vrh
Meni

Tajanstvene Priče - No 16

   Priče iz zone sumraka Nebojše Erića, pisca iz mesta kremna u Srbiji. Priče o čudnim sudbinama, tajanstvenim i nedokučivim tajnama... Dobrodošli Na Drugu Stranu! Priče Iz Druge Dimenzije! Postoji peta dimenzija, ona koja je van onih koje su poznate čoveku... dimenzija ogromna kao svemir, a večna kao beskonačnost!
   To je srednji prostor između svetlosti i senke, između nauke i praznoverja. On leži između ponora čovekovih strahova i vrhunca njegovog znanja. Uđite u svet koji ne liči ni na jedan postojeći. Svet koji postoji samo u mašti, ali u koji veruju oni u čije su se moći uverili. Dobrodošli u Zonu sumraka ...

NEBOJŠA ERIĆ
Autor tajanstvenih priča na ovoj stranici.
Rodjen na svetog Iliju u selu Kremna, u Srbiji, davne 1970 godine. Pisanjem se bavi relativno kratko vreme, piše uglavnom pesme i glevne priče.



NA RASKRŠĆU

   Za raskršće na kraju sela, vezale su se mnoge legende. Kako realne tako i one onostrane. Svašta se pričalo o tom mestu. Te da je ovaj video ovo, te ovaj ono ili da su mnogi doživeli razne susrete. Narod kao narod, neko sujeveran neko ne. Uglavnom većina je izbegavala da tuda propazi noću. Oni koji su baš zadocnili, prolazili su u tišini i što bržim korakom.
    Ipak jedna priča se bila ustalila u narod, da se na tom mestu noću mogu videti svatovi. Čiji i kakvi niko nije znao da objasni. Obrad je bio miran čovek, koji nije mnogo pridavao značaja narodnim pričama. Živeo je svoj težak seoski život, onako kako se mora. Jednostavno nije imao vremena za praznoverje, razne budalaštine dokonog sveta.
    I tako jedne novembarske večeri, vraćajući se sa slave iz susednog sela, dobrano je odocnio i prilično umoran od odanja, zastao je na raskrnici da se odmori naslonjen na ogradu.
    Bila je vedra noć ko po bogu si da je dan, kako je znao često da kaže. I dok je mraz štipao za obraze, učinilo mu se da čuje muziku. Bilo je malo neobično jer u blizini osim groblja, nije bilo ničega. Sa druge strane sve je to pravdao umorom. Ali da je vrag odneo šalu, shvatio je kada mu se uz galamu približavala velika grupa ljudi.
    Pevali su neke čudne svatovske pesme, uz vrisku veselih žena. Trljao je oči da se uveri da sve nije istina, ali oni su bili sve bliže. A onda na samom raskršću počeli su igrati kolo, kome nije bilo kraja. Vriska i pesma igrali su bez prestanka, a on je bez avaza stajao i gledao u svatove.
    A onda su primetili i njega, jedan od svatova prineo mu je čuturu sa rakijom. Dok je polako naginjao čuturu, nije bio u stanju ništa reći. Rakija je bila jaka i čudnog ukusa. Negde na sredini kola dve mlade devojke, počele su ga zvati da igra do njih.
    Prvo se malo iz straha nećkao, ali valjda je rakija učinila svoje. Uhvatio se srećan u kolo, jer i sam je voleo da igra. Čudno je bilo što muzika nije prestajala da svira, niti su igrači prestajali igrati. Igrao je i on u zanosu, iako su mu noge već odavno utrnele. Ko zna koliko bi kolo i trajalo, da se negde u daljini nije oglasio pevac. Odjedanput nestalo je svatova, muzike, kola, stajao je sam na raskršću oznojen i umoran. Prekrstio se, uzeo koporan sa ograde i krenuo trkom kući.
    O čudnom prividjenju nije nikom pričao, jer bi pomislili da je poludeo i da je bio pijan. I sam nije mogao da poveruje u sve to. Dok na zidu pored kaputa nije ugledao čuturu, iz koje je te noci nazdravljao svatovima.
    Od toga dana raskrsnicu je izbegavao i po danu, a noću je obilazio što je mogao dalje. A o čudnim svatovima svremena na vreme, kolale su opet razne priče.
SVATOVI

   Pričalo se o Jovanki Lukinoj, bila je devojka neviđene lepote. Verovatno kakva se jedanput rađa. Njenog oca opsedale su razne provodadžije iz celog okruga. Bilo je i onih koji su dolazili iz dalekih krajeva, po dva tri dana putovanja. Uprkos svim potencijalnim mladoženjama, Jovanka je i dalje bila najpoželjnija nevesta u selu.
    Malo zavist, malo nemoć, po selu su počele kolati priče. Jovanka je ne plodna, te da u sebi nosi bolest. Priče su išle dotle da u sebi nosi prokletstvo i da ona pripada đavolu. A Jovanka je svakoga dana bila sve lepša i lepša, jednostavno seoske priče je se nisu doticale.
    Često su je viđali kod Vasića vodenice, dugo zagledanu u duboki vir seoskog potoka. Otac kao otac, zabrinut da će Jovanka ostati sama, počeo je tražiti pomoć od poznatih vračara. Uglavnom pomoći nije bilo. Jednoga dana na njihov prag banula je čudna starica,izboranog lica ali svetlih očiju koje prosto opijaju.
    Domaćin kakav je bio ponudio je svo gostoprimstvo nezvanom gostu. Ali je dobio samo štur odgovor, ja sam došla da vodim Jovanku za mog Rajka. Za divno čudo Jovanka je pristala. Sve je dogovoreno da će 6.6 svatovi doći po Jovanku. Vreme je brzo išlo. Dana 6.6. u osvit zore došli su čudni svatovi po Jovanku, nije bilo muzike, pesme, darova koji su uobičajeni. Nikome nije bilo čudno što o svatovima niko nije ništa znao.
    Ni ko su, ni odakle su, ni šta su. Uglavnom Jovanka je otišla uz veliku svitu. Godine su prolazile od Jovanke nije stigao ni avaz. Polako je tonula u zaborav, sve dok jednog dana nije se proneo glas, da su na groblju počeli viđati mladu u venčanici neviđene lepote.
    Neki kažu da je to Jovanka, neki su ćutali iz straha. A šta je istina ko bi ga znao, možda saznamo jednoga dana.

JERINA

    Bila je zima, dan dva pre Svetog Nikole. Kada se proneo glas, da nema Jerine Jevtove. Dobro se sećam vike i galame naših komšija koji su se spremali u potragu za Jerinom. Uz svu viku i galamu, majka je ocu uz pušku spremala i ranac.
    Bila je navikla na očeve česte odlaske u lov. I dok je sneg škripao pod nogama, dovikivali smo se sa brda na brdo. Svuda oko nas sijale su lampe, ponegde i neka vatra je planula. Ujutru umorni, potbuli od ne spavanja, stajali su svi na raskršću. Nažalost, stajali su tako, praznih srca i oborenih glava. Jerinu nisu našli ni sutradan. Polako se gubila nada, da će ikada biti nađena. Sneg, zima i kratki dani, učinili su svoje.
    A selo je polako tonulo u svoju učmalu svakodnevicu. Petog dana odn nestanka, pronašli smo Jerinu. Na kraju sela kod Dragoljubove vodenice. Na licu joj je stajao osmeh, blistave oči od iznenadne radosti. A ruke je držala ispred sebe, kao da ih nekom pruža. Konačno je zajedno, rekoše žene, sa svojom velikom i ne suđenom ljubavi.
    I tada saznasmo veliku istinu našeg sela. Jerina i Rajko su bili najlepşi par o kome se pričalo u celoj opštini. Noć uoči svadbe Rajku se zagubio svaki trag. Proneo se glas da se utopio kod seoske ćuprije. Opet neki su rekli da je ubijen iz zavisti. Uglavnom ona nije gubila nadu da će se jednoga dana sresti.
    I posle toliko godina, konačno su pronašli jedno drugo. Kod Dragoljubove vodenice. Tamo gde nesmirene duše nalaze mesto za sebe. Iako je bila dobra žena, za njom niko nije suzu pustio, jer konačno je bila srećna.

PREDSKAZANJE

    Pijačni dan u Kremanskom srezu doveo je svakojak svet toga dana u Kremna. Svi su toga dana bili na vetrometini. I bogati i siromašni, svi su bili u nekom poslu. Razne propalice su se tog dana vrzmale po Kremnima.
Ali bilo je tu i ozbiljnih, poslovnih i bogatih ljudi. Znatiželja, mogućnost dobre a jeftine kupovine, izmamila je i Jovana iz kuće.
    U to vreme je važio za najbogatijeg čoveka u nekoliko okolnih srezova. Ambari prepuni žita, nekoliko vodenica, stoke u izobilju. Prosto rečeno svega na pretek. I dok je tako odao Kremanskom kaldrmom, susrećući mnogo poznatih ljudi, iako osoran, lukav, nadasve prepreden, ipak je toga dana pozdravljao svakog od reda. Sa svima je bio ljubazan, što nije bila njegova osobina. I tako je zastao pored starice, koja je gledala znatiželjnim u karte. Čudno ga je pogledala pre nego što je presekao karte. Čak se smeo zakleti da karte nije ni pogledala kada mu je rekla da ima sve osim čiste savesti. I da se čuva prošlosti i vukova. On najbogatiji čovek u 4 sreza. Samo se nasmejao i dao joj banku koju na njegovo ćudjenje, nije htela da uzme.
    Pijac je bio i prošao, seoski život se vratio u staru kolotečinu. I tako pred zimu, doneo je odluku da proda par starih volova. A u to vreme dešavao se vašar u Jablanici. Dva dužnika su oterali volove preko suvota, a on je na konju sa dva prijatelja kasom uživao u jesenjem danu. Vraćajući se zadovoljan sa pijace, prijatelje je ostavio u Rajkovoj kavani. A on je sam polako krenuo nazad.
    Usput ga je preko Čikanovića suvota uhvatila sušnežica da je jedva stigao od kijameta do Slavkove štale u Presedli. Negovim tragom osetivši miris konja, stigao je i čopor vukova. Uz vatru koju je naložio, zaspao je iznuren snom pravednika. Sutradan kada je kijamet utihnuo, krenuo je polako kući. Ni vukova više nije bilo na viduku. I tako oko Viline vlasi ponovo ga je stiglo nevreme, jače i gore od jučerašnjeg. Od sušnezice nije video ni stazu, niti bilo šta drugo.
    Išao je sentom kao pašče kada se vraća iz daleka. Nije bio svestan ni kada je pao sa konja, ni koliko je dugo ležao u snegu. Svestan svoje situacije je postao tek kada je video čopor gladnih vukova koji su ga okružili. Na istom onom mestu kod Vasića vodenice gde je pre nekoliko godina ubio nepoznatog trgovca i uzeo mu dve kese dukata.
    Posle nekoliko dana potrage od njega su pronašli deo pantalona, levi opanak i kesu u kojoj su bili dukati.


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT