Sveti Sava
Princ koji se opredelio za Carstvo nebesko! Nekoliko događaja iz života Svetog Sava, utemeljitelja Srbske crkve, prosvetitelja, diplomate i čudotvorca.
Osmeh na lice:
Rastislav Rastko Nemanjič, sin Stefana Nemanje, velikog župana srbskog, rođen je 1169. godine. Još kao sasvim mlad težio je duhovnom životu, zbog čega je pobegao na Svetu goru i zamonašio se, a potom prošao ceo podvižnički ustav. Sledeći primer svoga sina, Stefan Nemanja je takođe otišao na Svetu goru, tu se zamonašio i umro kao monah Simeon.
Sava je izdejstvovao kod vizantijskog cara i patrijarha nezavisnost srbske crkve i postao prvi arhiepiskop srbski. Zajedno sa ocem podigao je manastir Hilandar, a potom i druge manastire, crkve i škole po celoj Srbiji. Putovao je dva puta na pokajanje u Svetu zemlju, miro svoju braću zavađenu oko vlasti, mirio je Srbe sa svojim susedima.
Stvarajući srbsku crkvu, stvarao je time i srbsku državu i kulturu. Unosio je mir među balkanske narode, zbog čega su ga svi voleli i poštovali, a srbskom narodu hrišćanski duh koji nije propao sa nestankom srbske države. Početkom 1200. godine završio se svetovni život monaha Simeona, bivšeg velikog župana Stefana Nemanje, a posle posmrtnih obreda Sava se povukao u samoću isposnice u Kareji, u Grčkoj. Tamo, u uskoj i tamnoj ćeliji on je sebe podvrgavao najstrožim podvizima za koje je ikada čuo.
Za vreme svoga isposništva u Kareji, Sava je imao viziju svoga oca kao nebeskog svetitelja, ali to nije želeo da obznani i ostalima, već je ostavio da ga sam Bog kao takvog pokaže. Kada je bio godišnji parastos, Sava dođe iz isposnice u Hilandar i posle večernje službe, zamoli prota da sa grčkim i drugim monasima nastavi svenoćno bdenje u zatvorenoj crkvi - bez Srba. I još ga je zamolio, da ga, kada ugleda znak od njegovog pokojnog oca, pozove. On je sam otišao u svoju keliju i molio se celu noć Gospodu da i drugima otkrije slavu njegovog oca koju je samo njemu tajno otkrio u isposnici.
U zoru, kada je sveštenstvo u Hilandaru svećčano zapevalo 'Slava Bogu na visini...', desilo se čudo. Sveto miro prijatnog mirisa poče da teče iz tela svetog Simeona. Videvši to čudo, prot se seti Savinih reči da ga pozove kad vidi znak, te brzo posla po Savu. Čim Sava stiže, pade na grob i glasno plakađe slaveći Boga. Čvrsto uveren da će Bog uslišiti njeogve molitve i otkriti ostalima slavu Simeonovu, Sava nije želeo da Srbi, već srtanci, budu svedoci toga, i da oni to prvi objave. Protu ovo Božije čudo nije bilo ništa manje iznenađenje od Savine uverenosti da će se čudo desiti.
Ubrzo posle očeve smrti braća u Srbiji, Stefan i Vukan, krvavo se zavadiše oko prestola. Stefan je, kao zakoniti prestolonslednik, jedinu mogućnost za izmirenje video u donošenju moštiju svetog Simeona i dolasku Savinom. Sava je teška srca odlučio da se posle 20 godina vrati u Srbiju. U potpunosti očuvano telo svetog Simeona preneseno je iz Hilandara u Studenicu, a kao uspomena na svetitelja uz sami zid manastira na Svetoj gori, iz njegovog groba, iznikla je čudotvorna vinova loza koja i dana danas donosi plodove i čini čuda, tako što se zrna grođža i lišće koriste za lečenej mnogih bolesti, ali najviše kao pomoć supružnicima bez poroda.
Po dolasku u Studenicu, Sava je svakodnevno služio liturgije, sa usrdnim molitvama, za pokajanje i jaču ljubav među svojom braćom kao i celim srbskim narodom. U Savinom prisustvu dva se brata ujediniše u ljubavi, a uspostavljeni mir još jače se učvrsti na dan slave svetog Simeona, kada je sveto miro ponovo poteklo iz tela svetitelja.
U ono vreme, češće nego u naše, vladari su vrlo lako menjali prijateljstvo za neprijateljstvo. Jednom prilikom vrlo ozbiljna opasnost ugrozila je opstanak srbske zemlje. Velikaš Srez, koji je sebe zvao sevastokratorom, zapreti oružanim napadom na Srbiju. Sve oči su bile uprte u Savu da on otkloni tu bedu. I zaista, on sam umesto vojske ode da se sa svojom pastirskom veštinom suprotstavi neprijateljskoj vojsci.
Sa pristankom svoga brata on ode sa nekoliko pratilaca u Prosek - rezidenciju velikaša izdajnika. Prosek ne beše ni grad ni selo, već uzana klisura između visokih stena kroz koju teče reka Vardar. Srez je tu provodio svoj nitkovski život sa sebi ravnim društvom, a najveća zabava bila mu je da pred gostima muči zarobljenike i da ih na kraju baca niz liticu. Takvom je čoveku došao Sava kao mirotvorac.
Srez ga je primio sa svim poštovanjem i lažnim prijateljstvom. Sava je otpočeo najpre tihim, miroljubivim glasom da govori Srezu o hrišćanskoj ljubavi i veri kojoj smo se svi zavetovali kroz sveto krštenje, i o velikoj želji njegovog brata Stefana da živi u miru sa svojim susedom. Ali, te reči su naljutile Sreza i njegove poratioce, jer oni behu naviknuti ili na pretnje ili na laskanje. Na kraju razgovora, Sava zapreti božijom kaznom i pravdom odmetniku Srezu zbog planiranog krvoprolića, zatim napusti tvrđavu i ode u svoj šator van Proseka.
Bila je tamna noć i Sava se kao i obično povukao na molitvu. Im ono što je nemoguće ljudima, to je moguće Bogu. On se moljaše satima bez prestanka i gle čuda - posle ponoći dođe glas da je Srez mrtav. Umirući u svom dvorcu on je vikao: 'Brzo, dovedite mi Savu! Mladić koga posla Sava probode mi srce mačem. Savo, Savo, požuri!' Naravno, svi trezveni u dvorcu su znali da to nije mladić kojeg je Sava poslao, već sam anđeo Božiji. Čim se saznalo o smrti ovog tiranina, vojska se rasturila a logor je opusteo. Sava se vratio kući tužan i zamišljen, jer iako je spasao zemlju od krvoprolića, nije uspeo da Sreza pobudi na pokajanje.
Krunisanje prvog srbskog kralja u Žiči, Stefana nazvanog Prvovenčani, izazvalo je oluju besa među susednim vladarima. Najogorčeniji je bio mađarski kralj Andrija, koji je bio nosilac formalne tirule kralja Srbije koju je mađarskim vladarima darivao papa. Stefan je pokušavao sve da izbegne rat, ali uzalud. Tada on zamoli Savu da ide do Mađara i da ih umiri.
Po predanju, Sava srete kralja Andriju u Bahki, na mestu gde je kasnije podignu manastir Kovilj pšosvećen svetim Arhanđelima. Kralj Andrija primi Savu sa svim počastim. I tada, kao i kod Sreza, Sava poče govoriti jevanđelskim jezikom, podsećajući kralja na Hristovo učenje. Za vreme razgovora kralj se naljuti i poče da upotrebljava uvredljive reči za Stefana. Sava se molio u sebi, isto kao što bi činio u slučaju bure da bi je otklonio. I zaista, Bog mu pomaže kao što je pomogao i proroku Samuilu. To se desilo na ovaj čudan način.
Sava je odseo malo dalje od vojnog logora, pod šatorom sa svojom pratnjom. Tog dana beše pripekla strašna žega. Kralj im je slao hranu i piće svakog dana. Jednom Sava posla svoje ljude da zatraže malo leda, zbog velike žege. Ali, kralj ne mogaše led da nađe. Tada se Sava pomoli Bogu za led i po toj čudotvornoj molitvi pade led u velikim količinama i prekri zemlju oko srbskog šatora. Sava napuni sud sa ledom i posla kralj usa porukom: 'Ja tražih led o tebe i ti ga ne mogaše nabaviti. Ja zatim zatražih od našeg Tvorca, koji poseduje svu silu i sva bogatstva, i gle. On mi dade i ja ga sada tebi šaljem'.
Zaprepašćeni kralj Andrija izmeni svoje mišljenje, dođe u srbski šator, pokloni se pred Savom i oslovi ga sa 'moj duhovni oče'. Nekoliko dana sedeo je kralj pokraj Savinih nogu slušajući njegovo produhovljeno učlenje. Najzad kralj izrazi želju da postane pravoslavac i Sava mu tu želju ispuni. Na rastanku, kralj opbdari Savu mnogim poklonima i tako Bog pomože Srbiji i Savi da umiri i otkloni preteću buru sa severa.
Posle smrti svog najstarijeg brata i prvog srbskog kralja Stefana, Sava se poče spremati za odlazak na Svetu zemlju. To beše njegova davnašnja želja. U Savino doba, Sveta zemlja predstavljala je prizor ruševina i pustoši. Pet krstaških armija gazilo je preko nje. Ali, Sava nije uživao ni u lepoti svoje otadžbine Srbije, niti mu je bilo dosadno u potresnim ruševinama rodne zemlje svog Spasitelja. Putovao je niz reku Jordan, u kojoj je sveti Jovan Kerstitelj krstio Isusa Hrista. Prešao je reku da bi video beživotnu pustinju gde je Jovan živeo punih 30 godina i gde je kasnije jena mlada Srbkinja, sveta Petka, boravila još duže.
Najzad se zaustavio na malo duži boravak u manastiru svetoga Save Osvećenog, Mar Saba. Tu je naš svetitelj primljen najdostojnije, ne samo zbog velikodušne pomoći koju je dao, već i zbog starog proročanstva koje je još živelo u sećanju monaha. To proročanstvo je govorilo: 'Kada je Mar Saba, osnivač manastira, osetio da mu se bliži kraj života, kaza svojoj bratiji da će u dalekoj budućnosti njihov manastir posetiti jean veliki arhiepiskop, Božiji čovek i njegov imenjak iz delake zapadnje zamlje. Potom zavešta svoju palicu i dve retko lepe ikone Presvete Deve, da se predaju tom čoveku kad dođe.'
Sada su monasi prepoznali u ličnosti srbskog arhiepiskopa čoveka o kome je sveti Sava Osvećeni proročki govorio. I oni mu predadoše palicu i ikone. Jedna od dve ikone zove se 'Majka Božja Trojeručica', a druga se zove ' Majka Božja Slastopitateljica'. Prva je u vezi sa svetim Jovanom Damaskinom koji je živeo u tom manastiru posle svoje ostavke na položaj na dvoru sultana od Damaska. Kroz njegove molitve pred ikonom Presvete Deve, njegova odsečena ruka zaraste. U znak blagodarnosti on postavi treću ruku od srebra na ikonu. Ta ikona sa tri ruke i danas se čuva u Hilandaru. Poreklo ikone Slastopitateljice nije poznato. Sava ju je ostavio u svojoj isposnici, gde se i sada nalazi.
Vrativši se sa putovanja po Svetoj zemlji, Sava je u Srbiji zatekao opet razdor među braćom, ovoga pute među sinovcima Radoslavom i Vladislavom. Vladislav je svrgnuo zakonitog kralja Radoslava i želeo je da ga Sava kruniše za kralja. On je to nevoljno učinio i, posle svega, umoran i razočaran, odlučio je krene na put u daleke zemlje, da radi među tuđim svetom za svoj narod i pravoslavlje uopšte.
Ovoga puta krenuo je pomorskim putem iz Budne do Jerusalima, a zatim i do Aleksandrije. Od Aleksandrije put ga je vodio kroz pustinju do Sinajske gore, gde je u IV veku carica Jelena sazidala prvu crkvu na mestu Nesagorive kupine, a na kojem je car Justinijan kasnije podigao manastir svete Jekaterine. Sava je opet krenuo put Jerusalima. U ono vreme ljudi su se retko odlučivali na ovakva poklonička putovanja, jr su bila nesigurna. Zbog ovakvih poduhvata Savi su se pri povratku još više divili i sveštenici i narodu Jerusalimu.
I sam patrijarh u crkvi Vaskrsenja govorio je tom prilikom o Srbima sa velikim oduševljenjem. Na svečanom bogosluženju ispred Svetog Groba, patrijarh, kao da je bio nebom inspirisan, proročki je rekao o Savi i o njegovom narodu: 'Ovo su novi apostoli koji su do sada od Boga bili sakriveni. Oni su praktični izvršioci Jevanđelja Hristovog. Oni su novi mučenici, nosioci Krsta i stradanja Gospodnjeg i, uprkos tome, oni ga pratiše verno i revnosno. Oni prolivaju svoju krv i daju svoje živote za Njegovu ljubav'. Tako, sveti patrijerh Atanasije proreče slavu i mučeništvo Savinog naroda kroz buduće ekove i generacije.
Posle kraćeg odmora Sava je sa pratiocima obišao Bagdad, Antiohiju, Jermeniju i Kurdistan, a zatim preko Turskog seldžuka do pristaništa u Nikeji. Iz Nikeje je otplovio put Bosfora i Crnog mora, do grada Masembrije u Bugarskoj. U Bugarskoj je vladao car Asen, sa prestonicom u Trnovu. Kako je počela zima i hladno vreme, Sava je, budući u godinama i umoran od puta, ostao u Trnovu, a ljdue iz pratnje, sa poklonima i vrednim predmetima, poslao je za Srbiju.
Bolest ga je sve više savladavala, a Sava je bio sve uporniji u molitvi. Od hrane je uzimao samo sveto Pričešće. U zoru, 14. januara 1235. godine, učenici koji su pazili na njega čuše tajanstveni glas kako govori: 'Raduje se, slugo Moj, ljubitelju istine!', i malo kasnije opet: 'Hodi, moj dobri i voljeni slugo, primi nagradu koju sam obećao svima koji mene vole'. U tom momentu, Sava se radosno osmehnu i predade svoju svetu dušu Bogu. Učenici njegovi brzo staviše zapaljenu sveću kraj njegove glave, po starodrevnom običaju, i prekrstiše njegove ruke preko prsiju. Takav beše rastanak od tela, duše koja je bila predodređena za besmrtni život i slavu.
Kralj Vladislav nije mogao podneti da telo velikog srbskog svetitelja, nejgovog strica, ostane u Bugarskoj. Zato je uporno molio bugarskog kralja da mu preda mošti svetog Save, ali je ovaj stalno nalazio razloge da to ne učini, jer sveti Sava je bio veoma poštovan u njegovoj zemlji. Posle jedne Vladislavove duge molitve propraćene suzama i iskrenim pokajanjem zbog nedoličnog ponašanja prema stricu, zbog čegaje i on odlučio da umre na tuđoj zemlji, kralj Asen usni san u kojem mu sveti Sava naređuje da telo da Srbima. On je to, smatrajući Božjom voljom, i učlinio. Mošti su uz velike litije prenesene iz Trnova u manastir Mileševu.
U mračno doba turske tiranije Milešpeva je postala za hrišćene utočište i mesto dubokog pokajanja sa nebeskom utehom i nadom. Manastir je bio ostavljen na milost i nemilost osvajačima, ali dugo su ga štitili i sami muslimani, kao i hrišćeni prisilno prevedeni u islam. Tako je to trajalo sve do pred kraj XVI veka, kada Turci postadoše još gori zbog čestih pobuna i ustanaka. Sultan Muhamed je naredio krvoločnom Sinan-paši da uguši pobune ne birajući sredstva. On je sa svoje strane naredio Ahmed begu Okuzi da iz Mileševe donese mošti svetoga Save na Vračar kod Beograda i da ih tamo spali.
Turci su opkolili manastir i naterali monahe da iznesu drvenio kovčeg. Oni sami nisu se usudili ni da ga dodirnu, plašeći se Božje kazne. Svakog Srbina ili Srbkinju koje bi uspu sreli ili su ubili ili su ih poveli sa sobom kao roblje, strahujući da bi hajduci mogli saznati šta nose. I tako, 25. aprila 1595. godine, na Vračaru kod Beograda, telo svetog Save bilo je spaljeno i pretvoreno u pepeo. Neobično veliki plamen se podigao prema nebu i osvetlio ceo grad. Radost Turaka bila je kratkotrajna, jer dok se plamen gasio u njih je ulazi neki neobjašnjivi strah i svi su se razbežali kućama. Na Vračaru je nekoliko monaha iz daljine posmatralo plamen i čakalo da uzme pregrš pepela i odnese ga u Mileševu.
Sveti Sava se praznuje 14. januara po starom, to jest, 27. januara p onovom kalendaru i to je slava prosvetara u Srbiji.
Pravoslavlje i Religija - Ostali Tekstovi
Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
Stvarajući srbsku crkvu, stvarao je time i srbsku državu i kulturu. Unosio je mir među balkanske narode, zbog čega su ga svi voleli i poštovali, a srbskom narodu hrišćanski duh koji nije propao sa nestankom srbske države. Početkom 1200. godine završio se svetovni život monaha Simeona, bivšeg velikog župana Stefana Nemanje, a posle posmrtnih obreda Sava se povukao u samoću isposnice u Kareji, u Grčkoj. Tamo, u uskoj i tamnoj ćeliji on je sebe podvrgavao najstrožim podvizima za koje je ikada čuo.
Za vreme svoga isposništva u Kareji, Sava je imao viziju svoga oca kao nebeskog svetitelja, ali to nije želeo da obznani i ostalima, već je ostavio da ga sam Bog kao takvog pokaže. Kada je bio godišnji parastos, Sava dođe iz isposnice u Hilandar i posle večernje službe, zamoli prota da sa grčkim i drugim monasima nastavi svenoćno bdenje u zatvorenoj crkvi - bez Srba. I još ga je zamolio, da ga, kada ugleda znak od njegovog pokojnog oca, pozove. On je sam otišao u svoju keliju i molio se celu noć Gospodu da i drugima otkrije slavu njegovog oca koju je samo njemu tajno otkrio u isposnici.
U zoru, kada je sveštenstvo u Hilandaru svećčano zapevalo 'Slava Bogu na visini...', desilo se čudo. Sveto miro prijatnog mirisa poče da teče iz tela svetog Simeona. Videvši to čudo, prot se seti Savinih reči da ga pozove kad vidi znak, te brzo posla po Savu. Čim Sava stiže, pade na grob i glasno plakađe slaveći Boga. Čvrsto uveren da će Bog uslišiti njeogve molitve i otkriti ostalima slavu Simeonovu, Sava nije želeo da Srbi, već srtanci, budu svedoci toga, i da oni to prvi objave. Protu ovo Božije čudo nije bilo ništa manje iznenađenje od Savine uverenosti da će se čudo desiti.
ZAVAĐENA BRAĆA
Ubrzo posle očeve smrti braća u Srbiji, Stefan i Vukan, krvavo se zavadiše oko prestola. Stefan je, kao zakoniti prestolonslednik, jedinu mogućnost za izmirenje video u donošenju moštiju svetog Simeona i dolasku Savinom. Sava je teška srca odlučio da se posle 20 godina vrati u Srbiju. U potpunosti očuvano telo svetog Simeona preneseno je iz Hilandara u Studenicu, a kao uspomena na svetitelja uz sami zid manastira na Svetoj gori, iz njegovog groba, iznikla je čudotvorna vinova loza koja i dana danas donosi plodove i čini čuda, tako što se zrna grođža i lišće koriste za lečenej mnogih bolesti, ali najviše kao pomoć supružnicima bez poroda.
Po dolasku u Studenicu, Sava je svakodnevno služio liturgije, sa usrdnim molitvama, za pokajanje i jaču ljubav među svojom braćom kao i celim srbskim narodom. U Savinom prisustvu dva se brata ujediniše u ljubavi, a uspostavljeni mir još jače se učvrsti na dan slave svetog Simeona, kada je sveto miro ponovo poteklo iz tela svetitelja.
U ono vreme, češće nego u naše, vladari su vrlo lako menjali prijateljstvo za neprijateljstvo. Jednom prilikom vrlo ozbiljna opasnost ugrozila je opstanak srbske zemlje. Velikaš Srez, koji je sebe zvao sevastokratorom, zapreti oružanim napadom na Srbiju. Sve oči su bile uprte u Savu da on otkloni tu bedu. I zaista, on sam umesto vojske ode da se sa svojom pastirskom veštinom suprotstavi neprijateljskoj vojsci.
Srez ga je primio sa svim poštovanjem i lažnim prijateljstvom. Sava je otpočeo najpre tihim, miroljubivim glasom da govori Srezu o hrišćanskoj ljubavi i veri kojoj smo se svi zavetovali kroz sveto krštenje, i o velikoj želji njegovog brata Stefana da živi u miru sa svojim susedom. Ali, te reči su naljutile Sreza i njegove poratioce, jer oni behu naviknuti ili na pretnje ili na laskanje. Na kraju razgovora, Sava zapreti božijom kaznom i pravdom odmetniku Srezu zbog planiranog krvoprolića, zatim napusti tvrđavu i ode u svoj šator van Proseka.Bila je tamna noć i Sava se kao i obično povukao na molitvu. Im ono što je nemoguće ljudima, to je moguće Bogu. On se moljaše satima bez prestanka i gle čuda - posle ponoći dođe glas da je Srez mrtav. Umirući u svom dvorcu on je vikao: 'Brzo, dovedite mi Savu! Mladić koga posla Sava probode mi srce mačem. Savo, Savo, požuri!' Naravno, svi trezveni u dvorcu su znali da to nije mladić kojeg je Sava poslao, već sam anđeo Božiji. Čim se saznalo o smrti ovog tiranina, vojska se rasturila a logor je opusteo. Sava se vratio kući tužan i zamišljen, jer iako je spasao zemlju od krvoprolića, nije uspeo da Sreza pobudi na pokajanje.
Krunisanje prvog srbskog kralja u Žiči, Stefana nazvanog Prvovenčani, izazvalo je oluju besa među susednim vladarima. Najogorčeniji je bio mađarski kralj Andrija, koji je bio nosilac formalne tirule kralja Srbije koju je mađarskim vladarima darivao papa. Stefan je pokušavao sve da izbegne rat, ali uzalud. Tada on zamoli Savu da ide do Mađara i da ih umiri.
Po predanju, Sava srete kralja Andriju u Bahki, na mestu gde je kasnije podignu manastir Kovilj pšosvećen svetim Arhanđelima. Kralj Andrija primi Savu sa svim počastim. I tada, kao i kod Sreza, Sava poče govoriti jevanđelskim jezikom, podsećajući kralja na Hristovo učenje. Za vreme razgovora kralj se naljuti i poče da upotrebljava uvredljive reči za Stefana. Sava se molio u sebi, isto kao što bi činio u slučaju bure da bi je otklonio. I zaista, Bog mu pomaže kao što je pomogao i proroku Samuilu. To se desilo na ovaj čudan način.
Sava je odseo malo dalje od vojnog logora, pod šatorom sa svojom pratnjom. Tog dana beše pripekla strašna žega. Kralj im je slao hranu i piće svakog dana. Jednom Sava posla svoje ljude da zatraže malo leda, zbog velike žege. Ali, kralj ne mogaše led da nađe. Tada se Sava pomoli Bogu za led i po toj čudotvornoj molitvi pade led u velikim količinama i prekri zemlju oko srbskog šatora. Sava napuni sud sa ledom i posla kralj usa porukom: 'Ja tražih led o tebe i ti ga ne mogaše nabaviti. Ja zatim zatražih od našeg Tvorca, koji poseduje svu silu i sva bogatstva, i gle. On mi dade i ja ga sada tebi šaljem'.
U SVETOJ ZEMLJI
Posle smrti svog najstarijeg brata i prvog srbskog kralja Stefana, Sava se poče spremati za odlazak na Svetu zemlju. To beše njegova davnašnja želja. U Savino doba, Sveta zemlja predstavljala je prizor ruševina i pustoši. Pet krstaških armija gazilo je preko nje. Ali, Sava nije uživao ni u lepoti svoje otadžbine Srbije, niti mu je bilo dosadno u potresnim ruševinama rodne zemlje svog Spasitelja. Putovao je niz reku Jordan, u kojoj je sveti Jovan Kerstitelj krstio Isusa Hrista. Prešao je reku da bi video beživotnu pustinju gde je Jovan živeo punih 30 godina i gde je kasnije jena mlada Srbkinja, sveta Petka, boravila još duže.
Najzad se zaustavio na malo duži boravak u manastiru svetoga Save Osvećenog, Mar Saba. Tu je naš svetitelj primljen najdostojnije, ne samo zbog velikodušne pomoći koju je dao, već i zbog starog proročanstva koje je još živelo u sećanju monaha. To proročanstvo je govorilo: 'Kada je Mar Saba, osnivač manastira, osetio da mu se bliži kraj života, kaza svojoj bratiji da će u dalekoj budućnosti njihov manastir posetiti jean veliki arhiepiskop, Božiji čovek i njegov imenjak iz delake zapadnje zamlje. Potom zavešta svoju palicu i dve retko lepe ikone Presvete Deve, da se predaju tom čoveku kad dođe.'
Sada su monasi prepoznali u ličnosti srbskog arhiepiskopa čoveka o kome je sveti Sava Osvećeni proročki govorio. I oni mu predadoše palicu i ikone. Jedna od dve ikone zove se 'Majka Božja Trojeručica', a druga se zove ' Majka Božja Slastopitateljica'. Prva je u vezi sa svetim Jovanom Damaskinom koji je živeo u tom manastiru posle svoje ostavke na položaj na dvoru sultana od Damaska. Kroz njegove molitve pred ikonom Presvete Deve, njegova odsečena ruka zaraste. U znak blagodarnosti on postavi treću ruku od srebra na ikonu. Ta ikona sa tri ruke i danas se čuva u Hilandaru. Poreklo ikone Slastopitateljice nije poznato. Sava ju je ostavio u svojoj isposnici, gde se i sada nalazi.
USNUĆE U TRNOVU
Vrativši se sa putovanja po Svetoj zemlji, Sava je u Srbiji zatekao opet razdor među braćom, ovoga pute među sinovcima Radoslavom i Vladislavom. Vladislav je svrgnuo zakonitog kralja Radoslava i želeo je da ga Sava kruniše za kralja. On je to nevoljno učinio i, posle svega, umoran i razočaran, odlučio je krene na put u daleke zemlje, da radi među tuđim svetom za svoj narod i pravoslavlje uopšte.
Ovoga puta krenuo je pomorskim putem iz Budne do Jerusalima, a zatim i do Aleksandrije. Od Aleksandrije put ga je vodio kroz pustinju do Sinajske gore, gde je u IV veku carica Jelena sazidala prvu crkvu na mestu Nesagorive kupine, a na kojem je car Justinijan kasnije podigao manastir svete Jekaterine. Sava je opet krenuo put Jerusalima. U ono vreme ljudi su se retko odlučivali na ovakva poklonička putovanja, jr su bila nesigurna. Zbog ovakvih poduhvata Savi su se pri povratku još više divili i sveštenici i narodu Jerusalimu.
Posle kraćeg odmora Sava je sa pratiocima obišao Bagdad, Antiohiju, Jermeniju i Kurdistan, a zatim preko Turskog seldžuka do pristaništa u Nikeji. Iz Nikeje je otplovio put Bosfora i Crnog mora, do grada Masembrije u Bugarskoj. U Bugarskoj je vladao car Asen, sa prestonicom u Trnovu. Kako je počela zima i hladno vreme, Sava je, budući u godinama i umoran od puta, ostao u Trnovu, a ljdue iz pratnje, sa poklonima i vrednim predmetima, poslao je za Srbiju.
Bolest ga je sve više savladavala, a Sava je bio sve uporniji u molitvi. Od hrane je uzimao samo sveto Pričešće. U zoru, 14. januara 1235. godine, učenici koji su pazili na njega čuše tajanstveni glas kako govori: 'Raduje se, slugo Moj, ljubitelju istine!', i malo kasnije opet: 'Hodi, moj dobri i voljeni slugo, primi nagradu koju sam obećao svima koji mene vole'. U tom momentu, Sava se radosno osmehnu i predade svoju svetu dušu Bogu. Učenici njegovi brzo staviše zapaljenu sveću kraj njegove glave, po starodrevnom običaju, i prekrstiše njegove ruke preko prsiju. Takav beše rastanak od tela, duše koja je bila predodređena za besmrtni život i slavu.
Kralj Vladislav nije mogao podneti da telo velikog srbskog svetitelja, nejgovog strica, ostane u Bugarskoj. Zato je uporno molio bugarskog kralja da mu preda mošti svetog Save, ali je ovaj stalno nalazio razloge da to ne učini, jer sveti Sava je bio veoma poštovan u njegovoj zemlji. Posle jedne Vladislavove duge molitve propraćene suzama i iskrenim pokajanjem zbog nedoličnog ponašanja prema stricu, zbog čegaje i on odlučio da umre na tuđoj zemlji, kralj Asen usni san u kojem mu sveti Sava naređuje da telo da Srbima. On je to, smatrajući Božjom voljom, i učlinio. Mošti su uz velike litije prenesene iz Trnova u manastir Mileševu.
U mračno doba turske tiranije Milešpeva je postala za hrišćene utočište i mesto dubokog pokajanja sa nebeskom utehom i nadom. Manastir je bio ostavljen na milost i nemilost osvajačima, ali dugo su ga štitili i sami muslimani, kao i hrišćeni prisilno prevedeni u islam. Tako je to trajalo sve do pred kraj XVI veka, kada Turci postadoše još gori zbog čestih pobuna i ustanaka. Sultan Muhamed je naredio krvoločnom Sinan-paši da uguši pobune ne birajući sredstva. On je sa svoje strane naredio Ahmed begu Okuzi da iz Mileševe donese mošti svetoga Save na Vračar kod Beograda i da ih tamo spali.
Turci su opkolili manastir i naterali monahe da iznesu drvenio kovčeg. Oni sami nisu se usudili ni da ga dodirnu, plašeći se Božje kazne. Svakog Srbina ili Srbkinju koje bi uspu sreli ili su ubili ili su ih poveli sa sobom kao roblje, strahujući da bi hajduci mogli saznati šta nose. I tako, 25. aprila 1595. godine, na Vračaru kod Beograda, telo svetog Save bilo je spaljeno i pretvoreno u pepeo. Neobično veliki plamen se podigao prema nebu i osvetlio ceo grad. Radost Turaka bila je kratkotrajna, jer dok se plamen gasio u njih je ulazi neki neobjašnjivi strah i svi su se razbežali kućama. Na Vračaru je nekoliko monaha iz daljine posmatralo plamen i čakalo da uzme pregrš pepela i odnese ga u Mileševu.
Sveti Sava se praznuje 14. januara po starom, to jest, 27. januara p onovom kalendaru i to je slava prosvetara u Srbiji.
� Klik Gore na Sliku - Prikaz; � Ponovni Klik - Brisanje
Pravoslavlje i Religija - Ostali TekstoviPogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu
