Tajno Oružje Ramzesa II i Drevne Indije

   Veoma malo ljudi zna da nasuprot glavng ulaza u Palatu Ujedinjenih naroda stoji ugrađen ugovor o večitom prijateljstvu, trajnom miru, teritorijalnoj neprikosnovenosti, nenapadanju i međusobno jpomoći koji je sklopljen 1286. godine pre nove ere između egipatskog faraona Ramzesa II i velikog hetitskog kralja Hatusilija III. 

    Ugovor je sklopljen posle kontroverzne bitke kod Kadeša na reci Orontes, gde su se kao protivnici sreli egipatski faraon Ramzes i hetitski suveren Muvatalis. Kraljevstvo Hati, država Hetita, bila je pored Egipta i Vavilona treća svetska velesila. Uništenjem tamponske države Hurita, poznatije pod imenom kraljevstvo Mitani, hetitska država postala je sused Egipćanima.
    Pohlepa hetitskog kralja Šupiluliume I izazvala je pogranične sukobe i obostrano takmičenje za pridobijanje vazalskih kneževa. Šupiluliuma je umro od kuge koju su u zemlju doneli egipatski ratni zarobljenici iz pograničnih sukoba, a i njegov naslednik Arnavuda takođe je veoma brzo umro isto od kuge. Sledeći faraon Marsuli II bio je veoma obrazovan ali nenasilan vladar, pa su njegovi vazali to smatrali kao slabost i jedan za drugim otkazivali mu poslušnost. Još u težoj situaciji se našao njegov naslednmik Muvatalis, koji je postao vladar gotovo istovremeno kada je u Egiptu seo na faraonski presto mladi i ambiciozni faraon Ramzes II, koji je čvrsto rešio da proširi granice svoga kraljevstva.
   

    Možda je egipatski sveštenik Pentauer pomalo pristrasno opisao bitku kod Kadša, gde su se sukobile dve tadašnje svetske velesile, ali je ipak opravdano pitanje - čime i kakvim oružjem je lično ratovao zlatokosi egipatski faraon Ramzes II?
    Sam Ramzesov rodoslov je pun praznina i zagonetki. O Ramzesu I, koji je osnovao XIX dinastiju, nije poznato gotovo ništa, osim da je kao iskusan vojskovođa nasledio Horemheba, poslednjeg faraona XVIII dinastije, koji je uro bez potomstva. Zvao se Paramesu i vladao je samo dve godine. Rodom je bio iz delte Nila, u kojem se iz saharskih predela slivao talas severnjačkih Garamanata, zlatokosog naroda koji je posle katastrofe koja je zadesila Okopolarni kontinent živeo u dijaspori i postepeno prelazio u Egipat.
    Egipatsku kulturu su inicirali i gradili pripadnici istog ogranka čovečanstva - drevni visokorazvijeni civilizatori iz Okopolarnog kontinenta kojima je počela, da bi se sa kasnijim potomcima severnjačkih Garamanata, što su bili Ramesidi, završilo čudo koje se zvalo Egipat. Ramzes, zlatokosi faraon, natprosečne visine za autohtone žitelje tog kraja (1.73m), nije bio Egipćanin, već Garamant.
    Njegovo vladarsko ime je bilo User-Maat-Ra-Setepen-Ra, u četvrtoj godini vladavine zakoračio je u maloazijski prostor i hetitski vladar Muvatalis bio je tako reći prinuđen da mobiliše sve svoje vazale i krene u odlučujuću bitku protiv egipatskog faraona. Svu silnu, gotovo nebrojenu vojsku, Muvatalis je plaćao i bio je siguran u pobedu, koja bi mu donela ono što je bilojednako važno za Egipat i hetite - prevlast u Siriji.
    Bitka kod Kadeša, mada je potanko analizirana od pruskog generala Karla fon Klauzevica u neprevaziđenom delu 'O ratu', pa sve do savremenih istraživača i stručnjaka - još nije razjašnjena i veoma je različito interpretirana. Movatalisova dobro naoružana, uvežbana i plaćena vojska, koja je u svom sastavu imala 2.500 bornih kola sa po tri ratnika na svakim kolima, već u samom početku spretnom vojsnom taktikom razbila je Ramzesovu elitnu diviziju 'RA', u kojoj su bili i njegovi sinovi, i prodrla je čak do njegovog glavnog štaba. Ramzes se bez vojske našao oči u oči sa hetitskom falangom.

    Jedva da je imao vremena da skoči u svoja borna kola, kojima je upravljao njegov mladi ađutant Mena, i da sam jurne pravo među Hetite. Ono što se posle odigralo na ratištu sporno je sve do našeg vremena i smatrano je kao Petauerova pristrasnost i Ramzesova taština, uklesana u zidove Abu Simbela - 'Njegovo veličanstvo upalo je u vojsku hetitskih neprijatelja i mnogih zemalja, koje su bile sa njim. Ramzes je smogao neviđenu moć kao Set i bio je u tim trenucima nalik na Sekmet. Tako je njegovo veličanstvo potuklo svu vojsku bednog otpadnika iz Hatija, zajedno sa svim velikim kneževima, njihovom braćom i vođama svih zemalja koji su došli sa njim, njihopvu pešadiju i njihopve vozače bornih kola, tao da su jedan za drugim padali na lice. Njegovo veličanstvo je ubijalo svakoga tamo gde je stao i tako su ratnici ležali mrtvi pred svojim konjima, dok je njegovo veličanstvo bilo samo i nikoga nije bilo uz njega'.
    Hetiti su bespomoćno stenjali: 'To stvarno nije čovek koji se obrušio na nas'. Kasnije se Ramzes žalio: 'Nijednog kneza nije bilo uz mene, nijednog vozača bornih kola, nijednog oficira moje pešadije, nijednog ratnika sa mačem. Svi su me ostavili, nijedan nije ostao da bi se borio uz mene'. Pošto se Ramzes obratio molitvom bogu Amunu i obećao mu velike darove, neki tumači te bitke smatraju da je Ramzes pobedio ni manje ni više nego - autosugestijom, zamišljajući da je uz njega sam bog mun. Ramzes posle molitve Amunu kaže: 'Ponovo mi se vratila hrabrost  moje srce kipti od radosti. Pred mojim neprijateljem sam kao Mont, sve što želim desiće se. Pred mojim neprijateljem sam kao Baal. Radostan posmatram kako leži 2.500 zaprega, koje su me sa svih strana okruživale, razbijene u komadiće ispred mojih konja. Nijedan neprijatelj nema više hrabrosti da se bori protiv mene. Njihova srca su se obeznanila, njihove ruke su klonule. Više ne mogu gađati lukom i više nemaju srca da se prihvate koplja. Napravio sam da su padali u vodu kao krokodili, prevrtali su se jedana preko drugog i pobijao sam ih kako sam hteo. Nijedan se više n ije podigao ni okrenuo, ko je pao, ostao je da leži zauvek'.

    Zar je Ramzesova pobeda bila stvarno rezultat autosugestije posle molitve bogu Amunu? Nemoguće je verovati da sva silna hetitska vojska i 2.500 bornih kola, svaka sa po tri ratnika, pusti da je uništi jedan čovek kao da su ovce, a ne prekaljeni vojnici. Zar se može zamisliti takav učinak sa ratnom spremom kao štio su luk i strela? Luk između jedne i druge strelice traži izvesno vreme da se ponovo prinese ramenu, nacilja i odapne - zar su sve to vreme Hetiti mirno stajali i čekali Ramzesove strelice? Mada je Ramzes predstavljen kako sa lukom i strelom proganja Hetite, to može biti samo simbolika iza koje se u Egiptu krije toliko toga što još nije otkriveno i pravilno protumačeno.
    Ako bi takav prikaz bitke bio samo faraonova taština i laž, zar je moguće zamisliti da bi jedan faron, koji je za svoju vojsku i svoj narod oličenje istine i pravde, tako bezočno lagao i svoju vojsku koja je bila sa njim i svoj narod? Zar se u tom slučaju ipak ne bi našao neki pisar koji bi, revoltiran tolikon neistinom, barem krišom negde nataknuo nešto o tome? Mada u Egiptu takvi 'prošvercovani' zapisi postoje, nijedan se ne odnosi na bitku kod Kadeša. Ramzes, međutim, pobuđuje grozu i među svojim ratnicima. Tako, jedni druge upozoravaju:'Pazite se, čuvajte se, sa njim je velika Sekmet! Sa njim je, kod njegovih konja, njezina ruka je uz njegovu. Ako mu se samo neko približi, udariće iz njega vatreni žar i sagoreće mu udove!'
    Šta god da je bio, Ramzes nije bio to što znamo o njemu iz izvora egiptologije. Nijedan smrtnik, pa ni Ramzes, ma koliko bio mlad i brzoplet, ne bi sam pojurio na čitavu neprijateljsku vojsku sa 2.500 bornih kola. Sa druge strane, Hetiti nisu bili kukavički narod. Njihovi ratnici su ispoljavali u bitkama neviđenu hrabrost i posve je neprihvatljiva misao da bi se uplašili jednog čoveka, ma koliko on bio hrabar i nepredvidiv.
    Ramzes je u toj bici upotrebljavao oružje koje je daleko nadmašilo uobičajenu ratnu spremu toga doba. To je bilo oružej - koje je moralo ostati tajna. Prema opisu bitke, bilo0 je to nešto što je stvarno psihički onesposobilo Hetite u tolikoj meri da je Ramzes bez svoje vojske mogao da ih preplaši. Da li je to oružje bilo na psihičkoj bazi, nešto kao 'mohanastra' iz indijskih epova?
    Takva hipoteza dobija svoju potvrdu u jednom za Hetite nemoguće poniznnom pismu koje Muvatalis upućuje Ramzesu nakon prvog okršaja!
    'Knez hetija njegovom veličanstvu Ramzesu! Ti si Set i Beal u jednom licu. Strah i groza pred tobom šire se zemljom Hetita kao požar. Sada ti ovde govori tvoj sluga koji ti veli da si utelovljeni sin boga Raa. Daje ti udruženu zemlju: Zemlja Kadi i zemlja Hati, stoje ti na raspolaganju. Zar misliš da bi bilo dobro da i dalje ubijaš svoje protivnike? Pogledaj, ubijao si juče, pobio si ih bez broja. zar hoćeš sada uništiti svoje vlasništvo? Ne uništavaj vlastitog imanja, o kralju svemogući, pobedniče u bici. Pokloni nam život da ti verno služimo!'

    Tu sad nastaje pitanje koje nema zadovoljavajućeg odgovora - zašto je Ramzes rešio da prekine ratni sukob? Sukob koji ni jednoj strani nije doneo koristi. Hetitska vojska bila je gotovo uništena i Ramzes je bez ikakvog problema mogao da zauzme Kadeš i Amuru. Zašto je onda odustao? Prema svemu što se o njemu zna, Ramzes nije bio sentimentalan. Pa ipak, da li je shvatio da je to, u krajnjoj liniji, bratoubilački rat? Hetiti i njegovi preci imali su zajedničku pradomovinu. Posle smrti svoje najdraže žene Nefretari, oženio se hetitskom princezom, kćerkom Hatusilija III koji je hetitski presto preuzeo nakon smrti Muvatalisovog naslednika Murskilija II. Sporazum sklopljen između Hatusilija i Ramzesa i danas u Palati Ujedinjenih nacija podseća narode savremenog sveta kako se mogu ostvariti mir i koegzistencija. Pitanje nad svim pitanjima je - da li su ga pročitali svi koji ulaze u Palatu Ujedinjenih nacija?   
   

    Kada se spominje čudesno oružje Ramzesa II, nikako ne sme da se zaobiđe drevna Indija čiji epovi takođe govore o neverovatnim oružjima. Šta je pre oko šest milenijuma razrušilo Mohendžo-Daro i harape, gradove koji su po mnogo čemu ličili na današnje metropole? Ono malo što se za sada zna o Mohendžo-Daru i Harapi, dovoljno je da nas dovede u ozbiljnu nedoumicu kada su u pitanju istorijske spoznaje o pravom karakteru tako davnih civilizacija, čiji koreni sežu čak nekoliko hiljada godina pre naše ere.
    U vreme kada su ovi gradovi bili naseljeni, piramide u Egiptu, ako je verovati hronološkim tablicama istoričara, još nisu bile izgrađene, a Evropljani su živeli u pećinama. Mohendžo-Daro i Harape tada su već ličili na današnje moderne gradove, bili izgrađeni po svim urbanističkim pravilima, imali vodovodnu i kanalizacionu mrežu, pa čak i izum koji danas nazivamo 'vodokotlić' sa ručicom za puštanje vode! Čak je i u drevnim vedskim zapisima ostalo zabeleženo sve aktuelnije predviđanje da će 'kraj sveta nastati kada i poslednji pripadnik čovečanstva shvati da više nema vode - ni za piće ni za punjenje vodokotlića ...'
    Mohendžo-Daro i Harape predstavljali su mesta za više nego udoban život. Sve kuće su imale, osim stambenih prostorija, toaletne prostorije, male hodnike, unutrašnja dvorišta, stepenice i bunare. Kuće su stručno sagrađene od cigala vrlo sličnih današnjim, i imale su jedan ili dva sprata. Svaka spavaća soba imala je tekuću vodu, kupatilo i WC.Tako je bilo i na gornjim spratovima, što se moglo zaključiti na osnovu ostataka cevi. Gradski kanalizacioni sistem je bio tako efikasan da su današnji inženjeri izjavili da ni oni danas ne bi napravili bolji. Ispod svake ulice nalazile su se cevi i odvodni kanali za otpadnu vodu i kišnicu.
    O dostignuću civilizacije Harapa svedoči fino izrađena srebrna kutija u kojoj su se nalazili dragulji, prstenje, narukvice i ogrlice od zlata, srebra i slonove kosti. U drugoj sličnoj kutiji nađeni su ostaci pamučne tkanine, najstarije do sada! Najraniji tragovi pamuka dotad su utvrđeni među starim stanovnicima Amerike, a u mediteranskim zemljama pamuk se prvi put pojavio u vreme Aleksandra Velikog, oko 300 godina pre naše ere.
    Kako su i kada nestale civilizacije Mohendžo-Daro i Hrape, koji su po svemu sudeći, osim što su po arhitekturi bili gradovi blizanci, predstavljali i gradove države? To se izgleda nije dogodilo postepeno i vremenom, nego naglo i trenutno - usled neke velike katastrofe! Pretpostavka da su Mohendžo-Daro uništili napadači koji su došli sa severa nije potvrđena. Da je u pitanju bila poplava, negiraju tragovi mnogobrojnih požara. Ali, o kakvoj se to vatri radilo? Nema osnova za mišljenje da je ona nastala kao posledica bitke sa nekim napadačima, jer od nekoliko hiljada skeleta, zatečenih kao da su išli ulicom ili mirno radili svoj posao, samo dva su imala tragove ranjavanja.
    Kada su analizirani komadi gline preonađeni među ruševinama, došlo se do zaključka da su se brzo stvrdnuli na temperaturi od oko 1500 stepeni Celzijusa, koja se mogla postići jedino u topionicama, ali ne i na otvorenom. Primećeno je, takođe, da je grad razrušen od centra ka periferiji, kao da se dogodila neka enormno snažna eksplozija, koja je tamo imala svoj epicentar. Neki stručnjaci smatraju da je u pitanju bilo neko od oružja opisanih u drevnom indijskom epu 'Mahabharata', na primer, 'Brahmaširas' - 'Brahmina glava', o kojoj se kaže sledeće: 'Tada je pustio Rama strelu nesavladive sile, užasnu, koja sa sobom nosi smrt. Gorela je ona moćnim plamenom. Upregnuti konji i dvokolice bili su skroz u plamenu. Raspadali su se na pet delova: skelet, meso, krv, nisu bili jedno. Spaljeno im je i oružje. Čak se ni pepeo nije video'.
    O kakvom se moćnom drevno oružju radilo, ostaje nam samo da nagađamo.