Stvaranje Duha

   Međutim, teško je prihvatiti da je ova dimenzija jedina koja postoji. Dok su zaključuju i dokazuјu da duhovi ne postoјe, da su takve stvari samo u našim glavama, drugi opet tvrde da јe naše nesvesno odgovorno za ovu vrstu fenomena.

    Kako god bilo, svet duhova je svet koji fascinira mnoge i neiscrpna je tema istraživača paranormalnog. Filip Ajlesford, engleski aristokrata, živeo je sredinom 17. veka u zamku Didington Hol u Vorkširu, u vreme Olivera Kromvela i, kao katolik, podržavao je kralja. Bio je oženjen lepom, ali hladnom plemkinjom Dorotejom, kćerkom plemića iz susedstva. Jednom prilikom, kada je jahao duž granice svoga imanja, naišao je na ciganski logor. Tu je ugledao tamnooku i kao gavran crne kose devojku po imenu Margo, u koju se istog trenutka zaljubio. Odveo je izabranicu svoga srca u Didington i sakrio je u vrtlarsku kućicu, gde je, kada je to poželeo, uživao u njenom društvu.
    Doroteja je, međutim, ubrzo shvatila da njen muž tamo nekoga krije; optužila je Margo za veštičarenje i tim putem počinjeno zavođenje i krađu muža. Filip je, sa svoje strane, bio previše uplašen za gubitak ugleda i još više poseda, pa se nije pobunio protiv suđenja sa kojim je Margo bila suočena, tako da je ona proglašena krivom i spaljena na lomači.
    Nesrećni Filip je tek tada osetio grižu savesti što nije pokušao da odbrani svoju nedužnu ljubavnicu i u očajanju je danima tumarao po bedemima Didingtona. Konačno, jednoga jutra, njegovo telo nađeno je pod zidinama, pošto se u očajanju i nervnom rastrojstvu bacio u provaliju.
    Čitava ova priča o tragičnoj ljubavi Filipa i Margo, međutim, konstruisana je 1972. godine, kada su članovi udruženja za psihička istraživanja iz Toronta, u Kanadi, došli na ideju da pokušaju da prizovu izmišljenog duha i utvrde da li mogu zatim, kroz seansu, da uspostave kontakt sa njim, da prime poruke, a možda postignu i njegovu materijalizaciju. Pošto su mnogi istraživači paranormalnih pojava u to vreme sumnjali da su sablasne manifestacije i poltergajst fenomeni samo produkti ljudskog uma, eksperiment je trebalo da dokaže ili opovrgne tu pretpostavku. Ali, pokazalo se da to nije tako jednostavan zadatak.


    Inicijator eksperimenta 'Filip' bio je svetski poznati stručnjak za poltergeists, doktor Alan Robert Džordž Oven, član odeljenja za preventivnu medicinu i biostatiku i predavač na Univerzitetu u Torontu.
    On je sakupio grupu od osam članova, pet muškaraca i tri žene, koji su bili različitih zanimanja i obrazovanja, ali svi do jednog nisu imali medijumske sklonosti niti sposobnosti. To su bili: Iris Oven - bivša medicinska sestra i supruga predvodnika eksperimenta matematičar Alan Robert Džordž Ovena; Margaret Sparovs - bivša predsedavaјuća Manse u Kanadi, organizaciјe osoba sa visokim IQ; Andi H. - domaćica; Lorne H. - industriјski dizaјner i muž Andi H.; Al P. - majstor za greјanje; Bernice M. - računovođa; Dorothi O. - knjigovođa; i Sidni K. - student sociologije. Dr ARG Oven i dr Džoel Viton - psiholog, prisustvovali su sastancima grupe.
    Zadatak da osmisli lik, koji je kasnije bio zajednički dopunjen, dobila je gospođa Bernice M., inače računovođa po struci, i seanse su počele u septembru 1972. godine. Bilo je to, u početku, neformalno druženje jednom nedeljno, u toku kojeg se diskutovalo o Filipu i njegovom životu, pretpostavljalo kako je on izgledao, kakve je sklonosti imao, šta je voleo da jede, šta je osećao prema Margo i Doroteji i slično. Pokušavalo se i sa vizualizacijom njegovog lika. Jedan od prisutnih, koji je imao umetničkog dara, na osnovu tih pretpostavki nacrtao je portret Filipa Ajlesforda, čoveka iz mašte.

    Sedeljke su se isprva održavale u potpuno osvetljenoj sobi, u opuštenoj atmosferi uz pričanje i dosetke na račun 'duha', ali se mesecima ništa nije događalo, ako se izuzme da su neki članovi grupe povremeno tvrdili da osećaju nečije prisustvo u prostoriji. Tada su domaćini, Džordž i Ajris Oven, predložili da naprave ambijent klasičnih spiritističkih seansi, sa prigušenim svetlom, navučenim zavesama, svećama, sedenjem oko stola i držanjem za ruke. Okolo su poređali slike zamka Didington, koji stvarno postoji, i niz predmeta iz 17. veka, koji su bili u upotrebi kada je Filip živeo.
    Promena taktike je delovala. Za vreme jedne večernje seanse, grupa je uspostavila prvi put kontakt sa Filipom, koji se javio najpre jedva čujnim kuckanjem po stolu. Na primedbu jednog od učesnika: 'Pitam se da li to Filip radi?', kucanje je postalo snažno i razgovetno i uskoro je krenula komunikacija po principu - jedan udarac za 'da' i dva za 'ne'. Istraživači su još uvek sumnjali da neko od njih, makar podsvesno proizvodi ove manifestacije, ali su promenili mišljenje kada je masivni sto počeo da se kreće po sobi! On se podizao u vazduh i s lakoćom levitirao, menjao mesto uprkos debelom tepihu koji je bio na podu, polazio u susret učesnicima seanse koji bi eventualno zakasnili na početak, a nekada čak prisutne članove grupe saterivao u ugao sobe! Čak je umeo i da 'pleše' na jednoj nozi.
    Duh 'mejd in Kanada', kako ga je štampa uskoro nazvala, nema sumnje, oglasio se, uprkos činjenici da je stvoren iz kolektivne imaginacije pripadnika Udruženja za psihička istraživanja!


    Tokom više od dve godine, članovi su se do te mere zbližili sa Filipom, da su, kako je vreme odmicalo, zadirkivanja i zbijanje šala sa njim bili sve češći. Duh je bio u stanju da na zahtev ne samo daje odgovore putem kuckanja i podiže sto, nego i da smanjuje ili pojačava svetlo u prostoriji, kao i da izaziva hladan povetarac oko učesnika seanse, po njihovoj želji. Eksperiment je bio toliko uspešan da je seansa jednom prilikom izvedena pred pedeset ljudi i snimljena kao deo dokumentarnog filma za televiziju, a Filip se nije ustručavao da pruži sve od sebe. Jedino zbog slabog svetla nije uspeo snimak levitacije stola, ali su ga videli svi prisutni i članovi filmske ekipe.

    Ono što su doktor Oven i drugi članovi grupe primetili bilo je da, uprkos brojnim pokušajima, izmišljeni duh nije bio u stanju da daje nikakve dodatne informacije o sebi kojima prisutni na seansi već nisu unapred raspolagali! Štaviše, ako su odgovori na pitanja koja su mu postavljali bili očekivani, kucanje je usledilo veoma brzo i bilo snažno i jasno, ali ako su učesnici oko njih imali podeljena mišljenja, Filip je oklevao u odgovaranju i mnogo slabije se oglašavao. S druge strane, nedvosmisleno je iskazivao svoju ličnost, šta voli a šta ne voli, i čvrstinu svojih stavova. Na pitanja o njegovoj supruzi Doroteji, duh je, izgleda, bio posebno osetljiv, jer bi usledili nedefinisani zvuci nervoznog grebanja po stolu.
    Eksperiment je završen 1974. godine, i to na taj način što se jedan od učesnika, inače do tada ubeđeni poklonik verovanja u postojanje duhova, prekršivši sva dogovorena pravila komuniciranja sa prizvanim entitetom, obratio Filipu rečima: 'Treba da znaš da smo te izmislili i da ti ne postojiš!' Nakon ovoga, sve komunikacije su prestale i izmišljeni duh više se nikada nije javio!
    Grupa je zatim kreirala 'Lilit', Francuskinju iz Kanade koja je za vreme Drugog svetskog rata otišla u Francusku, tamo postala član otpora i na kraju streljana kao špijun. Zahvaljujući iskustvima u eksperimentu sa Filipom, uspeh su postigli već za pet nedelja, ali i pored toga nisu mogli da pruže dovoljno jak dokaz da duhove zapravo proizvode imaginacija i podsvest živih, odnosno da nisu uspostavili kontakt sa 'onom stranom', sa koje je neko ušao u zamišljene likove. Za Božić 1974, međutim, vodili su dug i iscrpan razgovor sa – Božić Batom, a Džordž Oven je izjavio da ova epizoda ilustruje 'predivan detinji pristup fenomenu i činjenicu da u toj situaciji dobijamo ono što očekujemo!'


    Rukovodeći se iskustvima grupe iz Toronta, i uputstvima još uvek žive Ajris Oven (Džordž je preminuo 2003. godine), Udruženje za istraživanje anomalija Mersisajd iz Liverpula, u Engleskoj, (M.A.R.A), pokušalo je tokom 2003. i 2004. godine da replicira eksperiment sa Filipom, kao temu za disertaciju jednog od svojih članova na Odeljenju za psihologiju Univerziteta Džon Mores u Liverpulu. Teza je i ovoga puta bila da su poltergajst aktivnosti rezultat delovanja ljudskog uma, a ne duhova umrlih osoba.
    Lik koji su kreirali bio je Hemfri Gledston, stariji poručnik koji je služio u mornarici za vreme Drugog svetskog rata, rođen 1915. godine u Oksfordširu kao sin anglikanskog pastora, oženjen i otac dvoje dece sa ljubavnicom u Portsmautu. Hemfri je, prema zamisli, nestao na moru tokom jedne bitke, i to što nije uspeo da stigne kući na kćerkin rođendan teško ga je pogodilo. Žena i sin su mu stradali tokom nemačkih bombardovanja, a kćerka obolela, ali se oporavila i još uvek bila živa. Hemfri je bio zdepast, tamnokos, nosio je bradu i pušio lulu.

    Liverpulska grupa koristila je najmoderniju opremu, počev od digitalnih merača temperature, kamera, higrometara za merenje promene vlažnosti vazduha, uređaja za registrovanje oscilacija u elektromagnetnom polju, audio zapisa, i slično.
    Uvereni da će ponoviti uspeh iz 'Eksperimenta Filip' u opuštenoj atmosferi, posle izvesnog vremena i oni su, doduše na savet Ajris Oven, stvorili klasičan spiritistički ambijent, čak i sa muzikom iz 40-tih godina koja je svirala tiho u pozadini i predmetima iz tog perioda koje su donosili na seanse – mornarske medalje i brodski dnevnik - kao i crtanje portreta 'Hemfrija', ali ni posle nekoliko meseci ništa se značajnije nije dogodilo. Utvrdili su jedino da temperatura u prostoriji opada za 0,2 stepena Celzijusa kada zajednički meditiraju na početku sastanka, ali je to pripisano manjem emitovanju toplote od strane učesnika nego prilikom živahnih razgovora. Ni značajnijih promena u elektromagnetnom polju nije bilo, osim jednom, kada su svi napustili prostoriju i ostavili uređaje da rade.
    M.A.R.A je onda prešla i na manje naučne metode – korišćenje prevrnute čaše i slova, a zatim i 'uidži tablu' za prizivanje duhova, no ponovo bez uspeha. Grupa se osećala frustriranom što joj nije pošlo za rukom da izazove bilo kakav psihokinetički efekat u kontrolisanim uslovima. Bilo je subjektivnih utisaka o promeni temperature, i tačno vreme uvek je obeležavano na dijagramskom snimku da bi se proverilo da li utisci korespondiraju sa odstupanjima na termometru ili magnetometru, ali podudarnosti nisu utvrđene. 'Hemfri' se, jednostavno, nije oglasio, uprkos svim nastojanjima eksperimentatora. Posle više od godinu dana, morali su da priznaju poraz.
   Za razliku od britanskih istraživača, nedavno je jednoj grupi u Australiji ipak pošlo za rukom da ponovi 'Eksperiment Filip', uspostavivši 'kontakt' sa Skipi Kartman, 14-godišnjom Australijankom, čiju su biografiju izmislili. Oni su izvestili da je Skipi komunicirala s njima putem kucanja i grebanja po stolu.


    Po svemu sudeći, iako Mersisajd grupa to nije uspela, moguće je uspostaviti paranormalni kontakt sa osobama koje nisu postojale, izmišljanjem njihovog života i osobina! Mada, svi eksperimentatori ove vrste, i u Torontu i u Sidneju, najverovatnije, upali su u istu zamku – da uspostavljanjem veze sa dušama umrlih, čineći to, kako smo videli, ipak na kraju na klasičan spiritistički način, neoprezno otvaraju vrata 'sveta mrtvih' i bezrazložno veruju da komuniciraju upravo sa onima koje su prizivali! Entiteti koji se oglašavaju uzimaju identitet prizvanih, što bi moglo biti adekvatno objašnjenje rezultata postignutih u pokušajima da se stvori duh osobe koja čak i nije postojala.
    Treba se, u prilog tome, podsetiti da se dešavalo i obrnuto – da se duh predstavi imenom i prezimenom nepostojeće ličnosti, mada to od njega nije traženo. Takav je bio poznati slučaj Bridi Marfi iz 50-tih godina prošlog veka. Naime, domaćica iz Amerike Virdžinija Taj pod hipnozom je govorila kao Bridžet-Bridi Marfi, rođena 1798. godine u Korku u Irskoj. 'Bridi' je dala niz tačnih podataka o samom Korku i Irskoj iz tog vremena koje američka domaćica nikako nije mogla da sazna ili pročita, jer je tek proverom istoričara za mnoge utvrđeno da su verodostojni.
    Upotrebljavala je tokom seansi i mnogo irskih izraza s početka 19. veka, tačno je opisala novčanice onog vremena, prodavnice, mitologiju, pesme, a dala je i precizne podatke o svom životu – kada se udala, gde je živela i tome slično. Sve se uklapalo, ali je nepobitno utvrđeno na kraju da Bridi Marfi - nikada nije postojala!