vrh
Meni

Свети Василије Острошки



   Када се из Подгорице крене према Никшићу, на горњем рубу плодне Бијелопавлићке равнице, над сливом непредвидљиве реке Зете, уздиже се окомита литица сва од једрог камена, чији највиши врх подсећа на динамично тело какве свемирске летелице. На као ножем пресеченом лицу ове чаробно сурове монолитне плоче, у самом њеном венцу, попут драгуља у круни, смештеног тамо руком вештог занатлије, бели се црква Горњег острошког манастира ...


   Видљива из далека, из ма ког правца да јој намерник пристиже, са својим ломним звоником неодољиво асоцира на светионик у мору врлетне хриди. И уистину јесте светионик вере Христове, и почивалиште Светитеља коме ево већ више од три века хрле како болесни и по свакој другој несрећи потребити, тако и безбројни пуни захвалности којима је Чудотворац Василије већ помогао.
    Нема дана ни годишњег доба, нити те елементарне непогоде, а о великим празницима да се и не говори, када реке ходочасника не преплаве Острог. Долазе људи из свих крајева и нове, па и бивше Југославије, али долазе и из далека света. Шарена свита људска из свакодневне граје карактеристичне за време у коме живимо, а чија се граница пред Острогом на неки волшебан начин прескочи, постаје необично тиха, кротка и према ближњима пажљива. На овом месту где између неба и земље као да стоји капија кроз коју се пролази посредством Светитеља за кога и историја и предње тврде да је био и за живота посвећен, те да је Створитељ увек и на чудесан начин свакој његовој молитви излазио у сусрет, мења се понашање и осећања чак и оних који најчешће ни за какав ред не хају.
    Оно што је у Острогу, а са становишта уобичајене вековне нетрпељивости међу припадницима различитих вера непојмљиво, то је да Свети Василије међу људима не прави разлику. Наиме, у Острог по помоћ не долазе само православни, иако је он пре свега за православце онај највиши духовни врх и тренутно највеће светилиште у земљи. Острошка врата отворена су свима. И сви у Острог долазе. И муслимани, и католици, па и они који за себе воле да кажу, без већег размишљања, да су атеисти.
    Кажу за Светог Василија Чудотворца да је и лекар, и отац, али и судија, па и онај који има моћ не само да помогне онима од којих је медицина одустала, већ и да казни свакога ко би да похули на Бога. Већ више од једног века у Острогу се може чути прича давно записана руком монаха који су били очевици догађају, а преношена с колена на колено као упозорење свакоме коме би могло пасти на памет да се са Светињом поигра, да земним методама покуша да провери или оповргне чудо. Негде у оно време када је отоманска сила већ била на издисају, па је и сама агонија власти у нестанку чинила носиоце те раслабљене моћи бахатнијим и крвожеднијим, пред кивот Светог Василија стигао је некакав ситан турски племић. Глумећи грдну невољу и понизност пред тим великим Светитељем за кога је и од својих муслимана чуо да ће свакоме помоћи измолио је од чувара кивота да му се читају молитве и да се лично може поклонити нетакнутом телу Василијевом. Кивот је отворен и како то већ бива чувар кивота је одобрио Турчину да целива руку Светитељеву. Користећи невиност добре воље монашке на највеће запрепашћење оних који су у том тренутку читали молитве за његово здравље и спасење зликовац је зарио зубе у палац десне руке Свечеве!
    Иако свако предање зависи од емоција и способности онога који га преноси није тешко замислити тренутак у коме истински верујуће пред оваквим догађајем обузима језа. Истина је, пак, да чувар кивота Светог Василија није имао довољно времена ни да се престраши пред ужасним светогрђем почињеним на његове очи. Светитељ је намах, кажу, подигао исту ону руку са које беше одгрижен палац и тако снажно ударио несрећника који се одважио да хули на Господа у храму његовом да је Турчина на лицу места усмртио. Није познато до данашњег дана, а управо у овој првој години трећег миленијума се навршава тачно триста тридесет година од упокојења Светог Василија Острошког, да је икоме икада више пало нешто слично на памет. Чувар кивота ће и данас свакоме ко је чуо за ову причу показати место недостајућег палца на посвећеној руци Светог Василија.
    А ко је уствари Свети Василије Чудотворац, Христов угодник, ревноватељ православља или како су га Турци називали рајин богомољац? Без сачуваних писаних докумената, а према житију у саставу рукописне књиге из 1852-53, Стојан Јовановић, једно од многобројне деце Петра и Анастасије, родио се 28. децембра (по старом календару) 1610. у селу Мркоњићу, Попово Поље, у Херцеговини.

    Била је то, како пише благочестиви Отац Јустин Поповић, једна од оних сиромашких српских кућа у којој се више старало о духовној, а мање о телесној храни. Мајка Анастасија преносила је своју велику љубав према Господу на сву своју децу, али изгледа да је срце Стојаново за ту љубав било најотвореније. Бистро чобанче за рана се издвојило међу вршњацима и тиме што је волело цркву и у њој се дуго задржавало и по свршетку недељне литургије. Штрчао је међу својим друговима и по нарочитој глади за знањем. Свесни да је у тешким временима под турским зулумом и католичким лукавством опасно бити и обичан Србин, а некмо ли сирото српско дете које се издваја памећу и снагом, Јовановићи су Стојана послали његовом рођеном стрицу Серафиму у манастир Завалу, како да га склоне с очију радозналог и често злурадог света, тако и да тамо изучи мало школе.
    У нашем народу постоји једна древна изрека да човек снује, а Бог одлучује. Тако је Стојан Јовановић прескочио праг успутног бављења у Завали, јер је прошавши кроз манастирска врата схватио да је служење Господу његово животно опредељење. Монашки постриг примиће у манастиру Тврдош, а са њим и име Василије, да се има угледати за светлим подвигом једног од највећих црквених отаца православља, оним Светог Василија Великог. Монах Василије, иако млад, имао је високу свест о тешким приликама у којима је живео његов народ, разапет између непрекидног турског тлачења и неуморне језуитске пропаганде која је чинила све могуће да што већи број православаца преведе у католичку јерес. Неуморно је обилазио обичне, свакидашње људе и по најудаљенијим селима Херцеговине не би ли их поучио, упозорио и са њима се посаветовао о сваком јаду и невољи. Његово ревновање скренуће на себе пажњу и ондашњег митрополита црногорског Мардарија Корнећанина, који ће га једно време задржати на Цетињу. Но, Свети Василије није био задовољан млаким митрополитовим ставом у односу на агитаторе унијаћења и они су се убрзо разишли. Оклеветан од стране разочараног митрополита, Светитељ је највеће своје браниоце нашао у народу. Био је толико омиљен међу српским светом да ни митрополитов ауторитет није могао нарушити његов углед. Већ у то време кроз народ се пронео глас да је молитва Василијева чудотворна и да је он Господу толико омилео да све оно што га замоли Творац неће одбити.
    Извори оног времена говоре да је монах Василије још током свог земаљског живота и изгледом, и понашањем, и говором, показивао да је станиште Светог Духа. Јео је само воће и поврће, а да је радио и најтеже физичке послове, непрекидно се молио и ваздан био у бдењу. Висок, танак, златно жуте пути, он се већ за живота посветио и почео чинити чуда.
    Када из нашег времена технике, аутомобила и авиона, човек покушава да сагледа подвижнике оних времена у којима све ове олакшице нису постојале, а који су се неуморно кретали с једног на други крај света, у најмању руку се мора подивити тој истрајности што није знала за умор. Вративши се са Цетиња у Тврдош, Свети Василији је одлучио да крене пут Свете Горе. Оборужан вером у Бога и спознајом о исправности своје намере стигао је прво у Пећку Патријаршију, а одатле у Свету Гору. На повратку из Свете Горе, а у Пећи, Свети Василије је хиротонисан за еписокопа и постављен за митрополита требињског са седиштем у Тврдошу. Било је то на Преображење 1638. Светитељ је имао само двадесет и осам година живота. Из Пећке Патријаршије Светитељ се упутио у далеку Русију из које ће донети многе дарове и вредне књиге за свој народ и своју цркву.
    Већ 1651. године граматом тадашњег Пећког Патријарха Гаврила Рајића, Свети Василији бива постављен за митрополита Захумског. Иако је највише волео да се смести у манастиру Светог Апостола Луке у Жупи Никшићкој, посаветован од народних првака да су времена опасна, а Турци се баш тада беху понајвише острвили и зло чинили, Свети Василији крену пут Острога. У Острогу је Свети Василије затекао цркву посвећену Ваведењу Пресвете Богородице у тешком стању, као и полузапустели манастир. Навикао да без предаха гради и ради прионуо је на посао, непрекидно при том окупљајући око себе ново манастирско братство. Иако је Острог и дан данас онај српски Синај коме се ваља пети кривудавим и стрмоглавним путем, мада једно од чудодејствовања лежи и у неспорној чињеници да на том путу нико никада није настрадао, народ је наставио да пристиже Светитељу, како да помогне манастир тако и да помоћ замоли. Још је из Херцеговине трајао глас да Светом Василију ништа није немогуће.
    И баш у време док се градила мала црква Часног и Животворног Крста у стени изнад цркве Ваведења, а коју је Светитељ својим рукама сазидао и дао да се живописом украси, стиже неки сиромашак да замоли за лек. Било је зимско време, ветровито и мрзло, али га Свети Василије одмах прими. Док је Светитељ састављао лек од разних трава човек је крај њега кротко стајао чекајући да се тај посао сврши. Таман кад је припрема била при крају Свети Василије потражи мало першуна који му је био неопходан да лек доготови. Братство се растрча, али першун се не нађе, макар и најмања лишчица. Обавестише митрополита да першуна нема ето чак ни за лек. Сасвим мирно Свети Василије склопи руке и поче се молити Господу. За тренутак келију обасја чудесна светлост дугиних боја и пред запрепашћеним очима присутних указа се невиђена птица. Скерлетно-плаве боје са златним кљуном, долетела ниоткуда птица је меко, нечујно лепршала својим финим крилима пред самим Светим Василијем. Он испружи руку и птица му на длан спусти из златног кљуна једно зрно першуновог семена. Свети Василије заблагодари, а затим се брзо саже, па у углу камене терасице посади оно зрно из кога недуго затим намах израсте жељени першун. Лек за тили час би справљен и запањени човек га пун рајске милине понесе својој кући.
    И данас у овом тамном углу где не допиру ни сунце ни месец расте у Острогу першунов лист. Тачно на оном месту где га је засејао Свети Василији у хладни зимски дан када није могао справити лек без першуна. Свети Василије Чудотворац провешће остатак овоземаљског живота у својој острошкој испосници. У њој се у Господу и преставио (упокојио) 29. априла (по старом календару) 1671. Запис каже да се тог дана над Светитељевом испосницом у живој стени Горњег Острога појавила блистава светлост и да се он од душе одвојио без и најмање патње. У тренутку смрти у камену поред испоснице избила је лоза, иако на том месту нема ни најмањег труна земље из кога би се могла заметнути. Светитељево тело братство манастира Острог сахрани у гроб одмах испод цркве Светог Ваведења.
    Смрт Светог Василија није прекинула колону молитеља која му је за живота долазила у Острог. Напротив. Није дуго прошло, а да се гроб Светитељев претворио у место правог ходочашћа, јер се почеше на том гробу, заливаном сузама и молитвама, догађати чудесна исцељења. Ни страх од Турака, ни тешко беспуће нису могли осујетити многобројни свет да се поклони сенима ревноватеља православља и истинског народног пастира и исцелитеља. Само седам година по упокојењу Свети Василије се у сну јави настојатељу манастира Светог Луке у Жупи Никшићкој, игуману Рафаилу Косјеревцу, и заповеди му да дође у Острог и отвори његов гроб. Како игуман први пут овом сну не придаде на значају и на заповест се не одазва, Свети Василији му се поново јави у сну. Игуман ни тада није послушао Светитеља. Када је трећи пут игуману Рафаилу Свети Василије дошао на сан имао је на себи златом везену архијерејску одежду, а у рукама је држао кадионицу. Понављајући по трећи пут своју заповест непрестано је кадио оном кадионицом. Жар је на све стране из кадионице излетао падајући по непослушном игуману и пржећи где год је дохватио-по лицу, очима, по рукама.
    Престрашен, настојатељ Светог Луке је ујутру братству испричао сан. Одмах одлучише да се има ићи у Острог и са тамошњим монасима постићи договор. Чим је острошко братство чуло шта је игуман Рафаил сањао одлучише да прво посте и моле се, а потом да се изврши шта је Свети Василије наложио. Седмог дана поста и молитве отворише Светитељев гроб и пред њима се указа као восак жуто и као босиљак мирисно Свечево нетакнуто тело. Положише га у ковчег и пренесоше у цркву Ваведења Мајке Божије, где се и данас налази. Када је између 1807. и 1813. Наполеонов пуковник, Виала де Сомјер, тадашњи командант Херцег Новог, гувернер которске провинције и начелник штаба Друге дивизије илирске армије, боравио на простору Боке и Црне Горе, у више наврата посетио је Острог. У својим сећањима записаће да је то једно од најфантастичнијих места на којима је био, и каква ја неописива снага Светилишта коме хрле народи свих вера. У низу чуда о којима је слушао, на њега је највећи утисак оставила прича о крушци Светог Василија. 'Једнога дана, наслоњен на ограду терасе, светац је насумице бацио сјеменку крушке коју је управо јео. Сутрадан је на голој стијени изникло дивно стабло крушке чија је једна страна била сва у цвијету а друга пуна најљепших сазрелих плодова: био је мјесец фебруар.'
    Али сва она искушења и насртаји какве је и за живота доживљавао Свети Василије нису заобишла његове Свете мошти ни по његовој смрти. Као да је у сваком погледу био преодређен да у духовном смислу следи узор нашег највећег Светитеља Саве Немањића, и жив и у Господу упокојен. Турци су врло брзо схватили да је мртав, а посвећен Василије Острошки опаснији него живи Василије Чудотворац. Већ 1714. острошки монаси морали су да сакривају Светитељево тело пред Нуман-пашом ]уприлићем који је беснео по Црној Гори. Тешка срца су одлучили да мошти закопају украј реке Зете, ниже манастира, јер су знали да је у питању водоплавно подручије. Прилика да се мошти откопају указала се тек годину дана касније.У великом узбуђењу и радости монаси схватише да вода није оштетила ни ковчег ни Свете мошти. Честе су приповести у којима се може чути да је неко озбиљно болестан или неко од најближе болесникове родбине у сну позван од самог Светог Василија да дође у Острог или да болеснога горе поведе. Они којима се то дешавало, а да су од раније знали за Светог Василија одмах би га препознали. Они други препознавали би на уласку у манастир његов лик на икони и ни тренутка нису имали двоумице да су баш Чудотворца Острошког у сну видели. Велики војвода Мирко Петровић, брат књаза Данила, првог световног господара на престолу под Орловим Кршем, и отац црногорског краља Николе, ако је веровати народном предању, имао је да Светог Василија види у сред дана и то не у сну већ на јави!
    У зиму 1852. Омер- паша је опколио војводу Мирка и његове људе у Горњем манастиру. Опсада је трајала девет дана, а Црногорци, њих тридесетак, бранили су надљудском снагом Острог. Исцрпљени сталним ударима многобројнијег непријатеља, глађу и неспавањем, спремили су се да учине последњи јуриш са острошке литице и да изгину, али да цркву и кивот Светитељев не дају. У јеку најжешћег окршаја, каже легенда, над Острогом је бљеснуло светло. Окренувши се према извору тако снажног светла и Црногорци и Турци су јасно могли да виде Светог Василија. 'Не бојте се, Црногорци, Бог је с вама!'- изговорио је заштитник српског Синаја пред очима окамењених ратника, и нестао. Иза тога се над Острогом отворило небо и уз страшни прасак громова и муња сунула невиђена олуја праћена незадрживим ударима кише да су Турци у дословном смислу те реч били низ острошку литицу водом однешени све до самог подножја.
    Војвода Мирко и црногорски перјаници из борбе су заједно са манастирским братством отишли право у цркву Ваведења где је одслужено благодарење Господу и Светом Василију. Потом Црногорци узеше на рамена кивот са Светим Василијем и понеше га на Цетиње да га положе у цркву Рождества Пресвете Богородице, покрај моштију Светог Петра Цетињског. Тамо ће мироносно тело Светог Василија остати све до пролећа 1853. године, када је поново враћено у Острог. У том кратком интервалу Светитељевог одсуства из Острога манастир и црква су страховито опљачкани и запаљени од стране Турака. Однесене су многе драгоцености и уништен је велики број документа из времена Свечевог живота.
    И друга померања тела Светитељевог, поново на Цетиње 1876-1878, па потом током немачког гранатирања Острога 1942. из цркве Ваведења Пресвете Богородице у малу пећину у стени иза манастирских конака, показала су се излишним. Као да је виша промисао све време хтела да покаже да је Острог у целини безбедан када је Свети Василије тамо. Коначно, и сасвим исправна артиљеријска граната која је пала пред улаз црквице Часног и Животворног Крста, која јесте највиша тачка Горњег манастира, током немачког напада 1942., а да није експлодирала говори на свој начин довољно о Светом Василију Чудотворцу. Када је 1878. ношен на раменима од стране кнеза и будућег краља Црне Горе, Николе Петровића, четворице његових војвода и српског књижевника Љубе Ненадовића, Свети Василије са Цетиња враћен у Острог, било је то његово последње померање из Светилишта у коме га је Господ прославио. За живота је Свети Василије словио за подвижника коме није тешко и до највеће забити отићи пешке. Одакле год би допро позив за његовим присуством и молба за помоћ Свети Василије би без оклевања пошао да помогне. Оно што за живота можда није изгледало претерано необично по упокојењу може бити својство само Светог.
    Домаћи свет поред свих прича о Светитељу радо примети да он стиже свуда. Јави се у сну жени из Ниша која има тешко оболелу кћер или нађе неког оболелог несрећника од артериосклерозе у Суботици, за час је у Рогатици у сну мајке дечака који је изгубио моћ говора, или пак да утеши и исцели малу болесницу негде у Невесињу. Стиже и постиже, без предаха, јер молитеља је на стотине, а несрећних на стотине хиљада. Знајући за ово Светитељево неуморно ходање није у Острогу необично видети људе који на уздарје Чудотворцу остављају плетене чарапе или папуче. Онај који стигне свуда где га требају мора имати и ваљану обућу по народном веровању. У манастиру Острог чува се данас на десетине штака, ланаца, верига, носила, као многобројна занамења која су у знак оздрављења пред кивотом Светитељевим одбацивана. У манастирској рукописној збирци уписано је на стотине чуда Светог Василија, али најтрајније је како то обично бива са великим истинама када о њима говори народ и наравно, у првом реду они, који су у невољи на себи осетили Светитељеву велику милост.
    У Острогу је иначе поред великог броја болесних и несрећних увек присутан ништа мањи број оних који се тамо венчавају, крсте децу или долазе каквом другом пригодом. Већ неколико стотина година постоји обичај да се пред кивотом дају заклетве, откривају важне тајне, мире завађени. Вековима уназад световни судови у Црној Гори признавали су сваки договор, завет и пресуду, која би била донесена у Острогу. Сматрали су да је то Суд над судовима и није се могло догодити да се тамо донесена одлука на било који начин измени. Али, поред тога што је Острог највиши духовни врх Црне Горе, после оскрнављеног Ловећена, и сасвим сигурно највеће Светилиште у Југославији, он је за Црногорце и симбол слободе, станиште хајдука, место на коме су не само мирена крвном осветом завађена црногорска братства, већ где су прављени планови за битке против Турака и других завојевача, где је под окриљем Свеца вазда сниван сан о слободи. Многи су острошки калуђери знали да онда када је то ситуација захтевала крст замене сабљом, да буду први и на бојиштима, али и на губилиштима. Највећи спомен на вековни слободарски дух Острога је ограда око Доњег манастира направљена од пушчаних цеви коришћених у легендарној битци на Вучијем Долу.
    А како се све бранила слобода сведочи и потресна реликвија у црквици Часног и Животворног Крста, ручице чобанчета Станка из села Подвраћа кога су 1712. године свирепо убили Турци пославши његову невину душу анђелима Господњим. Дечак од петнаестак година прво је кабадахијама одбио да покаже пут ка Острогу, а затим да се потурчи. Неописив је Станков ход по мукама, као што је недокучива његова велика храброст. Нема тог ходочасника у Острогу који пред посвећеним рукама српског чобанчета неће пожелети да се поклони и коме неће поћи суза.
    А, да је Острог тачка великог искушења и за крунисане главе живо сведоче догађаји из не тако давне историје. Светотројични срамни пир првог световног господара Црне Горе, књаза Данила Петровића Његоша, у народу званог Зеко Мали или Зеко Манити, одиграо се управо у Острогу. Осионост неугледног растом, а лукавог и свирепог Данила, за кога Матија Бећковић и тачно и поетично вели да је ‘владао очима’, кулминирала је у Острогу давног 3. јуна 1854., када је и почело да се одмотава крваво клупко трагедије која ће након ужасних похара Куча и Бјелопавлића, те монструозних прогона и убистава неистомишљеника, бити окончана страшним умирањем књажевим у которском дому Бијеладиновића, након што га је стигла осветничка рука Тодора Кадића.
    Судбина Данила Петровића као да је запечаћена управо у Острогу, када је на велики сабор који се у манастиру одржавао на Свету Тројицу, стигавши са пратњом, наложио свом зету, угледном свештенику, војводи и сенатору црногорском Ристу Бошковићу, да окупи најлепше девојке и невесте како би заиграле црногорско коло пред француским конзулом у Скадру - Екаром. Припит и злоћудан, књаз је у колу спазио прелепу Даницу, жену попа Пунише Павићевића, рођену сестру Тодора Кадића, са бјелопавлићког Кадића Боана. Био је довољан један миг Зекових опасних очију да се, без обзира на Светитеља и манастир, на реч и образ, весеље претвори у страшну оргију, током које ће књаз и његови перјаници силовати и понижавати жене и девојке из угледних бјелопавлићких кућа. Сазнавши за учињену срамоту Бјелопавлићи су насрнули на књаза који је једва успео да им умакне из Острога, да би стигавши на Цетиње наредио неупамћену одмазду у којој чак није поштедео ни своју рођену сестру Јану, удату за попа Риста Бошковића, ни двојицу њених синова, својих сестрића. Дом Кадића је завио у црно, Тодорову сестру, када се наситио њене снаге и лепоте, преудао поред живог мужа, а самог Тодора, претећи му смрћу, нагнао да се проскита по свету, труне и злопати, све док се није окренуо да давне 1860., претоплог 12. августа, на которској риви, усмрти свог мучитеља.
    Иако је након смрти братовљеве велики војвода Мирко Петровић готово са земљом сравнио Кадића Боан, а преживели Кадићи се разбежали по свету мењајући имена, веру и нацију, не би ли утекли дугој руци освете Петровића, зло почињено у великом Светилишту кажњено је на најстрашнији и најочигледнији начин. Док је породица Петровића готово сасвим нестала, Кадићи поново, долазећи са свих крајева света, подижу свој Боан. У дојучерашњем трњаку и ломиврату, станишту змија и гуштера, бели се нова црква посвећена Светом Димитрију. Из пепела се дижу куле Кадића, а на средишту Боана избила је младица букве, на истом месту на коме је некада стајала она чувена буква којом се дичило боанско братство, јер нигде у околини није било ниједног буковог дрвета доли у средишту њиховог насеља.
    Тако је зло побеђено животом, а скрнављење Светилишта плаћено главом. Уздигнут на готово 900 метара надморске висине, Острог делује варљиво удаљен од токова овога света. Сагледавањем његове бурне историје постаје у целини јасно да је ово Светилиште често било поприште изванредно важних збивања, те да га ни у једном тренутку није мимоишла судбина народа чије је велико знамење. Током Првог светског рата у острошким брдима заклон су налазили комити, сачекујући често аустроугарске војнике у вешто припремљеним заседама. Године 1923. изгорели су стари конаци прекривени лучевим кровом док је сам манастир претрпео знатну штету. Већ 1924. оштећени објекти обновљени су прилозима ревносних хришћана, а уз благослов Епископа захумско- рашког Кирила за време настојатељства игумана Леонтија Митровића из Паштровића, по пројекту руског архитекте Владимира Сукуренка. Почетак Другог светског рата остаће у Острогу забележен као време смутних и трагичних збивања.
    Слом у априлском рату нагнао је малолетног краља Петра другог Карађорђевића у бег из бомбардоване престонице. Носећи се мишљу да би негде у црногорским или босанским планинама могао наћи склониште из кога би командовао војском у борби против Немаца, краљ је са пратњом кренуо у Острог. У време ових збивања архимандрит острошки био је у народу врло омиљени Леонтије Митровић, а најмлађи ђак монашке школе у Острогу, потоњи игуман острошки Серафим Кашић. Обавештени о краљевој одлуци да престо и ратну команду смести у Острог, силно обрадовани и узбуђени монаси кренули су да све чисте и припремају за долазак Петра другог и његове пратње. Дирљиво сећање на ове догађаје сада већ покојног игумана Серафима записао је новинар и публициста Будо Симоновић у књизи 'Недоходу у походе' у поглављу 'Прескочите јутрос звона и молитве'.
    'За час сам заборавио умор и нека силна и неописива радост ме испунила и поњела до неба, а у себи сам понављао молитву: фала ти, Боже и Свети Василије Острошки кад мене грешнога раба божијега удостојисте да стиснем и целивам руку пресвјетлога краља нашега …' Али радост младог послушника биће врло брзо смењена прво изненађењем, а потом и разочарењем. 'Први приспје крупан човјек у униформи. Држи батеријску лампу у руци и не могу му честито видјети лице. Прилази некако неповјерљиво, мјери ме од главе до пете и онда тихо пита: - А, гдје ти је отац Леонтије? Док објашњавам да он чека у ћивоту поред светих мошти Светитеља, испред мене мину ситна прилика у свијетлом мантилу и са великим качкетом на глави. Мину без ријечи и наклона, а ја у чуду не умјех руку пружити ни оном другом пратиоцу са свијетлом који се уљудно поздрави и спомену Бога …
    Знао сам да је краљ млад, али ми ни у сну није било да је тако ситан и употан, а поготову не да се не умије уљудно поздравити и руку пружити …' Краљ Петар други Карађорђевић провео је у Острогу само ту једну ноћ, да би већ у раним јутарњим сатима побегао са својом пратњом из Светилишта, чувши преко приручне радио станице да је југословенска војска капитулирала. Иако није удостојио Светитеља да му се поклони, а да је под његовим кровом ноћ провео, Петар се уписао у Споменицу манастира Острог оставивши је на сточићу у келији у којој је специјално за њега био унесен кревет 'на шуште' и чипкана, везена постељина.
    'Слава ти и милост Свети Василије. У овим тешким данима помози мојој јуначкој војсци и мом љубљеном народу. Петар' Будући српска престоница за један дан и једну ноћ, Острог је истовремено био и последњи додир краља Петра другог са отаџбином у коју се никада више неће вратити. Педесет година касније, данашњи игуман острошки, протосинђел Јован Пурић дивним, мирним гласом каже: 'Краљ је онај који самога себе надвлада, а не онај који носи круну.' Избор који је ондашњи Патријарх српски Гаврило Дожић направио у Острогу истог дана када је краљ Петар са Капиног поља код Никшића побегао за Енглеску, живо је сведочење премудрих речи младог игумана острошког Јована.
    Патријарх Дожић стигао је у Острог оног дана када га је краљ напустио. Опхрван тешким мислима, свестан трагичне ситуације Патријарх се ниједног тренутка није поколебао у одлуци да остане уз свој народ. Када је краљ у Острог послао тројицу авијатичара да се постарају о Патријарховом транспорту у иностранство, Дожић се испрва збунио да би затим, према сведочењу почившег игумана Серафима, одговорио: 'Идите ви, ђецо, и срећан вам пут! И поздравите милостивога краља нашега и зафалите му на бризи и пажњи, и кажите му да ја не могу оставити свој народ на милост и немилост немилосницима, да је пастиру мјесто уз стадо и када навале чопори гладних вукова …' Патријарха Гаврила Дожића су неколико дана касније у Острогу ухапсили Немци, да би убрзо потом, заједно са Златоустим владиком Николајем Велимировићем, био интерниран у злогласни концентрациони логор Дахау. Тако је добри пастир поделио зли усуд свог стада. Чекајући судбину Патријарх Дожић се неуморно молио Светом Василију и Свевишњем за спасење многомученог народа српског. Његовом руком уписана молитва дана 12. априла 1941. и данас се чува у манастиру Острог.
    Тим догађајима није, међутим, окончана она велика драма која ће задесити острошко светилиште током последњег светског рата. Догађајима који би се могли подвести под наслов – Искушење архимандрита Леонтија Митровића. Игуман Леонтије, тадашњи настојатељ манастира Острог, нашао се на тешкој муци јер је са Петром Другими његовом свитом у Острог стигао и део златних државних резерви Краљевине Југославије. Како у општој бежанији није било могуће понети сво злато један његов велики део остао је у Острогу. Као ратник из Балканских и Првог светског рата игуман Леонтије је врло добро знао да је од свих ђавољих творевина злато најопаснија, а нарочито у ратном хаосу. Са још тројицом поверљивих људи у ноћи и потаји, уз силну бригу и муку, Леонтије Митровић успео је да закопа краљевско злато. Истовремено, у Острог су из придворне капеле Белог Двора на Дедињу стигле три велике хришћанске Светиње – рука Светог Јована Крститеља, Честица Часног Крста и Богородица Филермска, у злато и драго камење окована икона за коју се верује да је најстарије сачувано изображење Мајке Божије сликано руком апостола и јеванђелисте Луке. На све то патријарх Гаврило Дожић скида своју бриљантску панагију како не би пала у руке окупатору.
    По сакривању реликвија и злата Леонтије Митровић остаје сам да сачекује војске које се неуморно смењују у Острогу. Готово две године на острошким гредама столује главни четнички штаб за Црну Гору под командом Баја Станишића.
Доласком партизана одржава се Острошка скупштина 1942. Смењују се Немци и Италијани. И уистину за дивно чудо архимандрит Леонтије уз помоћ Више Промисли успева да сачува поверена му добра. Све до 1952. када црногорска УДБА откопава злато и реликвије. Поново Виша Промисао хоће да ревносни полицајци читав захват сниме осаммилиметарском камером. Игуман Леонтије је дуго ислеђиван, па и притваран. Реликвије су завршиле у полицијским сефовима где ће остати све до под крај седамдесетих година минулог века, да би у време Марка Орландића 1978. биле селективно враћене – рука Светог Јована и Честица Часног Крста Цетињском Манастиру, а Богородица Филермска Народном музеју Црне Горе у Цетињу. Са Богородице је у међувремену нестао средишњи плави сафир велике вредности и замењен је малим бриљантским крстом. Сумња је пала на Острог и игумана Леонтија, али осаммилиметарски филм из 1952. јасно показује да се велики сафир налазио на икони у моменту кад ју је полиција запленила у Острогу. Напослетку, било би у целини логично да се ове велике Светиње врате у Острог, на онај простор на коме су сачуване сигурне пропасти. Тамо где им се свакодневно може поклонити на хиљаде верујућих. У почивалиште Острошког Чудотворца. На ону тачка сусретишта са Небом на којој се указују јасни путокази свакоме ко је вољан да их види. Ту где се, како сведоче многи, добијају јасни одговори на сва питања.
    Иако је српски Синај стециште ходочасника о свим важнијим црквеним празницима, кажу да је, ипак, Васкрс у Острогу најчудеснији. Сви који се у Острогу затекну тог дана на најтоплији начин моле једни друге за опрост уколико су ма кога ма чим увредили. Платои око Горњег и Доњег манастира изгледају као живи тепих људских тела у метанији. Сви су на коленима. Народно веровање да је Небо на Васкрс отворено у Острогу тог дана добија сасвим реалну димензију. Чак и пилоти хеликоптера Војске Југославије застају пред стаништем Светитеља чинећи велики наклон својим челичним коњицима. И све у савршеном сагласију, 'сва твар' како то лепо кажу речи молитве, пева и поклања се тог дана Господу и Његовом угоднику Светом Василију Острошком - Чудотворцу у орловском гнезду. 


     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT