Veštica u Prethodnom Životu

    Pitagora, Platon, Aristotel, Virgilije i Ovidije verovali su u učenje o preseljenju duše, a to su uverenje delili i Đordano Bruno, Gete, Napoleon, Balzak, Tolstoj i drugi... Ali, svako od nas pouzdano je doživeo uznemirujući osećaj da je već video određenu okolinu, da je već proživeo neku situaciju, da je već upoznao osobu koju mu upravo predstavljaju.

O čemu se ovde radi? O jednostavnim utiscima, kratkotrajnim osećanjima ili o sećanjima iz prošlog života, zatrpanima u nama i nesposobnima da izbiju na površinu odsim u nejasnim intuicijama? Ima ljudi koji su sačuvali jasna sećanja na već proživljeni život, koji osećaju njihovu težinu u sadašnjem životu i koji upornim i tvrdoglavim nastojanjem uspevaju prizvati prošla iskustva da bi napokon mogli shvatiti smisao prethodnog života. Ovde je reč o ispovesti Fauste Leoni, novinarke i autorke knjige 'Karma-autentična istorija jedne reinkarnacije'. Njena ispovest je uzbudljiva hronika magijskog iskustva na granici verovatnog.
    Moj muž Gibi bio je petnaest godina stariji od mene. Venčali smo se kada mu je bio ponuđen posao u Brazilu. Pošla sam sa njim. Tek posle sam saznala da ni taj brak, ni to putovanje nisam istinski izabrala, nego su oni bili odraz moje drevne prošlosti.
    Među nama je vladalo poverenje, poštovanje, neizmerna privlačnost, provodili smo čitave dane razgovarajući, smejući se i pričajući. Već me i njegova prisutnost razvedravala, pružala mi ravnotežu koja mi je oduvek nedostajala, stvarala utisak da sam neprestano zaštićena, shvaćena i voljena šta god da se dogodilo i šta god da sam učinila.
    On me je potpuno prihvatao kao ličnost, bio je to više odnos oca i kćeri nego dvoje zaljubljenih. Na neki način ne bi mi bilo čudno da sam ga zvala tetkom, ocem ili majkom. Kad mi je rekao za Brazil, što je značilo i brak, shvatila sam da naš susret nije bio slučajan, da je moj čudan osećaj kako je on moja sudbina iako možda ne i moj čovek, bio tačan i neizbežan, te sam ga, dakle, morala slediti. Kada sam prihvatila njegovu bračnu ponudu, nisam bila ni oduševljena ni srećna. Bilo je to poput reči koja se izgovara sama od sebe. Znala sam da moram otiči na putovanje. Odlazila sam u zemlju u kojoj nikoga nisam poznavala, daleko od svojih, ali nisam se plašila, nisam se pitala kako ću, samo sam osećala silovitu i neobjašnjivu privlačnost tog putovanja, tog dalekog mesta koje mi je osim pustolovinom, odisalo i jezom nekih tajanstvenih povrataka.
    Moj odnos sa Gibijem zadržao je čudno obeležje, među nama je vladalo poštovanje, sklonost, poverenje, ali nije bilo ni malo zanosa, čak je i intimnost bila teška. Uprkos tome, uz Gibija sam se osećala sigurnom, kao da sam na pravom mestu. Dolazak u Brazil bio je propraćen teskobom koja me obuzela već na aerodromu. Kao da sam došla u zemlju u kojoj su mi svi neskloni, gotovo neprijatelji. Bojala sam se, ni sama ne znam čega. Uveće sam pre spavanja zavirivala pod krevet, u ormar, a to nisam radila ni u detinjstvu. Vazduh je u Sao Paolu bio nabijen nečim što nisam uspela odrediti, ali mučilo me.
    Prvih dana smo živeli u hotelu i po čitav dan sam bila sama. Gotovo se nisam ni micala iz sobe i spavala sam što više da bi mi brže prošli sati dok mi je muž bio na poslu. Nisam mogla naći stan valjda zato što ga nisam ni tražila. A onda, jednoga jutra dok sam s Gibijem išla centrom grada, zapazila sam neku prijatnu kuću sa velikim prozorima punim cveća. Raspitivali smo se, aliu nije bilo slobodnih stanova. Bila sam razočarana, jer sam jasno osećala da ću stanovati beš tu. Te iste večeri bili smo pozvani na večeru kod Gibijevog izdavača i tamo sam upoznala jedan bračni par. On je odmah na mene ostavio čudan utisak, kao da sam ga već upoznala. Taj čovek, zvao se Andrea, nije mi se sviđao, bio je sasvim običan i predvidiv. Ipak, privlačio me, a nisam razumela zašto. Osećala sam kao da sam ga već upoznala i da mi je ostalo nejasno sećanje na nešto što smo proživeli zajedno. Rekla sam mu da tražimo kuću i pokazalo se da zna stan koji će uskoro biti slobodan - upravo u kući koju smo videli tog jutra.

    Uselili smo se u stan koji je bio veseo i prijatan i činilo mi se da se malo pomalo oslobađam osećaja teskobe koji me je mučio. Ipak, dogodilo se mnogo toga što mi nije dozvolilo da se tog osećaja potpuno oslobodim. Pre svega, tu je bio Andrea. Viđala sam ga povremeno, posetio me je nekoliko puta i činilo mi se tada da i on prema meni oseća i privlačnost i strah. Bio je zbunjen, izgledalo je da me proučava, a nije mi se udvarao. Kad bi odlazio, osećala sam olakšanje, a ujedno i grižu savesti zbog neopravdane odbojnosti prema njemu. Posle nekog vremena sam zatrudnela, ali izgubila sam dete. Stvari su se zakomplikovalae, saznala sam da više neću oći imati dece. To me bacilo ustanje krajnje utučenosti i kao i uvek kada sam umorna i bolesna, izoštrile su se moje sposobnosti, naročito proročki snovi koji su se svagda obistinjavali.
    Opet sam susrela Andrea i opet doživela isti osećaj teskobe, neobjašnjive želje da zaplačem. Zatim se Andrea ubio. Bacio se kroz prozor, a ja sam, još ne znajući za to, istog trenutka počela osećati u sebi prisustvo nečeg što mi ispija život. Otad više nisam imala mira. Kao da se neko doslovce nastanio u meni, pa mi oduzima dah, ispija energiju. Na kraju me je savladao, više nisam imala snage da se držim na nogama i onesvestila sam se na ulici.
    Mesecima sam ostala u bolnici, a lekari nisu znali šta mi je. Bila sam utonula u beskrajnu noć, u neku vrstu teskobne besvesti i u toj besvesti stezala sa Gibijevu ruku i zvala ga Makuisapa - to žensko ime sam tada izgovarala prvi put. Kad mi je to Gibi rekao, zapazila sam nešto čudno. Nikad nisam bila čula to ime, no ono mi je bilo bliže nego Gibi. I satima sam ga ponavljala u sebi, dok sam sve više osećala da se gasim u bolničkom krevetu. Otpustili su me iz bolnice, a u kući sam nastavila živeti u tom stanju nalik na moru. Činilo mi se da proživljavam svoju smrt, da nemam više snage održavati se u životu, da više nema nade. Jednoga dana prijateljica mi je dovela neku vidovnjakinju, koja je potvrdila da mi je vrlo loše, ali da je beskorisno obraćati se lekarima jer oni ne mogu izlečiti moju bolest. Rekla mi je da ću uskoro otići na daleko putovanje i da u zemlji u kojoj se nađem moram potražiti duhovnosredište, jedno mesto gde bih mogla naći pomoć. I dok mi je davala savete, videla sam ili zamislila nešto: Rim - Porta Pinciana.

    Žena Gibijevog izdavača, Italijanka, trebala je da se vrati u Rim i predložila je mom mužu da pođem sa njom. Postojala je nada da ću možda kod kuće, među svojima, ponovo naći snagu i hrabrost koju sam izgubila. Krenula sam u Rim. U avionu sam zaspala. Odjednom avion je počeo da propada i ja sam se probudila sa srcem u grlu i imanom na usnama: Makuisapa! Vraćala sam se u Rim nalik na senku devojke koja je otišla- Čudno bračno iskustvo, jednino izgubljeno dete, fizička i psihička poremećenost zbog samoubistva koje me se, u suštini, i nije trebalo ticati, a posebno onaj osećaj doslovnog umiranja, nedeljama i mesecima, kao da me nešto ili neko gudši.


    U Rimu, u krugu porodice, malo pomalo sam se opustila, ali nisam više bila ista. Sve je bilo odviše jako i odviše veliko za mene, bojala sam se života, osećala sam se da ne bih mogla podneti novi bol i nove osećaje. Jednog dana, bila sam tad već mesecima u Rimu i živela u onom stanju ravnodušnosti, školska drugarica me pozvala na ručak. Tada mi je neka njena rođaka videvši u kakvom sam stanju, predložila da me odvede Fideliji. Rekla mi je da je ona osobita žena i jednina koja može da mi da odgovore i da mi pomogne. Pristala sam.
    Čim sam izašla iz automobila pred Fidelijinom kućom, prepoznala sam predeo Rima koji sam videla u Brazilu dok mi je vidovnjakinja govorila, bila je to Porta Pinciana!
    Fidelija je zaista bila izuzetna žena, supruga bogatog industrijalca, bavila se od jutra do mraka tajanstvenim sklopom tuđih života nastojeći uhvatiti i rešiti njihovu skrivenu traumu, posedicu davnih iskustava. Bila je lepa i elegantna, bez određenog doba - lice izvan vremena. Posedovala je neobičnu sposobnost, znala je stvari koje drugi ne znaju, videla je ono što ostali ne vide. Ispričala mi je sve o meni, ono što jesam i ono što sam bila - i tako su se razmrsili svi čvorovi.
    Čim me videla, Fidelija mi je iako ništa nije znala o meni, rekla da sam medij. To sam, premda nejasno, već znala - odviše intuicije, proročkih snova i predosećaja pokazalo se tačnim da bib sebi mogla dopustiti da ih zanemarim. No Fidelija je nastavila: 'Vi ste medij, a gore od toga je to što ste to bili u svojoj pređašnjoj inkarnaciji, i to u još negativnijem smislu'. Tada ste bili svesni toga i pretvorili ste to u svoju profesiju. Živeli ste u Južnoj Americi...'
    Malo pomalo, u nizu susreta, izišlo je na svetlo sve što sam bila - mladi medij, indijanska veštica koja se služila svojim sposobnostima da čini zabranjene stvari. Održavala sam veze između živih i mrtvih, naročito sa umrlom decom. Zbog toga su me se ljudi bojali, izbegavali me i dolazili mi samo tajno, kad bi im ustrebali moji magijski obredi. Danju su se pravili da me ne poznaju, jer mrtve valja ostaviti na miru, a ono što sam ja činila bilo je protivzakonito. Jedina osoba koja me je zaista volela bila je stara Indijanka koja je odano živela uz mene, a zvala se Mekuisapa! A imala sam i ljubavnika, mladog pastira koji se nije obazirao na predrasude drugih, nego je samo nastojao zaštititi svoju ljubav od ostalih. Fidelija mi je zatim otkrila da se duša one verne starice reinkarnirala u Gibija, mog muža, a duša zaljubljenog pastira u Andrea. Sve se slagalo, sve je napokon nalazilo objašnjenje. Doznala sam i to da je moj predthodni život završio tragično. Živu su me zazidali i to je bacilo u očaj staricu i pastira.

    Fidelija mi je pružila dokaze. Opisala mi je, na primer, neke navike stare Indijanke koje su se sačuvale u Gibiju: način na koji spava i neke pokrete. Rekla mi je stvari o mojoj porodici, naročito o ocu, koje nisam znala, a oni su mi ih kasnije potvrdili. No, najviše sam u sebi osećala da je sve istina, dda se tako objašnjava moj odnos s Gibijem, više kćerinski nego ljubavni, nemogućnost da imam decu, moja čudna sudbina, susret sa Andreom i osećanja koja sam doživela - to što sam u Brazilu bila zatvorena u kući izbegavajući ljude odgovaralo je atmosferi iz doba kada sam bila veštica, kao i osećaj teskobe kojim me je odmah ispunila Jućna Amerika. Doduše, rekla mi je Fidelija, svoj prethodni život živela sam u Peruu, a ne u Brazilu, no kontinent je isti, ambijent i atmosfera takođe. Andrea se, objasnila mi je, ubio jer je bio obuzet onim nejasnim osećanjem bola i teskobe koji smo oboje osećali jedno prema drugom. A kad je umro, shvatio je ko je zapravo bio on, a ko ja i čemu sve to, pa se grčevito uhvatio za mene svom snagom svog očajanja nastojeći da i mene odvuče u svoju dimenziju ili da ostane sa mnom trošeći moju energiju samo da bismo bili zajedno. Jer, objasnila mi je Fidelija, mrtvi ne počivaju u miru, naročito ako nisu na najvišem evolutivnom nivou - naprotiv, njih snažno privlači zemlja, žele ponovo proživeti neka osećanja i čine to crpeći energiju drugih - kao što je Andrea činio sa mnom.
    Fiedelija mi je govorila o karmi, zakonu uzroka i posledice, koji upravlja različitim iskustvima duhovnog bića na Zemlji. Po tom zakonu, svaki život je neizbežna posledica prethodnog, shvaćen ne kao kazna, nego kao sredstvo da bi se shvatili i rešili neraščišćeni računi. Tako smo se nas troje morali sresti da bismo zaključili ciklus prevremeno prekinut mojom preranom i nasilnom smrću. Fidelija me primila u svoju ezoteričnu grupu, naučila me šta treba učiniti da ne bi svojom energijom hranila nekog pokojnika.
    Poverila sam se ocu i upravo me on podsetio na nešto čudno, na skice koje je Gibi, ni sam ne znajući zašto, nacrtao pre našeg venčanja. Jednom je hteo da nacrta moj portret, no umesto mog lica ispalo je lice neke Indijanke. Našli smo te crteže na koje tad nisam obraćala pažnju - arhaično lice, ravna crna kosa, drevne ruševine, polje s krstovima, groblje jednako onom na kojem je indijanska veštica obavljala svoje zazivanje i koje mi je opisala Fidelija. Na drugom crtežu bila je mlada Indijanka u trošnoj i siromašnoj crkvi dok moli pred slikom s raspećem i tri male životinje oko nje. To je bila crkva u koju je s vremena na vreme krišom dolazila veštica i molila se. No, kako to da je Gibi naslikao sve to pre, dok još nismo bili u Južnoj Americi i kad još nije ni znao da ćemo otići onamo? Moj otac je razmišljao o nekim problemima i usudio se pretpostaviti: 'To je nesvesno. Ako reinkarnacija doista postoji, moguće je da mi nemamo o tome tačna sećanja, nego neodređene osete'. Kada se Gibi vratio iz Brazila sve sam mu ispričala. Zainteresovao se i, dakako, nije ostao ravnodušan na pomisao da je bio stara Indijanka zvana jednostavno Makuisapa.
    Gomila podudarnosti navela ga je na ozbiljno razmišljanje i napokon smo odlučili da odemo u Peru i da potražimo dokaze: crkvu, pejzaž sa razvalinama i groblje. Znali smo čak i kuda treba otići - u selo na brdu okrućeno rekom. Kad mi je Fidelija to rekla, odjednom sam se setila da sam u detinjstvu godinama po školskim sveskama srtala takvo mesto...

    Ali kad sam već bila tamo, nisam imala snage da odem i proverim neke pojedinosti: grob, slike i tako dalje. Bilo me strah da neću moći podneti tu izvesnost, da će prevladati moja osećajna strana, da će me uništiti stvarnost. S druge strane, sve mi je bilo tako logično, bila je to jedina moguća istina. Stvorila sam zaključke i osetila ih u sebi.
    Smatrala sam da je ispravno ako ipak ostanem toliko ponizna i ostavim tračak sumnje. Posredi su ipak subjektivna uverenja. Okruženi smo tajnama, ne znamo šta je život, šta je smrt, ne znamo ništa. Kako možemo sa sigurnošću tvrditi neke stvari? Najviše što se može učiniti jeste ponizno reći: 'Ja sam proživeo to iskustvo'. Čini mi se da je to jedini smisao i taj mi se smisao čini logičnim, objašnjava mi zašto je moj odnos s Gibijem bio takav i doista, nakon toga nismo više uspeli živeti kao muž i žana, nego smo se razdvojili. Objašnjava mi zašto sam u životu bila tako ukleta, zašto nisam imala dece, zašto nisam uspela ostvariti bračni život, zašto sam prebolela mnoge bolesti. Dakle, na nivou življenja prava katastrofa, dok sam na ezoteričnom planu neprestano doživljavala iskustva, gotovo otkrića, kao da mi je ljudsko zabranjeno kako bih se umesto odnosom pojedinca bavila odnosom čoveka. Ono što sam doznala pomoglo mi je da prihvatim sve te teškoće, pomoglo mi je da razumem kako ih je moje prethodno postojanje učinilo potrebnim. S druge strane, život koji protiče sasvim glatko, bez potresa, ne vodi nas napretku, ne uči nas ničemu. Svi poznajemo mnogo ljudi biljaka. Od svih filozofija i religija čini mi se da jedino učenje o reinkarnaciji objašnjava neke nepravde, zašto se neko rađa lep, a neko ružan, neko srećan, a neko nesrećan, i tako dalje. Različiti životi su stepenice različitog iskustva koje treba proći i jedino to mi se čini pravedno i utešno.
    Raspolažem takvim podacima da bih se mogla zakleti u to. Slažem se sa Floberom, koji je tvrdio da samo imbecili žele izvesti zaključak pošto-poto. Ipak, verujem da je u svemiru sve u kretanju i u evoluciji, a Zemlja je jedna od prvih stepenica na kojoj su nam još potrebna čula i telo da bismo se izrazili. Ljudsko biće, iz početka sirovo i primitivno, kroz iskustva, a pogotovo kroz bol, profinjuje se i postaje deo opšteg sklada, postaje čista energija. To istočnjaci dobro znaju, a meni se to čini logičnim i vrlo utešnim.
    Moj muž i ja prihvatili smo tu spoznaju vedro, gotovo veselo. Bilo je teško samo dok smo proživljavali ta iskustva ne shvatajući ih. Ipak, bilo je utešno doznati da ništa nije slučajno, da sve što radimo, dobro ili loše, nalazi negde odjeka, ima posledice i vraća se ponomo - nama samima. U moru sumnji, kakav je bio moj život, verujem da je jedino pouzdano to da nema slučajnosti.
   Postoji skrivena, vrlo fina potka koja povezuje sve, i ako se posmatramo, ako se pažljivo proučavamo, ako analiziramo vlastiti život, možemo opaziti neke spone, možemo nazreti tu potku... Činjenica je da živimo na različitim nivoima svesti jer svako od nas dolazi iz vrlo različitih prošlih vremena, a to drugi ne znaju. Prošlost određuje sadašnjost ...