vrh


POSTOJI LI
ZAGROBNI ŽIVOT




ŠTA OSEĆAMO DOK UMIREMO


     




Tema video priloga je šta se dešava posle smrti!
Ponuda Video sadržaja se menja svakih 15 sekundi.
Molimo, sačekajte učitavanje ...

Loading...

      Profesor hirurgije doktor Šervin Nuland napisao je knjigu: 'Kako umiremo'. To je zapravo knjiga o tome kakvi biološki procesi prethode potpunom gašenju života i kakve osećaje pri tome imaju samrtnici.
    Prema svetskim statističkim izveštajima, najčešći uzrok smrti u industrijski razvijenim zemljama jesu oboljenja srca i krvnih sudova. Zatim slede kancerogena oboljenja i posledice poremećaja organa za disanje i varenje. Fiziološki uzrok smrti u svih tih oboljenja je istovetan. Bilo da je u pitanju zapaljenje pluća, srčani udar ili rak - smrt nastupa kada srce i mozak više nisu dovoljno snabdeveni krvlju, čime prestaje dovod kiseonika i ostalih sastojaka naophodnih za funkcionisanje organizma.
    Kada srce otkaže, onda su tome uzrok zakrečenja koronarnih arterija. Arteriosklerozu izazivaju: preterano pušenje, masna jela, nedostatak kretanja, visok krvni pritisak, ali i faktori nasleđa. Ako se delić krečnjačke naslage otkine, ili ugrušak (tromb) dospe u glavnu srčanu arteriju, zbog nastalog zapušenja može doći do obamrlosti srčanog mišića. Tada se poremeti normalni srčani ritam i ubrzo potom nastupa takozvana klinička smrt. Lekari onda postupaju dramatičnim akcijama spašavanja: kroz dušnik upumpava se kiseonik u pluća ili se metalne elektrode stavljaju na grudi i putem električnih udara pokušava se obnoviti ravnomeran rad srca.

SRCE SE BORI KAO LAV

    Ukoliko mozak duže od četiri minuta ostane bez kiseonika, započinje odumiranje moždanih ćelija. Ali prema najnovijim saznanjima to ne znači nepovratni prestanak svih životnih funkcija. Naime, srce može i bez funkcionisanja mozga izvesno vreme samostalno da održava krvotok i razmenu materija.
    Ljudski organizam neopozivo je mrtav kada srce više ne može da se oživi i definitivno prestaje da kuca. Tome često prethodi takozvana agonija. Ta grčka reč zapravo označava borbu. Samrtnik pokušava svim ostacima snage da se suprotstavi smrti pokazujući time neuništivu volju za životom. Često se grudni koš i ramena umirućih poslednji put podignu, a zatim telo, uz zadnji izdisaj, konačno klone. Kada zenice samrtnika više ne reaguju na zrak usmerene svetlosti baterije već se pretvore u velike crne krugove i ukoče - borba za život je okončana.
    Prvo odumiru moždane, a poslednje odumiru ćelije vezivnog tkiva. Na licu se pomalja sivkasto bleda maska smrti. Funkcionišu još jedino procesi koji se odvijaju bez dotoka kiseonika: jetra, na primer, može i nadalje da prerađuje alkohol. No uprkos narodnom verovanju, kosa i nokti više ne rastu. Dva do šest sati posle smrti nastupa takozvana mrtvačka ukočenost kao posledica gomilanja kiselih otpadnih produkata u mišićima.
    A nakon dva do tri dana ta ukočenost mrtvaca prestaje. Posle prva 24 sata već se naziru znaci raspadanja. Vene i trbuh poprimaju zelenkastoplavu boju. Širi se miris sumpor-vodonika kao propratni produkt truljenja. U početku ti gasovi podsećaju na pokvarena jaja, pri većim koncentracijama su slatkastog mirisa, a ako se udišu, mogu biti opasni po život. Prepušteno raspadanju telo poprima jarke boje, ljubičastu, zelenu, crvenu, otrovno žutu i blistavo crnu. Koža počinje da se ljušti, na licu se javlja samrtno keženje, a telo se postepeno pretvara u prah.

FAZE UMIRANJA

    Tom procesu rastakanja i raspadanja podležu svi živi organizmi. Stoga to izaziva razumljivi strah i zebnju. Ali kako živ čovek doživljava proces umiranja? Šta osećamo kad nam se bliži samrtni čas? Nigde to nije do u tančine verodostojnije opisano nego u Tibetanskoj knjizi mrtvih. Budistički kaluđeri svojim su učenicima diktirali šta su osećali dok su umirali.
    U prvoj fazi samrtniku otkazuju čulo vida i sluha. Više nije u stanju da poima reči, a predmete sagledava samo prema oblicima. Čula njuha, ukusa i pipanja takođe slabe i postepeno odumiru. Samrtniku ponestaje sva snaga - više nije u stanju da glavu drži uspravno, oseća kao da ga pritiska neki neizmerni teret, svaki položaj mu je težak. S mukom otvara i zatvara oči. Svest mu se povremeno gubi. Zatim više ne uspeva da kontroliše odliv tekućina iz organizma. Nos počinje da mu curi, oči obilno suze, izlučuju se urin i fekalije. Jezik se u ustima ukruti, a grlo suši, samrtnik se guši i javlja se neugasiva žeđ. Telo zahvata drhtavica, smenjuju se osećaji hladnoće, jeze i vrućine. Samrtnik je nervozan, razdražljiv i nezadovoljan.
    U narednoj fazi usta i nos potpuno presuše, samrtnik više nije u stanju da guta niti pije, otkazuje varenje. Ruke i noge počinju da se hlade, telesna temperatura opada. Samrtnik više ne raspoznaje ni svoje najbliže. U poslednjem stadijumu života samrtnik teško diše: udisaji su sve kraći, izdisaji traju sve duže. U tom stanju javljaju se vizije, pozitivne ili negativne, u zavisnosti kakav nam je bio život. Najzad uslede tri duga, zadnja izdisaja i iskra života se gasi. Proces umiranja je, prema 'Knjizi mrtvih' obrnut rađanju: naši čulni oseti umiru jedan za drugim.

ČUDESNE PRIČE ZAMRLIH

    Ljudi koji su se našli u stanju kliničke smrti, a koje su lekari ponovo povratili u život, kazuju da su smrt doživeli kao fantastičnoi lep doživljaj i da više ne osećaju strah od ponovnog umiranja. (Sve te priče biće objavljene u ovoj rubrici)
    Psiholog Kenet Ring (slika levo) intervjuisao je na stotine pacijenata koji su preživeli kliničku smrt i utvrdio da postoji nekoliko faza tog stanja.
    U prvom stadijumu ljudi kao da lebde nad sopstvenim telom obuzeti osećanjem spokoja, vedrine i vitalnosti.
    Zatim prolaze tunelom ili zonom mraka i kreću sve brže ka nekoj blagodatnoj svetlosti. Samo mali broj njih, oko deset odsto, uspe da stupi u tu zonu svetlosti. Oni kojima je to uspelo, tvrde da im je ta svetlost pružila osećanje totalne, neograničene ljubavi koja se rečima ne da opisati. U tom slučaju dobijali su odgovor na sva postavljena pitanja - postajali su sveznajući.

KAKO OTIĆI SPOKOJNO I DOSTOJANSTVENO


    Zanimljivo je, a ujedno i veoma čudno da su svi oni koji su u kliničkoj smrti stigli do te zadnje faze, po povratku u život, bili veoma vitalni i prosto zračili krepkošću. Pretpostavlja se da doživljaj kliničke smrti možda izaziva neku biohemijsku promenu u organizmu i utiče na razmenu materija, odnosno pobuđuje neku vrstu uspavane praživotne energije.
    U srednjem veku nastala je literatura zvana 'Ars moriendi' - Umetnost umiranja. Njen cilj je bio da pouči kako valja dostojanstveno umreti sa što manje psihičkog i fizičkog bola. Pouke te literature glase: u času smrti veoma je važno da uza se imate dobrog prijatelja, nekoga ko saoseća sa vama i olakšava rastanak od života. No od takve 'lake smrti' danas smo više udaljeni od samrtnika u srednjem veku. Ophođenje sa bolesnicima koji umiru po bolnicama, na odeljenjima za intenzivnu negu, kruto je i bezlično. Samrtnici se priključe na aparate ili se prepuste da se sami izbore sa smrću. A donedavno, čak i u XX veku, većina ljudi je umirala u krugu poreodice okružena najbližim srodnicima, uz njihovu brigu i pažnju. Danas se uglavnom umire po bolnicama, pa se ne može govoriti o 'lepoj smrti'.
    Postoje ustanove koje vode računa o ljudima kojima je suđeno da umru. To je pokret 'Hospicija' koji je ustanovila Engleskinja Sesil Saunders 1967. Hospicije su zapravo bila srednjevekovna svratišta za hodočasnike. U tim ustanovama, koje su danas rasprostranjene širom sveta, samrtnicima, u prisustvu najbližih, timovi lekara, socijalnih radnika, psihologa i duhovnika, u prijatnom okruženju nastoje da pruže sve uslove za, što je moguće, lakše i bezbolnije umiranje.
    Budistički sveštenici koji opušteno i bez straha dočekuju smrtni čas, ovim rečima se obraćaju svojim učenicima: 'Zašto s takvim žarom nastojite da saznate šta će se zbiti sa vama u samrtnom času i interesujete se za zagrobni život? Bolje pokušajte da sredite svoje sadašnje bitisanje i svoj životni vek proživite spokojno, srećno i dostojanstveno!'

NASTAVAK ŽIVOTA

    Na pitanje da li posle telesne smrti postoji nastavak života, danas se već nude mnogi odgovori. Postoje ispitivanja, pa čak i nekih lekara, koji se bave doživljajima bolesnika tokom takozvane kliničke smrti.
    Mnogi se boje smrti zato što je to za njih definitivan i bespovratan kraj. Ali, oni koji znaju (ne oni koji samo veruju) imaju sa smržu drugo iskustvo. Oni znaju da je smrt samo jedan prethodni stadijum, predah između pojedinih otelotvorenja, odnosno put ka jednom višem obliku.
    Svaka religija ima svoj sopstveni način kojim čoveka priprema za smrt. Oni koji nisu vernici, a ukoliko njihov nazor proističe iz naučnih saznanja, mogu da traže podršku u rezultatima ispitivanja koja se odnose na život i smrt. Smernice ovih ispitivanja odredili su tanatolozi kao što su doktor Rejmond Mudi (slika levo) ili Elizabeta Kibler-Ros. Neki drugi mogu mnogo toga da nauče iz gore spomenute 'Tibetanske knjige mrtvih', ako se bliže upoznaju sa sferom u kojoj se susreću sa svim prikazama i unutarnjim bićima tokom prvih trenutaka posle smrti - sa astralnim svetom.
    Poruka 'Tibetanske knjige mrtvih' opštečovečanska je i ona može da pruži utehu i verniku i ateisti, a to je - da postoji posmrtni prostor. Ali, šta ovakav stav može da pruži jednom hrišćaninu, Evropejcu koji život i smrt shvata realistički ili čak materijalistički? Možda će mu pružiti mogućnost da razmišlja o tome da ono šta on negira ipak postoji nezavisno od njega.
    U tom pogledu od izuzetnog su značaja izučavanja dr Rejmonda Mudija koji je godinama ispitivao slučajeve kliničke smrti i doživljaje ljudi koji su bili u tom stanju. Između ostalog, ustanovio je da su pacijenti svoje doživljaje opisivali slično onome što je navedeno u 'Tibetanskoj knjizi mrtvih'. Danas se češće nego ikada ranije događa da ljudi budu vraćeni sa praga onog sveta. Zahvaljujući napretku medicine, u život bivaju vraćeni bolesnici koje bi lekari donedavna smatrali definitivno umrlima. Mnogi od njih sećaju se brojnih pojedinosti, a neki ono što im se dogodilo shvataju kao milostivo dopuštanje da bace pogled iza zavese koja nas deli od zagrobnog života.
    Na osnovu iskaza koje je dr Mudi sakupio, ispada da su se pred mnogima koji su doživeli kliničku smrt, i pošto su prošli 'tunelom', pojavili rođaci, prijatelji, a vrlo često i svetlosna bića koja su se sa njima sporazumevala bez reči. Zatim im se u trenu prikaže ceo njihov život, dobra i rđava dela, propuštene prilike, zasluge i ogrešenja. Mnoga od ovih događanja veoma su slična onima koje se navode u starim tibetanskim ili egipatskim spisima.




ŠTA KAŽU MISTICI

    Pa, šta se to onda događa posle smrti? To je pitanje na koje će svako od nas dobiti odgovor kada za to dođe vreme. Elizabeta Haih i mnogi drugi mistici koji su sposobni da vide i znaju, kažu da prilikom umiranja, kad čovek gubi čula, dolazi do prekidanja 'srebrne vrpce' (prilikom poslednjeg izdisaja), vrpce koja vezuje duh za telo. Poneki mistici tvrde da prilikom umiranja većina ljudi pada u duboki san. On im pruža potreban spokoj i omogućava da zaborave na bolove koje su trpeli i životne nedaće.
    Oni koji duhovno nisu napredni, pokušavaju da se što pre vrate u život, odnosno nazad u materijalno telo, zato što im nedostaju snažne emocije koje mogu da dožive samo u materijalnom svetu. Nasuprot njima, duhovno napredne ličnosti pokušaće da krenu ka višim oblacima.
    Prilikom tog prelaska duša se nalazi u različitim stanjima svesti. Visoko odgojena duša prolazi kroz ovu prelaznu fazu pri punoj svesti i njoj u susret obično dolazi duhovni učitelj ili neko drugo važno duhovno biće. Takva duša ispunjena je željom da stane pred takozvani sud, koji doduše ne izriče kazne, ali će zato preispitati svaku misao i delo dotične osobe tokom celog njenog života. Na osnovu toga duši će biti određeno dalje 'učenje', kao i mesto i vreme njegovog trajanja. Napredna duša želi što pre da pristupi pred ovaj sud koji o tome rešava.
    Međutim, većinu duša čeka drugačija sudbina. Biće im dodeljeno odlaganje, neka vrsta odmora, kako bi se odmorila od života. Oni koji čeznu da se sretnu sa članovima porodice i prijateljima koji su već na 'onom svetu', dobiće priliku za to.
    Ali, neki su veoma iznanađeni. Kad se samopouzdani, pobožni ljudi uvere da su mrtvi, oni očekuju da budu odvedeni do mesta svetlosti i slave. Kada se to ne dogodi, postanu ljuti. Moralno slaba, umereno zla ili grešna osoba, blagodareći pouci koju dobija, uviđa svoje greške i želi da se popravi. Međutim, oni koji su bili uvereni da je njihov život na zemlji bio za svaku pohvalu, očekuju nagradu. Ti ljudi obično su tokom zemaljskog života bili veoma kritički nastrojeni prema drugima, osuđujući ih što, recimo, ne odlaze u crkvu i slično, iako ništa nisu znali o njihovom duševnom i duhovnom životu.
    U stvari, većina ljudi pogrešno procenjuje ono što je suština dobrog dela. Dozvoljavaju da budu zavedeni spoljašnjim znacima poštenja i dobročinstva, pa su ubeđeni da su život proživeli kako treba ukoliko je svet smatrao da su bili 'bogobojazni i dobri'. Za njih je važan utisak kakav su ostavljali i ono šta su drugi o njima mislili, pa to smatraju svojim duhovnim napretkom. Zato je od tolike važnosti biti iskren prema samom sebi, po onoj poznatoj izreci - spoznaj samog sebe! Čak i kad čovek ne veruje u boga, ali kad svoju misao usmerava prema višem biću, on može dostići onaj isti cilj koji postiže pobožan čovek pridržavajući se smernica koje propisuje crkva.
    Čovek koji ni u šta ne veruje ne može očekivati da mu u duhovnom svetu u susret izađu duhovna bića. Jer, ako negira postojanje višeg sveta, pri ovom svom povratku kući on ne može biti dočekan kao da se ništa nije dogodilo. Na to je ukazao još Isus Hristos. Jer, sve podleže strogom duhovnom redu. Svaki čovek sebe određuje svojim mislima i svojim delima, niko drugi nego on lično odlučuje o presudi koja će mu diti izrečena. Na osnovu onoga što jedno biće donosi u duhovni svet, biće mu dodeljena i sfera kojoj pripada. To potvrđuje i citat iz Bagavadgite: 'Ko se klanja bogovima, on će dospeti bogovima, ko se klanja precima, dospeće precima, a moji poštovaoci doći će meni'.
    Glavni smisao prethodnog života jeste pomoći duši da nađe put kako bi odužili karmičke dugove. Među najteža iskustva tek pristigle duše spadaju griža savesti i žalost koje će osetiti kad sve bude videla očima drugih ljudi i kad shvati kako ih je povredila i šta je sve propustila da uradi.




ŠTA BIVA SA ZLOČINCIMA

    Često se pitamo šta će se dogoditi sa onima koji su se teško ogrešili o druge ljude. Biće im dato vreme. U budućim životima moraće da savladaju mnoge prepreke i da žive u veoma teškim uslovima. Recimo, moraće da trpe istu onakvu nepravdu, bolesti ili sakaćenja kakve su naneli drugima. Samo na taj način duša će biti očišćena, a duh obogaćen saznanjima. Oni koji su mnogima naneli veliki bol neće imati pristupa ni u niže sfere, već u takve koje ovde na zemlji nazivamo paklenim, ali iz kojih, posle određenog vremena, mogu da krenu putem uspona.  Važno je da promene način razmišljanja i da shvate u čemu greše.
    Svakoj duši pružena je mogućnost da radi na onom nivou na koji je svojim razvojem dospela, kako bi okajala što veći broj karmi i shvatila u čemu je grešila. Po prelasku na onaj svet razvoj svakog pojedinca je različit i zavisi od stanja svesti. Za snažnu dušu to predstavlja radostan rad. To je stupanj u kojem neke religije govore o čistilištu.
    Kada na onaj svet stigne jedan častan čovek, obično mu se dodeli neko vreme da se odmori, da mu se objasni nova sredina, da se prilagodi. Ponekad prođu godine dok ne bude pozvan pred božiji sud.
    Materijalistički orijentisane duše koje poriču mogućnost postojanja života posle smrti, tonu u duboki san koji može veoma dugo da potraje, ponekad i stolećima. Ali, one se i u snu 'regenerišu' i leče. Posle takvog sna spremnije su da rade na svom razvoju.
    Još niže osobe su one jakih emocija - pune mržnje i slavoljublja - koji ih vuku ka zemlji. One žive od vitalnosti živih ljudi. Njihov je cilj da se što pre otelotvore. Ponekad im to i uspe, pa svojim novim roditeljima donose novi život u kojem nastavljaju sa svojim starim načinom života, čak ne uviđajući da su mrtve. Mora doći do jakog potresa da bi se potrudile i iz astrala krenule dalje.




NEPOUČENI I DECA

    Kakva je sudbina onih koji na Zemlji nisu ništa znali o Hristu i njegovom spasiteljskom činu? Duhovna bića koji su kao ljudi pripadali nekoj drugoj religiji a ne hrišćanskoj, biće u duhovnom svetu poučavani o Hristu. Osnivači religija kojima su se ovi ljudi priklanjali kao svojim učiteljima - Buda, Konfučije i drugi - bili su u izvesnom smislu Hristovi prethodnici. Njihovi će sledbenici biti u duhovnom svetu poučeni o Hristu i tamo će oni usvojiti učenje: 'Niko ne može stići do Oca osim kroz mene'.
    Roditelji koji su izgubili svoje dete trebalo bi da znaju da duše onih koji su umrli u ranom detinjstvu rastu do pune zrelosti u takozvanim dečijim rajevima koji odgovaraju određenim uzrastima. U duhovnom svetu dete se isto tako polako razvija kao u onom materijalnom. U današnje vreme u zamljama u razvoju umire veliki broj dece. Sva ta deca dospevaju u dečije rajeve gde se o njima brinu sa mnogo ljubavi koja ubrzava njihov duhovni razvoj. I tako sve ima svoj razlog i svoj smisao.
    Jednoj ženi se u snu javila pokojna stara majka, ali je bila lepa i mlada, mnogo lepša nego kakvu ju je on azapamtila. To je jedno od radosnih iznenađenja. Oni koji su to svojim životom na Zemlji zaslužili, pri stupanju u duhovni svet postepeno se podmlađuju. Kada se prilagode zakonima koji vladaju u duhovnom svetu, ta im se mladost trajno ostavlja.

UMIRANJE PRI PUNOJ SVESTI

    Naš pravi dom je duhovni svet. Ali, samo duhovno razvijeno biće u stanju je da se priseti svojih ranijih života i povrataka. Umreti pri punoj svesti smatra se blagoslovom, baš onako kako je sa Božjim imenom na usnama umro Gandi.
Ako bi prilikom umiranja čovek želeo da svoju svest prenese u buduću inkarnaciju, mora da to nauči (recimo uz pomoć joge). Ako je čovek uvežban da svest premešta iz mozga i srca u druge delove tela, onda svest u njima može da preživi strašan sudar psihičkih sila do kojeg dolazi u trenutku umiranja (u kojem svako izgubi svest). Zatim će mu uspeti da prenese svoje 'jastvo' i moći će svesno da se 'preseli' iz tela.
    Ko se plaši smrti, njemu nudimo Sokratovu misao: 'Bojati se smrti to je kao smatrati sebe pametnim, a ne biti pametan. Niko ne zna nije li smrt možda onaj najveći blagoslov dat ljudskom biću, a ipak je se plaši kao da je sasvim siguran da je smrt najveća nesreća'.




Web design & development Željko C.