Sve o Evropskoj Uniji

     Enormne ovlasti i bezgraničnu vlast Komisije ponekad se pokušava opravdati konstatacijom da je stanje slično kad je u pitanju bilo koja savremena vlada. No je li to baš tako? Ne zaboravite: uvek kada izvršnu vlast prestane kontrolisati volja naroda – demokratija se pretvara u diktaturu! Evropska unija nije zastupnička (parlamentarna) demokratija, nego neoliberalna federalna diktatura korporativnih interesa.

    Zašto je ona bez ikakve sumnje upravo takav politički konstrukt objasnićemo u daljnjem tekstu, no kako bismo sve to mogli razumeti najpre se moramo upoznati s nekim osnovnim pojmovima i institucijama Unije.
    Pariškim ugovorom iz 1951. formirana je Evropska zajednica za ugalj i čelik koja se sastojala od Francuske, Nemačke, Italije i zemalja Beneluksa, Rimskim ugovorom iz 1957. formirana je Evropska ekonomska zajednica i Euratom, a potom je prikrivajući svoj temeljni cilj, pod izlikom gospodarskog ujedinjenja, slobodnog tržišta i sličnih floskula, Evropska zajednica (kasnije: Unija) korak po korak provela političko ujedinjenje, privlačeći u svoje okrilje Evropske države u tzv. pet talasa proširenja:

■ PRVI TALAS 1973. - pristupaju Danska, Irska, Ujedinjeno Kraljevstvo;
■ DRUGI TALAS 1981. - u EU ulazi Grčka;
■ TREĆI TALAS 1986. - dolaze Španija i Portugalija, nakon čega sledi Mastriktski ugovor 1992. kojim se stvara golemi federalni politički konstrukt nazvan Evropska unija - ekonomska i monetarna unija, jedinstvena valuta, zajednička obrambena politika i uvodi se građanstvo Unije;
■ ČETVRTIi TALAS 1995. - ulazak Austrije, Finske i Švedske, nakon čega Unija organizuje potpisivanje još dva ugovora - onog iz Amsterdama 1997. kojim se navodno jača uloga Evropskog parlamenta (no ne preterano, i nikako do stepena kad bismo o EU mogli govoriti o parlamentarnoj demokratiji, kako ćemo videti kasnije) te ugovora iz Nice 2001. kojim se zbog prijema novih članica menja sastav i način rada institucija Unije (npr. Veće EU ne mora više donositi odluke jednoglasno, od Nice je dovoljna većina);
■ PETI TALAS, koji se dalje deli na dva dela - prvi deo 2004. kada su pod vlast Unije potpale Češka, Mađarska, Poljska, Slovačka, Slovenija, Litva, Letonija, Estonija, Kipar (samo grčki dio) i Malta, te drugi dio 2007. kad su u EU utrpane i Rumunija i Bugarska.
    Glavni kriterijumi za pristupanje ovoj nedemokratskoj superdržavi su kopenhaški kriterijumi iz 1993. prema kojima države kandidatkinje moraju ispuniti za članstvo ove uslove:
■ 1. POLITČKE - stabilne institucije koje 'garantuju demokratiju i ljudska prava';
■ 2. GOSPODARSKE - jako 'tržišno gospodarstvo';
■ 3. PRAVNE - kandidatkinje moraju biti sposobne preuzeti obaveze članstva.
    Ovim kriterijumima obično se dodaju i tzv. madridski kriterijumi iz 1995. kada je zaključeno da sprovođenje svih gornjih reformi (političkih, gospodarskih i pravnih) nužno mora pratiti i odgovarajuće administrativno ustrojstvo (to jest, delotvorna državna uprava) kako bi država kandidatkinja lakše usvojila i sprovela ogromnu pravnu stečevinu EU, o kojoj će kasnije biti više reči. Kada se zna da navedenim kriterijumima Unija kadšto pridodaje još dodatnih kriterijuma, poput, recimo, potpune saradnje s Haškim sudom, onda se vidi da su temeljni kriterijumi samo politička demagogija. Ima li boljeg dokaza za to od Rumunije i Bugarske? Je li Rumunija zemlja sa stabilnim institucijama? Možemo li bugarsko gospodarstvo oceniti kao 'jako tržišno gospodarstvo'? Kakve besmislice.

    Kako bi postala članicom Unije, zemlja kandidatkinja prolazi proces pregovora u kojem Unija trenira strogoću u postupku tzv. screeninga, tj. dubinske analize usklađenosti zakonodavstva pojedine zemlje kandidatkinje s pravnom stečevinom Evropskih zajednica, a koji delimo na:

■ 1. EKSPLANATORNI SCREENING - u kojem Evropska komisija predstavlja tu pravnu stečevinu i docira zemlji kandidatkinji što sve mora postići kako bi ju zadovoljila,
■ 2. BILATERALNI SCREENING - u kojem zemlja kandidatkinja pokorno predstavlja velevažnoj Komisiji trenutačni status svog zakonodavstva (i obećava da će svakim danom u svakom pogledu sve više napredovati).
    Unija to ne želi priznati, ali volja naroda zemalja članica nema ama baš nikakve šanse da bude pretočena u Evropsku normu i praksu. Videćete u nastavku zašto je to tako. Uz to, kao i svaka golema federacija, EU ima vrlo složen sistem upravljanja. EU ima 23 službena jezika, a radi jednostavnosti komunikacije tri su radna jezika Evropske komisije - engleski, francuski i Nemački. Evropska je zastava plava s 12 zvezdica, ali to zapravo uopšte nije službena zastava Unije. EU ima i himnu - Beethovenovu Odu radosti, a tzv. Dan Evrope je 9. maja, koji u Uniji slave zato što je toga dana 1950. godine nacistički kolaboracionist Robert Schuman održao glasoviti govor u kojem je izneo svoje ideje o eurojedinstvu predloživši osnivanje Evropske zajednice za ugalj i čelik.
    Institucije EU su: Evropski parlament, Evropsko veće, Veće (Veće EU ili Veće ministara), Evropska komisija,  Evropski sud, Evropska središnja banka i Revizorski sud. Pravni poredak EU je autonoman i razlikuje se i od poredaka zamalja članica i od međunarodnog prava. Njegovo glavno svojstvo je da deluje ograničavajuće na pravne poretke zemalja članica: ograničava regulatornu autonomiju zemalja članica u području građanskog, kaznenog, radnog, pa čak i ustavnog prava te stvara obaveze za zemlje članice i to za njihove institucije zakonodavne, izvršne i sudske vlasti.

    Ovlasti EU (iz kojih se vidi da  Unija upravlja životom stanovnika zemalja članica od kolevke pa do groba) dele se na isključive, podeljene i komplementarne:

■ A. Isključive ovlasti obuhvaćaju:
    ■ 1. carinsku uniju;
    ■ 2. uspostavu pravila o tržišnoj utakmici radi funkcioniranja unutarnjeg tržišta;
    ■ 3. monetarnu politiku za zemlje članice čija je valuta Euro;
    ■ 4. očuvanje morskih bioloških resursa u okviru zajedničke politike ribarstva;
    ■ 5. zajedničku trgovinsku politiku;
    ■ 6. zaključivanje međunarodnih ugovora.

■ B. Podeljene ovlasti (to su one koje EU i zemlje članice dele, ali ipak EU može zauzeti neko od tih područja regulacije u kojem slučaju članice gube pravo da same regulišu te oblasti) su:
    ■ 1. unutrašnje tržište;
    ■ 2. socijalna politika;
    ■ 3. ekonomska, socijalna i teritorijalna kohezija;
    ■ 4. poljoprivreda i ribarstvo;
    ■ 5. okolina;
    ■ 6. zaštita potrošača;
    ■ 7. transport;
    ■ 8. transEvropske mreže;
    ■ 9. energija;
    ■ 10. sloboda, sigurnost i pravda;
    ■ 11. zajednička sigurnosna pitanja u stvarima javnog zdravlja.

■ C. Komplementarne ovlasti (u kojima Unija ima ovlast podržavati, koordinisati i dopunjavati aktivnosti zemalja članica) su:
    ■ 1. zaštita i poboljšanje ljudskog zdravlja;
    ■ 2. industrija;
    ■ 3. kultura;
    ■ 4. turizam;
    ■ 5. obrazovanje, profesionalno usavršavanje, mladež i sport;
    ■ 6. građanska zaštita;
    ■ 7. upravna zaštita.

    Šefovi država, državni poglavari ili predsednici vlada zemalja članica čine Evropsko Veće, koje do Lisabonskog ugovora nije bilo institucija EU stricto sensu. Predsedava mu Predsednik s mandatom od 30 meseci i mogućnošću jednog reizbora. On predstavlja EU u međunarodnim odnosima. Veće EU (koje se koji put zove i Veće ministara) čini 27 ministara vlada. Ono ima temeljnu ulogu u ekonomskoj, vanjskoj i sigurnosnoj politici. Većinsko glasanje umesto jednoglasnog biće sve češća pojava. EU ima i ministra vanjskih poslova pod nazivom Visoki predstavnik za vanjsku i sigurnosnu politiku (ujedno potpredsjednik Komisije). EU ima još čitav niz institucija - središnju banku, investicijsku banku, ombudsman, sud revizora, odbor regija, gospodarski i socijalni odbor ... Evropsko Veće, uz potvrdu Parlamenta, odabire predsednika Evropske komisije, a on sam (uz suglasnost Veća EU) odabire članove Evropske komisije, a onda Veće imenuje Komisiju po potvrdi Parlamenta.
     Puno uključenih tela, no uz malo lobiranja predsjednik Komisije zapravo postavlja Komisiju kakvu hoće. Samo Komisija predlaže zakone, provodi politiku, proračun, upravlja programima, predstavlja Evropsku uniju u međunarodnim pregovorima. Iako je sprovedba Evropskog zakonodavstva u pravilu prepuštena zemljama članicama, Komisija može donositi i sprovedbene akte. Svakom članu Komisije pripada jedan ili više resora Komisije, koji se nazivaju Opštim upravama (Directorate general - DG). Na čelu svake Opšte uprave nalazi se generalni direktor, a svaka se opšta uprava deli na uprave kojima su na čelu direktori. Posebne jedinice čine pravna i prevoditeljska služba Komisije. Evropski su komesari pravi vladari Unije. Komisija je posve nadnacionalna, a članove Komisije se obvezuje da u svom delovanju ne predstavljaju zemlje iz kojih dolaze, tj. kojih su državljani, da ne primaju instrukcije od svojih vlada ni od drugih institucija Unije, već da deluju isključivo u interesu Unije. Parlament 'predstavlja građane' ali, začudo, ne donosi zakone niti ima moć predlaganja zakona! Tek Lisabonskim ugovorom svoje ovlasti Veće ministara počinje pomalo deliti s Parlamentom. To se zove 'suodlučivanje' (ovaj ćemo postupak objasniti kasnije).  Parlamentarni zastupnici mogu samo raspravljati o već predloženim zakonima i davati svoje mišljenje o njima, zastupajući pritom stavove nadnacionalnih Evropskih partija kojima pripadaju.

    Unija ima vođu, Predsednika Evropskog Veća.  Ko je on? Ko ga je izabrao? Predsednika pola milijarde Evropljana ne bira narod, njega postavlja Evropsko Veće. Ova je funkcija, uz neverovatnu osobitost Evropskog parlamenta da samostalno ne donosi zakone i sklonost Evropske komisije da se ponaša poput sovjetskog politbiroa, jamačno jedna od najnedemokratskijih institucija na svetu. Institucija Predsednika Evropskog Veća uvedena je tek Lisabonskim ugovorom. Time je ukinut sistem šestomesečnog predsedavanja Unijom uz rotaciju država članica, premda je šestomesečna rotacija i nadalje zadržana u svrhu predsedavanja svim konfiguracijama Veća ministara, osim kada se ono sastaje u sastavu ministara vanjskih poslova. Predsednik Evropskog Veća, između ostalih ovlasti propisanih člankom 15. Ugovora o Evropskoj uniji predstavlja EU u međunarodnim odnosima. Drugim rečima, građane Evrope predstavlja neko koga oni nisu izabrali. Prvi Predsednik Veća - dotad na Evropskom nivou uglavnom nepoznati flamanski aparatčik Herman Van Rompuy, stupio je na dužnost 1. decembra 2009. godine. Njegova je mesečna plata 3.517.200 dinara (više od 28.000 eura).


    Središnja uloga Evropskog suda jest proširenje i ojačanje nadnacionalne vlasti Komisije, a jedan od temeljnih ciljeva njegovog uspostavljanja je potvrda nadmoći zakona Unije. Velika je 'zasluga' suda što je došlo do konstitucionalizacije pravnog poretka EU. Sud osigurava da nacionalni sudovi ne presuđuju različito o istim pitanjima. Na zahtev svemoćne Komisije ili neke zemlje članice Sud utvrđuje krši li koja od zemalja članica neku od obaveza utemeljenu u unijskom pravu.
    Sastoji se od 27 sudija i 8 tzv. 'Advocates General' (opštih pravobranilaca; a u literaturi susreće se i termin 'nezavisni advokati'), koji daju veoma važno i cenjeno pravno mišljenje o predmetima, od kojih 5 velikih zemalja ima stalne, a ostalih 3 daju 'manje' zemlje na mandat od 6 godina, uz mogućnost ponovnog imenovanja. Svakih koliko godina predstavnik 'manje' zemlje može doći na red u ovakvoj organizaciji u kojoj su svi jednaki, ali su neki jednakiji? Radni jezik suda je francuski, premda se pojedini predmeti vode na službenim jezicima Unije. Jedan od osnivača ovoga 'časnog' Suda je i prof. dr. Karl Friedrich Orphuls, član Nacističke stranke od 1.V.1933. do 1945.
    Zakone za Komisiju stvara ogroman broj radnih grupa birokrata za koje niko ne glasa i nitko ne zna ko su. Zakoni EU (kao zakoni svih federalnih tvorevina) imaju apsolutni primat nad zakonima zemalja članica. Ako je nacionalni zakon drukčiji, automatski se primjenjuje unijski zakon ('doktrina supremacije' EU prava). Pritom nacionalni sud ne sme čekati ili tražiti da se o usklađenosti norme nacionalnog prava s Evropskim pravom izjasni neko drugo nacionalno telo (npr. ustavni sud), već mora samostalno izuzeti nacionalnu normu iz primene.  U Uniji možete glasati samo kako biste izabrali zastupnika pri unijskom Parlamentu, dok zakone odobrava Veće ministara. Lisabonskim ugovorom se po prvi put daje izvesno pravo nacionalnim parlamentima da kažu koju reč o unijskim zakonima. Da bi prijedlog zakona prošao u Veću ministara, za njega mora glasati 55% država-članica, što predstavlja najmanje 65% stanovništva Evrope. Da biste stavili veto na predlog zakona u EU morate imati predstavnike 35% stanovništva. Time velike zemlje mogu usvajati koje god zakone požele i zabranjivati sve zakone koji im ne odgovaraju. Iako je u neku ruku logično da 'veliki', to jest, oni koji najviše daju najviše i dobiju – pitanje je koliko je to dobro za male zemlje poput balkanskih. Evropska je 'demokratija' očito demokratija velikih, kojoj se ostali imaju bespogovorno pokoriti.
    Stranci mogu pod jednakim uslovima kupovati nekretnine, pa i glasati na izborima zemalja članica. Po ulasku neke države X u EU svi državljani zemalja članica EU s prebivalištem ili privremenim boravištem u državi X pod istim uslovima kao i državljani države X moći će birati i biti birani na izborima za predstavnička tela jedinica lokalne i regionalne samouprave, dakle imaće aktivno i pasivno biračko pravo. Evropa tako ne briše samo granice, nego čitave države i nacije. Sasvim prikladno, od političara u telima Unije očekuje se umesto imenovanja svoje države da koristite frazu 'zemlja koju najbolje poznajem'. Tržišnim takmičenjem, monetarnom politikom i ostalim lukrativnim pitanjima bavi se EU, a državama članicama ostavljaju se u nadležnost 'teška pitanja' (zdravstvo, školstvo, socijala, isplata plata itd). Tu se EU ne meša.  U toj EU – firme iz siromašnijih zemalja mogu obavljati poslove u bogatijim zemljama plaćajući svoje radnike koliko ih plaćaju u domovini. Po Lisabonskom ugovoru, EU efektivno preuzima, određuje i vodi vanjsku politiku, a sporazumi koje zaključi obavezni su za sve zemlje članice.


  Lisabonskim ugovorom (po prvi put) normira se i pitanje izlaska iz EU (i ponovnog pristupa). Iz EU se izlazi pregovorima s Većem, uz sporazum za koji glasaju kvalifikovanom većinom (bez člana koji izlazi), uz prethodnu suglasnost Parlamenta. Ako se sporazum ne postigne, ugovorne obaveze bivše članice prestaju dve godine po zahtevu za izlazak. Kako to sve konkretno izgleda, još ne možemo znati, jer se takvo što nije još dogodilo. Ali hajde da pogledamo kako bi zemlja koju najbolje poznajete mogla izaći iz Evropske unije (ako nesrećom ipak u nju uđe).
    Za izlazak iz EU potrebne su i neke ustavne pretpostavke na strani same zemlje članice koja bi napuštala tu zajednicu 'ujedinjenih u različitostima'. A onda bi tek počela priča o razdruživanju s Evropskom unijom. Ta priča počinje tako da zemlja koja želi otići iz Unije obavesti Evropsko Veće o odluci zemlje članice o razdruživanju, nakon čega započinju (vrlo mučni, dugotrajni i naporni) pregovori između zemlje članice koja želi odlepršati iz unijskog jata i same Unije. Proces odlaska iz Unije očito prilično nalikuje procesu ulaska u nju, bar je tako propisano. Dakle, vrlo je naporan. Zapazite da nije propisano koliko ti pregovori mogu trajati. Zapravo je malošto uopšte precizno propisano u pogledu izlaska iz Unije. Po dovršetku 'pregovora', Unija bi sa zemljom članicom sklopila poseban ugovor (samo nebo zna kako bi taj ugovor tačno izgledao), a koji bi obuhvatao i okvir budućih odnosa odlazeće zemlje i Unije. Pregovori se obavljaju u skladu s člankom 218. stavkom 3. Ugovora o funkcioniranju EU (jedan od ugovora koji se Lisabonskim ugovorom menja i dopunjuje), a koji propisuje ulogu Evropske komisije i visokog predstavnika za vanjske odnose u tom procesu na način da oni daju preporuke Veću koje svoju konačnu odluku donosi kvalifikovanom većinom (pre čega se treba pribaviti i privola Evropskog parlamenta). Način postizavanja kvalifikovane većine propisuje se člankom 238. stavkom 3. pod b) Ugovora o funkcioniranju EU. Tačna narav pristanka Parlamenta takođe nije potanje propisana, no Evropski parlament ionako nema značajniju ulogu među polugama Evropske 'demokratije', pa to i nije preterano važno.
    Nakon što se sve to sprovede, ugovori prestaju biti obavezujući za zemlju koja izlazi, odnosno nakon dovršetka navedene procedure dotična zemlja više nije vezana ugovorima s Unijom. To se događa danom stupanja na snagu tog posebnog ugovora o povlačenju. Ali, Lisabon predviđa i mogućnost da do njega ne dođe! Jer naravno, moguće su i opstrukcije, recimo u vidu nemogućnosti postizavanja kvalifikovane većine u Veću, uskraćivanja privole Parlamenta i slično. U takvim okolnostima, zemlja koja se povlači iz EU mogla bi se smatrati nečlanicom Unije (ili pravno nevezanom unijskim ugovorima) tek po isteku roka od dve godine od dana kad je obavestila Veće o svojoj odluci da želi napustiti Uniju. Iako je i taj period prilično dug, on se može čak i produžiti, ako to odluči Evropsko Veće uz saglasnost zemlje članice. Zbilja je teško dokučiti zašto bi uopšte zemlja koja se želi razdružiti od Unije, nakon što podnese zahtev, to željela učiniti što kasnije, ali, eto, Lisabon predviđa čak i takvu mogućnost. Ovakve bizarne odredbe jamačno služe proširenju manevarskog prostora same Unije u slučaju da se neka jogunasta članica poželi razdružiti, no prave domete ovih odredaba tek treba videti. Sama zemlja članica koja napušta Uniju, dakako, ne sudeluje u radu Veća kad ono donosi navedenu odluku o razdruživanju.
    I za kraj da ponovimo: kako bi aočno u praksi izgledao proces razdruživanja neke zemlje članice od Evropske unije ne može znati niko - dok se to ne dogodi. U svakom slučaju, čini se da ovakve odredbe, uz malo lobiranja u zemljama članicama i unijskim institucijama, Uniji sigurno mogu poslužiti da proces razdruživanja zemlji članici koja poželi iz nje izaći dobro zapapri. A da ni ne pričamo o tome što bi bilo posle i kako bi se prema toj zemlji Unija odnosila. Eto, tako bi glasio celovit odgovor na pitanje o izlasku iz EU. Nije, međutim, tačno ni ispravno reći da niti jedna zemlja nije tražila da izađe iz EU. Tačno bi bilo reći da vlada nijedne države nije tražila da izađe iz EU. Otkud oni znaju da građani ne bi? Niko građane to ni ne pita! Nek' raspišu referendum o odcepljenju od Unije u Ujedinjenom Kraljevstvu, na primer. Pa da vidiš što bi se dogodilo...


    Evropska unija daje na milione eura subvencija multinacionalnim divovima kao što su Coca-Cola, IBM i McDonald’s kako bi ih odvratila od napuštanja njenog gospodarskog područja. Novac iz EU strukturnih fondova namenjen je financiranju projekata radi smanjenja razlika u bogatstvu unutar Unije, a cilja uglavnom male i srednje kompanije u siromašnijim zemljama članicama. Međutim, u taj kolač imaju pravo zagrabiti i globalne korporacije, koje to zdušno čine, iskorištavajući želju Unije da zadrži svoju konkurentnu prednost u odnosu na ostale regije u svetu.
    'U toku je globalno takmičenje. Odbijemo li u njemu učestvovati, svi će proizvodni pogoni odseliti iz Evrope. Zato moramo pronaći načina da ih zadržimo' - rekao je Evropski poverenik Johannes Hahn.
    Studija Biroa za istraživačko novinarstvo pokazala je da je IBM-u dodeljeno 20 miliona eura za jedan projekt u Poljskoj, Fiat je zatražio 25 miliona eura subvencija, dok je McDonald’s dobio 60.000 eura za edukaciju svojih zaposlenika u Švedskoj. Poljskoj je iz strukturnih fondova dodeljeno 67 miliona eura iskorištenih, za privlačenje velikih, financijski stabilnih kompanija. Studija je takođe utvrdila da se milioni eura iz EU fondova dodeljuju kompanijama koje sele svoju proizvodnju iz bogatijih u siromašnije zemlje uprkos propisima koji zabranjuju financijsku podršku za kompanije u potrazi za jeftinijom radnom snagom. Kompanije poput britanskog proizvođača čaja Twinings i finskog diva mobilne telefonije Nokije iskoristile su pak sive zone u metodi alociranja sredstava iz EU strukturnih fondova kako bi subvencionisale preseljenje svoje proizvodnje u zemlje s jeftinijom radnom snagom. U najmanju ruku, te kompanije dobivaju EU subvencije koje im pomažu kod otvaranja novih proizvodnih pogona, proširenja postojećih, te edukacije zaposlenika. Obično se ističe kako Evropska unija počiva na 'četiri slobode', tj. na slobodnom kretanju ljudi, roba, usluga i kapitala. Na taj način stvara se jedinstveno tržište, kao gospodarska integracija koja ukidanjem tehničkih i administrativnih prepreka vodi stvaranju zajedničkog tržišta. No to je i put u Evropski korporatizam, a u stvari, Evropska je unija divovska korporatistička država. Što je korporatizam? Korporatizam je ona ekonomska strana fašizma u kojoj se spajaju visoka nedemokratska centralizovana vlada i korporacije koje na nju vrše presudan uticaj. Korporatističku državu u šaci drži mali broj korporatista i sve što takva država radi jest u njihovom interesu. Što se tiče radnika, EU nije stvorena zato da bi radnicima bilo bolje, nego zato da im se nametne ropski sistem u kojem će namicati goleme profite multinacionalnim korporacijama. To je jedina funkcija radnika u složenim korporatističkim državama poput Evropske unije.    
    Evropska unija zapravo je povela rat protiv radništva. Cilj je sa što manjim platama radnika ostvariti goleme profite za duboke džepove korporatista, a u tom smislu radi se i na povećanju dobne granice za odlazak u penziju. Unija jako voli obrazovane radnike, i to, ako je moguće, po principu s faksa na posao, s posla u grob! Liberalna načela deregulacije, liberalizacije, slobodnog tržišta i rezanja troškova usmereni su protiv radnika, jer upravo su radnici ti troškovi koje treba rezati, smanjiti, što manje platiti, a što više iskoristiti njihov rad. To je bit neoliberalnog kapitalizma na kojem Unija počiva i kojeg proklamira. Sve što bi moglo uticati na povećanje kvalitete života su troškovi. To treba rezati. Kad bi koja država-članica i odlučila povući poteze kako bi uzela bogatima (npr. oporezivanjem korporacija) morala bi se susresti s Evropskom komisijom, koja budno pazi da se takvim 'nerazumnim' potezima satelitskih država ne naškodi korporatistima i golemom korporacijskom telu - samoj Evropskoj uniji.
    Evropska unija prikriva svoju pravu ulogu — potpunog političkog ujedinjenja pod krinkom gospodarske suradnje i ukidanja trgovinskih barijera. Iako to direktno ne kaže, u stvari s Lisabonskim sporazumom  2009. EU postaje u svakom smislu federalna država, a zemlje članice obične njene provincije.  Pa ipak, mnoge države, to jest, njihovi korumpirani i podmetnuti političari su skloni Evropskoj uniji i žele da im države postanu njenom članicom. Javne rasprave o tome nema, a primedbe se ne prihvaćaju. Ako ste, uprkos svemu navedenom, sigurni da želite da 'zemlja koju najbolje poznajete' pristupi tako uređenoj državnoj tvorevini sumnjive prošlosti i sadašnjosti, kao što je EU, razmislite dobro još jednom.
    Korišćen tekst sa: https://europskaunija.yolasite.com/ - Uredio: The Conoplja News

Klik Molitva Dana

Klik Vic Dana

Klik Otkačeni Svet

Klik Vesti - Balkan

Klik Super Smeh

Klik Vesti - Svet

Klik Vesti - Sport

Drugi Ovo Gledaju

Klik Vesti - Hronika

Klik Vesti - Evropa

Klik Mali Oglasi

Klik Bioritam Za Vas

¦ Klik Gore na Sliku - Prikaz; ¦ Ponovni Klik - Brisanje

Novi Svetski Poredak - Ostali Tekstovi

Pogledajte i ostale super zanimljive rubrike na sajtu