Tajna Indijskih Jogija

   Arheolozi su posle višemesečnih iskopavanja nekoliko metara pod zemljom otkrili zazidana vrata koja su vodila u odaju u kojoj su pre više od 2.000 godina pohranjene dragocenosti drevno umrlih careva. Uzbuđenje je dostiglo vrhunac kada se iza pregrade ukazala grobnica u čijem je sedištu bilo balzamovano telo muškarca u jednostavnoj odeći.  

    Dok su se okupljeni arheolozi divili, pitajući se međusobno kakva je to čudesna tehnika balzamovanja upotrebljena, nepoznati je otvorio oči i nastala je neopisiva panika. Naravno, ovo je izmišljena priča i tako nešto se nikada do sada nije dogodilo, ili možda i jeste, nešto veoma slično!
    Jedan zapis sa kraja XVII veka svedoči da je u gradu Amritšaru u Indiji, gruparadnika, kopajući temelje za kuću, upala u napušten grob. Prizor ih je iznenadio. U grobu je prekriveno prašinom i izbledelom narandžastom tkaninom, bil otelo mladog jogina. Hroničari iznose da se jogi posle nekoliko sati povratio iz dugotrajne svesne hibernacije i rekao da se zove Ramasvami i da je u stanju obamrlosti proveo više od stotinu godina?! Ovu neverovatnu priču je potvrdio i Ardžun Sing, ugledni insijski istoričar toga vremena.
    Jedno skorije svedočanstvo zabeleženo je 1837. godine. Hari Das, jogi iz severozapadne Indije, podvrgao se eksperimentu koj ije organizovao maharadža od Lahorea, a pratili su ga britanski i francuski lekari. Da bi ostao zakopan u zemlji 40 dana, kako je planirao, jogi Hari Das je presekao mišiće ispod jezika, što se često radi u Indiji, a poznato je kao postupak pod nazivom 'khecari mudra'.Cilj ovoga je da se može što više da se izvrne jezik prema grlu. Osim toga, jogi je danima pio samo mleko i jogurt i kupao se u vrućoj vodi, a poslednjih nekoliko dana pred eksperiment je potpuno gladovao.
       

    Jogi Hari Das je danima čistio organizam. Radi toga je progutao i traku tkanine dugu 27 metara kako bi njome pročistio organi za varenje. Uši i nos je zbog insekata dobro začepio voskom, a onda je seo u položaj lotosa. Prema lekarskim beleškama se saznaje da je jogi za nekoliko trenutaka izguio puls. Tako reči, bio je klinički mrtav!
    Sanduk u kom je bio zapečaćen je pečatom maharadže od Lahorea, a oko mesta gde je zakopan podignut je zid i nekoliko vojnika je stražarilo dan i noć. Preko ove improvizovane 'grobnice' je zasejan ječam koji je već porastao kada je pred istim svedocima ponovo grobnica otkopana. Jogi Hari Das nije pokazivao nikakve znake života. Glava mu je bila oborena, lice bledo kao u mrtvaca, a pulsa nije bilo. Jogi se oporavio kada su mu lekari uklonili vosak iz nosa i ućiju i dobro mu izmasirali noge i ruke.
    Boravak pod zemljom na duže ili kraće vreme nije specijalnost samo Indijaca i jogija. Zabeleženo je da je 1968. godine, londonski barmen, Majk Menej, inače Irac, na sopstveni zahtev, proveo zakopan 61 dan. Egipćanin Hamid Bej se ovakvim poduhvatima proslavio u Americi, a afrički vračevi iz ritualnih razloga praktikuju da budu pokopani pod zemljom duže vreme.

    Za razliku od onih koji tvrde da jogiji pod zemljom imaju sakrivene cevi za disanje i primanje hrane od svojih pomagača, pa čak i da ne borave u grobu, osim kada ih stave i izvade - jer navodno postoji tunel kroz koji neopaženi umaknu, ima i ozbiljnih naučnika i institucija koji nastoje da izuče ovaj fenomen, znan kao 'san jogija'.
    Serđo Đordani, autor televizijske serije 'Čovek i magija', 70-tih godina XX veka, prisustvovao je u Hajderabadu, gradu na jugu Indije, 'pokopu' jogija Sri Ramanande. Nekoliko radnika je iskopalo grob dubine 3 metra, a zatim su na dno stavili dasku. Jogi, koji je bio obučen samo u laku tuniku, ispružio se na dasku. Na njegovo telo je položena drvena ploča, a zatim su grob do vrha napunili zemljom.
    Jogi Sri Ramanand pre silaska pod zemlju je izjavio: 'Imam 60 godina i tek sada sam uvideo da naučnike zanimaju naši eksperimenti. Do nedavno su smatrali da su u pitanju obični trikovi. Kada sam bio mlad, postavio sam rekord u boravku ispod zemlje od 28 dana, ali samo su moji sunarodnici bili uvereni da to nije prevara. Sada mi godine ne dopuštaju da ostanem zakopan više od 24 časa.
    Autor spomenute serije i prisutni naučnici bili su potpuno uvereni da ovaj suludi starac neće izaći živ iz groba. Posle 24 časa su ga otkopali. Bio je izmučen i iznemogao, ali je bio živ i rekao je: 'Mi jogiji, kao što vidite, svojom voljom uspevamo da kontrolišemo sve funkcije tela. Naređujemo srcu da stane, i ono se zaustavlja, naređujemo plućima da se odreknu kiseonika i disanje prestaje.
    Ovog jogija su pozvali da ponovi eksperiment pod strogom lekarskom kontrolom u Sveindijskom institutu za medicinska istraživanja u Nju Delhiju. Jogi je pristao, uz primedbu sa priličnom dozom ironije: 'Hoćete da me upotrebite kao zamorče da bi se vaš racionalni um uverio da ću poginuti. Ipak ću se izložiti eksperimentu i obogatiću vašu nauku zato što verujem da ona, u svojim granicama, želi da pomogne čovečanstvu'.

    U Institutu je pripremljen metalni sanduk koji se hermetički zatvarao. Na njemu je bio stakleno okno kroz koje su se mogle pratiti sve faze ovog eksperimenta. Jogi Sri Ramanand, odeven ssamo u tuniku, legao je na ležaj, sklupčavši se poput ploda u majčinoj utrobi. Njegovo telo bilo je povezano kablovima sa najmodernijim naučnim instrumentima. Zatim su zatvorili poklopac. Elektrokardiogram je pokazao da je jogijevo srce kucalo, ali gotovo neprimetno. Disanje je usporeno, a krvni pritisak je postepeno padao. Nametao se utisak da jogiju zaista kiseonik više nije bio potreban. U jednom trenutku je izgledalo da je mrtav. Posle 10 sati, otvorili su poklopac i jogi je živahno izašao. Više nije bilo sumnje u njegovu zapanjujuću moć fizičke samokontrole, mada tvrdnje koje je davao u Hajderabadu nisu bile u potpunosti potvrđene naučnim posmatranjem. Ipak, bilo je evidentno da je jogi za tih 10 sati potrošio veoma malo energije i da je postigao neku vrstu hibernacije po želji i pod nadzorom svoga razuma.
    Posle ovog eksperimenta, jedan od najvećih italijanskih naučnika, profesor P.Stefanini je izjavio sledeće: 'Smešno je verovati da se pokopani jogi služi bilo kakvim. Istina je da oni uspevaju da redukuju bazalni metabolizam na minimum, taman koliko je potrebno da bi se ostalo u životu. To je saznanje dragocno za napredak nauke i produženje ljudskog života.
    Istraživači širom sveta su izuzetno zainteresovani za ove neverovatne spososobnosti jogija da duže vremena provode bez kiseonika, a da to ne dovede, ne samo do smrti, nego ni do posledica u funkcionisanju mozga. Jer, ako se moglo i prihvatiti da je potreba za hranom, zbog mirovanja u kojem se jogi nalazi, maksimalno smanjuje, za kiseonik se to teško moglo zamisliti.
    Najpažljivije provere pokazale su suprotno: jogi se u uslovima 'sahrane' zaista zadovoljavaju minimalnim količinama kiseonika. Običan, nepripremljen čovek to ne bi bio u stanju da podnese bez posledica i to ozbiljnih. Dakle, i ovde se susrećen čudesnim sposobnostima ili uvežbanošću organizma, a može se slobodno zaključiti - i neispitanim tajnim rezervama koje nam je dala priroda.
    Indijski naučnik Anand ispitao je kako se uspostavlja proces razmene materije kod jogija koji je u zatvorenom kontejneru mogao da ostaje 8-9 časova. Jogi je prosečno trošio 13 litara, pa čak i manje kiseonika na čas, dok je pre 'sahranjivanja' udisao 19,5 litara kiseonika na čas. Naučnici su ustanovili da u takvim situacijama nikada ne dolazi do potpunog i dugotrajnog prestanka rada srca, a da većina jogija postiže uspeh uz primenu prilično jednostavnog metoda - oni povećavaju pritisak u grudnom košu, stežu mišiće i grudi. Pri tome nestaje puls i zvuk srčanih udara, ali EKD pokazuje da srce nastavlja da radi, mada usporeno.

    Svi joga-spavači insistiraju na ležanju duž geometrijske linije, odnosno glavom okrenutom prema severu. Napon zemaljskog magnetnog polja je slab, mnogo manji od napona malog potkovičastog magneta, ali na mozak u stanju 'sna' ipak deluje - tako su zaključili sovjetski istraživači koji s se bavili ovim fenomenom.
    Jogiji tvrde da za vreme svog 'sna' nagomilavaju u sebi specifičnu kosmičku energiju, akovanu 'pranu'. Zar nije jednostavnije smatrati da nagomilavanje 'prane' nije ništa drugo do specifični kiseonički režim organizma, sposobnost maksimalnog iskorišćavanja energije slobodnih elektrona svakog atoma kiseonika? Da li je usmeravanje struje 'prane' u ovaj ili onaj organ, u stvari, intenzivnije snabdevanje tog organa kiseonikom.
    Interesantno je da jogiji tvrde da za vreme svoga spavanja 'vide i čuju' ono što žele. Da li je to moguće? Početkom prošlog veka, austrisjki psihoterapeut, I.G.Šulc, autor autogenog treninga, posvetio je problemu ostvarenja ćeljenih snova gotovo ceo svoj život. Po njemu, jogiji u stanju maksimalne mišićne opuštenosti, zatvorivši očne kapke, usmeravaju očne jabučice prema gore i 'posmatraju' jednu tačku koja se nalazi otprilike u srednjem delu čela. Oni se tom prilikom trude da 'vide' boje spektra i 'čuju' zvuke koji tim bojama odgovaraju.
    Po njihovom mišljenju, notama - do, re, mi, fa, sol, la, si - odgovaraju sledeće boje: ljubičasta, modra, plava, zelena, žuta, narandžasta i crvena. Osvojivši te osnovne pojmove, jogiji postepeno prelaze na autosugestiju i mogu njome da izazovu željene halucinacije i da pri tome jsno 'vide' i 'čuju' određene ljude, pa i sami sebe. To je eksperimentalno proverio moskovski lekar hipnolog V.L. Rajkov. Dobrovoljci su nekoliko meseci uvežbavanja autosugestije, mogli da vide sebe kako se odmaraju na obalama Crnog mora. U toku takvih halucinacija oni nisu osećali bolove, a puls im se usporavao na 10 do 30 otkucaja u minuti. Posle buđenja, ovi ljudi su izgledali mentalno svežije, a njihova umna sposobnost se povećavala.
    Da li čovek može da nauči da svojom voljom kontroliše telesne funkcije, i to u tolikoj meri da ih čak svede na najmanju moguću meru? Može li na isti način, služeći se iskustvima jogija, da deluje na tok bolesti, pa i da spreči njeno nastajanje? Ili, da po želji, da 'prespava' godine, pa čak i vekove, i na taj način savlada ogromna svemirska prostranstva putujući u svemirskom brodu? A možda mu letelice nisu ni potrebne, ako uz pomoć misli može sebe da 'vidi i čuje' na bilo kojoj planeti koju zamisli?