vrh
Meni

Paranormalni Magazin - No 20



    Kako je Arhimed spalio flotu, na večeri sa zombijima, Nostradamus predvideo smrt kralja Aleksandra I Karađorđevića... Paranormalno označava nešto što odstupa od društvenih normi. Termin se često koristi kao sinonim za pojave koje se ne mogu objasniti poznatim psihološkim i fizičkim naučnim zakonima. Paranormalne pojave su često iracionalne ili kontroverzne. Među najzastupljenije paranormalne pojave spadaju duhovi, vanzemaljci, neidentifikovani leteći objekti i slično...
 
   


KAKO JE ARHIMED SPALIO FLOTU 
    Iz istorije znamo da je prilikom rimljanske opsade Sirakuze, 212. godine pre naše ere, poginuo čuveni starogrčki matematičar i fizičar Arhimed. On je rukovodio odbranom grada i pretpostavlja e da je konstruisao mnoga odbrambena sredstva, čak mu je pošlo za rukom da spali neprijateljsku flotu. Govorio se da je to učinio pomoću ogledala. Ali ta verzija podvrgnuta je kritici. Da li je Arhimed zaista znao za sposobnost zraka da izazovu požar? Ili je neprijatelja naterao u bekstvo pomoću drugih sredstava? U poslednje vreme pojavile su se o tome različite hipoteze.
    U proleće 216. godine pre naše ere Sirakuzom j vladao tiranin Helon koji je do tada uspešno lavirao između Rima i Kartagine. Međutim, te godine odlučio je da otvoreno stane na stranu Rimljana. Poslao je u Rim 25 galija natovarenih hranom i jedan odred vojnika, želeći da pomogne savezniku i njegovim ratnim naporima protiv Hanibala. Rim je ovaj gest primio sa zahvalnošću. Uskoro je, međutim, Helon umro, a Kartagina poslala svoju flotu na Sirakuzu. Cilj je bio jasan: da se napadne Sirakuza, Rimljani nateraju na povlačenje, a onda da se okupira preostali deo Sicilije.
    Godinu dana kasnije poginuo je i novi vladar Sirakuze, pa je grad potpao pod uticaj Kartagine. Hanibal je uspeo da ubedi stanovnike grada da Rimljani žele da ih porobe. Jedan od sirakuških prvaka, matematičar i fizičar Arhimed, kao pravi izadanak grčke kulture nije podnosio surovosti Rimljana koji su po svaku cenu hteli da zagospodare Sredozemljem. pristao je da utvrdi grad i organizuje odbranu.
    U to vreme Rimski senat raspravljao je o novonastaloj situaciji. Hanibal preti da pokori celu Italiju. Ako ga Rimljani ne spreče da prodre na Siciliju, našli bi se između dve vatre. Prema Sirakuzi je poslat jedan od najodlučnijih vojskovođa, Klaudije Marcelo. Pošto je gotovo sva teritorija Sicilije bila pod kontrolom Kartaginjana, Marcelo je odlučio da Sirakuzu napradne sa mora.
    Jedan odred rimske vojske delovao je sa kopna kako bi grad izolovao od kartaginskih snaga. Kad su se rimske trireme približile utvrđenjima Sirakuze, kartaginska flota se povukla, jer je bila znatno slabija. Rimljani su žurili da osvoje teren što je moguće pre, jer se sam Hanibal u to vreme nalazio u blizini Napulja. Bedemi Sirakuze nisu bili visoki i pružali su se kraj samog mora. nije poznato da li je Klaudije Marcelo smerao da podiđe brodovima do bedema i tako se direktno iskrca na njih. Zna se da je počeo da napada grad. Ali, kada se rimska flota našla sasvim blizu gradskih bedema, buknuo je požar. Jedno po jedno jedro počelo je da gori. Svetlost je bila oslepljujuća, a vojnici skamenjeni od užasa. Nastalo je panično bekstvo. Šta se dogodilo? Da li je Arhimed, koji je rukovodio odbranom Sirakuze, zaista ogledalima, kao što se dugo verovalo, izazvao požar i tako oterao napadače?
    Pre izvesnog vremena na pravljen je sličan ogled sa ogledalima. U tu svrhu uzeto je 450 pljosnatih ogledala od kojih je svako imalo površino od približno 445 kvadratnih centimetara, što znači da je ukupna površina svih ogledala iznosila oko 20 kvadratnih metara. Odledala su bila usmerena na jedro. Pošto je svako odledalo bilo u stanju da pomoću sunčevih zraka podigne temperaturu jedra za jedan i po stepen, na njemu je zaista buknuo požar. Ak ose broj ogledala pomnoži sa temperaturom koju izazivaju svako posebno, dobija se 675 stepeni Celzijusa. Prema tome, ne bi se smelo posumnjati u Arhimedovu ideju sa ogledalima.
    Ali, time ipak pitanje nije rešeno. Za vreme rimskog napada na Sirakuzu vazduh je bio još relativno hladan, a i brodovi su se, prema predanju, nalazili na rastojanju od oko 150 metara. Postavilo se, pored toga, još jedno, važnije pitanje: da li je u ono vreme bilo moguće, pomoću primitivne tehnike, usmeriti u jednom pravcu istovremeno 450 ogledala? I da li su ogledala napravljena pre 2200 godina, mogla da odraze sunčevu svetlost a da je ne raspu? Antička ogledala koja su nađena u iskopinama tako su nesavršena da je gotovo nemoguće verovati da su uopšte bila u stanju da daju bilo kakav jači odsjaj. Naravno, ne bi se smelo sumnjati u Arhimedovu genijalnost, ali se ne bi smele prenebreći ni tehnološke mogućnosti njegovog vremena.
    Kada se imaju u vidu sve relavantne činjenice, teško je poverovati da je Arhimed neprijateljsku flotu spalio sa ogledalima. Isključeno je da je Arhimed znao za uzajamno delovanje materije i energije na nivou savremene kvantne mehanike. osim toga, ne može se apsolutno verovati nijednom istorijskom izvoru koji govore o pomenutim događajima. Sami Rimljani verovali su da je požar na njihovim brodovima izazvan sunčevim zracima. Verovatno su Arhimedova odledala zaista usmeravala zaslepljujuće svetlo na rimske brodove. Nije isključeno da su se jedra baš u tom trenutku zapalila. Ali, da li su ih zapalili sunčevi zraci? Nisu li požar izazvale zapaljene strele ili neka druga zapaljiva municija? Možda bi se ovde moglo postaviti pitanje: ako su požar izazvale smola ili strele, čemu onda ogledala? Da li bi to moglo da znači da je Arhimed paralisao protivnika zaslepivši ga?
    Prema najnovijoj hipotezi Arhimed je imao razlog da upotrebi ogledala. Ona su morala biti velika, promera dva do tri metra, a napravljena od bakra. Namenjena im je bila dvostuka uloga: da odbijanjem sunčevih zraka zaslepe neprijatelja i da posluže kao isnstrument za tačno usmeravanje zapaljivih predmeta na odabrani cilj. Može se pretpostaviti da je u to vreme Arhimed konstruisao i poseban mehanizam za odapinjanje zapaljivih strela na koji je bilo instalirano ogledalo. Time je bila obezbeđena i sinhronizovanost operacije. Sigurno da nisu izostali ni neophodni matematički proračuni.
    To je, naravno, samo jedna od hipoteza. Tajna i dalje ostaje, i pitanje je da li će ikada biti razjašnjena.

NA VEČERI SA ZOMBIJIMA
    Jedan ugledni stanovnik Haitija imao je sinovicu Kamilu, čija lepota i obrazovanje su privlačili udvarače, ali neočekivana prilika da se uda za nekog od pripadnika visokog društva nije se pojavljivala jer su njeni roditelji bili siromašni i nisu mogli da obezdede odgovarajući miraz. Kamila je već navršila 20 godina kda ju je zaprosio vlasnik plantaže kafe Matje Tusel. Bio je bogat i ugledan, ali i dvostuko stariji od svoje neveste, stanovao je u lepoj kući na brdu iznad Porto Prensa, do koje je sagradio i privatni drum. Govorkalo se da pripada nekoj tajnoj sekti vudu kulta, što nije bilo ništa neobično čuti za Haićane od ugleda i moći.
    Tamnoputi posednik odveo je mladu suprugu na planinsko imanje i nekoliko meseci izgledalo je da je Kamila zadovoljna novim životom. Kako je Tusel bio čest posetilac mondenskih krugova, par je povremeno silazio u Porto Prens na otmene zabave, ili su, kada je Kamila to poželela, posećivali njene roditelje. Ali, vremenom, posete su bile ređe, a i tom prilikom njeni rođaci i prijatelji primećivali su da sve baš i nije tako idealno kako se činilo, da njihova Kamila pokazuje znakove nervoze, a naročito zastrašenosti u prisustvu svog supruga. Da li je možda zlostavlja, pitala se njena majka?
    Nakon upornog ispitivanja, mlada žena jednom je u poverenju otkrila da je muž, doduše, ne maltretira, čak joj ne upućuje ni jednu grubu reč i uvek je pažljiv, ali ponekad, noću, izgleda veoma zabrinut i odsutan u mislima. Tada je izlazio iz kuće i jašući na konju odlazio u planinu, a vraćao se tek u zoru, još mračniji i čudniji u licu. Posmatrao bi je ćutke, kao da je ona uzrok njegovih briga. Instiktivno, bila je sigurna da nije u pitanju neka druga žena. Jednog jutra, kada je mislila da je Matje u planinama, slučajno je pogledala kroz prozor i videla ga da izlazi iz dugačke, drvene zgrade nedaleko od njihove kuće, gde mu se nalazila kanselarija i čija su vrata uvek bila zaključana. Uz izvesno olakšanje, objasnila je nakon toga majci da on sigurno ima poslovnih briga i da zato provodi noći u kanselariji da bi završio poslove - i to je to. Bio je to poslednji njihov razuman razgovor, o ono što se nakon toga dogodilo u planini moglo se saznati iz Kamilinog nepovezanog buncanja.
    Na godišnjicu braka, uveče, Matje Tusel je osedlao konja i pre nego što je odjahao rekao svojoj supruzi da će se kasno vratiti i da ga ne čeka. Kamila je bila ubeđena da je zaboravio koji je datum, ali ništa nije rekla. Te večeri rano je legla, duboko ožalošćena postupkom muža i zaspala. Oko ponoći, probudili su je koraci i svetlost. Uz postelju je stajao Tusel, sa svetiljkom u ruci, obučen u svečano večernje odelo. Procedio je čudnim glasom: 'Ustani i obuci svoju venčanicu. Potrudi se da budeš što lepša, vodim te na zabavu'. Kada je izašla na terasu, Kamila ga je pitala gde je auto. On joj je odgovorio da auto jnije potreban jer je zabava ovde.
    Poveo ju je ka drvenoj zgradi za koju je pretpostavljala da je njegova kanselarija iz koje se sada videlo svetlo. Nije stigla da se začudi koračajući kroz mračnu baštu, a već sa vrata 'kanselarije' ugledala je raskošno uređenu trpezariju, sto prekriven stolnjakom od damasta sa mnogo cveća, srebrnim priborom za jelo i prepun najlepše i najraznovrsnije hrane. Visoko podignuti svećnjaci tek malo su razbijali mrak na sredini prostorije.Za stolom su već sedela četiri muškarca u elegantnim večernjim odelima čiji kroj joj se učinio pomalo čudnim, kao da im nije pristajao. Još više ju je iznenadilo što gosti nisu reagovali na ulazak domaćina sa suprugom i ne samo da se nisu digli da je pozdrave, nego čak ni glavu nisu okrenuli. Utonuli u svoja sedišta, ćutali su dok su pred njima bile poluprazne čaše. Kamila je pomislila da su se već napili.
    Suprug je svoju lepo doteranu ženu ponudio da sedne tako da su joj sa svake strane bila po dva gosta, dok je on zauzeo mesto na čelu stola. Onda je počeo da govori neobičnim, isprekidanim glasom: 'Molim te... oprosti... mojim gostima... što se... nezgrapno ponašaju... Oni već dugo... nisu sedeli za stolom... jedne... jedne tako dražesne domaćice. Oni već dugo,,, nisu pili vino... Ali, oni će piti sa tobom... oni će ti nazdraviti... bolje nego ja... igraće sa tobom... bolje nego ja.
        Desno od Kamile, crni prsti jednog od četvorice nemih gostiju grčevito su stezali nožicu kristalne čaše. Čaša se prevrnula i Kamilu je obuzeo užas. Skupila je svu hrabrost, dohvatila jedna od svećnjaka i prinela ga opuštenoj glavi. Ugledala je mrtvaca! Kada je došla do daha, potrčala je urlajući i Tusel nije stigao da je zaustavi. U rano jutro sledećeg dana, žene koje su silazile sa planine na pijacu našle su pored puta onesvešćenu devojku u večernjoj haljini. Njena venčanica bila je uprljana i pocepana sa cipele uništene. Seljanke su joj dugo trljale slepoočnice, nagađajući ko bi ova nesrećnica mogla biti, sve dok između buncanja nije uspela da kaže svoje ime i zamoli ih da je odvedu njenom ocu. Između histeričnih napada, Kamilina porodica saznala je šta se zbilo na imanju Matje Tusela. Odmah su pozvali policiju i otišli do njegove kuće, ali tamo nije bilo ni njega ni posluge. Vrata 'kanselarije' morala su da se provale i u njoj su ugladali sto postavljen za šest osoba, stolnjak uprljan vinom i mnoštvo netaknutih jela. Tusela niko više nije video na Haitiju. Pričalo se da se sklonio na jedno ostrvo, u nekom teško dostupnom crnačkom naselju, ali to niko nije pokušao da proveri. Zbog čega bi to policija učinila - da li zbog buncanja žene pomračenog uma ili zbog šaputanja o gnusnim rutualima pomoću kojih mogu da se ožive mrtvaci?
    Sudbina mlade Kamile samo je jedna od mnogobrojnih jezivih priča na Haitiju vezanih za kult vudu magije, drevne afričke religije koju su doneli crnački doseljenici. Stranac u Porto Prensu, kažu, teško će izvući priznanje od meštana da veruju u crnu magiju, možda jednog od hiljadu, ali poznavaoci prilika tvrde da se većina zapravo plaši. Naročiti užaz izazivaju vračevi zvani 'bokori', koji spremaju specijalan otrov čije delovanje utiče da sve vitalne funkcije u telu prestaju i žrtva je po svim zakonima medicine mrtva. Ali, ukoliko bokori iskopaju 'leš' najviše osam sati posle sahrane, oni uz pomoć nekih trava, navodno, mogu da ga ožive i drže u svojoj vlasti hraneći ga jednom vrstom kaše od slatkog krompira pomešane sa korenom biljke tatule. Tako postaju 'zombiji' - bledi ljudi, praznog pogleda i usporenih pokreta, bez sopstvene volje, osim da slušaju naređenja svoga gazde. Ovu temu filmska industrija maksimalno je eksploatisala više decenija.
    Da li se u scenama na filmskom platnu, već po definiciji, preteruje sa količinom jeze po minuti, pokušao je da na Haitiju utvrdi 1982. godine doktor Vejd Dejvis, ekspert za etnobiologiju - granu koja se bavi uticajem kulturnih i bioloških faktora na ljudske odnose. Ukratko, Dejvis nije odbacio legendu od zombijima, već je potražio vračeve-domoroce s namerom da otkrije kakav to napitak spravljaju koji ljude pretvara u 'žive mrtvace'. Zahvaljujući predusretljivosti haićanskih vudu sveštenika Vejd Dejvis je dobio dozvolu da posmatra kako vračevi pripremaju svoje zombi praškove, a što je još važnije - da uzima uzorke za analizu. Svaki prašak, utvrdio je tom prilikom, sadržavao je poneki sastojak koji bi se, samo u žargonu vudu vračeva, mogao nazvati 'uobičajenim': oko daždevnjaka, zmijsku kožu, krila od ove ili one price... Ali, po mišljenju doktora Dejvisa, ključni sastojak haićanskih zombi praškova je pečena otrovna vrsta gljive puhare, koja u sebi sadrži tetrodoksin, jedan od najjačih nervnih otrova za koji se zna. Tetradoksin izaziva paralizu, osetno usporava disanje i samim tim umanjuje toliko potrebu žrtve za kiseonikom da se zaista čini da je ona mrtva, mada može da preživi sate sahranjena i zatvorena u mrtvačkom kovčegu sa ono malo vazduha koliko ga u njemu ima.
    Prašak se utrljava u kožu, a 'mrtvac' je, tvrde vudu magovi, potpuno svestan svega što se dešava oko njega, mada ne može da reaguje niti pokaže da je živ. Nakon otkopavanja 'leša', vračevi mu daju halocenogeni kužnjak, jednu biljku poznatu kao 'zombi-krastavac'. Dejstvo tetradoksina i kužnjaka prestaje posle nekoliko sati, mada se u pričama o 'živim leševima' pominju i godine.Doktor Vejd zombije nije video, ali je o svojim otkrićima napisao knjigu 'Zmija i duga', a kolege su ga otpužile da je previše zagazio u vode vudu magije. 
    Pod ovim naslovom osamdesetih godina objavljena je knjiga o jednom istinskom zombiju, izvesnom Klarviusu Narcisu, koji je umro u bolnici 'Dr Albert Švajcer' u Porto Prensu, a smrt je konstatovala ekipa lekara. narcis je sahranjen 1962. godine, njegov grob još uvek postoji, ali se 1985. godine živ i zdrav pojavio u svom selu! Autori knjige susreli su se i razgovarali sa njim, a o svojim utiscima su zabeležili: 'Prvo zapažanje- narcis se kreće normalno, kao vi ili ja, ali kad sedne, kao da se gasi. Pokreti mu se usporavaju. Ruke su mu prekrštene na krilu, glava pognuta napred, pogled prikovan za pod. čeka... u stanju je da čeka čitavu večnost...
    Drugo zapažanje: narcis govori kreolski. Dok govori, kao da malo oživljava. Ne mnogo. Jedino mu se ruke pokreću kada želi nešto da naglasi. Glas mu je bezbojan  i umoran. ne gleda me dok govori, pogled mu je ravnodušan, bezizražajan, ali on sam nije sasvim ravnodušan. Kaže da se još uvek čudi što se vratio u ovaj svet!
    Haiti je, kako izveštavaju svetske agencije, službeno priznao vudu kult kao religiju, ravnopravnu hrišćanskoj. Nikad nije do kraja odgonetnuto da li je preko diktatora kao što su bili Fransoa 'Papa Doka' i njegovog naslednika 'Bebi Doka', ova moćna sekta vladala ovom ostrvskom državom ili su njihove moći bile u službi održavanja predsednika na vlasti? Da li vudu magija na Haitiju doživljava novi procvat i hoće li uskoro početi da stižu novi izveštaji o 'živim mrtvacima'?

PREDVIDEO SMRT KRALJA ALAKSANDRA
    Mišel Nostradamus već više vekova pleni pažnju istraživača, istoričara i vidovnjaka...Događaji koji se dešavaju ili su se do sada desili matematičkom preciznošću ili su datumski određeni. Čak su i učesnici u događajima u potpunosti oslikani. Deo tih događaja vezan je i za naše prostore ali je svakako za nas  najznačajniji atentat na kralja AleksandraI Karađorđevića u Marselju, u Francuskoj, oktobra 134. godine. Mišel Nostradamus je u 10. centuriji, 24. katren, zapisao sledeći stih:
'Ko talac kralj će
iz italske luke,
stići u Marselj
kroz Đenovu brodom
mnogi će strani
s njim imati muke,
pucanj u bure sa medovinom...'

    Tumačenje navedenih stihova ogleda se u sledećem: opšte je poznata činjenica da je Aleksandar I Karađorđević, sin čuvenog srbskog kralja Petra I Karađorđevića, nastojanjem da se približi što više tradicionalnom prijatelju srbskog naroda Francuskoj, izuzetno mnogo smetao već tada rastućem fašizmu. Italija, ustaše Ante Pavelića, bugarski VMRO, a posebno Hitlerova nemačka su u tom postupku kralja Aleksandra Prvog zapravo videli nepremostivu prepreku koja će im pokvariti sve što su planirali.
    Kralj Aleksandar je sa kraljicom Marijom, knezom Pavlom i kneginjom Olgom stigao u Zeleniku kod Herceg Novog gde se nalazio brod 'Dubrovnik' 5. oktobra 1934. godine u večernjim satima.Bio je raspoložen jer je smatrao da ide na put kod stare srbske prijateljice i saveznika Francuske. Pre polaska na put sa kraljicom Marijom je otišao u manastir Savina gde se pomolio Bogu.
    U Marselj je stigao 9. oktobra. Na pristaništu su ga dočekali ministar spoljnih poslova Luj Bartu (koji će takođe biti žrtva atentata) i general Žorž. Zna se da je na kralja Aleksandra pucao Petar Keleman iz pištolja marke 'Mauzer C-96' kalibra 9 mm, fabrički broj 7391 koji će tokom 1944/45. godine nestati iz Vojnog muzeja na Kalemegdanu. Atentator je ispalio 8 metaka. Dva su pogodila kralja Aleksandra, ranjen je general Žorž, kao i ministar Luj Bartu koji će nešto kasnije umreti zbog iskrvavljenja. Atentatora čije je pravo ime bilo Veličko Kerin (bio je pripadnik bugarske VMRO), izgazio je narod koji je bio na dočeku.
    Kralj Aleksandar je umro u 16 časova i 45 minuta. Zahvaljući pre svih knezu Pavlu karađorđeviću u našu zemlju je iz Francuske doneto oružje atentatora, admiralska uniforma u kojoj se kralj nalazio, košulja, potkušulja, prsluk, metkom oštećena odlikovanja kao i zeleni brokat sa divana na kome je Blaženopočivši kralj Aleksandar ležao. Automobil u kome je kralj  bio dok se vozio marsejskim ulicama i koji je donekle mogao da rasvetli pravu istinu rashodovan je odlukom jednog od Brozovih generala i dat nekom auto moto društvu koji ga je posle nekoliko godina bacio na otpad?! Postavlja se pitanje kako je francuskim vlastima promaklo da iz sedišta ne izvade zrno kalibra 8 mm koji se tu nalazui, već su to uradili naši organi. Doduše, rupe od metka na bluzi, košulji, prsluku i potkušulji još uvek čuvaju pravu istinu i čuvaju se u depou Vojnog muzeja na Kalemegadanu.
    Mišel Nostradamus je tačno, matematičkom preciznošću naveo da će 'mnogi strani sa nim imati muke' - nemačka, Italija, Bugarska, Pavelićeve ustaše, a 'pucanj u bure sa medovinom' zapravo je bio pucanj u Viteškog kralja Aleksandra I Karađorđevića - medovina je staro slovensko piće. I ovaj put, pored mnogih ostalih događaja koji su se zbili ili će se tek dogoditi, Nostradamus je bio nepogrešiv. Tri veka pre događaja video je smrt Srbskog kralja.



       RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT