu količinu takve energije, vrše njen prenos u smeru životinje. To čine tako što šakama iznad životinje čine pokrete slične onima koje bi činile kada bi ih milovale. Dok to rade, veštice se trude da opaze koliki je stepen energije potrebno uputiti ka životinji da bi ona postala aktivnija. Tokom magijskog rada veštice ovu informaciju mogu veoma dobro da iskoriste jer, po njihovim rečima, po ponašanju dobro istrenirane životinje mogu da ocene u kojoj meri je unutar magijskog kruga aktivirana i koncentrisana psihička energija.
    Tehnici projektovanja psihičke energije ka životinji suprotstavljena je tehnika smirivanja i opuštanja životinje. Veštice to izvode tako što životinju prvo pokušavaju da smire korišćenjem isključivo fizičkog kontakta, dakle milovanjem i masažom, a potom korišćenjem telepatskih tehnika bez upotrebe fizičkog dodira. Potom kombinuju fizičke metode sa telepatskim, sve vreme prateći kako životinja reaguje. Da bi svoje ljubimce magijski obučile veštice ih testiraju i kako reaguju na različita raspoloženja svoje gospodarice. To čine tako što mentalno projektuju energiju stanja poput besa, radosti, melanholije, napetosti i slično. Rezultate vežbi brižljivo evidentiraju.

    Vešticama je takođe interesantna reakcija koju njihovi ljubimci ispolje u susretu sa drugim životinjama. Pri tome se teži da se uoči da li postoji razlika između situacije u kojoj se suoče, sa jedne strane trenirana, a sa druge strane netrenirana životinja i slučaja kada se zajedno nađu dve ili više veštičje treniranih životinja. Od naročitog značaja je zapaziti da lu u ovom drugom slučaju životinje sem uobičajenih načina komunikacije pokazuju znake korišćenja telepatije ili možda nekog drugog paranolmalnog načina obraćanja.


    Dalja veštičja obuka životinja podrazumeva još suptilnija testiranja njihove vančulne percepcije. Za tako nešto veštice koriste veštački stvorene elementale. Elementali su živi energetski entiteti koje veštice same kreiraju.
    Može se reći da ovladavanje radom sa elementalima spada pod sam početak obuke svake veštice, tako da suočavanje životinje koja se obučava sa elementalom ne bi za njih trebalo da predstavlja neki problem. Veštice tvrde da se ovom tehnikom postižu veoma značajni i interesantni rezultati. Dobar učinak se ostvaruje i tako što se veštica astralno projektuje izvan tela i u različim formama predstavi životinju.
    Konačno, veštice u magijskoj obuci životinja koriste tehniku kojom svoju svest prenose u telo životinje koju treniraju. To je prilično delikatan postupak tokom kojeg veštica, kao bića na višem evolutivnom stepenu razvoja, zaposedaju biće na znatno nižem evolutivnom nivou - treniranu životinju. Veštice kažu da je ova tehnika veoma važna, jer im otvara sasvim nove mogućnosti za rad sa ovako magijski pripremljenim životinjama. Puno zbrke je izazivala činjenica da su u literaturi o vešticama ovako obučene životinje nazivane familijarima, baš kao i posebna vrsta uslužnih duhova sa kojima veštice takođe rade. No, činjenica je da i jedni i drugi dele isto ime. Zbrku je povećavala i činjenica da su veštice u prošlosti, baš kao i danas, takve uslužne duhove često projektovale unutar svojih obučenih ljubimaca ne bi li ovi tako za njih lakše obavili neke poslove.

    Jasno je stoga da tehnika tokom koje veštice svoju svest prenose u telo životinja ima za cilj da ove pripremi da budu pogodni nosioci veštičijih duhova pomagača. Veštice ističu da oni koji misle da je takav tretman po životinje nepravedan i okrutan čine veliku grešku. Životinja tokom obuke uopšte ne trpi, već je, naprotiv, ta tehnika po nju, u karmičkom i evolutivnom smislu, od neprocenjivog značaja.
    Ovim se završava obuka životinja na mentalnom nivou. Ono što veštici još preostaje da uradi je da ritualno posveti životinju. Mnoge od njih pri tome svojim ljubimcima daju nova imena koja imaju magijsko značenje. Takva imena veštice ponekad same smisle, ali se isto tako dešava i da im bude saopštena na neki metafizički način.


    Mnoge veštice se ne ograničavaju samo na jednog magijskog ljubimca već ih imaju više. Naravno, uprkos predrasudama to ne moraju obavezno da budu crne mačke ili gavrani. Prava je istina da srednjevekovne veštice uopšte nisu držale crne mačke, već prugaste, koje su poticale od pripitomljenih divljih mačaka. Na pitanje zašto su baš mačke omiljene životinje veštica nije teško dati odgovor. Ako se pogleda u prošlost može se videti da je mačka bila sveta životinja još u starom Egiptu, gde je predstavljala boginju Bast.
    Povezanost boginje i mačke se kao motiv sreće i u mnogim drugim kulturama i stoga se ne treba čuditi činjenici što je mačka omiljena životinja veštica. Veštice, pored toga, mačku smatraju mističnim stvorenjem koje im može pomoći da razotkriju tajne njihovih vlastitih unutrašnjih dubina, povezuju je sa noći i tvrde da im ona pomaže da dođu u dodir sa njihovom tamnom stranom bića koju većina ljudi uporno i panično pokušava da izbegne umesto da je prihvati i integriše. Mačke tako u metaforičkom smislu vode veštice kroz tminu njihovih duša rasterujući strah od onih delova ljudske psihe od kojih se jako puno može naučiti ako se ne odbace i iza kojih, po veštičojem učenju, leži svetlo istinske samospoznaje.

    Sa gavranima je stvar nešto drugačija. Keltska mitologija je puna priča o ovim pticama, a najveći broj današnjih veštica inspiraciju i duhovno ispunjenje nalazi baš u keltskom panteonu. Tako je ostalo zabeleženo da je bodinja Morrigan mogla da se pretvori u gavrana, nakon čega bi kružila iznad bojnih polja. Cailleach, zastrašujuća starica, takođe se pojavljivala u obliku gavrana. Keltski bog Bran je isto tako bio povezan sa gavranom. Gavrani se sreću i u motivu divljeg lova, gde lete ispred Velikog rogatog lovca. Ova ptica se, dakako, sreće i u drugim mitologijama širom sveta. U tevtonskoj tradiciji dva gavrana, zvana Hugin i Munin, prate boga Odina. Grci su gavrana smatrali proročkom pticom, posvećenom bogu Apolonu. Takođe su verovali da je gavran nekada bio potpuno bela ptica, ali da ga je Apolon prokleo da bude večno crn kada mu je doneo vest o neverstvu negovog ljubavnika Koronisa.
    Arapi gavrana zovu Abu Aajir - otac predskazanja. Za Tibetance je gavran glasnik najvišeg bića. U hrišćanskoj tradiciji, međutim, gavran zauzima mnogo manje cenjeno mesto. On je, po legendi, bio jedna od ptica koja je poletela iz Nojeve barke u potrazi za zemljom, ali je zbog toga što se nije vratio da donese vest o kopnu koje je pronašao proklet da bude crn i da jede crkotine.
    Veštice smatraju da ih gavran vodi ka neponovljivoj avanturi prepunoj neočekivanog i opasnog. One kažu da magija, često podrazumeva, i cilju sticanja duhovnih znanja, preuzimanje velikih rizika i izlaganje mogućoj propasti, a da je baš gavrana taj koji ih vodi duž toga puta. Gavrana za svog magijskog životinjskog pomagača biraju pogotovo veštice posvećene boginji Morrigan pošto je gavran, kako je to već rečeno, simbol njenog aspekta ratnice, proročice, čarobnice i isceliteljke. Veštice, sem toga, koriste gavrana kao duhovnog vodiča, ali i kao pomagača u ritualima zaštite, divinacije, isceljenja i aktiviranja psihičke energije.


   Izbor životinje koja će veštici služiti kao magijski pomagač zavisi od mnogo faktora. Često se događa da postoji karmička veza između veštice i životinje. Tako se, na primer, veštici Ellyenne iz Amerike njena magijska mačka Mu vratila u vidu mačke Greyfir. Veštice kažu da je u slučajevima ponovnog inkarniranja životinja kod starih vlasnika, životinja u nekoj od prethodnih inkarnacija najverovatnije oslobođena od pripadajuće grupne duše. Sa takvim životinjama je mnogo lakše raditi. Kaže se još da je njihova aura veća i drugačije boje nego što je to uobičajeno.
    Značajan činilac u izboru životinje koja će veštici biti drug i saradnik u magijskom radu ima božanstvo sa kojim veštica radi. Za Kelte su svete životinje bili jelen, koji je bio posvećen bogu Kernunasu, i konj, koji je posvećen boginji Eponi. Velška boginja Rhianon je takođe bila povezana sa konjem. U Grčkoj je bog Pan, koji je predstavljen kao pola čovek pola jarac, bio direktno povezan sa kozama. Grčka boginja Artemida je kao boginja prirode i Meseca bila nazivana još i gospodaricom divljih zveri. Njoj su bile posvećene sve životinje, a naročito medved, pas i morka.
   U Egiptu su takođe slavili mnoge životinje. Nut, egipatska boginja neba, je u obliku krave svako jutro rađala boga Ra. Ovakvi primeri mogu se ređati u nedogled. U principu, veštice veruju da ih njihovi životinjski ljubimci, sem toga što im pomažu u magijskom radu, povezuju i sa božanstvima kojima su posvećeni.