vrh
Meni

Svest Izvan Tela



   Ljudska duša je večna i njeno postojanje ne prestaje kada se završi ovozemaljski život. Iskustva sa druge strane života potvrđuju ono što su mitologija, filozofija i religija znale već milenijumima! Prvi medicinski dokaz da mrtva osoba može da vidi i čuje...
 
    


    Kada je 35-godišnja Pem Rejnolds dospela na operacijski sto, jedini način da joj se spasi život bio je da se privremeno prekinu gotovo sve životne funkcije a temperatura tela spusti ispod granice koja se smatra ivicom života. Na ovu retku operaciju, koju u lekarskom jeziku zovu 'primirivanje', doktori su se odlučili da bi Rejnoldsovoj operisali mozak i otklonili moždani aneurizam, pa uprkos tome što se rad srca i disanje za vreme zahvata praktično zaustavljaju - izgledi da pacijent preživi su realni.
    U trenutku kada su lekari, nakon zaustavljanja dotoka krvi, počeli otvaranje lobanje, Pem se, kako je kasnije tvrdila, uz prethodni blagi prasak u glavi, našla izvan svoga tela.  Posmatrala je lakare okupljene oko njenog beživotnog tela i zapazila da doktor koristi za rad na lobanji nešto nalik na električnu četkicu za zube. Čula je i kasnije ponovila sve što su bolničarke u operacionoj sali govorile i opisala do detalja se što se događalo za vreme operacije. U isto vreme, svi aparati priključeni na telo Pem Rejnolds pokazivali su odsustvo životnih funkcija. Ipak, svest ove žene je nakako 'plovila' kroz salu za operacije, sve dok nije ušla u 'tunel' koji je imao svetlo na kraju i gde su Pem dočekali njeni preminuli rođaci i prijatelji, uključujući i davno umrlu baku. Pemino iskustvo bliske smrti se završilo kada ju je njen pokojni ujak poveo natrag, da bi se vratila u telo. Rejnoldsova je uporedila osećanje povratka u mrvo telo sa padanjem u bazen pun leda. Opis doživljaja počela je od trenutka koji je prethodio izlasku iz tela.
    Ona priča: 'Sledeća stvar koje mogu da se setim bio je zvuk koji je podsećao na notu 'Do'. Dok sam slušala taj ton, osećala sam kako me izvlači prema vrhu glave. Što sam dalje odmicala, zvuk je postajao jasniji. Imala sam utisak da on predstavlja nekakav put - sve prometniji što se njime ide dalje. Zatim sam videla nekoliko stvari u operacionoj sali kada sam pogledala nadole. Bila sam više nego svesna svega u okolini, više nego u čitavom svom životu do tada, pogotovo činjenice da sam, metaforički rečeno - sedela na doktorovom ramenu. Slika koju sam imala nije ipak bila uobičajena: bila je svetlija i više fokusirana, mnogo jasnija od normalnog prizora. Bilo je toliko toga u sali što nisam prepoznavala i toliko mnogo ljudi. Pomislila sam da je neobičan način na koji su obrijali moju glavu, iščekivala sam da uklone svu kosu, ali to nisu učinili'.
    Pem Rejnolds je najviše uznemiravao zvuk one spravice koja joj je ličila na električnu četkicu za zube. Čula je zatim neki žesnki glas, koji je pripadao doktorici Mjurej, kako kaže da su joj vene i arterije veoma sužene, a onda je doživela osećanje kao da je ngde povučena - ličilo joj je to na tornado iz filma 'Čarobnjak iz Oza', samo što nije bilo vihora koji okreće, nego vrtoglavica i potisak kao prilikom vožnje veoma brzim liftom. Ona dalje priča: 'Ličilo je na tunel, ali nije bio tunel i već na samom početku tog tunelskog vrtloga postala sam svesna da me moja baka doziva. Ali, nisam je čula uz pomoć ušiju... bilo je mnogo jasnije nego da sam je slušala ušima. Tom čulu sam više verovala nego čulu sluha. Osećala sam da želi da dođem k njoj i ja sam nastavila bez straha put kroz kanal. On je bio mračan i na samom kraju videla se malecka svetla tačka koja je postajala sve veća i veća. Svetlost je bila neverovatno sjajna, toliko da sam stavila ruke ispred lica u nameri da ga zakloni, ali nisam mogla. Ali, znala sam da su ruke tu. Ne uz pomoć čula dodira. Ponovo je to teško objasniti, ali znam da sam ih imala... Primetila sam da počinjem da razabirem različite siluete u svetlu i one su sve bile pokrivene svetlošću, one su bile svetlost i širile je svuda oko sebe - počinjući da dobijaju oblike. Jedna od njih bila je moja baka. Ne znam da li je t obila stvarnost ili mašta, ali sam poznala svoju baku i njen glas'.
VEČERA SA MRTVIMA

    Pem Rejnolds, čije su životne funkcije za vreme operacije na mozgu praktično bile gotovo ugašene, nakon ulaska u tunel susrela se sa mnoštvom poznatih, preminulih osoba, koje su, kako tvrdi, izgledale kao u najboljim godinama za vreme života. Svi su bili zabrinuti za nju, i nisu joj dozvolili da uđe potpuno u svetlost.
    Ona nastavlja priču: 'Moj ujak Džin bio je tamo. Takođe i pra-pra tetka Megi. Sa očeve strane sam videla dedu. Nisu hteli da dozvole da idem dalje... Komunicirali su sa mnom - to je najbolji izraz koji mogu da nađem, jer nisu govorili onako kako ja govorim i upozorili su me da će mis e ako prođem ceo put nešto fizički dogoditi. Oni neće biti u stanju da me vrate u telo, ako odem predaleko. Zato neće dozvoliti da učinim tako nešto. Želela sam da uđem u svetlo, ali takođe sam htela i da se vratim. Imala sam decu koju je trebalo da podižem. To je sve ličilo na film koj ise gleda ubrzano na traci - vidiš generalno šta se dešava, ali ne i u svim detaljima. Tada su me moji pokojni rođaci nahranili. Nisu to učinili kroz usta, kao što se to čini sa uobičajenom hranom, ali su me nečim nahranili. Jedino što sam znala bilo je da je to nešto blistavo. Sjajno kao što je bila i slika koju sam imala. Sasvim izvesno sam imala osećanje sitosti i ojačalosti. Znam da to zvuči čudno, jer to očito nije bila fizička materija ali sam dobila snagu i bila spremna za bilo šta. Moja baka me nije povela natrag kroz tunel, niti je tražila da to učinim. Samo me je gledala. Očekivala sam da pođem sa njom ali mi je saopšteno da ona to ne želi. Ujak je rekao da će on to da uradi i poveo me je do kraja tunela. Sve je bilo tako predivno i nisam tada želela da odem.
    Ipak, došla sam do kraja i videla svoje telo. Nisam želela da uđem u njega - izgledalo je užasno, kao neka olupina voza. Bilo je upravo tako - mrtvo. To me je plašilo i nisam želela da ga gledam. Ponovo mi je rečeno da ono što treba da učinim nalikuje skakanju u bazen sa vodom. Nikakav problem - samo treba skočiti u njega. Iako to nisam htela, shvatila sam da je za premišljanje kasno, jer me je ujak gurnuo. Osećala sam odbojnost, a u isto vreme telo me je vuklo, a tunel gurao prema njemu. Učinilo mi se da sam skočila u bazen sa ledenom vodom. Bolelo je. Kada sam došla svesti, još uvek sam bila na aparatu za disanje'.

KADA JE MOZAK MRTAV?

   U praktičnom smislu i izvan akademskih debata, tri klinička testa zajednički determinišu 'moždanu smrt'. Prvi je standardni elektroencefalogram - EEG, koji meri aktivnost moždanih talasa. EEG koje je 'ravan' pokazuje da ne funkcioniše cerbralni korteks. Drugi, zvučno ispitane sposobnosti, kao u slučaju Pem rejnolds, pokazuje odsustvo moždanih struja. I treći, činjenica da je zaustavljen dotok krvi u mozak za vreme operacije, predstavlja znak potpunog odsustva moždanih aktivnosti.
    Po svim ovim merilima, mozak je bio 'mrtav', ali je Pem ipak u tom stanju doživela najdublje iskustvo bliske smrti - NDE (Near Death Experience), koje neki naučnici pokušavaju da objasne hemijskim procesima u mozgu. Ali doktor Piter Fenvik, neuropsihijatar i jedan od vodećih autoriteta za NDE u Velikoj Britaniji, veruje da takve teorije padaju u vodu pred činjenicama koje navodi sledećim redom:
    'Mozak ne funkcioniše. On nije prisutan. Razoren je. Abnormalan. Ali, ipak produkuje ta veoma upečatljiva iskustva... nesvesno stanje je kada mozak prestane da funkcioniše. Na primer, ako izgubite svest, pašćete na pod i nećete znati šta se događa jer mozak ne funkcioniše. Sistem pamćenja je posebno osetljiv na nesvesno, tako da se nećete ničega sećati. Ali sada, nakon jednog takvog NDE iskustva, vi se vraćate sa jasnim, lucidnim sećanjima. To je prava zagonetka za nauku. Još nisam naišao ni na jedno dobro naučno objašnjenje koje bi razjasnilo tu činjenicu'.
    Doktor Majkl Sabom, kardiolog kojeg možda i malo podrugljivo prati nadimak 'doktor NDE', u poslednjih trideset godina najviše je učinio da dokumentuje brojne drame koje se događaju u operacionim salama i bolničkim krevetima na ivici života i smrti. Od 1994, godine, kada je osnovao 'Atlanta studije', prvo specijalizovano istraživanje iskustva bliske smrti, proučeno je blizu pedeset slučajeva povratka sa 'vrata smrti'. Jedan od njih je i priča Pem Rejnolds, za koju u knjizi 'Svetlo i smrt' navodi sledeće:
    'Slučaj Pem Rejnolds je prvi potpuni medicinski dokaz da mrtva osoba - bez vitalnih funkcija i krvi u telu i sa mozgom koji ne daje znake života - može da vidi i čuje i može imati dugo i potpuno iskustvo bliske smrti uprkos odsutnosti bilo kakvih moždanih funkcija.Pošto njen slučaj ne može da negira, medicinska nauka bi morala da preispita svoja gledišta. Sva dalja otkrića na tom polju zavisiće od kontinuiranih istraživanja lekara koji su voljni da stave svoju reputaciju na probu. Nekoliko njih je to već učinilo i treba da očekujemo rezultate u godinama koje dolaze'.
    Među takvim autoritetuima su psihijatar Brus Grejson, doktor Melvin Mors, koji ispituje NDE kod dece i zaključuje da i ona doživljavaju isti fenomen kao i odrasli, zatim Pim van Lomel čije je klinička studija na ovu temu rađena u Holandiji, doktor Suzan Blekmor i drugi. Posebno mesto u ovoj plejadi naučnika sa širokim shvatanjima pripada doktorici P.M.H. Etvoter, koja je i sama 1977. godine tri puta iskusila osećaj bliske smrti. Njene prve dve knjige 'Povratak u život' i 'Iza svetla', smatraju se 'Biblijom NDE fenomena', a njena knjiga 'Deca novog milenijuma', probudila je nezapamćeno interesovanje zbog ozbiljnosti pristupa fenomenu bliske smrti kod dece i mladih. Dr Etvoter veruje da takozvana 'milenijumska deca' poseduju visoku senzitivnost i nesvakidašnje sposobnosti stečene rođenjem ili kao rezultat 'iskustva bliske smrti' i da će u narednim godinama značajno izmeniti sliku čovečanstva tako što će mu otkriti duhovne istine koje su potrebne za život u novom, radikalno izmenjenom svetu. Ona primećuje da mališani koji se nakon NDE 'vrate nazad', predstavljaju preudešenu, prečišćenu, presloženu verziju originala. Evo nekih od priča iz knjige 'Milenijumska deca'.

MAŠINA ZELENE BOJE

   Klara je imala 10 godina i bila u petom razredu osnovne škole kada je osetila jake bolove u stomaku sa desne strane. Nastavnik je smatrao da nije u pitanju ništa opasno i zbog toga je devojčica dva sata kasnije dospela u operacionu salu. Šta se tamo dešavalo, Klara je ispričala doktorica Etvoter: 'Bila sam prestrašena i tražila da idem kući. Borila sam se protiv maske sa eterom kada se to dogodilo. Jednog trenutka sam bila budna, a sledećeg sam padala pravo dole, u mračnu rupu kao u bunar. Tamo je bilo glasnih zvukova, nalik zujanju, zvonjavi i struganju po metalu zajedno, a onda sam se našla ispod tavanice gledajući dole samu sebe. Mislila sam i osećala sam se kao da se nalazim raširena po celoj sobi, kao vodena para ili oblak. Videla sam kako su lekar i bolničarke dogurali u sobu nekakvu četvrtastu zelenu mašinu, i zatim uz pomoć nje radili na meni.
    Iznenada, našla sam se sama u sobi sa velikim i teškim vratima koja su vodila u druge prostorije. Neko mi je prišao. Nisam ga videla, samo sam mu čula glas. On me je poveo naviše, u nešto što je izgledalo kao tunel. Izgledalo mi je kao da hodam, ali moje noge nisu doticale tlo. Odjednom sam čula zvuk nalik onima koji dolaze sa gradskog igrališta za decu, gde se ona smeju i igraju. Njihovo slušanje me je smirilo. Drugi čovek nam je došao u susret. Ni njega nisam videla. On je pitao prvog ko sam ja, zatim je otišao. Kada je ponovo došao rekao je čoveku koji je bio sa mnom da ja moram da se vratim i da oni za mene još nisu spremni. Povedena sam gore jednim pločnikom u veliku zgradu sa velikim vratima. Ušla sam unutra i videla neke ljude kako nešto rade. Odvedena sam u veliku belu sobu i rečeno mi je da sednem na neke stepenice koje su vodile do velike bele fotelje i da sačekam nekoga ko treba da razgovara sa mnom. On je došao kroz vrata na drugom kraju i seo u fotelju. Bio je u beloj odeći sa dugačkim rukavima i velikim zlatnim pojasom oko struka. Nosio je sandale. Njegova tamno braon kosa bila je dugačka do ramena. Imao je duguljasto lice, njegova koža bila je maslinaste boje i iz njegovih očiju prosto je tekla ljubav.
    On je komunicirao sa mnom na taj način što me je gledao. Rekao mi je šta ja treba da radim u životu i poslao me na drugi kraj sobe da pogledam nešto što je izgledalo kao TV aparat da bih mogla da vidim svoju budućnost. Ono što sam videla učinilo me je veoma srećnom. Taj čovek, za koga sam verovala da je Isus, rekao je da ću kada se probudim u bolnici zaboraviti šta je to što treba da činim u životu i upozorio me je: 'Ništa ne može da se desi pre nego što bude vreme za to'.
    Dok sam napuštala prostoriju, rekao je da moram da poslušam njegove naredbe ako želim da se vratim. Kada sam oživela, bolničarka je sedela kraj mene porek kreveta i rekla: 'Hvala Bogu da si se konačno probudila'. Ja sam ispričala doktoru da sam ga gledala kako radi na meni i o boji mašine u operacionoj sali. On nije znao šta da mi odgovori.

SMRT JE NE VEROVATI

   U jedanaestoj godini Sesil je otišao sa bratom na plivanje. U pokušaju da ga spase od davljenja, kada ga je brat u panici povukao ispod površine nekoliko puta, doživeo je iskustvo bliske smrti. On priča: 'Obojica smo se davili. On je umro, a ja sam se vratio. Sećam se svega kao da je bilo juče. Kada više nisam mogao da ostanem na površini, čudan zvuk nalik na zvonjavu počeo je da mi odzvanja u ušima. Savladalo me je osećanje mira. Osetio sam kako mi duh izlazi iz tela i ušao u tamnu prazninu. To je bilo pomalo zastrašujuće. U daljini su se nazirale tačkice svetla. Kretao sam se prema njima, u početku sporo, a zatim sve brže, kao da se nalazim na čelu voza koji ubrzava. Tada sam se zaustavio i stupio u puno svetlo. Primetio sam da sve - nebo, građevine, stakla - emituje svoje sopstveno svetlo i da je sve mnogo snažnijih boja nego što to mi ovde vidimo. Okolo je krivudalareka. Na drugoj strani bio je grad, i kroz njega je vodio put u drugi grad, i sledeći i one iza njega.
    Upravo ispred mene, ali preko reke, bila su tri čoveka. Oni nisu hodali niti leteli - samo su se projektovali. Nisam ih prepoznavao, ali sam znao da je jedan od njih bio Lin Bib, koji je umro nekoliko nedelja pre nego što sam ja rođen. Znao sam da me traže - kao odbor za doček da bi me ispratili preko reke do prvog grada. Imao sam osećanje, ako odem sa njima, neće biti povratka nazad, pa sam oklevao.
    Prvi grad je bio prvi nivo, i ljudi su ostajali u njemu dok nisu bili spremni za sledeći. Iza mene, malo sa leve strane, pojavio se jak izvor svetla. Znao sam ko je ta osoba i nazvao sam je Bog u nedostatku boljeg termina. On je komunicirao sa mnom, ne toliko rečima već telepatski i pitao me je: 'Zašto oklevaš?' Odgovorio sam mu: 'Mislim da sam previše mlad da umrem'. On se na to nasmešio i rekao: 'Ima i beba koje su umrle'. Na to sam mu odgovorio: 'Da, ali ima stvari koje želim da prvo saznam'. Pitao je: 'Šta želiš da znaš?' Rekoh: 'Šta je smrt?' A on je odgovorio: 'Okreni se i pogledaj oko sebe'.
    Kada sam to učinio, ugladao sam strašan sudar automobila. Nekoliko ljudi je poginulo. Iz nekih tela su dolazili duhovi, a neki koji nisu verovali da je to moguće ostajali su u svojim telima i nisu se pojavljivali. Pitao sam da li i oni mogu da stignu, a on mi je rekao: 'Da, neki brže od drugih, a neki možda nikada'. Smt je, dakle, ne verovati u bilo šta.
    Pitao sam da li postoji đavo ili satana, a on mi je odgovorio: 'Da li bi Bog to dopustio? Ako bih te načinio Bogom na samo nekoliko sekundi, šta bi prvo uradio?' Znao je da bi moj prvi potez bio da eliminišem sve đavole ili satane. Pitao sam ga: 'Kako da znam razliku između dobra i zla?' Odgovorio mi je: 'Dobro je pomaganje i ljubaznost. Zlo je ne samo povređivanje drugih ljudi, nego i ne pružanje pomoći kada to možeš'. Tada je on pitao da li i dalje želim da se vratim u materijalni svet i rako sam mu: 'Želim da se vratim'. Upitao je zašto želim i odgovorio sam da bih da pomognem majci koju je moj otac ostavio sa četvoro dece i petim na putu. Bog se nasmešio i pitao me je za pravi razlog. Rekao sam da ću ostaviti svet malo boljim nego što sam ga zatekao. On mi tada rekao: 'Tada možeš da se vratiš sa nekim znanjima koja si ovde stekao, ali će ostala biti skrivena od tebe za neko vreme. Živi tako da se više ne vraćaš na Zemlju jednom kada ponovo dođeš ovde'.    
    Probudio sam se na rečnom dnu, sa licem u blatu, a onda sam bio 'podignut' na površinu. Povratio sam veliku količinu vode, zatim se iskobeljao na obalu da bio otkrio da je moj brat mrtav'.

BAŠTA IZ SNOVA

   Za Devida Gojnesa život se zauvek promenio jednog dana kada je biciklom išao u školu u kada je na njega neleteo kamion. Imao je 13 godina i lekari su se 21 dan borili za njegov život. On priča: 'Sećam se straha od udarca, ali ne i samog udarca, niti da sam leteo nekoliko metara kroz vazduh u pao u kanal. Moje sledeće sećanje je scena u operacionoj sali gde sam jednostavno posmatrao svoje telo i sve aktivnosti koje su se dešavale oko njega, osim što ja nisam bio u tom telu. Ja sam bio iznad njega, gledajući ga dole, ispod sebe. Nisam osećao nikakvu bol.
    Svi su bili užurbani. Znao sam po njihovim kretanjima da sam u velikoj nevolji. Mogao sam da vidim i čujem sve. Želeo sam da pobegnem od te scene. Brzo sam se okrenuo, zakoračio kroz zid i našao se u potpunom mraku. Pogledao sam iza sebe, ali nije bilo ničega osim mraka. Zatim sam ponovo zakoračio i našao se u najlepšoj bašti koju sam ikada video! Ta bašta po obliku je ličila na terasu urezanu u planini, samo malo ispod vrha. Sve je bilo beli mermer i zelenilo. Vazduh je bio neverovatno čist i prozračan. Bašta je bila oivičena zimzelenim žbunovima, svaki posebne vrste. To mesto je izgledallo tako savršeno u svakom detalju. Pravo ispred mene, na nekoliko koraka udaljenosti, bila je mermerna klupa. Seo sam i činilo se da sam samo trenutak gledao lepotu oko sebe, kada sam pored sebe na klupi opazio veoma ljubaznog starog gospodina. Nisam ga ni video niti čuo da je došao, on se jednostavno stvorio tu. Njegovo lice bilo je izborano, ali nežno i znao sam da mi je prijatelj. Oči su mu bile svetlo plave, duboke i blistale mudrošću. Njegov glas je bio čvrst, ali pun ljubavi. Rekao mi je: 'Imao si težak dan'. Sa umornim uzdahom, odgovorio sam: 'Da, svakako'. Tada sam se setio u kolikoj sam zapravo nevolji i nadajući se da će mi on dati odgovor upitao: 'Da li sam ja mrtav?' On se nasmešio da me ohrabri i rekao: 'Ne, ti nisi mrtav. Tvoje telo je u velikim problemima, ali je u dobrim rukama i ne treba da brineš'.
    Tada me je uhvatila neka vrsta panike i zahtevao sam da mi odgovori: 'Kako to da sam ja ovde, na ovom mestu, kada znam da je moje telo u bolnici? I gde se nalazi ovo mesto? Kako to da ja vidim ovo mesto i tebe, ako nisam u svom telu? Kako mogu da budem na dva mesta odjedanput? Dobivši odgovor od tajanstvenog starca da je na sigurnom i da je ta bašta najlepše mesto koje je njegova imaginacija mogla da stvori, Dejvid posle dužeg razgovora o tomešta je svrha života u materijalnom svetu - da uz pomoć dobra koje činimo jedni drugima razvijamo našu svest - odlazi da istražuje okolinu. Stiže do prekrasne poljane čijom sredinom teče potok, u koji zakoračuje da bi se pridružio osobi u beloj odeći, okruženoj blistavom svetlošću, ali se u poslednji trenutak predomišlja i vraća u baštu, a zatim se budi u bolničkom krevetu - nakon pune tri nedelje provedene u komi! Kada se oporavio, postavio je sebi zadatak da iskustvo koje je doćživeo prenese i drugima.
    Ako je sada već izvesno da svest, čovekov 'duh' ili nematerijalno 'ja', može da egzistira izvan tela, bar izvesno vreme - od izlaska iz njega pa do ulaska u tunel, kao što je to bio slučaj sa Pem Rejnolds, šta je to što će nauka možda u bliskoj budućnosti otkriti o suštini ljudskog bića i tajnam života i smrti? I da li ćemo biti sposobni da razrešimo najveću od svih misterija - ima li života posle smrti?
Izvor: Treće Oko



     RSS FEED-OVI ZA VAŠ SAJT