Svetleći Ljudi - Bioradijacija
Izuzimajući opise svetlećih nimbusa i oreola oko glava svetaca, druge priče o 'svetlećim ljudima' izuzetno su retke. Ipak ima nekoliko zabeleženih primera. U arhivama 'Fenomena' pronađen je članak 'Tajmsa' iz maja 1934. godine, gde je zabeleženo postojanje 'svetleće žene iz Pirana'.
Osmeh na lice:
Dogodilo se to 1954. godine, pisao je časopisu za istraživanje natprirodnih pojava 'Fenomen' stanovnik grada Čitija, V. Suharov. 'Brat i ja smo bili strasni lovci i sve zimske mesece provodili smo loveći u tajgi. Jedne večeri, kod nas u zimovnik ušao je nepoznati lovac. Po običaju, kao i svakog putnika, ponudili smo ga toplim čajem i hranom. Ali, on je odbio i, ne skidajući odeću, seo je pored male peći i zadremao.
Po njegovom ponašanju, shvatili smo da je bolestan. Trzao se u snu, nešto je mumlao, a lice mu je bilo prekriveno mrkim pegama… Malo kasnije, ipak je pristao da nešto pojede. Kad je skinuo rukavice, primetili smo da mu je jedna ruka bila obavijena prljavim krpama.
U tajgi, gosti su velika retkost, pa smo u znak dobrodošlice gosta ponudili da nešto popije. Pošto je popio nekoliko gutljaja pića, neznancu se razvezao jezik. Priznao je da se ozbiljno razboleo i da se zaputio u grad kod lekara. Bolest je napala njegovu desnu ruku koja je u bukvalnom smislu gorela. On je odmotao zavoje i mi smo pri plamenu sveće videli da dlan njegove desne ruke zaista svetli u mraku. Iz vrhova prstiju izbijala je svetlost nalik acetilenskoj lampi. Upitali smo da li ga boli. Odgovorio je da ne, da mu je ruka do lakata bila takoreći zamrznuta. Jednostavno, nije je osećao, samo bi mu tuda ponekada promileli 'mravići'… Kako se zatim ispostavilo, i čudne pege po licu takođe su svetlucale, ali veoma slabo. Samo u potpunom mraku, kad smo svi otišli na počinak, to je moglo da se primeti. On sam, po svemu sudeći, nije tome pridavao naročiti značaj. Ujutru se pozdravio s nama i otišao svojim putem'.
Braća Suharovi nikada nisu saznali da li je njihov gost stigao do grada, jer je do njega trebalo prepešačiti 150 kilometara. Uostalom, iako su već dugo živeli u Čitiju, nikada pre nisu sreli na ulici tajanstvenog gosta. Ali, taj susret stalno im je bio na umu, jer nisu mogli da pronađu razumno objašnjenje. Šta su videli na njegovoj ruci? Radijaciju? Krvnu infekciju? Nekakve mikrobe? Svetlost koja je zračila iz njegove ruke bila je vrela, ali ne kao pravi plamen. 'Kad je naš gost položio ruku na novine kojima je bio prekriven sto, one su na tom mestu požutele, kao da su bile pod dejstvom visoke temperature ili kiseline…'
Ljudi iz 'Fenomena' priznaju da je pismo koje su poslala braća Suharov bilo prvo svedočanstvo o postojanju svetlećih ljudi. Izuzimajući opise svetlećih nimbusa i oreola oko glava svetaca, druge priče o 'svetlećim ljudima' izuzetno su retke. Ipak ima nekoliko zabeleženih primera. U arhivama 'Fenomena' pronađen je članak 'Tajmsa' iz maja 1934. godine, gde je zabeleženo postojanje 'svetleće žene iz Pirana'. Gospođa Ana Monaro je bolovala od astme i, dok je spavala, iz njenih grudi izvirala je plava svetlost. Ovu pojavu su posmatrali mnogi lekari, ali nisu mogli da daju razumno objašnjenje. Po svedočenju specijalista koji su pratili ponašanje pacijentkinje, u trenutku kad je telo Ane 'ispuštalo' svetlost, njeno srce je kucalo dvostruko brže.
U knjizi 'Anomalije i kurioziteti u medicini' štampanoj 1937. godine, opisan je i slučaj žene koja je imala rak dojke. Izlazeći iz bolesnog dela grudi, svetlost je oblikom podsećala na brojčanik sata. U knjizi H. Karingova 'Smrt: njen uzrok i pojave', spominje se sudbina dečaka koji je umro zbog lošeg varenja. Posle smrti, telo dečaka je počelo da ispušta plavu svetlost i zrači toplotu. Pokušaji da se ta svetlost ugasi bili su bezuspešni, ali je, uskoro, ona sama po sebi nestala. Kad su njegovo telo podigli iz kreveta, pokazalo se da je posteljina ispod njega izgorela.
Može li se verovati u istinitost takvih saopštenja? U vezi s tim, postoje najrazličitija mišljenja. Crkva, na primer, na fenomen 'svetlećih ljudi' gleda sa odobravanjem. Papa Benedikt XIV je napisao: 'Izgleda da treba prihvatiti kao činjenicu postojanje prirodne svetlosti koja ponekad postaje vidljiva oko glave čoveka, a isto tako odgovara istini da ponekad iz celog ljudskog tela zrači svetlost, ali ne kao plamen koji se ustremljuje naviše, već više u obliku iskrica koje lete na sve strane'.
Nasuprot tome, zvanična nauka kategorički opovrgava mogućnost postojanja 'svetlećih ljudi'.
Iz zvaničnih izvora navodimo sledeće: 'Biolozi dele svetlucanje živih organizama u dve grupe: prvo je prisutno kod mikroba, insekata svitaca i morskih životinja, a drugo, sasvim slabo svetlucanje je prisutno kod svih živih organizama, pa i kod čoveka. Ali, tu slabu svetlost moguće je registrovati samo specijalnim aparatima, nikako vizuelno. Drugačije se objašnjava svetlucanje rana, opisano u nekim medicinskim udžbenicima i naučnim radovima iz toksikologije, i to postojanjem luminiscentnih bakterija u ranama'.
Jednom rečju, crkva i nauka nemaju jednako mišljenje u vezi sa ovim pitanjem. U mišljenjima se razilaze i mnogi naučnici, a kao primer ćemo navesti eksperimente Krohalova iz 70-tih godina prošlog veka. Lekar psihijatar Genadij Krohalov, pokušao je da, uz pomoć foto-aparata, prikaže ponašanje bolesnika u stadijumu psihičkog rastrojstva. Za to je koristio masku za podvodno plivanje, zamenivši na njoj staklo kamerom. Objektiv tog mehanizma, stavljenog na glavu pacijenta, bio je usmeren u pravcu jedne od zenica.
Eksperimenti sa notornim pijanicama (kod kojih su najčešće i najpostojanije vizuelne halucinacije), dali su pozitivne rezultate. Približno kod polovine ispitanika (a eksperimentima je bilo obuhvaćeno nekoliko stotina ljudi), na filmskoj traci odnosno negativu, jasno su bili fiksirani primeri halucinacija svakog pacijenta. Slične rezultate ostvario je Tomokiči Fukurai, profesor Tokijskog univerziteta. Još početkom ovog veka, on je sproveo karakterističan eksperiment, umotavši fotografske ploče u kompaktnu hartiju i postavivši ih na kolena pacijenta, neke gospođe Takačihi. Ona je trebalo, naravno u mislima, da na fotografskim pločicama ostavi otisak prstiju ruke i reč 'ten', što na japanskom označava 'nebo'. Pacijentkinja je pala u trans i izvršila potrebnu 'misaonu radnju'. Kad su se fotografske pločice pokazale, na prvoj su se zaista pojavili otisci prstiju, a na drugoj hijeroglif 'ten'…
Kako to da je zračenje ostavilo otisak na fotografskoj pločici? Nije li ono slično zagonetnom svetu u kojem živi i 'bolestan lovac' s početka naše priče?
U arhivi 'Fenomena' čuvaju se protokoli istraživanja koja svedoče o tome da mogućnosti živih organizama (među njima i čoveka), daleko izlaze iz okvira opšteprihvatljivih pretpostavki. Tako, na primer, na jednom moskovskom institutu, naučnici su utvrdili da čovek, u određenim uslovima, počinje da zrači i to značajno premašuje svetlosne parametre.
Što je posebno interesantno, razni delovi tela oslobađali su različite doze te 'bioradijacije'. Osim toga, delovi zračenja mogu se 'prerasporediti' po telu u zavisnosti od želje osobe na kojoj se vrše eksperimenti. Fiksirano zračenje probilo je sloj folije i delimično razrušilo kristalnu strukturu detektora koji se koriste za registraciju fenomena.
Još jedna pojava pripada bioluminiscentnom, veoma slabom zračenju, a za njeno otkriće zaslužan je Vladimir Krohmalev iz Uzbekistana. On je eksperimentalno fiksirao svetlosno zračenje koje izvire iz dlakavih semenki pamuka. U svom akademskom radu, Krohmalev tvrdi da je mehanizam formiranja takvog zračenja sličan indukcijskom zračenju lasera.
Naučniku je uspelo da fotografiše svetlosnu buktinju koja se odvaja od sazrelog semena. Energija tog zračenja je dovoljna semenu pamuka u razvoju da samostalno krči put u sredini koja ga okružuje.
Možda ova istina objašnjava pojavu otiska ruke koju je na novinama ostavio 'bolestan' lovac iz tajge i oprljenu posteljinu ispod tela 'svetlećeg dečaka'? Ili su to bile pojave sasvim druge prirode? Odgovora na ta pitanja nema, i, po svoj prilici, neće ih uskoro ni biti.
Ali, ništa nije rizičnije nego uzdrmati temelje zvanične nauke. To je na svojoj koži osetio biofizičar Fric-Albert Pop (1938), koji je početkom 70-tih godina prošlog veka bio kombinacija naučnog genija i pustolovnog junaka iz holivudskih filmova. Diplomirao je eksperimentalnu fiziku 1966. na Univerzitetu u Vircburgu, doktorat iz teorijske fizike dao u rekordnom roku, a postdiplomski rad za sticanje univerzitetske profesure umesto za pet, završio je za malo više od dve godine. Do svoje 33. godine ovenčao se brojnim nagradama i naučnim priznanjima.
Od samog početka svojih studija na Univerzitetu u Vircburgu, Fric-Albert bio je zainteresovan za uticaj elektromagnetnog zračenja na žive organizme. Prvi eksperimenti sa benzo(a)pirenom, smrtonosnim jedinjenjem, doveli su ga do saznanja da ono najpre apsorbuje svetlost, a zatim je emituje na drugoj frekvenciji. Pokušaj sa benzo(e)pirenom, koji je skoro identičan, ali zbog male razlike u molekularnoj strukturi nije opasan za čoveka, otkrio je da svetlost kroz tu hemikaliju prolazi neizmenjena.
Pop je nastavio ispitivanje sa još 37 hemikalija, od kojih su neke bile kancerogene, i uskoro je bio u stanju da nepogrešivo ustanovi da li neka materija prouzrokuje rak – svi takvi materijali su primali ultraljubičastu svetlost, apsorbovali je i menjali njenu frekvenciju. Kancerogeni su reagovali samo na svetlost talasne dužine od 380 nanometara, a sistem takozvane 'fotopopravke', (kada se neka ćelija bombarduje ultraljubičastom svetlošću tako da se uništi 99 odsto, uključujući i njen DNK, a zatim se veoma brzo može skoro u potpunosti oporaviti ako se osvetljava istom talasnom dužinom vrlo slabog intenziteta), takođe je najdelotvorniji na 380 nanometara!
Pop je zaključio da podudarnost nije slučajna i da u telu mora da postoji nekakva svetlost odgovorna za 'fotopopravke'. Kancerogeno jedinjenje očigledno izaziva rak zato što trajno blokira tu svetlost i menja njenu talasnu dužinu, pa sistem 'fotopopravke' više ne može da deluje. Zdrav organizam emituje manje, a oboleli više fotona.
Naučnik je bio duboko ubeđen da je na putu da otkrije lek za rak! Pojednostavljeno rečeno, treba otkloniti svetlosnu blokadu i omogućiti da se odigra proces 'fotopopravke'! Pop je o tome napisao i objavio obimnu studiju koja je, naravno, izazvala veliku pažnju. Nemački centar za istraživanje raka u Hajdelbergu pozvao ga je da pripremi predavanje za petnaest vodećih svetskih specijalista za ovu bolest.
Prezentacija Fric-Alberta Popa neslavno se završila, jer je imala samo jednu slabu tačku: pretpostavku da telo nekako proizvodi slabu svetlost talasne dužine od 380 nanometara. Da ona postoji, rekli su, već bi je neko uočio. Tražili su dokaz, a on nije mogao da im ga pruži, jer nisu postojali aparati koji bi takvu svetlost registrovali.
Ubrzo nakon toga, jedan Popov student, Bernhard Rut, koji je teoriju o svetlosti u telu smatrao apsurdnom, prihvatio se da konstruiše eksperimentalnu opremu i dokaže da nema svetlosti. Dogodilo se suprotno. Aparat koji je napravio, nalik velikom rendgenskom detektoru, bio je veoma osetljiv i mogao je da meri veoma slaba svetlosna zračenja. Ta sprava je i danas jedna od najboljih u toj oblasti. Prvi eksperiment izveli su 1976. godine sa krastavcima, koji su emitovali fotone iznenađujuće visokog intenziteta. Rut je to pripisao hlorofilu, pa su potom odgajili krompir u tami, da bi onemogućili fotosintezu. Uprkos tome, svetlost je bila još jača.
Pop je shvatio da efekat nije posledica fotosinteze. Svetlost je u biljkama prisutna kao izvor energije koju koriste tokom fotosinteze. 'Mi sa biljnom hranom', zaključio je, 'u organizam unosimo fotone i zatim ih skladištimo. Njihova energija se rasprši i postaje pokretačka snaga za sve molekule u našem telu. Danas znamo da je čovek u suštini svetlosno biće', kaže profesor biofizike, i na laboratorijskim dokazima da živi organizmi sadrže male svetlosne čestice – biofotone, temelji svoju teoriju. Po njoj, biofotonici, DNK predstavlja jedno od glavnih skladišta svetlosti u tkivu i izvora biofotonskih emisija. One čine savršen komunikacioni sistem za prenos informacija do brojnih ćelija u celom organizmu. Svakoga sekunda u svakoj ćeliji dogodi se u proseku oko sto hiljada hemijskih reakcija i svetlosni talasi pružili su odgovor na pitanje kako telo može da obavlja niz složenih zadataka pomoću različitih delova istovremeno. Pop je dokazao u svojim eksperimentima da su te slabe svetlosne emisije sposobne da diriguju čitavim telom. One moraju da imaju slab intenzitet, jer se te komunikacije odvijaju na kvantnom nivou!
Kada je Pop počeo da objavljuje svoj otkrića, naučna zajednica obrušila se na njega svom žestinom. Studentima na njegovom univerzitetu onemogućavali su da proučavaju biofotonske emisije. Kada mu je 1980. istekao ugovor za mesto asistenta, morao je da napusti to mesto. Na laboratoriju je bila pripremljena racija da bi mu se zaplenila oprema, ali pošto je Pop o tome na vreme bio obavešten, kod jednog studenta je u podrumu sakrio fotonski brojač. Otpremninu nisu hteli da mu isplate, karijera mu je bila uništena i nije imao šanse za zaposlenje. Bio je oženjen i imao troje male dece.
Proveo je dve godine radeći za jednu privatnu farmaceutsku kompaniju a zatim, uz pomoć mentora profesora Voltera Nagla, uporno nastavio istraživanja na Univerzitetu Kajzerslautern. Ali, morao i odatle da ode jer su profesori tvrdili da narušava ugled Univerziteta. Najzad, dobio je posao u Centru za tehnologiju u Kajzerslauternu i narednih 25 godina okupljao istomišljenike iz redova naučne zajednice iz svih krajeva sveta, da bi konačno osnovali Međunarodni institut za biofiziku u mestu Nojs kod Dizeldorfa. U ekipi su, pored ostalih, atomski fizičar sa Bostonskog univerziteta i atomske istraživačke laboratorije CERN u Ženevi, dva kineska biofizičara i drugi. Uvaženi naučnici iz celog sveta napokon su počeli da se slažu s njim, a kada je 2008. napunio sedamdeset godina, ugledni svetski univerziteti počeli su da mu šalju ponude i ugovore za profesuru.
'Da li znate da čak i kada mislite da ste u mraku, vi plivate u okeanu svetlosti?' Ovom rečenicom počinje emisija iz dokumentarne televizijske serije 'Nauka i spiritualnost', posvećena profesoru Fric-Albert Popu. Iako je svaki nagoveštaj o zračenju kao međućelijskoj komunikaciji bio potpuno odbačen sredinom dvadesetog veka, Pop nije hteo da odustane i tokom serije ispitivanja u potpuno mračnoj sobi koja je vršio na jednoj zdravoj 27-godišnjoj devojci merio je fotone koji su izlazili na njenoj ruci i čelu. Bio je iznenađen šablonom koji je zapazio: svetlosne emisije sledile su biološke ritmove od 7, 14, 32, 80 i 270 dana kada su bile identične. Emisije leve i desne ruke bile su u korelaciji – kada je desna emitovala više fotona, emisija se pojačavala i na levoj. Dakle, levica je znala šta radi desnica!
Teško je ukratko navesti sva značajna otkrića do kojih su profesor biofizike i osnivač nove naučne grane biofotonike i njegovi saradnici došli tokom istraživanja u Nojsu. Ono što zvuči tako fantastično, a toliko poznato iz drevnih duhovnih tekstova koji se bave duhovnim prosvetljenjem (!), počelo je zapažanjem da vodene buve upijaju emitovanu svetlost jedna od druge! Test na ribama pomoću fotomultiplikatora potvrdio je isto. Čak su i bakterije naprosto gutale fotone iz sredine u koju su bile stavljene.
Pop je došao na ideju da talasna, odnosno svetlosna rezonanca, ne služi samo za komuniciranje unutar tela, nego i izvan njega. Razmena fotona, pomislio je, može da odgovori na neke do sada nerazjašnjene zagonetke iz životinjskog sveta, na primer, postizanje koordinacije u jatima ptica ili sposobnosti životinja da nađu put do kuće. Biolog Rupert Šeldrejk, koji je takođe član Popovog tima, prikupio je oko 2700 primera očiglednog telepatskog ponašanja kod kućnih ljubimaca, kao i brojna istraživanja sa njihovim vlasnicima.
Slično se dešava i sa ljudima, jer ako primamo fotone od drugih živih bića, te informacije, zaključili su istraživači u Nojsu, možemo da upotrebimo da bismo sopstvenu unutrašnju svetlost doveli u ravnotežu. Da li bi to moglo da bude objašnjenje za isceliteljsko delovanje pojedinaca, pa čak i vidovitost, telepatiju i slične fenomene koje nauka svrstava u takozvane 'paranormalne pojave'? Podsvesna komunikacija među nama, prema tome, moguće je da se odvija uz pomoć razmene biofotona koji sadrže raznovrsne informacije, a udaljenost ne predstavlja neku naročitu prepreku, s obzirom da se ona dešava na subatomskom nivou u vidu talasa.
Pop je zaključio da, ako neke kancerogene hemikalije mogu da poremete biofotonske emisije u telu, onda bi neke druge mogle ponovo da uspostave dobru komunikaciju među njima. Započeo je eksperimente sa većim brojem neotrovnih materija koje bi mogle da pomognu u lečenju raka, pitajući se da li bi određeni biljni ekstrakti imali sposobnost da promene prirodu biofotonskih emisija kancerogenih ćelija.
U svim slučajevima, međutim, te materije su dodatno povećavale broj fotona u ćelijama tumora i činile ih još smrtonosnijim za telo. Izuzetak je bila biljka imela, koja je pomagala telu da uravnoteži emisiju ćelija tumora, odnosno da je vrati u normalno stanje.
Na uzorcima od raka obolelog tkiva jedne 30-godišnje žene, koja je kao slučaj u poslednjoj fazi već bila otpisana, uz saglasnost njenog lekara da napusti sve druge načine lečenja, Fric-Albert Pop isprobao je ekstrakt imele. Nakon godinu dana, svi njeni laboratorijski nalazi ponovo su bili praktično normalni! Naravno, teško je a ne postaviti pitanje - da li je imela slučajno bila sveta biljka koju su poštovali druidski sveštenici?!
Profesor Pop se pozabavio i homeopatijom, pretpostavljajući da ona predstavlja još jedan primer 'usisavanja' fotona i 'upijača rezonance'. Kako se homeopatija zasniva na tezi da se jednako leči jednakim, ako maligna frekvencija u telu može da proizvede određene simptome, tada i homeopatski rastvor može da privuče a zatim i upije nepravilne vibracije, čime telu pomaže da se vrati u normalu.
Zahvaljujući radu i višedecenijskoj upornosti profesora Fric-Alberta Popa, pred naučnicima su se otvorile brojne istraživačke mogućnosti, a da li će i koje biti uspešne, pokazaće vreme. Preostaje da i drugi eksperimentalno dokažu da li je njegova teorija o DNK i biofotonskoj emisiji ispravna i da telesnim funkcijama upravljaju kvantni procesi, u šta on ni najmanje ne sumnja. Lin MekTagart, nagrađivana novinarka i autorka bestselera 'Šta je to što vam lekari ne govore', posvetila je naučniku poglavlje u svojoj sada već kultnoj knjizi 'Polje'.
Analizirajući 'arsenal' saznanja iz oblasti prirodnih nauka, sabranih tokom kompletne istorije čovečanstva, naučnici su nedavno došli do neobičnog zaključka: znanja o zaostaloj prirodi čine 9,598 odsto od opšteg obima naučnih znanja, o prirodi živih bića i biosfere 25 odsto, a o prirodi čoveka manje od 1 procenat. Jedno od objašnjenja takvog iskrivljavanja nalazimo u tome što su mnoge religije dugo zabranjivale ne samo proučavanje čoveka i njegovih bioloških karakteristika, nego čak i crtanje ljudske jedinke. Vredi li u takvoj situaciji čuditi se činjenici da su čovekov organizam i njegove mogućnosti do danas ostali najnepoznatije i najneproučavanije oblasti nauke? I sasvim je moguće da su 'svetleći ljudi' takođe jedno od suštinskih, ali zasad neotkrivenih pojava. Izvor: Treće Oko
Misterije Sveta - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
U tajgi, gosti su velika retkost, pa smo u znak dobrodošlice gosta ponudili da nešto popije. Pošto je popio nekoliko gutljaja pića, neznancu se razvezao jezik. Priznao je da se ozbiljno razboleo i da se zaputio u grad kod lekara. Bolest je napala njegovu desnu ruku koja je u bukvalnom smislu gorela. On je odmotao zavoje i mi smo pri plamenu sveće videli da dlan njegove desne ruke zaista svetli u mraku. Iz vrhova prstiju izbijala je svetlost nalik acetilenskoj lampi. Upitali smo da li ga boli. Odgovorio je da ne, da mu je ruka do lakata bila takoreći zamrznuta. Jednostavno, nije je osećao, samo bi mu tuda ponekada promileli 'mravići'… Kako se zatim ispostavilo, i čudne pege po licu takođe su svetlucale, ali veoma slabo. Samo u potpunom mraku, kad smo svi otišli na počinak, to je moglo da se primeti. On sam, po svemu sudeći, nije tome pridavao naročiti značaj. Ujutru se pozdravio s nama i otišao svojim putem'.
Braća Suharovi nikada nisu saznali da li je njihov gost stigao do grada, jer je do njega trebalo prepešačiti 150 kilometara. Uostalom, iako su već dugo živeli u Čitiju, nikada pre nisu sreli na ulici tajanstvenog gosta. Ali, taj susret stalno im je bio na umu, jer nisu mogli da pronađu razumno objašnjenje. Šta su videli na njegovoj ruci? Radijaciju? Krvnu infekciju? Nekakve mikrobe? Svetlost koja je zračila iz njegove ruke bila je vrela, ali ne kao pravi plamen. 'Kad je naš gost položio ruku na novine kojima je bio prekriven sto, one su na tom mestu požutele, kao da su bile pod dejstvom visoke temperature ili kiseline…'
Ljudi iz 'Fenomena' priznaju da je pismo koje su poslala braća Suharov bilo prvo svedočanstvo o postojanju svetlećih ljudi. Izuzimajući opise svetlećih nimbusa i oreola oko glava svetaca, druge priče o 'svetlećim ljudima' izuzetno su retke. Ipak ima nekoliko zabeleženih primera. U arhivama 'Fenomena' pronađen je članak 'Tajmsa' iz maja 1934. godine, gde je zabeleženo postojanje 'svetleće žene iz Pirana'. Gospođa Ana Monaro je bolovala od astme i, dok je spavala, iz njenih grudi izvirala je plava svetlost. Ovu pojavu su posmatrali mnogi lekari, ali nisu mogli da daju razumno objašnjenje. Po svedočenju specijalista koji su pratili ponašanje pacijentkinje, u trenutku kad je telo Ane 'ispuštalo' svetlost, njeno srce je kucalo dvostruko brže.
Može li se verovati u istinitost takvih saopštenja? U vezi s tim, postoje najrazličitija mišljenja. Crkva, na primer, na fenomen 'svetlećih ljudi' gleda sa odobravanjem. Papa Benedikt XIV je napisao: 'Izgleda da treba prihvatiti kao činjenicu postojanje prirodne svetlosti koja ponekad postaje vidljiva oko glave čoveka, a isto tako odgovara istini da ponekad iz celog ljudskog tela zrači svetlost, ali ne kao plamen koji se ustremljuje naviše, već više u obliku iskrica koje lete na sve strane'.
Nasuprot tome, zvanična nauka kategorički opovrgava mogućnost postojanja 'svetlećih ljudi'.
Iz zvaničnih izvora navodimo sledeće: 'Biolozi dele svetlucanje živih organizama u dve grupe: prvo je prisutno kod mikroba, insekata svitaca i morskih životinja, a drugo, sasvim slabo svetlucanje je prisutno kod svih živih organizama, pa i kod čoveka. Ali, tu slabu svetlost moguće je registrovati samo specijalnim aparatima, nikako vizuelno. Drugačije se objašnjava svetlucanje rana, opisano u nekim medicinskim udžbenicima i naučnim radovima iz toksikologije, i to postojanjem luminiscentnih bakterija u ranama'.
Jednom rečju, crkva i nauka nemaju jednako mišljenje u vezi sa ovim pitanjem. U mišljenjima se razilaze i mnogi naučnici, a kao primer ćemo navesti eksperimente Krohalova iz 70-tih godina prošlog veka. Lekar psihijatar Genadij Krohalov, pokušao je da, uz pomoć foto-aparata, prikaže ponašanje bolesnika u stadijumu psihičkog rastrojstva. Za to je koristio masku za podvodno plivanje, zamenivši na njoj staklo kamerom. Objektiv tog mehanizma, stavljenog na glavu pacijenta, bio je usmeren u pravcu jedne od zenica.
Kako to da je zračenje ostavilo otisak na fotografskoj pločici? Nije li ono slično zagonetnom svetu u kojem živi i 'bolestan lovac' s početka naše priče?
U arhivi 'Fenomena' čuvaju se protokoli istraživanja koja svedoče o tome da mogućnosti živih organizama (među njima i čoveka), daleko izlaze iz okvira opšteprihvatljivih pretpostavki. Tako, na primer, na jednom moskovskom institutu, naučnici su utvrdili da čovek, u određenim uslovima, počinje da zrači i to značajno premašuje svetlosne parametre.
Što je posebno interesantno, razni delovi tela oslobađali su različite doze te 'bioradijacije'. Osim toga, delovi zračenja mogu se 'prerasporediti' po telu u zavisnosti od želje osobe na kojoj se vrše eksperimenti. Fiksirano zračenje probilo je sloj folije i delimično razrušilo kristalnu strukturu detektora koji se koriste za registraciju fenomena.
Još jedna pojava pripada bioluminiscentnom, veoma slabom zračenju, a za njeno otkriće zaslužan je Vladimir Krohmalev iz Uzbekistana. On je eksperimentalno fiksirao svetlosno zračenje koje izvire iz dlakavih semenki pamuka. U svom akademskom radu, Krohmalev tvrdi da je mehanizam formiranja takvog zračenja sličan indukcijskom zračenju lasera.
Naučniku je uspelo da fotografiše svetlosnu buktinju koja se odvaja od sazrelog semena. Energija tog zračenja je dovoljna semenu pamuka u razvoju da samostalno krči put u sredini koja ga okružuje.
Možda ova istina objašnjava pojavu otiska ruke koju je na novinama ostavio 'bolestan' lovac iz tajge i oprljenu posteljinu ispod tela 'svetlećeg dečaka'? Ili su to bile pojave sasvim druge prirode? Odgovora na ta pitanja nema, i, po svoj prilici, neće ih uskoro ni biti.
Ali, ništa nije rizičnije nego uzdrmati temelje zvanične nauke. To je na svojoj koži osetio biofizičar Fric-Albert Pop (1938), koji je početkom 70-tih godina prošlog veka bio kombinacija naučnog genija i pustolovnog junaka iz holivudskih filmova. Diplomirao je eksperimentalnu fiziku 1966. na Univerzitetu u Vircburgu, doktorat iz teorijske fizike dao u rekordnom roku, a postdiplomski rad za sticanje univerzitetske profesure umesto za pet, završio je za malo više od dve godine. Do svoje 33. godine ovenčao se brojnim nagradama i naučnim priznanjima.
Pop je nastavio ispitivanje sa još 37 hemikalija, od kojih su neke bile kancerogene, i uskoro je bio u stanju da nepogrešivo ustanovi da li neka materija prouzrokuje rak – svi takvi materijali su primali ultraljubičastu svetlost, apsorbovali je i menjali njenu frekvenciju. Kancerogeni su reagovali samo na svetlost talasne dužine od 380 nanometara, a sistem takozvane 'fotopopravke', (kada se neka ćelija bombarduje ultraljubičastom svetlošću tako da se uništi 99 odsto, uključujući i njen DNK, a zatim se veoma brzo može skoro u potpunosti oporaviti ako se osvetljava istom talasnom dužinom vrlo slabog intenziteta), takođe je najdelotvorniji na 380 nanometara!
Pop je zaključio da podudarnost nije slučajna i da u telu mora da postoji nekakva svetlost odgovorna za 'fotopopravke'. Kancerogeno jedinjenje očigledno izaziva rak zato što trajno blokira tu svetlost i menja njenu talasnu dužinu, pa sistem 'fotopopravke' više ne može da deluje. Zdrav organizam emituje manje, a oboleli više fotona.
Naučnik je bio duboko ubeđen da je na putu da otkrije lek za rak! Pojednostavljeno rečeno, treba otkloniti svetlosnu blokadu i omogućiti da se odigra proces 'fotopopravke'! Pop je o tome napisao i objavio obimnu studiju koja je, naravno, izazvala veliku pažnju. Nemački centar za istraživanje raka u Hajdelbergu pozvao ga je da pripremi predavanje za petnaest vodećih svetskih specijalista za ovu bolest.
Prezentacija Fric-Alberta Popa neslavno se završila, jer je imala samo jednu slabu tačku: pretpostavku da telo nekako proizvodi slabu svetlost talasne dužine od 380 nanometara. Da ona postoji, rekli su, već bi je neko uočio. Tražili su dokaz, a on nije mogao da im ga pruži, jer nisu postojali aparati koji bi takvu svetlost registrovali.
Ubrzo nakon toga, jedan Popov student, Bernhard Rut, koji je teoriju o svetlosti u telu smatrao apsurdnom, prihvatio se da konstruiše eksperimentalnu opremu i dokaže da nema svetlosti. Dogodilo se suprotno. Aparat koji je napravio, nalik velikom rendgenskom detektoru, bio je veoma osetljiv i mogao je da meri veoma slaba svetlosna zračenja. Ta sprava je i danas jedna od najboljih u toj oblasti. Prvi eksperiment izveli su 1976. godine sa krastavcima, koji su emitovali fotone iznenađujuće visokog intenziteta. Rut je to pripisao hlorofilu, pa su potom odgajili krompir u tami, da bi onemogućili fotosintezu. Uprkos tome, svetlost je bila još jača.
Pop je shvatio da efekat nije posledica fotosinteze. Svetlost je u biljkama prisutna kao izvor energije koju koriste tokom fotosinteze. 'Mi sa biljnom hranom', zaključio je, 'u organizam unosimo fotone i zatim ih skladištimo. Njihova energija se rasprši i postaje pokretačka snaga za sve molekule u našem telu. Danas znamo da je čovek u suštini svetlosno biće', kaže profesor biofizike, i na laboratorijskim dokazima da živi organizmi sadrže male svetlosne čestice – biofotone, temelji svoju teoriju. Po njoj, biofotonici, DNK predstavlja jedno od glavnih skladišta svetlosti u tkivu i izvora biofotonskih emisija. One čine savršen komunikacioni sistem za prenos informacija do brojnih ćelija u celom organizmu. Svakoga sekunda u svakoj ćeliji dogodi se u proseku oko sto hiljada hemijskih reakcija i svetlosni talasi pružili su odgovor na pitanje kako telo može da obavlja niz složenih zadataka pomoću različitih delova istovremeno. Pop je dokazao u svojim eksperimentima da su te slabe svetlosne emisije sposobne da diriguju čitavim telom. One moraju da imaju slab intenzitet, jer se te komunikacije odvijaju na kvantnom nivou!
Kada je Pop počeo da objavljuje svoj otkrića, naučna zajednica obrušila se na njega svom žestinom. Studentima na njegovom univerzitetu onemogućavali su da proučavaju biofotonske emisije. Kada mu je 1980. istekao ugovor za mesto asistenta, morao je da napusti to mesto. Na laboratoriju je bila pripremljena racija da bi mu se zaplenila oprema, ali pošto je Pop o tome na vreme bio obavešten, kod jednog studenta je u podrumu sakrio fotonski brojač. Otpremninu nisu hteli da mu isplate, karijera mu je bila uništena i nije imao šanse za zaposlenje. Bio je oženjen i imao troje male dece.
Proveo je dve godine radeći za jednu privatnu farmaceutsku kompaniju a zatim, uz pomoć mentora profesora Voltera Nagla, uporno nastavio istraživanja na Univerzitetu Kajzerslautern. Ali, morao i odatle da ode jer su profesori tvrdili da narušava ugled Univerziteta. Najzad, dobio je posao u Centru za tehnologiju u Kajzerslauternu i narednih 25 godina okupljao istomišljenike iz redova naučne zajednice iz svih krajeva sveta, da bi konačno osnovali Međunarodni institut za biofiziku u mestu Nojs kod Dizeldorfa. U ekipi su, pored ostalih, atomski fizičar sa Bostonskog univerziteta i atomske istraživačke laboratorije CERN u Ženevi, dva kineska biofizičara i drugi. Uvaženi naučnici iz celog sveta napokon su počeli da se slažu s njim, a kada je 2008. napunio sedamdeset godina, ugledni svetski univerziteti počeli su da mu šalju ponude i ugovore za profesuru.
'Da li znate da čak i kada mislite da ste u mraku, vi plivate u okeanu svetlosti?' Ovom rečenicom počinje emisija iz dokumentarne televizijske serije 'Nauka i spiritualnost', posvećena profesoru Fric-Albert Popu. Iako je svaki nagoveštaj o zračenju kao međućelijskoj komunikaciji bio potpuno odbačen sredinom dvadesetog veka, Pop nije hteo da odustane i tokom serije ispitivanja u potpuno mračnoj sobi koja je vršio na jednoj zdravoj 27-godišnjoj devojci merio je fotone koji su izlazili na njenoj ruci i čelu. Bio je iznenađen šablonom koji je zapazio: svetlosne emisije sledile su biološke ritmove od 7, 14, 32, 80 i 270 dana kada su bile identične. Emisije leve i desne ruke bile su u korelaciji – kada je desna emitovala više fotona, emisija se pojačavala i na levoj. Dakle, levica je znala šta radi desnica!
Teško je ukratko navesti sva značajna otkrića do kojih su profesor biofizike i osnivač nove naučne grane biofotonike i njegovi saradnici došli tokom istraživanja u Nojsu. Ono što zvuči tako fantastično, a toliko poznato iz drevnih duhovnih tekstova koji se bave duhovnim prosvetljenjem (!), počelo je zapažanjem da vodene buve upijaju emitovanu svetlost jedna od druge! Test na ribama pomoću fotomultiplikatora potvrdio je isto. Čak su i bakterije naprosto gutale fotone iz sredine u koju su bile stavljene.
Pop je došao na ideju da talasna, odnosno svetlosna rezonanca, ne služi samo za komuniciranje unutar tela, nego i izvan njega. Razmena fotona, pomislio je, može da odgovori na neke do sada nerazjašnjene zagonetke iz životinjskog sveta, na primer, postizanje koordinacije u jatima ptica ili sposobnosti životinja da nađu put do kuće. Biolog Rupert Šeldrejk, koji je takođe član Popovog tima, prikupio je oko 2700 primera očiglednog telepatskog ponašanja kod kućnih ljubimaca, kao i brojna istraživanja sa njihovim vlasnicima.
Slično se dešava i sa ljudima, jer ako primamo fotone od drugih živih bića, te informacije, zaključili su istraživači u Nojsu, možemo da upotrebimo da bismo sopstvenu unutrašnju svetlost doveli u ravnotežu. Da li bi to moglo da bude objašnjenje za isceliteljsko delovanje pojedinaca, pa čak i vidovitost, telepatiju i slične fenomene koje nauka svrstava u takozvane 'paranormalne pojave'? Podsvesna komunikacija među nama, prema tome, moguće je da se odvija uz pomoć razmene biofotona koji sadrže raznovrsne informacije, a udaljenost ne predstavlja neku naročitu prepreku, s obzirom da se ona dešava na subatomskom nivou u vidu talasa.
Pop je zaključio da, ako neke kancerogene hemikalije mogu da poremete biofotonske emisije u telu, onda bi neke druge mogle ponovo da uspostave dobru komunikaciju među njima. Započeo je eksperimente sa većim brojem neotrovnih materija koje bi mogle da pomognu u lečenju raka, pitajući se da li bi određeni biljni ekstrakti imali sposobnost da promene prirodu biofotonskih emisija kancerogenih ćelija.
U svim slučajevima, međutim, te materije su dodatno povećavale broj fotona u ćelijama tumora i činile ih još smrtonosnijim za telo. Izuzetak je bila biljka imela, koja je pomagala telu da uravnoteži emisiju ćelija tumora, odnosno da je vrati u normalno stanje.
Na uzorcima od raka obolelog tkiva jedne 30-godišnje žene, koja je kao slučaj u poslednjoj fazi već bila otpisana, uz saglasnost njenog lekara da napusti sve druge načine lečenja, Fric-Albert Pop isprobao je ekstrakt imele. Nakon godinu dana, svi njeni laboratorijski nalazi ponovo su bili praktično normalni! Naravno, teško je a ne postaviti pitanje - da li je imela slučajno bila sveta biljka koju su poštovali druidski sveštenici?!
Profesor Pop se pozabavio i homeopatijom, pretpostavljajući da ona predstavlja još jedan primer 'usisavanja' fotona i 'upijača rezonance'. Kako se homeopatija zasniva na tezi da se jednako leči jednakim, ako maligna frekvencija u telu može da proizvede određene simptome, tada i homeopatski rastvor može da privuče a zatim i upije nepravilne vibracije, čime telu pomaže da se vrati u normalu.
Zahvaljujući radu i višedecenijskoj upornosti profesora Fric-Alberta Popa, pred naučnicima su se otvorile brojne istraživačke mogućnosti, a da li će i koje biti uspešne, pokazaće vreme. Preostaje da i drugi eksperimentalno dokažu da li je njegova teorija o DNK i biofotonskoj emisiji ispravna i da telesnim funkcijama upravljaju kvantni procesi, u šta on ni najmanje ne sumnja. Lin MekTagart, nagrađivana novinarka i autorka bestselera 'Šta je to što vam lekari ne govore', posvetila je naučniku poglavlje u svojoj sada već kultnoj knjizi 'Polje'.
Analizirajući 'arsenal' saznanja iz oblasti prirodnih nauka, sabranih tokom kompletne istorije čovečanstva, naučnici su nedavno došli do neobičnog zaključka: znanja o zaostaloj prirodi čine 9,598 odsto od opšteg obima naučnih znanja, o prirodi živih bića i biosfere 25 odsto, a o prirodi čoveka manje od 1 procenat. Jedno od objašnjenja takvog iskrivljavanja nalazimo u tome što su mnoge religije dugo zabranjivale ne samo proučavanje čoveka i njegovih bioloških karakteristika, nego čak i crtanje ljudske jedinke. Vredi li u takvoj situaciji čuditi se činjenici da su čovekov organizam i njegove mogućnosti do danas ostali najnepoznatije i najneproučavanije oblasti nauke? I sasvim je moguće da su 'svetleći ljudi' takođe jedno od suštinskih, ali zasad neotkrivenih pojava. Izvor: Treće Oko
¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje
Misterije Sveta - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
