vrh
Meni



Ukazanje Doline Zaborava

   Ratne 1943, jedne noći dok se borio sa visokom temperaturom, dr Riči, tada mladi regrut američke vojske, iznenada se našao izvan tela: Ono što je tada video i doživeo velikaje opomena svim ljudima, naročito onim ratobornim i ogrezlim u mržnji... Postoji dimenzija svesti nama još nepoznata za života, sa svojim čudesnim tajnama nepojmljivim našem umu. Takođe, postoje i oni koji su još za života imali priliku da zavire u taj čudesni svet i da nam iz njega donesu mudre poruke. Na nama je da primenimo te poruke ljubavi i mira, jer su poslate za spas naše duše...



      O svom onostranom iskustvu dr Riči je napisao i knjigu 'Povratak iz sutra'. Ovde su delovi iz nje, koji, s jedne strane, upozoravaju na patnju i jadan položaj u nižim astralnim sferama, onih koji kao ljudi na Zemlji, svoj život traće na mržnju, neprijateljstva i nasilje nad svojom braćom. Ali, s druge strane, ti odlomci upućuju i pozivaju na život dostojan Božjih stvorenja, na ljubav i opraštanje, na međusobnu saradnju i razumevanje, na potrebu da jedni druge, dok smo u ovoj zemaljskoj duhovnoj školi, pomažemo, pazimo i čuvamo, poučavamo sa blagišću...

HRIST OD SVETLOSTI

    Po izlasku iz tela, Ričija susreće 'Čovek od svetlosti', koga on prepoznaje kao Isusa Hrista, i čija ga neizreciva ljubav svega obuzima. Hrist,  zatim, zajedno sa njim pregledava vrlo stvaran, trodimenzionalan 'film' njegovog proteklog života, stalno ga osvetljavajući Svojim Svetlom. Za sve to vreme, iz svih scena Ričijeve prošlosti izviru bitna pitanja: Šta si napravio sa svojim životom? i Jesi li voleo druge kao što ja volim tebe?
    Nižu se scene, događaji, i oni u kojima se nekada ogrešio o druge ili o sebe, i oseća kao da je na nekom sudu. Počinje da se pravda, navodi primere svoje plemenitosti ili svojih postignuća... Ali odjednom shvata: '... da sam to ustvari ja koji prosuđuje događaje iz svog proteklog života tako oštro. To ih ja vidim kao trivijalne, samousmerene i nevažne... Nijedna takva osuda nije došla do Sjaja koji je svetlio oko mene. On nije okrivljavao ni prebacivao. On me je jednostavno - voleo. Ispunjavao je svet Sobom, a ipak nekako kao da je slušao i mene lično...' Dakle, niko mu spolja nije sudio, ni Hrist (ni Bog Otac, ni Sveti Duh...). Izvan njega, a verovatno i iz njega samo se i dalje postavljalo pitanje  koje kao da je još visilo u blistavom vazduhu: 'Šta si napravio sa svojim životom da mi pokažeš?
    Već sam razumeo kako sam, u svojim prvim mahnitim naporima da dam odgovor koji ostavlja utisak, potpuno promašio. On nije pitao o postignućima i nagradama. Pitanje, kao i sve drugo što je dolazilo od Njega, bilo je u vezi sa ljubavlju. Koliko si voleo u svom životu? Jesi li voleo druge onako kao što ja volim tebe? Potpuno i bezuslovno. Čuvši takvo pitanje, video sam kako je bilo budalasto čak i pokušati naći odgovor u scenama mog života koje su se smenjivale tu pred nama i oko nas... Riči, odnosno njegov ego, međutim, i dalje pokušava da se opravda nekim izgovorom:
    'To nije fer! Šta sam napravio sa svojim životom? Naravno da nisam ništa napravio od svog života! Nisam imao vremena. I, kako se može suditi nekome ko još nije ni započeo da živi'. Misao koja je na to odgovorila, nije, međutim, imala ni trag osude i rekla je: Smrt može doći u bilo koje doba. Dobro, sigurno. Znao sam i da mnogi rano umiru, još kao deca ili bebe. Ali, nekako sam uvek pretpostavljao da mene čeka dug život...'
    Riči dotada nije shvatio ili prihvatio da je svaki sekund zemaljskog života dragocen i važan, i zahteva od nas da koliko god je moguće budemo duhovno budni. A to sa malom, nesvesnom decom, drugo je pitanje: u takvim slučajevima duša se otelovljuje na Zemlji da bi na primer još nešto malo preostalog karmičkog duga otplatila, da bi se mogla zatim dići u duhovnije sfere odakle možda neće više biti potrebe da se rađa u patničkom ljudskom svetu... Međutim Riči je već tada imao dvadeset godina, dakle, imao je mogućnost da, makar od 15-te svoje godine, spozna šta je dobro a šta zlo. I mogao je, ipak, barem slušajući ono što mu savest šapuće, ili iskusivši i sam neku nepravdu koju mu je bližnji naneo, da izabere da čini samo dobro, da pazi da ne ucveli nekoga. Mi zaboravljamo da smrt zaista može doći u bilo koje doba, jer mi ne znamo, to jest, zaboravili smo koliki zemaljski rok je izabrala naša duša kada je odlučila da se ljudski otelovi.
    Dakle, duhovni savet glasi: pokušajmo živeti svaki sekund kao da je poslednji, ili se barem češće setimo da nam odavde valja otići - a šta ćemo, koje duševno blago poneti sabom i trošiti ga u nekom, takozvanom onostranom svetu? Malo kasnije ćemo videti kakav jad i bedu iskušavaju posle zemaljske smrti oni koji su na Zemlji skupljali crno blago mržnje, neprijateljstva i nasilja... U vezi sa Hristovim pitanjem je li voleo svoju braću bezuslovno i potpuno, RIči se, opet, ogorčen izgovara i pravda:
    'Ali, zašto nisam znao da je takva ljubav moguća? Neko je trebalo da mi kaže. Baš fino vreme da se otkrije kakav je ustvari život - to je kao kad se dođe na poslednji ispit i otkrije da će vas testirati o predmetu koji nikad niste studirali! Ako je ljubav bila središte svega, zašto mi to niko nije rekao'? Usledio je Hristov blagi, neprekorni odgovor: 'Ja sam ti rekao'. Ali, kako? - još sam želeo da opravdam sebe: kako mi je On mogao reći a da ja nisam čuo?
    'Rekao sam ti životom kojim sam živeo. Rekao sam ti smrću kojom sam umro. A, ako zadržiš svoje oči na Meni, videćeš još više...'

SABLASNA RAVNICA RATA I MRŽNJE

    Hrist ga zatim vodi po gradovima SAD iKanade, gde na ulicama i po zgradama vidi mnoge apsurdne i potresne scene - kako senke bivših ljudi uzalud pokušavaju da učestvuju u ljudskom životu, ali očajnički mole za oproštaj zbog nekadašnjih uvreda, ali ih ljudi niti vide niti čuju. Riči se čudi zašto te senke, ta bića u astralnom telu kao što je i njegovo, ne vide to Svetlosno Prisustvo - Svetlosnog Isusa, a on, Riči, vidi Ga i čak 'razgovara' sa Njim. Čudi se takođe zašto Ga ne mogu bar osetiti ljudi kraj kojih prolaze ulicom. Jano mi je da Hrista žive ljudske oči ne mogu videti, ali kako bar ne osećaju Njegovu ljubav koja struji prema njima poput toplote od snažne vatre. Odgovor je bio jednostavan: ne mogu Ga ljudi videti ni osetiti Njegovu beskrajnu ljubav i Saosećanje zato što Ga ne osećaju u srcu, zato što je njihova pažnja - i ljudi i posmrtnih ljudskih senki - usmerena na prizemne stvari i na zadovoljenje svog ega. Zatim su krenuli dalje, i našli se na ivici jedne široke, ravne površine... No, sada potpuno prepustimo Ričiju da svedoči o ovom mestu jada i bede, o jednoj sferi gde utvare nekadašnjih ljudi kao uklete nastavljaju svoje bivše zemaljske ratove, netrpeljivosti i mržnje...
    'Iako smo očigledno još bili negde na površini zemlje, nisam mogao videti nijednog živog muškarca ili ženu. Ravnica je bila prenapučena, čak i zakrčena, hordama sablasnih bića bez tela. Nigde se nije mogla videti neka kruta, svetlo okružena soba. Svi ovi ljudi očigledno nisu bili stvarniji od mene. A to su bila najviše frustrirana, najbesnija, najbednija bića koja sam ikada video..
    'Gospode Isuse, gde smo mi!', uzviknuo sam. Najpre sam mislio da gledam neko veliko bojište: 'ljudi' su svuda bili uključeni u nešto što je izgledalo kao borba na smrt, savijanje, udarali su šakama, varali su. To nije mogao biti sadašnji rat jer nije bilo tenkova i pušaka, niti oružja bilo koje vrste. Kada sam pogledao izbliza, video sam samo gole ruke, stopala i zube. Tada sam primetio sa niko nije ni povređen. Nije bilo krvi, po tlu nije bilo tela, udarac koji je trebao eliminisati protivnika, ostavio bi ga tačno onakvim kakav je bio i ranije. Iako su izgledali kao da su doslovno jedan na drugome, bilo je kao da se svaki čovek boksuje sa vazduhom. Napokon sam shvatio da, naravno, kako nisu materijalni, ne mogu stvarno dodirnuti jedan drugog. Nisu mogli ubiti, iako su to jasno želeli, jer su njihove žrtve već bile mrtve, i tako su se zaletali jedan na drugog u ludilo nemoćnog besnila. Ako sam pre sumnjao da gledam pakao, sada sam bio u to siguran. Sve do ovog momenta, beda koju sam posmatrao o gradovima SAD i Kanade, sastojala se u vezanosti za fizički svet kojega više nismo deo. Sada sam video da postoje druge vrste vezanosti. Ovde nije bilo krutih objekata ni ljudi za koje bi se mogli vezivati. Ova stvorenja su izgleda zaključana u navike duha i čuvstva, u mržnju, pohotu i destruktivne načine mišljenja.
    Još strašnije od ujeda i udaraca koje su izmenjivali, bile su seksualne zloupotrebe koje su mnogi od njih izvodili s grozničavom pantomimom. Svuda oko nas su bezuspešno pokušavali perverzije o kojima nikada nisam ni sanjao. Nemoguće je reći da li su urlici frustracije, koji su dolazili do nas, bili stvarni zvukovi ili samo prenos očajnih misli. Zaista, u ovom netelesnom svetu, to izgleda nije bilo važno. Šta god je neko mislio, kako god prolazno i nehotično, odmah je bilo vidljivo svima oko njega, potpunije nego što bi to reči mogle izraziti i brže nego što bi to talasi zvuka mogli preneti. A misli, koje su najčešće saopštavali, bile su u vezi sa superiornijim znanjem ili sposobnostima ili pozadinom mislioca: 'Ja sam ti to rekao!', Ja sam uvek to znao!', 'Zar te nisam upozorio!'... Iznova i iznova se vrištalo u vazduh pun jeke. Sa osećanjem bolesne familijarnosti ovde sam prepoznao i svoje vlastito mišljenje. To sam bio ja, moj vlastiti ton glasa, onaj koji je uvek u pravu, koji dobija nagrade, koji ide u crkvu. Sa dvadeset godina ja nisam razvio nijednu stvarnu vezujuću fizičku naviku, ne poput bića koje sam prethodno video kako se muče da se približe onoj kafani u jednom američkom gradu. Ali u ovom štektanju zavisti i ranjene samovažnosti, čuo sam i predobro sam sebe.

BESKRAJNA SAMILOST

    Ali, ponovo nije došla nikava osuda od Prisustva pokraj mene, samo saosećanje za ta nesrećna stvorenja koja su slomila Njegovo srce. Jasno da nije bila Njegova volja da iko od njih bude na ovom mestu. Šta ih je ovde zadržavalo? Zašto nije svaki od njih samo ustao i otišao?  Nisam mogao videti razlog zašto osoba na koju je vrištao onaj tamo 'čovek' s iscerenim licem, jednostavno ne ode. Ili zašto ona mlada 'žena' ne ode hiljadu kilometara dalje od druge koja je tako besno tuče nestvarnim pesnicama? Nijedno od ovih bolesno srditih bića nije moglo zadržati svoje žrtve. Nije bilo nikakve ograde. Ništa ih očigledno nije sprečavalo da, jednostavno sami odu...
    Ako... ako se nije moglo biti 'sam' u ovom području bića bez fizičkog tela? Ne postoji privatni kutak u svemiru u kojem nema zidova. Nema mesta koje nije nastanjeno drugim bićima, bićima kojima je čovek čovek potpuno izložen sve vreme. Kako bi to izgledalo - pomislio sam u iznenadnoj  panici - zauvek živeti tamo gde moje najličnije misli nisu uopšte lične? Ne mogu se sakriti, ne mogu se pokriti, nema načina da se smatra da sma ja bilo šta drugo nego što stvarno jesam. Kako je to nepodnošljivo. Jedino ako, naravno, svako oko mene ima istu vrstu misli... Ako postoji neka vrsta utehe u tome da se nađu drugi, jednako odvratni kao što si i sam, čak i ako je sve što možemo učiniti bacanje otrova jedno na drugo. Možda je to objašnjenje za ovu strašnu ravnicu. Možda je svako stvorenje ovde tražilo društvo drugih, jednako ispunjenih ponosom i mržnjom, dok zajedno nisu stvorili ovu zajednicu prokletih.
    Verovatni nije Isus taj koji ih je napustio, već su oni ti koji su pobegli od Svetla koje im je pokazivalo njihovu tamu? Ili, jesu li oni zaista tako sami i prepušteni sebi kao što je na početku izgledalo? Postepeno sam postao svestan da je bilo još nešto drugo na toj ravnici povezanih oblika. Gotovo od početka sam to osećao, ali dugo vremena nisam to mogao odrediti.

NIKO NIJE NAPUŠTEN I ZAUVEK PROKLET

    Naime, preko čitave te nesrečne ravnice lebdela su bića koja su, izgleda, bila sačinjena od svetlosti. Sama njihova veličina i zaslepljujuća svetlost sprečili su me da odmah vidim. Sada, kad sam ih video, sada kada sam prilagodio svoje oči da ih obuhvatim mogao sam videti da su ova ogromna prisustva bila privezana za mala, jadna stvorenja na ravnici. Možda su čak i razgovarala sa njima.
    Jesu li ova svetla bića anđeli? Je li Svetlo pored mene takođe jedan anđeo? Ali, misao koja se utisnula tako nebitno u moj duh u onoj maloj bolničkoj sobi, kada sam po izlasku iz tela video ono biće od svetlosti - bila je: 'Ti si u prisustvu Sina Božjeg'. Može li biti da je svako do ovih ljudskih utvara, jadan i nevredna kao i ja, takođe u Njegovoj prisutnosti? U području gde prostor i vreme više ne slede nikakva meni poznata pravila, da li bi On mogao stajati sa svakim od njih kao što je sa mnom?
    Nisam znao. Sve što sam jasno video jest da nijedno od ovih posvađanih bića na ravnici - nije ostavljeno! Njih su pratili, posmatrali i pomagali im. A jednako primetna činjenica jeste da nijedan od njih to nije znao. Ako su im Isus i njegovi anđeli govorili, oni sigurno nisu čuli. Nije bilo prekida u struji srdžbe koja je dolazila iz njihovih vlastitih srca. Njihove oči su tražile samo neku obližnju osobu da je ponize. Izgledalo mi je nemoguće da ne budem svestan najvećih i najistaknutijih obeležja tog čitavog krajolika, a i ja sam do malo pre zurio u njih, a da me nisu videli.
    U stvari, sada, kad sam postao svestan ovih svetlih Prisutnosti, shvatio sam, zbunjen, da sam ih sve vreme posmatrao a da ih nisam nikad svesno zapazio. Izgleda da mi je Isus u svakom trenutku mogao pokazati samo onoliko koliko sam bio spreman videti. I živi gradovi i mesta koje smo pre toga posetili bili su puni anđela. Oni su bili prisutni na ulicama, u fabrikama, domovima, čak i u kafani, gde niko nije bio više svestan njihove prisustnosti od mene.
    Iznenada sam shvatio da postoji zajednički imenik za sve dosadašnje scene. To je bila nemogućnost da se vidi Isus. Da li je to bio fizički nagon, briga za nešto zemaljsko, zaokupljenost samim sobom - šta god je stalo na put Njegovog Svetla, stvorilo je odvajanje u koje smo smrću zakoračili'.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT