Tajne Piramida i Prokletstvo Faraona

    Nema čoveka koji nije oduševljen veličinom i misterioznošću egipaskih piramida. One impresioniraju prosečnog čoveka svojom starošću, grandioznošću, tajanstvenom svrhom i brojem.
    Jesu li drevne civilizacije bile puno naprednije nego što smo ih procenili? Egipatske piramide, najtajanstvenije građevine na svetu iziskuju puno pitanja i još više odgovora...
    Posmatrati velike piramide kao grobnice više je nego pogrešno iz jednostavnog razloga što u njima nisu nikada pronađena tela, već se takvo mišljenje oformilo na osnovu senzacionalističkih novinskih članaka iz vremena kada su Sir William Flanders Petrie, Richard William Howard-Vyse i drugi istraživači istraživali egipatske arheološke lokalitete, pa su grobnice u Dolini kraljeva poistovetile s Gizom i piramidama, premda ta dva lokaliteta deli 500 kilometara pustinje.
     Jedina bliska piramida gde su pronađene mumije je mala stepenasta Zoserova piramida, a i te su mumije donete 2.500 godina nakon njene gradnje. Plato Gize se nalazi u centru masa svih kontinenata na Zemlji kada se oni konformno preslikaju na površinu, i da meridijan koji prelazi preko platoa ima najveći udo kopnenih površina u poređenju sa svim drugim geografskim dužinama.

    Visina Velike piramide jednaka je prosečnoj nadmorskoj visini kopna na Zemlji i iznosi 1/43200 Zemljinog polarnog radijusa, a u istom omeru je i dužina stranice baze prema opsegu Zemlje, te da je zakrivljenost stranica piramida jednaka zakrivljnosti Zemlje. Tako dolazimo do zaključka kako su piramide bile u odnosu sa Zemljom i njenim vibracijama te da je plato Gize i njezina okolina pomno odabrana za izgradnju tih kolosalnih građevina.
    Istraživanja Cristophera Dunna pokazala su da je Velika piramida bila drevna, vrlo precizna mašina za pretvaranje Zemljinih seizmičkih vibracija u druge upotrebljive i primenjive vrste energije.
    Velike piramide koristile su tehnologiju koja koristi vodu po principima koje su u novije vreme ponovno otkrili austrijski pronalazaći Viktor Schauberger i Johann Grander. Posmatrajući plivanje pastrva Viktor Schauberger je zaključio kako voda, ukoliko nije obasjana suncem, ukoliko je na temperaturi od 4 stepena Celzijusa - anomalna tačka vode i ukoliko se giba na način koji on naziva vrtložno ciklonidalno spiralno gibanje može osobađati energiju i izazvati brojne efekte poput električnog nabijanja materije u blizini vodenog toka, stvaranja vibracija i svetlosnih efekata, te stvaranja pritiska koji se može iskoristiti za pogon turbina.
     Da Velike piramide nikada nisu bile građene kao grobnice može se zaključiti i iz tvrdnji Stephena S. Mehlera kako su drevni Egipćani, koje on oslovljava pravilno Kemićani (od 'KMT', što danas znači Crna zemlja, zbog plodnih crnih naplavina reke Nil, kako je glasio ispravan naziv onoga šta danas smatramo Egiptom), Velike piramide nazvali PR.NTR (Per NEther) što znači 'Kuća Nethera', ili 'Kuća prirodnih zakona'. I premda egiptolozi danas smatraju Nethere Bogovima, treba reći da Kemićani uopšte nisu imali bogove u onom smislu kako ih danas mi doživljavamo, već im je taj izraz označavao ili viša bića koja su im donela nauku, kulturu, naprednu poljoprivredu i arhitekturu, ili pak personificirane prirodne zakone koji upravljaju kreacijom.
    S druge strane, grobnice su nazivane Per Ka - 'Kuća fizičke projekcije', to jest, mesto fizičkog pokapanja fizičkog tela Khat i u prvo vreme to su bile nastambe s nadgrobnim kamenom, a tek kasnije su ih podizali kao male stepenaste piramide.
Hramovi su bili nazivani Per Ba - 'Kuća Duha' i u njima su ljudi doživljavali promenjena stanja svesti i stapanje sa bogovima.
    Drevni Kemićani su znali tu tehnologiju vode, a tehnologiju koja koristi te zakonitosti nazvali su Asgar Nefer ('Asgat' je stara reč koja označava vodu, a 'Nefer' je 'sklad' ili 'harmonija').
    Ta tehnologija ne samo da je primenjivana u Egiptu već, prema Zechariji Sitchinu, postoje vidljivi dokazi da su i južnoameričke piramide zavisile o vodi koja koja se podzemnim kanalima dovodila iz obližnjih reka i njihovih podzemnih tokova.

    Egipćani su te dve vrste vode nazivali 'Mesečevom vodom' i 'Sunčevom vodom'. Njihovim mešanjima u jajolikim posudama koje ih navode na vrtloženje ne samo energija već se implozijskom tehnologijom, sličnom onoj koju je otkrio Schauberger, može izvesti svojevrsna piroliza i tako voda rastaviti na gasove: vodonik i kiseonik.
    Odakle voda u piramidi, ili još bolje, odakle dve vrste vode u piramidama? Postoji li trag akvadukata koji su dopremali vodu u podzemne prostorije velikih piramida i odakle je stizala voda? Odgovor na ta pitanja je fascinantan: ne samo da postoje vrlo očuvani podzemni kanali koji su dan-danas puni vode te tragovi akvadukata, već i tragovi jezera koje je nekad postojalo pored piramida, pa čak i zid koji je stvarao veštački bazen oko velike piramide.
    Pažljivi posmatrač može primetiti i nekadašnje dokove za pristajanje brodova, pa i sam 43-metarski brod od cedovina koji je pronađen 1954. godine u posebnoj odaji u stenama ispod površine tla uz južnu stranu Velike piramide, a smatra se Brodom Sunca koji je vozio faraona na poslednje putovanje pre nego što je položen u grobnicu.
    Tuneli ispod platoa Gize protežu se i po 50 kilometara udaljenosti, nisu istraženi, ali su vidljivi svakom turistu koji na njih obrati pažnju. Tako se iz Sfinge nalazi tzv. Reiserov tunel koji seže 300 metara u podzemlje, završavajući u vodi.
    Arapski pisac Abu Zeyd el Balkhy na osnovu astronomskih odrednica smešta nastanak Velike piramide u vreme pre 73.000 godina !


    Uzimajući u obzir sve pretpostavke, još uvek se ne nudi odgovor šta su bile piramide, kako su radila i zašto su uopšte sagrađene.
    Piramide su plod vrlo napredne tehnologije, te je preciznost građevinskih radova tolika da se s njom ni današnja tehnologija ne može nositi. Kamenje je rezano i obrađeno sa srednjom preciznošću od 0,25mm, a pogreška od ravne linije duž čitavog silaznog hodnika koji vodi do podzemne odaje iznosi svega 6mm, što je daleko bolje od današnje tehnologije građenja modernih nebodera. Današnjoj industriji kamena u saveznoj državi Indijani u SAD-u trebalo bi 27 godina uz 100% proizvodnih kapaciteta samo da izreže i transportuje količinu kamena potrebnu za izgradnju Velike piramide. Pretpostavlja se da je toliko i trajala gradnja piramida.
    I na kraju, rupe izbušene metodom trepanacije u granitnom 'sarkofagu', koji se nalazi u kraljevoj odaji, pokazuju da je cevasta burgija ulazila u materijal 500 puta dublje po jednom okretaju nego što bi danas mogla moderna dijamantska burgija. Jedini način da se to postigne bilo bi upotrebom ultrazvučnih vibracija na nekih 19 do 25 kHz, pri čemu kvarc u granitu usled rezonancije gubi tvrdoću i omogućava burgiji ulazak.
    Ukratko, tehnlogija mikroprocesora u vreme kada, barem prema tvrdnji arheologa nije bilo ni točka, a oruđe je bilo primitivno, bazirano na drvenim i bakrenim klinovima.
    Tehnologija je postojala, znanje je očito bilo na zavidnom nivou, i drevna kemitska civilizacija je sagradila neverovatno precizne građevine. Takva preciznost i tehnološka ingenioznost zaista nije potrebna za megalomanske mastabe, to jest grobnice, pa se postavlja pitanje što je to što danas vidimo kao velike piramide, a što su Kemićani nazvali Per Netherima?

    Neki ljudi misle da su piramide služile za sahranjivanje kraljeva, ali nije tako. Piramide su izvorno proizvodile energiju visoke frekvencije. Pi znači talas visoke frekvencije. Ra je zvuk spirale. Mi znači sakupljanje, privlačenje. Do označava veliku zgradu. Pi-ra-mi-do. Piramida sakuplja snagu svemira. Energija dolazi iz zemlje. Dve trećine od vrha piramide i jednu tačku od dna nalazi se spremište energije. Odatle se prirodno automatski proizvodi energija kojom se opskrbljuje i potiče prirodan rast biljaka i useva.


    Misteriozna umiranja i nesreće, koje su pratile otvaranje grobnice egipatskog faraona Tutankamona, dale su povoda novinarima i piscima da stvore famu o prokletstvu faraona. Ima li u tome istine?
    Gotovo svaki putnik po Egiptu , koji obilazi piramide u Gizi ili kraljevske grobove u Luksoru, mora da je čuo o tajanstvenom prokletstvu faraona, koje treba da spreči svako ometanje mira u kojem počivaju mumije mrtvih kraljeva starog Egipta. I stvarno, već su brojni pljačkaši grobova, istraživači i arheolozi, nakon što su otvorili na hiljade godina stare grobnice, umrli pod krajnje misterioznim okolnostima.
    Najpoznatiji je, svakako, slučaj dvojice britanskih istraživača starina: Hauarda Kartera i lorda Džordza Karnavona, koji su 1922. godine došli do upravo senzacionalnog otkrića. U čuvenoj Dolini kraljeva, poznatoj po brojnim kraljevskim grobnicama, u blizini staroegipatskog glavnog grada Tebe, Karter je pronašao jos zapečaćeni ulaz u grobnicu legendarnog faraona Tutenkamona, koji je egipatskom imperijom vladao prije više od tri hiljade godina, u vremenu između 1336-1327. godine pre naše ere.
    O svom senzacionalnom otkriću sa oduševljenjem je javio svojoj meceni, lordu Karnavonu, koji je organizirao i finansirao ekspediciju. Dobivši radosnu vest, lord Karnavon se uputio u Egipat i uskoro je stigao na mesto događanja. Za dvojicu engleskih istraživača i arheologa pronalazak neotvorene faraonske grobnice bio je veliki uspeh u koji gotovo da nisu mogli poverovati. Međutim, među egipatskim radnicima i pomagačima, koji su već ranije slušali o misterioznom prokletstvu faraona, nije bilo posebnog oduševljenja. Zbog toga su oni na otvaranje grobnice gledali sa izvesnim strahom.
    Opijeni neverovatnim uspehom, engleski istraživači nisu mnogo brinuli o tome. Sve te priče o prokletstvima, oni su doživljavali kao egipatska praznoverja i nisu im pridavali nikakav značaj. Zbog toga su, odmah po dolasku lorda Karnavona iz Londona, odlučili da otvore teška spoljnja vrata kraljevske grobnice. Posao nije išao nikako lako, pogotovo što je otvaranje grobnice i prodiranje u podzemne prostore, pratio niz razlicitih nesreća. Tako se dogodilo da je prošlo i nekoliko meseci dok se, najzad, 26. novembra, Karter i Karnavon nisu našli na željenom cilju - u samoj središnjoj prostoriji grobnice čuvenog faraona Tutenkamona.
    Ono što su našli duboko ispod zemlje, u poslednjem faraonovom počivalištu, bila je basnoslovna nagrada za sve njihove rizike i napore: grobnica je bila netaknuta i ne samo da je sarkofag sa mumijom čuvenog faraona bio neoštećen, nego je i ogromno blago - zlato, drago kamenje i dragoceni umetnički predmeti od neprocenjive vredenosti – bilo netaknuto!


    No, radovanje članova ekspedicije, na žalost, nije bilo dugog veka. Iskopavanja su bila još u punom jeku kad se lord Karnavon iznenada teško razbolio i - nekoliko meseci kasnije – umro. Lordova smrt se u početku objašnjavala njegovim načetim zdravljem i velikim naporima koje je imao poslednjih meseci. Međutim, kada je zatim od iste zagonetne bolesti umro i prvi asistent engleskog arheologa, a onda jedan po jedan – i gotovo svi radnici - meštani, koji su zajedno sa engleskim istraživačima među prvima ušli u drevnu grobnicu - za mnoge je to bila potvrda da se obistinilo mračno prokletstvo faraona!
    Naravno, misteriozna umiranja i nesreće, dale su povoda ondašnjim novinarima i piscima da se raspišu i da stvore svojevrsnu famu o smrtonosnom osvetničkom pohodu faraonovog duha i prokletstvu koje su sa sobom iz Doline kraljeva poneli u Europu svi oni koji su se drznuli da uznemire hiljadugodišnji mir Tutankamona.
    Tek u novije vreme naučnicima je pošlo za rukom da uđu u trag zagonetnoj smrti iz faraonske grobnice. Bakteriolozi su, naime, na mumiji Tutenkamona otkrili spore mikroskopski malih gljivica. Ti su se avetinjski mikrobi razvili tokom hiljada godina u hermetičkim grobnim komorama, a istraživači su ih onda u velikim količinama uskovitlali i udisali. Kako se pokazalo u komplikovanim eksperimentima, gljivične su spore nalazile utočište u plućima članova čuvene arheološke ekspedicije gde su postepeno izlučivale smrtonosne otrove i ubijale ih. Ali, nisu svi iz Karterove i Karnavonove ekspedicije umrli od zagonetne bolesti. Neki su završili u saobraćajnim udesima ili su sami digli ruku na sopstveni život. Kako sve to objasniti?!
    I još nešto, malo je verovatno da su faraoni u svoja poslednja počivališta svesno ostavljali ovu mikroskopsku ublačku zamku. Konačno, postavlja se ključno pitanje: kako su uopšte mogli znati nešto o postojanju ovih sićušnih izazivača bolesti? Nisu, naravno. O njihovim neobičnim karakteristikama i njihovom izlučivanju smrtonosnih otrova bakteriolozi su nešto više saznali tek zahvaljujući najmodernijoj medicinskoj tehnici!


    Velika sfinga stražari u egipatskoj pustinji, oko deset kilometara daleko od Kaira, i čuva tri velike piramide u Gizi. Ovo je čudovište načinjeno od kamena, ss glavom čoveka i telom lava koji leti s napred pruženim sapama.
Telo je samo grubo izvajano, dok je glava detaljno obrađena. Oči su tajanstvene, i imaju pogled koji jos niko nije umeo da objasni. Gledaju preko pustinje sa nekom tajanstvenom nadmoćnošću.
    Figura je visoka preko 20 metara, a duga 63 metra. Veruje se da je sfinga stara najmanje 5.000 godina! Zašto je sagrađena ? Jedino tumačenje nalazimo u maloj kapeli, koja se nalazi izmedu šapa čudovišta. U njoj su zapisi koje su to ostavila dva drevna egipatska kralja. Oni objašnjavaju da sfinga predstavlja jedan od oblika boga sunca Harmakisa, i da je njen zadatak da groblje oko piramida odbrani od svakog zla.
    Osim velike sfinge iz Gize, u Egiptu ima još sfinga. Njihove glave predstavljaju likove kraljeva. U svetim egipatskim spisima reč 'sfinga' znači 'gospodar'. U primitivnim religijama verovalo se da kralj poseduje snagu i lukavstvo razlicitih životinja. Tu moć je sticao stavljajući na glavu njihove kože. Zato su Egipćani predstavljali svoje kraljeve i bogove kao poluživotinje-poluljude.
    Sfinga je iz Egipta prešla i u druge civilizacije, u Asiriju i Grčku. U tim zemljama sfinge su bile predstavljene s krilima. U Asiriji su to obično bili muškarci, a u Grčkoj su imale glavu žene.
    Grci su imali jednu legendu o Sfingi. Sfinga je živela na jednoj steni i ubijala je svakog putnika koji bi prošao a nije umeo da reši zagonetku koju bi mu ona postavila: 'Šta ide ujutru na četiri noge, u podne na dve, a uveče na tri?' Edip joj je odgovorio da je to čovek, jer kao dete puzi na sve četiri, kao odrastao ide na dve noge, a kao starac hoda pomažući se štapom. To je bio pravi odgovor, pa se Sfinga u besu bacila sa stene i umrla.


    U svojoj poznatoj studiji o misterijama , posebno onim Egipćana, Kaldejaca i Asiraca, Iamblichus, Sirijski predstavnik Aleksandrijske škole mističnih i filozofskih učenja zabeležio je informacije o prolazu do velike piramide koji vodi kroz telo Sfinge :
    'Tragove tog ulaza koji je danas zatrpan peskom i otpacima , još uvek se može primetiti među prednjim nogama klečećeg kolosa. Nekada je bio zatvoren bronzanim vratima, čiju su tajnu bravu znali koristiti samo magičari. Čuvalo ju je poštovanje i neka vrsta verskog straha održavala je njenu neoskrvljenost bolje nego što bi to mogli naoružani čuvari. U utrobi Sfinge izdubljene su galerije što vode do podzemnog dela Velike piramide. Te su galerije bile tako vešto isprepletene na svom putu do piramide da se svako ko bi prolazom krenuo bez vodiča postupno i neizbežno vraćao na početnu tačku.'
    Koliko ima istine u svemu tome za sada se tačno nezna, ali poslednjih godina su neke stvari oko Egipatskih piramida počele izlaziti sve više na svetlo dana .
    Po nekim tvrdnjama Sfinga je stara više od 50.000 godina a ako je to tačno, koliko su onda tek stari ti podzemni gradovi i još neke fascinantne stvari koje su tamo pronađene.


    Kao većina antičkih država i Egipćani su bili mnogobožci. U Starom Egiptu sveštenici su bili najmudriji i najučeniji i bili su u faraonovoj službi. I za same faraone mislilo se da su bogovi koji su sišli sa neba da bi vladali ljudima.

RA - Ra je bilo glavno božanstvo u regiliji Starog Egipta. Ra je uglavnom identifikovan kao Sunce, a središte njegovog kulta je bio Heliopolis, što na grčkom znači "grad Sunca". Tokom kasnijeg perioda staroegipatske istorije, Ra je bio obuhvaćen u bogu Horusu, kao Ra-Horakti. Ra je gospodario nebom, zemljom i podzemnim svetom, a takođe je bio povezivan sa sokolom.

GEB - Geb (ili Keb, Seb), zemlja, bio je po opštem mišljenju sin Šua i Tefnut, a sa svojom sestrom bliznakinjom Nut činio je drugi božanski par. No katkada se govorilo da je otac Raa, sunca, i Tota, meseca, te su ga zvali „otac bogova”. Pre stvaranja sadašnjeg sveta Geb je bio čvrsto zagrljen s Nut. To se Rau nije sviđalo pa je naložio Šuu da ih razdvoji. Kad su se odvojili, stvoreni su prostor i svetlo.
    Geb je bio zemlja, a njegovo telo, koje su prikazivali kako leži ispod Nut, poduprlo se na laktove savivši kolena pa je na površini zemlje stvorilo gore i doline. Zelene mrlje ili biljke što se u papirusima vide na njegovu telu simbolički su prikazivale njegov vid boga raslinja. Geba su katkada prikazivali kao gusku, „Veliku gakušu”, ili sa guskom na glavi jer se govorilo da u tom obliku nosi jaja iz kojih se izleže sunce kao ptica Bennu. U drugo doba prikazivali su ga kao „Nutina bika”. Geb i Nut bili su roditelji Ozirisa i Izide, Seta i Neftis.
    Ponekad se govorilo da Ra ili Atum neposredno uručuju Gebu presto zemlje imenujući Nut za kraljicu neba. No uopšteno se mislilo da je Geb bio treći božanski kralj pošto je istisnuo svojega oca Šua.
    Oluje i tama, koje su došle nakon toga kako je Geb preoteo presto i silovao svoju majku, trajale su devet dana, ali se tada razvedrilo, a Geb je bio priznat za kralja. Ipak je trpio zbog nezakonitog prisvajanja. Nakon sedamdeset i pet dana krenuo je na put da poseti različite delove svoga kraljevstva, a na istoku je čuo za veliku hrabrost svojega oca i kako je Šu ojačao stavivši na glavu zmiju ureus. Geb je odlučio da i na svoju glavu stavi zmiju te je posegnuo da otvori škrinju u kojoj je bila zmija, ali je zmija odmah izdahnula smrtonosan otrov; to je ubilo sve Gebove pratioce, a Geb je bio opečen te ga je mučila vrućica. Nikakav lek nije ga mogao izlečiti, pa su mu bogovi savetovali da se obrati na Raov aart. Aart u kamenom kovčegu stavljen je na Gebovu glavu, a temperatura je popustila. Nekoliko godina kasnije, kad su aart oprali u svetom jezeru blizu Het Nebesa, pretvorio se u krokodila Sebeka i hitro skliznuo u vodu.
    Geb je sada želeo da vlada po božanskom poretku koji su uspostavili njegovi prethodnici te je ispitivao svoje savetnike o gradnji hramova, o ustanovljivanju noma i naselja, o izgradnji gradova i zidova i o radovima navodnjavanja što ih je izvršio njegov otac. Kad je naučio sve pojedinosti, Geb je izjavio da će ispraviti pustošenja do kojih je došlo za prošlih godina vladanja njegova oca baš kao što je Šu to nastojao u korist svoga oca Atuma. To je i učinio izgradivši još više gradova i uspostavljajući red i blagostanje. Kad je živio 1773 godine, Geb je odlučio da se povuče s položaja u korist Horusa i Seta. Međutim, zbog Setovog negodovanja - jer je želeo da baštini celu kraljevinu - došlo je do dugotrajne svađe.
    Geb je preuzeo Totovo mesto kao glasnik i sudija u Raovu kraljevstvu. Katkad se govorilo da je Geb, a ne Ra, kao sudija koji je predsedavao raspravi o rešenju spora između Horusa i Seta dodelio presto Horusu. To je bila prva rasprava nakon što je Geb uzašao na nebo. Geb je bio i član Raove posade u sunčevom čamcu. Na uspomenu Gebova veštog vladanja na zemlji kraljevski presto bilo je poznato kao „Gebov presto”.

OZIRIS - Oziris je bio staroegipatski bog podzemlja. Ozirisa je ubio bog Set, koji je rastrgao njegov leš i razbacao delove po celom Egiptu. Boginja Izida, Ozirisova žena, i njegova sestra Neftis pronašle su delove i dale Ozirisu novi život, pa je on postao vladar podzemlja. Izida i Oziris su onda začeli Horusa. U egipatskom konceptu božanskog kraljevstva, kralj na samrti je postajao Oziris a novi kralj se identifikuje sa Horusom. Oziris je takođe predstavljao silu koja donosi život iz zemlje. Praznici u kojima se oživljavala njegova sudbina slavljeni su svake godine u gradovima širom Egipta.

SET - Set je egipatsko božanstvo koje se razvilo od totemskog praoca jednog egipatskog plemena, kasnije nome, da bi u svešteničkoj obradi počelo da personifikuje pustinju i sve u vezi sa njom (vetar, oluje, zegu, sušu). On je protivnik Horusa, vlada tamom i zla su njegova dela. U predinastičko doba postaje zaštitnik Gornjeg Egipta, pa se borba između Horusa i Seta uzima kao opis sukoba za ujedinjenje i dominaciju nad čitavom dolinom. Utelovljuje se u životinji sličnoj hrt koja živi u pustinji i na njenim rubovima. U hramovnim reljefima prikazivan je u ljudskom obliku sa glavom hrta. Dinastije Hiksa, koji su vladali donjim Egiptom od oko 1700 pne. kao strani osvajači poštovali su Seta kao svoje božanstvo.

IZIDA - Vrhovna boginja starog Egipata, ćerka Geba i Nute (zemlje i neba), sestra i supruga boga Ozirisa, mati boga Horusa. Ona je oličenje zemljive snage i istovremeno boginja meseca. Predstavlja se sa sunčevim koturom na glavi između dva kravlja roga. Njen kult se u svoje vreme bio proširio i na Heladu i Rim.

ANUBIS - Anubis je egipatski bog koji je rukovodio posmrtnim ceremonijama. Bio je predstavljen u obliku šakala, psa ili kao čovek sa glavom šakala. Postao je bog mrtvih i vodič duša na onu stranu zato što je pomogao Izidi da balsamuje Ozirisa.

HORUS - Mit o Horusu Behdetskom potiče iz doba kada je Egipat bio još razjedinjen i podeljen na Gornji i Donji Egipat. Borbe za ujedinjenje opisuju se kao borbe između vojske Horusa i Seta. (Athumanunh skreće paznju da ove borbe nisu borbe Horusa sina Izidinog i Seta, već Hurosa ura (starijeg) i Seta. (Horus ur je brat Seta i Ozirisa, sin Nutin). Dakle, Horus je na čelu vojske Severnog (Donjeg) Egipta, a kult mu je razvijen u gradu Behdetu, a Set je na čelu vojske Južnog (Gornjeg) Egipta. Okolnosti pod kojima su se borbe vodile Athumanunhu nisu baš kristalno jasne, pa je on siguran da je pobeđivala na trenutak jedna, a onda opet druga strana. Horus se prikazuje u odeći faraona i kao najstariji sin boga Ra, Horus je dobri bog i gospodar Dvaju zemlji (Nebtaui).
    U tom mitu pobunjenike protiv Ra predvodi Set (opet oličenje zloće), a baš u tim mitovima Setova vojska sastoji se od ratnika u obličju strašnih krokodila, nilskih konja i zmija, koji su uopsteno i vekovni neprijatelji boga Ra. (Otuda i ona kasnija tvrdnja da su faraonovi neprijatelji zapravo i neprijatelji boga Ra) Dalje u mitu Athumanunh je pronašao i trenutke kada Horus, sin Izidin, zapravo pomaže svom ujaku Horusu Behdetskom u strašnim borbama s vojskom vodenog haosa, a onda opet u mitu o borbi Horusa, sina Izidinog i Seta oko prava na presto Ozirisov, Horus Behdetski svesrdno i otvoreno pomaže i na strani je svog nećaka mladog Horusa.