Skriveno Lice Terorizma

    Juergensmeyer dolazi do tog zaključka zato što ograničava svoje istraživanje na vidljive počinitelje zločina čiji motivi zaista mogu biti iracionalni. Međutim, on ne propituje pokrovitelje i patrone terorizna. Prema njima se odnosi iznimno diskretno, pa tako čak zaboravlja da oni i postoje.

    Ispod takvih napisa i stavova koje snažno podupiru tvorci nacionalnih paradigmi, malo će ko biti u stanju prepoznati 'ljude u seni' - tj. one koji aktivno izvlače profit iz terorističkih akcija. Kako bismo razumeli terorizam, potrebno je odbaciti mišljenje koje ga arbitramo određuje kao 'pribegavanje nasilju ili pretnji nasiljem od strane grupe koja traži ostvarenje svojih ciljeva nasuprot zakonitim vlastima. Takvo je jalovo shvaćanje rezultat pogrešne istorijske perspektive koja razume istoriju kao slučajno dešavanje. Ona proteruje terorizam - proizvod svesnog, smišljenog napora i planiranja - u područje spontanoga i slučajnih okolnosti. Drugim rečima, jedan izum, smišljeni čin, odjednom postaje neobjašnjivim društvenim fenomenom.
    U novembru, 1989. godine, sveštenik Ignacio Martin-Baro, socijalni psiholog, u Kalifomiji drži govor na temu 'Psihološke posledice političkog terora'. U svom govoru, Martin-Baro daje mnogo precizniju definiciju terorizrna koja se može zanemariti samo na vlastiti rizik. Noam Chomsky nam ukratko prenosi najznačajnije postavke iz njegovog govora: On (Martin-Baro) podvlači nekoliko relevantnih tačaka. Prvo, najznačajnija forma terorizma, u najvećoj je meri državni terorzam - što znači 'terorisanje cele populacije kroz sistematsko delovanje koje provode državne snage'. Drugo, takav je terorizam bitni deo 'od vlade nametnutog socijalno-političkog projekta' smišljenog i dizajniranog za potrebe privilegovanih.
    Premda zvuči uznemirujuće, istorija potvrđuje gornju definiciju Martin-Baroa. Najveći deo terorističkih akcija kreiran je u posvećenim dvoranama birokratije, u entitetima koje nazivamo vladama. Terorizam je surogat ratu, kriza stvorena u manufakturi, oblikovana da indukuje društvene promene.
    Borci - teroristi svesno ili nesvesno vode rat u korist viših sila i njihovih viših planova. Bili sledbenici svesni ili ne, terorizam uvek služi ambicijama nekog drugoga. U svom članku 'Izmišljeni teror: Put u diktaturu', Michael Rivero tvrdi kako je 'to najstariji trik u knjigama, poznat još u doba Rima: stvori neprijatelja koji ti je potreban'. 
    Strategija je vrlo jednostavna: pojedinci stvaraju krizu kako bi mogli promosati i izvesti željena rešenja.  Jesu li skorašnji, moderni primeri takođe od države sponzorisani terorizam? Nažalost, izgleda da je odgovor na to pitanje potwdan.


     Prvi je primer iz 1962. Predsednik Vrhovne komande, Lyman L. Lemnitzer, i njegov kolega, član JCS-a (Joint Chiefs of Staff - Vrhovna Komanda Oružanih Snaga) želeli su maknuti Kastra sa Kube. Koje su zapravo interese gajili Lemnitzer i njegovi ratni kolege iz Stoilera, ostaje nejasno. Međutim, jedna je stvar jasna: ti su vojni krugovi u Kastru videli prepreku koja je trebala biti otklonjena otvorenim ratom.
    Prema Jamesu Bamfordu, bivšem Washingtonskom producentu istražitelju ABC-a (američka televizijska rnreža) Vrhovna Komanda je planirala organizovati nekoliko terorističkih akcija kako bi ojačao neprijateljstva, stvorio predratno raspoloženje i nahuškao javnost na rat. Prema tajnim i dugo skrivenim dokumentima pribavljenim za Tajnu Službu, Vrhovna je Komanda odobrila planove za jedan od najizopačenijih poduhvata u istoriji Američke vlade.
    U ime anti-komunizma oni su nameravali poduzeti tajni krvavi teroristički rat protiv vlastite zemlje kako bi pridobili američko javno mnenje i dobili podršku za svoj zločinački rat protiv Kube. Pod šifriranim nazivom Operacija Northwoods, plan koji je dobio pismeni pristanak Načelnika i svakog pojedinog člana Vrhovne Komande, pozivao je na odstrel nevinih ljudi na američkim ulicama, na potapanje brodova u kojima su kubanske izbeglice bežali u Ameriku, zatim, pipremao je talas nasilja i terorizma koji se trebao dogoditi u Washingtonu, u Majamiju i drugim mestima. Ljudi su trebali biti optuženi za bombe koje nisu postavili, avioni su trebali biti oteti. Uz pomoć lažnih dokaza, za sve je trebao biti okrivljen Kastro; Lemnitzer i njegova klika pridobili bi javnost i međunarodnu podršku kao i opravdanje koje su trebali za započinjanje svog rata.
    U projektu Northwoods se čak smatralo potrebnim da vojska napadne samu sebe! Među preporučenim akcijama bila je 'serija dobro koordiniranih incidenata unutar i uokalo' američke mornaričke baze u Zalivu Guantanamo, na Kubi. 'Prijateljski' nastrojeni Kubanci trebali su, obučeni u uniforme kubanske vojske, stvarati nerede u blizini glavnog ulaza u bazu. Drugi su se, pak, trebali pretvarati kao da su saboteri unutar same baze. Skladište municije diglo bi se u vazduh, započela bi pucnjava, odglumljena diverzija na avione, a minobacači bi vatrom oštetili instalacije.

    Operacija Northwoods pronašla je svoje nadahnuće u američkoj istoriji - u eksploziji na palubi bojnog broda Maine 1898. u Havanskoj luci: 'Mogli bismo dignuti u vazduh američki brod u zalivu Guantanamo i optužiti Kubu', rekli su; 'izveštaji o gubicima i žrtvama u američkim novinama pomoći će nam da se stvori talas nacionalnog ogorčenja'. Iz ovog pokušaja kreiranja kubanske terorističke pretnje postaje jasnije kako se Američka vlada previše ne ustručava upotrebiti državno sponzorisani terorizam za postizanje vlastitih ciljeva.


     U slučaju bombaškog napada u Oklahomi 1995. godine možemo jasnije videti kako izgleda opipljiva sprega modernog terorizma pod sponzorstvom države. Mnogi su Amerikanci skloni misliti da su dva usamljenika, Timothy McVeigh i Terry Nichols, inspirisani ratnim konspirativnim teorijama te propagandom o belačkoj superiomosti, sami od sebe počinili jednu od najužasnijih terorističkih akcija u američkoj istoriji. Šta bismo mogli zaključiti iz bombaškog napada u Oklahomi?
    Proradilo je ono što se prema bivšem članu Centralnog Komiteta Komunističke Partije Čehoslovačke zvalo 'pritisak odozgo', a to je pak omogućilo donošenje jednog represivnog zakona: Zakona o antiterorizmu i delotvornoj smrhroj kazni 1996. godine. Pred tim se zakonom više niko nije mogao osećati sigurnim, a Četvrti je amandman na Ustav doslovce bačen u koš. Klešta su još jače pritegnula američki narod. Danas je Amerika poprište žestokog sukoba zbog događaja od 11. septembra, terorističkih napada na Pentagon i Svetski trgovački centar. Pitanje je: je li taj napad sponzorisala država? Setimo se da prema ranijoj pretpostavci većinu terorističkih akcija sponzoriše država. Teroristi jednostavno nemaju dovoljno sredstava, novca i stručnosti bez pomoći vlade i neke frakcije u vladi. Istraživanje o upletenosti vlade počinje propitivanjem dokaza o tome je li vlada mogla za te događaje sanrati unapred. A, upozorenja su primljena u najvišim vladinim krugovima. Uz to, mnogi se ljudi pitaju sledeće: zašto Vlada SAD-a nije ništa preduzela da spreči bin Ladena i al-Qaidu? Na njega možemo odgovoriti protupitanjem: Zašto bi sprečavali bin Ladena i al-Qa'idu ako oni rade za njih? Priča o ulozi al-Qaidine terorističke mreže počinje sa Zbignjewom Bžežinskem, savetnikom za nacionalnu sigurnost predsednika Kartera. U svojoj kllijizi iz 1997. 'Velika šahovska ploča: Američko prvenstvo i geostrateške okolnosti', Bžežinski daje čitaocu motive za stvaranje terorističke pretnje. On započinje ovako: 'U poslednjoj deceniji XX veka svedoci smo tektonskih pomaka u svetskim poslovima. Po prvi put uopšte, jedna se ne-euroazijska sila pojavljuje ne samo kao ključni arbitar u euroazijskim odnosima moći, već i kao najjača svetska sila. Poraz i propast Sovjetskog Saveza predstavljaju poslednji korak u brzom uzdizanju moći zapadne hemisfere, tj. Sjedinjenih Američkih Država kao jedine i, dakako, prve zaista svetske sile...
    Bžežinski slavi Ameriku koja je konačno postala svetsko carstvo. Međutim, on uočava i određenu smetnju uzdizanju Amerike na poziciju jedine globalne sile. Stav Američke javnosti prema vanjskoj projekciji arneričke moći previše je arnbivalentan. Očigledno je građanska averzija prema imperijalističkoj politici, koju Bžežinski naziva ambivalentnom, prepreka ekspanziji carstva. Ipak, još je uvek mnogo patriota koji razumeju da je Bžežinskieva ekspanzionistička 'geostrategija' nepomirljiva s načelima i pretpostavkama amerikanizma. Taj je osećaj za stvamost predstavljao važnu prepreku vanjskoj politici elite koju Bžežinski zastupa. Još uvek je bilo dovoljno patriota koji su znali da nijedan 'Dokument o slobodama' (tj. Ustav, Povelja o pravima, itd.) ne dopušta proširenje autoriteta Amerike uz pomoć brutalne vojne sile.

    Kao suverena zemlja, Amerika je dužna poštovati autonomiju drugih zemalja i nema pravo na upotrebu vojne sile, osim u slučaju kada je sama ugrožena. Pa ipak Bžežinski veruje da bi praćenje tih principa moglo dovesti do snažnih socijalnih prevrata širom sveta. Američko povlačenje i odustajanje od svetskih pretenzija, moglo bi, možda i zbog iznenadnog nestanka uspešnog suparnika, proizvesti veliku međunarodnu nestabilnost. To bi moglo izazvati globalnu anarhiju. Bžežinski dalje nastavlja: 'Bez kontinuiranog i usmerenog prisustva Amerike na svetskoj sceni u kratkom bi vremenu došlo do prevlasti sila nereda i destrukcije'.
    Drugim rečima, promicanje i delovanje izabranih vlada drugih naroda imali bi
za posledicu kraj sveta i sudnji dan. Prema Bžežinskom, oni koji vole i neguju individualne slobode i suverenitet vlastitih nacija pripadaju 'silama globalnog nereda i destukcije' i te sile moraju biti poražene ili će neizostavno prouzrokovati apokalipsu - i stoga javno mnenje mora biti promenjeno. Bžežinski zaboravlja spomenuti da bi takav sudnji dan značio samo kraj za njega i njegove elitne prijatelje. Bžežinski navodi i jedan vrlo zanimljiv istorijski primer: 'Javna podrška američkom uključivanju u Drugi svetski rat u velikoj je meri posledica šoka nastalog usled japanskog napada na Pearl Harbor'.
    Eto, opcija se sama nameće! Masovna bi trauma mogla stvoriti masovni koncenzus. Zapravo je taj moment masovnog povođenja širom sveta već otpre bio jedno od bitnih uporišta Bžežinskieve vanjske politike. U jednom trenutku samokritike, toliko retkom u području elitizma, Bžežinski ispisuje priznanje koje je ujedno i osuda: 'Štoviše, suvremena je Amerika multikulturalno društvo u porastu, te će stoga biti vrlo teiko pronaći način da se stvori koncenzus, osim u okolnostima zaista velike i široko rasprostranjene pretnje izvana'.
    Upotrebljiva pretnja, uvek pripravna, bilo da je spontana ili proglašena, predstavlja rešenje. Bžežinski je započeo sa stvaranjem svoje 'direktne vanjske pretnje' godinama pre nego li je napisao Veliku Šahovsku Tablu. U intervjuu za francuski magazin Le Nouvel Observateur bivši je nacionalni savetniik za sigumost dao zapanjujuću izjavu koja će zauvek izmeniti istorijske udžbenike:
Pitanje: Bivši šef CIA-e, Robert Gates, navodi u svojim memoarima (Iz sene) da su američke obaveštajne službe započele potpomagati Mudžahedine u Afganistanu šest meseci pre sovjetske intervencije. U tom ste razdoblju bili savetnik za nacionalnu sigurnost predsednika Kartera. Znači da ste i vi imali svoje mesto u tom poduhvatu. Je li to tačno?
Bžežinski: Da. Prema službenoj verziji istorije, CIA je počela pomagati Mudžahedine 1980, dakle, nakon sovjetske invazije, 24. decembra 1979. No u stvarnosti, koja je čuvana u tajnosti sve do sada, sve je drugačije. Zapravo je već 3. jula 1979. predsednik Karter dao znak i direktivu za tajno potpomaganje protivnika prosovjetskog režima u Kabulu. Toga sam istoga dana i ja napisao poruku predsedniku u kojoj sam mu objasnio kako smatram da će ta pomoć izazvati sovjetsku vojnu intervenciiu.
Pitanje: Unatoč riziku, ipak ste bili zagovornikom te tajne akcije. Možda ste vi zapravo priželjkivali sovjetski ulazak u rat i tražili način da ga izazovete?
Bžežinski: Pa, nije bilo baš tako. Mi nismo gurali Ruse u tu intervenciju, ali smo svesno povećali verovatnoću da se to dogodi.


    Ohrabrivši Sovjete da napadnu Afganistan, Bžežinski je imao opravdanje za radikalizaciju situacije i naoružavanje znatnog dela populacije koja će mu u budućnosti moći poslužiti kao 'direktna vanjska prijetnja' Sjedinjenim Američkim Državama. Deo procesa radikalizacije uključivao je 'pranje mozga' dece pod krinkom obrazovanja - danas se ovaj proces vrši u školama širom sveta pod plaštom navodnog boljeg obrazovanja. Izveštači Washington Posta Joe Stephens i David B. Ottaway javljaju: 'U sumraku hladnog rata, SAD troši milione dolara da opskrbi afganistansku školsku decu knjižicama prepunim nasilnih slika i militantnih islamskih učenja, što predstavlja deo tajnih napora usmerenih na poticanje otpora protiv sovjetske okupacije'.
    'Priručnici' prepuni priča o džihadu, ilustrovane prikazima oružja, metaka, vojnika i mina, već su tada poslužile kao osnova afganistanskog školskog programa. Čak su i Talibani preuzeli američke priručnike, premda je njihov radikalni pokret već izgubio ljudsko lice i insistirao na striktnom fundamentalističkom zakonu. Stephens i Ottaway identifikovali su vladine organizacije i obrazovne institucije uključene u stvaranje udžbenika. Udžbenici su objavljivani na većinskim afganistanskim jezicima darju i paštuu, kreirani ranih 1980-tih uz potporu AID-a (Agency for International Development) na University of Nebraska-Omaha, u njihovom Centru za afganistanske studije. U razdoblju od 1984. do 1994. Agencija je potrošila 51 milion dolara na univerzitetske obrazovne programe za Afganistan.

    Pod okriljem tog projekta, slike nasilja i jezik mržnje vešto su isprepleteni s legitimnim sadržajima obrazovanja. Decu su podučavali da broje uz ilustracije koje su prikazivale tenkove, projektile i mine. Priznali su takođe kako je u to vreme odgovaralo interesima SAD-a raspirivanje mržnje prema stranim osvajačima. Istraživanje sadržaja udžbenika otkrilo je šokantne rezultate: jedan je saradnik pregledao nerevidirano izdanje knjige od 100 stranica i izbrojao 43 stranice koje su sadržavale slike nasilja ili tekstove s temom nasilja.
    Novinari Washington Posta u nastavku daju konkretantan primer udžbeničkog materijala koji deluje zastrašujuće - na jednoj je strani tekst iz tog razdoblja i slika borca pokreta otpora s remenom i kalašnjikovim prebačenim preko ramena. Ratnikova glava nedostaje. Iznad borca stoji stih iz Kurana. Ispod je pohvala mudžahedinu koji se opisuje kao 'poslušan alahu'. Takvi će ljudi žrtvovati svoje bogatstvo i sam život da nametnu vladi Islamski zakon.
    Takav je socijalni inženjering uspešno pretvarao muslimansku decu u nesvesne mašine za ubijanje. Mnogi među njima nastavili su tim putem i pridružili se al-Qaidi, terorističkoj mreži Osame bin Ladena. Bin Laden, baštinik saudijskih građevinskih kompanija otišao je 1979. u Afganistan da bi se borio protiv Sovjeta. Naposletku je došao na čelo Maktab al-Khidamara, poznatog takođe i kao MAK. MAK je bila glavna organizacije preko koje su novac, oružje i borci pristizali u Afganistan. Međutim, tu se krije još nešto: Ono što CIA obično propušta spomenuti jest činjenica da je MAK opsluživala Pakistanska državna tajna služba, Međuslužbena obaveštajna agencija (the Inter-Services Intelligence agency) ili ISI. A, ISI je bila glavni kanal CIA-e za rukovođenje tajnim ratom protiv moskovske okupacije.
    Čak i nakon rata, bin Laden je ostao u dobrim odnosima sa CIA-om. Premda je simbolizirao sve što je krenulo naopako usled tamošnje nesmotrene CIA-ne strategije, pri kraju afganistanskog rata 1989., CIA je još uvek promatrala bin Ladena kao neku vrstu diletanta - bogatog saudijskog dečaka koji je otišao u rat i vratio se dočekan u krugovima saudijske monarhije, koju je toliko mrzio, kao heroj.
    Bin Laden će nešto kasnije deo vlade opskrbiti trima neophodnim stvarima koje će njemu i al-Qa'idi omogućiti da izvedu najgori teroristički napad u istoriji. Te tri stvari bile su sledeće:
        ■ pokroviteljstvo najuticajnijih, dobro situiranih pastira u vladi
        ■ financiranje od vlade
        ■ vladin trening
    Sve su to, bez mnogo okolišanja, omogućili ljudi na visokim položajima. I demokratska i republikanska administacija su zaštitile bin Ladena. Nisu ih zaplašili niti Osamin napad na USS Cole - teroristički napad na američki bojni brod USS Cole u Jemenu, u oktobru 2000, niti bombaški napadi na ambasade. Ta je 'nepartizanska' podrška ustrajno štitila i izolirala teroristu i njegovu mrežu. Predsednik William Jefferson Clinton, demokrata, zaštitio je bin Ladena i njegove sudrugove od ruke pravde u Sudanu. Predsednik Clinton i njegova Služba nacionalne sigurnosti propustili su nekoliko prilika da uhvate Osamu bin Ladena i njegovu terorističku grupu.
    U želji da se oslobodi sankcija koje su pogodile Sudan zbog terorizma, predsednik Omar Hassan Ahmed Bashir je, ponudio hapšenje i izručenje bin Ladena kao i detaljne obaveštajne podatke o globalnoj terorističkoj mreži egipatskog islamskog Džihada, iranskog Hezbollaha i palestinskog Hamasa. Među mnogima u toj mreži bila su i dvojica otmičara koji su pilotirali putničkim avionima koji su se zabili u Svetski trgovački centar. Na te je ponude Klintonova administracija odgovorila samo gluvom tišinom. Sudan je ponudio Billu Clintonu idealnu priliku da uhvati bin Ladena i spreči buduće terorističke napade. Ali, umesto da je prihvate, Sjedinjene su Države pritisnule Sudan da puste bin Ladena, uprkos sudanskom mišljenju da će ga lakše pratiti u Sudanu nego negde drugde. To je ponovno bilo zeleno svetlo za bin Ladena i njegovu veselu pljačkačku družinu koljača i ubojica. Bin Laden je tako otputovao u Afganistan, a sa sobom je poveo Aymana Zawahiia, za kojeg SAD smatraju da je bio glavni planer napada 11. septembra, Mamdouha Mahumud Salima, koji je često putovao u Nemačku kako bi nabavio potrebnu elektronsku opremu za al Qaidu, Wadtha El-Hagea, ličnog sekretara i putujućeg izaslanika, koji sad služi doživotnu kaznu u SAD zbog svoje uloge u bombaškom napadu na ambasade SAD-a u Tanzaniji i Keniji, Fazula Abdullaha Mohammeda i Saifa Adeta, takođe optužene za napade na ambasadu. Neki od tih ljudi sad su na FBl-jevom popisu 22 najtraženija terorista.
    U Afganistanu, Talibani su zaštitili bin Ladena i njegovu mrežu al-Qaide. U tom se odnosu očitava neobična simetrija. I bin Laden i Talibani su kreacija CIA-e koja je dobila novu dimenziju. Selig Harrison, ekspert za južnu Aziju s Međunarodnog akademskog cenrta Woodrow Wilson, izneo je to na konferenciji u Londonu. The Times of Indla prenosi Harrisonova otkrića: Američka Centralna Obaveštajna Agencija (CIA) proizvela je u saradnji s Pakistanom 'čudovište' - Talibane, koji danas vladaju Afganistanom, rekao je vodeći ekspert SAD-a za Južnu Aziju.
    Ja sam ih upozoravao da ćemo stvoriti monstruma, rekao je Selig Harrison sa Međunarodnog Školskog Centra Woodrow Wlilson na konferenciji 'Terorizam i regionalna sigurnost: Kako odgovoriti na izazove u Aziji'. Jedan prosečni Amerikanac verovatno doživljava Talibane kao galeriju prevaranata i manijaka koji usto imaju i fanatičnu razbojničku vladu i ništa više. Međutim, Harrison jasno pokazuje da su Talibani bili dobro koordinirani projekt obaveštajnih službi. Talibani nisu tek regruti iz 'medresa' (muslimanske teološke škole), već su na platnoj listi ISI-a Qnter-Sewices Intelligence - obaveštajni servis Pakistanske vIade.


    Mada je imala na raspolaganju sva potebna sredstva da otkrije i spreči napad 11.septembra, istraživači naglašavaju sledeće: SAD raspolaže Centralnom obaveštajnom agencijom (CIA), Federalnim biroom za istragu (FBI), Nacionalnom službom sigumosti (NSA), Obrambenom obaveštajnom službom, Nacionalnim istražnim uredom, Tajnom službom i svom silom drugih obaveštajnih i sigumosnih službi. Te službe koriste tajni sistem globalne špijunaže zvani Echelon - koji nadzire većinu elektoničke komunikacije u svetu; Camivore - koji presreće e-mail; Tempest - tehnologiju koja može pročitati sadržaj kompjuterskog ekrana iz drugog stambenog bloka; Keyhole satellites - koji prepoznaju na udaljenosti od deset centimetara, te druge špijunske tehnike o kojima najverovatrije mi ništa i ne znamo. SAD su u 2001. potrošile 30 milijardi dolara na prikupljanje obaveštajnih podataka kao i dodatnih 12 milijardi dolara za borbu protiv terorizna. Uz sve te resurse, a i više od toga, očekuje se da verujemo kako vlada nije zaprimila niti najmanji signal da teroristi planiraju napad na Sjedinjene Države, i to ništa manje nego otetim avionima koje kane sunovratiti na najupadljivije nebodere u Njujorku.
    Nakon razmatranja činjenica, valja nam uzeti u obzir još ozbiljniju mogućnosl da su određene frakcije unutar Vlade SAD-a pripremile bin Ladenovu pretnju i zbilja želele napade. Bez obzira na to je li to zaista samo teza, ovo pokazuje mogućnost da CIA nije kreirala i opremila bin Ladenovu mrežu samo za borbu protiv Sovjeta, nego, šta više, i u druge svrhe. CIA, uvek svesna potrebe za opravdanjem svojih 'misija', sredinom 80-ih godina prikupila je uverljive dokaze o produbljenju infrastrukturne krize unutar Sovjetskog Saveza. CIA je, kao što je to u kongresnom ispitivanju priznao njen zamenik direktora, Robert Gates, odlučila te dokaze zadržati za sebe i nije ih dalje prosledila predsedniku Reganu i njegovim najvišim savetnicima. Umesto toga, nastavila je uveliko preterivati u opisu sovjetskih vojnih i tehnoloških mogućnosti u svom godišinjem
izveštaju 'Soviet Military Power' sve do 1990. godine.
    Tu nam se javlja uznemirujuće pitanje. Ukoliko se znalo za skori kolaps Sovjetskog Saveza i nemilosrdni slom komunizrna, uključivanje bin Ladena u križarsku vojnu akciju protiv Sovjeta deluje nekonzistentro. Kraće rečeno, ono više nije značajno. Ipak unatoč pouzdanom zastarevanju koncepta antikomunističke kampanje, bin Laden i dalje nastavlja primati značajna sredstva. Jer, ukoliko se više ne radi o financiranju predstojećeg rata sa Sovjetima, znači da postoje drugi, onostani motiv za zadržavanje bin Ladenove mreže. Šta je dakle bio stvami program CIA-e? Koji je bio motiv da se podržava ono što će kasnije postati međunarodni Frankenštajn? Bivši pridruženi zamenik šefa CIA-e za operacije, Theodore Shackley, možda je već odgovorio na to pitanje u svojoj knjizi Treća Opcija: 'Stariji obaveštajci koji su, poput mene, imali prilično iskustva u paravojnim operacijama, uvek su insistirali na tome da bi Sjedinjene Države trebale razmotriti i treču opciju - upotrebu gerilskog načina ratovanja, tehnike protuudara i tajnih akcija za postizanje političkih ciljeva...' Političko je ratovanje često zakrpa koja služi zato da se izbegnu krvavije i skuplje alternative...
    Je li onda moguće da je napad 11.septembra bio opipljiva inačica Shackleyeve treće opcije? Bin Ladenove veze s obaveštajnom zajednicom svakako upućuju na takve pretpostavke. Jesu li al Qaida i bin Laden zapravo deo treće opcije koja bi trebala olakšati političke i društvene promene u Sjedinjenim Američkim Državama? Uzmimo u obzir i razgovor između bivšeg DEA agenta Michaela Levinea i agenta CIA-e. On sugeriše da je CIA pripravna i voljna upotrebiti treću opciju u Americi. Ovaj ulomak prenosimo iz Trougla Smrti (The Triangle of Death):
- Kako možeš biti tako dobar u onom što činiš a imati taka malo razumevanja o tome ko zaista povlači tvoje konopce? Zar ne shvataš da postoje frakcije u tvojoj vladi koje su želele da se ovo dogodi - izvanredno stanje koje je prevruće da bi izborna vlada mogla s njim izaći na kraj.
- S kojim cilj em? - upitao sam.
- Da bi se suspendirao Ustav, naravno. Već se donosi novi zakon. Sve će biti savršeno legalno. Proveerio sam. Zove se FEMA - Federal Emergency Management Agent - Federalna Agencija za Slučaj Izvanrednog Stanja. Spremite svoje pištolje, vi protuvladini huškači. A ko te postati kraljem, Michael?
- CIA - reko sam.
    Terorizam u Sjedinjenim Američkim Državama je jedna od metoda koje se koriste kako bi se generisale promene koje priželjkuje Levineov prijatelj iz CIA-e. On je izlika za uvođenje drakonskih zakona i mera koji su pre bili nezamislivi. Zastavnik Henry Gonzales uviđa tu činjenicu i komentira: 'Istina je, zapravo, da vi gde god možete uvodite pomoćne propise i projekt izmene Ustava u slučaju izvanrednog stanja i tako, u ime zaustavljanja terorizma, pozivate vojsku, privodite i zatvarate Amerikance i držite ih u kažnjeničkim logorima.
    Dodajte popisu 'izmena Ustava u slučaju izvanrednog stanju' Patriot Act - Domovinski Zakon, izglasan kao odgovor na napade 11.septembra. Prema Washington Post-u, taj zakon:'...ovlašćuje vladu izmeniti prvobitnu namenu FBI-a, a to je istraga i rešavanje kriminalnih slučajeva, i preusmeriti ga na prikupljanje domaćih obaveštajnih podataka. Nadalje, Ministarstvo financija se zadužuje izgraditi sistern za prikupljanje financijskih obaveštajnih podataka kojima bi CIA imala pristup. Najznačajnije je da je CIA po prvi put zadobiia autoritet da utič na nadzor FBI-evih operacija unutar Sjedinjenih Država i da prikuplja dokaze preko federalnih istražnih sudova i prisluškivanja u kriminalnim slučajevima'.
    Patiot Act - Domovinski Zakon, formulisan je tako da preobrazi Ameriku u nadzirano društvo. Njime se omogućuje prisluškivanje većega dela populacije. U ime borbe protiv terorizma, sveprisutne oči vlade mogu sad promatrati sve one koje se samo smatra 'sumnjivima'. Nadalje, prisluškivanja više nisu samo sredstvo u kriminalnim istragama. Prema Zakonu, ona postaju sredstvom prikupljanja informacija od građanstva. Na nesreću, tu nije kraj iznenađenjima. Zakon takođe ukida mnoga ograničenja
CIA-ne moći: 'Novi zakon CIA-i takođe omogućuje izvanredan pristup najjačem istražnom oružju u arsenalu prisila federalnog zakona: federalnim istražnim sudovima. Ti istražni sudovi imaju gotovo neograničenu moć prikupljanja dokaznog materijala preko prisluškivanja, transkripata, iskaza svedoka, prisluškivanja telefona, iz poslovne i medicinske dokumentacije... Novi zakon dopušta i omogućuje FBI-u da daje CIA-i informacije istražnih sudova bez sudskog naloga ukoliko se informacije tiču vanjskih obaveštajnih podataka ili međunarodnog terorizma. Informacije takođe mogu biti prosleđene drugim ustanovama nacionalne sigurnosti...'
    Sve rečeno navodi nas na zastašujući zaključak: izvesni krugovi u vladi smatraju terorizam oružjem socijalnog inženjeringa. Smer kojim bi društvo uz pomoć takvog 'oružja' moglo krenuti plaši nas još i više.


    Terorizam se koristi kako bi ponašanje masa usmerio u pravcu koji je od koristi eliti koja želi zadržati odnosno uvećati svoju moć. U 'Moćnoj eliti', sociolog C. Wright Mills predstavlja te moćne pojedince: 'Moćna elita se sastoji od ljudi kojima položaj omogućuje prevazilaženje uobičajene normalne sredine običnog muikarca ili žene; oni su u poziciji da donose odluke s dalekosežrim posledicama. Donose li oni zaista takve odluke ili ne, manje je značajno od same činjenice da zauzimaju takve komandne položaje; njihov propust da nešto učine, njihov propust ili pogreška u donošenju odluka, sama je po sebi često praćena težim posledicama od posledica donesenih odluka. Jer oni stoje na čelu najvećih hijerarhija i organizacija modernoga društva. Oni vladaju velikim korporacijama. Oni pokreću mašineriju države i nameću joj svoje povlastice. Oni rukovode vojnim ustrojstvom. Oni zauzimaju one strateške zapovedne položaje u socijalnoj strukturi koji su središta izvršne moći, bogatstva i slave koje uživaju'.
    Prida o tim oligarsima možda priziva sliku srednjevekovnih feudalnih gospodara. Međutim, istraživanje federalnih zaliha pokazuje da je elitizam živ i zdrav i itekako postoji u 'zemlji slobodnih', u Sjedinjenim Američkim Državama. U svojoj knjizi Tajne hrama (Secret of the Temple), bivši urednik Washington Posta William Greider citira iz istaživanja: '... 54% ukupnog bogatstva u rukama je 2% najbogatijih porodica, a 86% bogatstva je u rukama 10% najbogatijih porodica; 55% porodica u uzorku ne poseduje finansijsko bogatstvo, ili je zaduženo...'
    Ta koncentacija bogatstva u rukama nekolicine, naravno, upućuje na vladajuću klasu. Bilo bi vrlo naivno verovati da ta elita ne koristi svoj ogromni uticaj na celu civilizaciju. U svojoj knjizi 'Iza vladajuće Klase: Strateške elite u modernom društvu' (Beyond The Ruling Class: Strategic Elites In Modern Society), prof, Suzanne Keller tvrdi: 'Na ideju da jedan sloj stoji uzdignut iznad masa ljudi mogu odmah pristati, mogu biti ravnodušni ili očajavati zbog toga, ali
bez obzira na to kako se čovek u vezi toga oseća, ostaje činjenica da su ljudski životi, sudbine i sreća sada, a i već dugo vremena ovisni o onome što malen broj ljudi na najvišim položajima misli i čini'.
    Bivši je direktor CIA-e William Colby prepoznao postojanje mreže plavokrvnih. Kad je bivši senator Nebraske i vijetnamski ratni heroj John W. DeCamp počeo istraživati upletenost elite u zlostavljanje dece, poslove s drogom, prodaju oružja i sotonistička ritualna ubistva, Colby ga je upozorio na skrivenu aristokratiju i njenu moć: 'Moraš shvatiti, John, da se katkad susretnemo sa silama i događajima koji su preveliki, prejaki, i zbog kojih je previše toga na kocki za druge ljude ili institucije, pa ne možeš ništa učiniti s njima, bez obzira na to koliko oni bili zli ili pogrešni i bez obzira na to koliko si predan svom zadatku ili iskren i bez obzira na to koliko si skupio dokaza. To je jednostawo jedna od težih stvari u životu s kojom se moraš suočiti. Ti si učinio svoj deo. Pokušao si otkriti i izložiti ono što je zlo i loše učinjeno. To te je užasno zabolelo. Ali te nije dosad ubilo. Sad ti kažem, ostavi to pre nego se to dogodi. Katkad su stvai jednostavno prevelike da se nosimo s njima. Prisiljeni smo se povući i prepustiti istoriji da ide svojim tokom.'
    Verovatn je najveći izvor 'unutrašnjih' informacija oksfordski profesor (i mentor bivšeg predsednika Billa Clintona), pokojni Caroll Quigley. Pošto je bio blizak pro-britanskom, anglofilskom delu elite, Quigley je napisao: 'Ta međunarodna anglofilska mreža zaista postoji, već generacijama, i deluje na način koji je do određene mere sličan onome kako desni radikali zamišljaju da deluju komunisfi. Zapravo, ta mreža koju možemo identifikovati kao Grupe OkruglogStola, nema averziju prema saradnji s komunistima ili bilo kojom drugom grupom i oni to često čine. Znam za delovanje te mreže budući da sam je istraživao dvadeset godina, a bilo mi je i dopušteno da dve godine, ranih šezdesetih, proučavam njihove tajne dokumente i snimke. Nemam prema tome averziju, kao ni prema mnogim ciljevima mreže, a i sam sam velik deo života bio blizak s njom i njenim sredstvima. Zapazio sam, i pre i sad, nekoliko političkih postavki mreže (naročito verovanje da je Engleska prije atlantska nego europska sila i da bi se trebala udružiti ili čak ujediniti kao federalna jedinica sa Sjedinjenim Državama, te da mora ostati odvojena od Europe). Ali, uopšteno govoreći, najvišie se razilazimo u milšjenju glede njihove ideje da ostanu nepoznati, dočim ja smatram da je njihova uloga u istoriji dovoljno značajna i da bi se za njih trebalo znati'.
    Quigley takođe navodi da vladajuća klasa ima loše mišljenje o običnim ljudima. Pa, zašto je onda ogrornna većina ljudske civilizacije nesvesna prisutrosti oligarhije među njima? U 'Arhilekturi moderne političke sile (The Architecture of Modern Political Power), Daniel Pouzzner objašnjava zašto: 'Establišment se koristi kulturnom kamuflažom, koristeći taktiku kojom ostaje uverljivo neprimetan. Suptilna, svugde prisutna propaganda hrani naklonost širokih masa prema establišmentu i prihvatanje njegovog autoriteta, neguje definicije establišimenta o dobru i zlu, istovremeno sprečavajući stanovništvo da ozbiljno raznišlja o stvarnosti - da je establišment vrlo često negativan i po svom vlastitom određenju. Establišment beskrajno ponavlja mantru da je predsednik Sjedinjenih Država 'predvodnik slobodnog sveta', ali slobodni svet nema predvodnika. Predsednik Sjedinjenih Ameičkih Država je jednostavno isturena figura kaja predstavlja autoritet establišmenta. On prikuplja moć za troškove svetske slobode'.
    Uopšteno, zabludela javnost delovanje i mešanje establišmenta pripisuje slučaju, ili bitno drugačijim, nevinim i kreposnim motivima. Oblikovanje događaja očigledno je nemoguće pobiti na uzorku rezultata, ili pak iznošenjem stvamih dokaza o upletenosti. Ali, mišljenje javnosti se sistematski oblikuje tako da ignoriše takve uzorke rezultata i da proklinje one koji na to obraćaju pažnju (posprdno to nazivaju  'teorijom zavere'). Stoga u većini slučajeva kontrola pristupa informacijama s dokazima o upletenosti služi da se sačuva program establišmenta od očiju običnog sveta. Ograđivanje i odvajanje tajnog aparata establišmenta od očiju javnosti osigurava da manji deo informacija koje procure nanesu tek ograničenu štetu.


    Jesu li moćne elite na bilo koji način povezane sa suvremenom terorističkom mrežom? Odgovor na to pitanje leži u dinastiji Buš. Niti Buš senior niti Buš junior ne mogu biti opisani kao predsednici u smislu tradicije Abrahama Linkolna. Oni ne izrastaju iz niže klase i njihovo se vaspitanje ne može nazvati skromnim. Webster Tarpley i Anton Chaitkin sproveli su detaljno istaživanje Džordža Buša seniora, i u svojoj izvrsnoj knjizi 'Džordž Buš: Neautorizirana Biografija'  - The Unauthoized Biography, zaključuju sledeće: 'Jedna od naših temeljnih teza je da Džordž Buš senior sam sebe smatra, i da jest, oligarh'.
    U članku za London Daily Mail, Peter Allen ističe povezanost između Džordža W. Buša i brata Osame, Salema bin Ladena: 'Zvuči neverovatno, ali Salem je postao poslovni partner čoveku koji predvodi hajku na njegova brata. On je 1970. god. s Džordžom W. Bušom osnovao Arbusto Energy naftnu kompaniju u Buševom rodnom Teksasu. Kad je izgradio vlastito poslovno carstvo, Salem bin Laden se  našao u intrigantnom odnosu s budućim predsednikom. On je 1978. godine imenovao Jamesa Batha, bliskog prijatelja Buša koji je s njim služio u Nacionalnom vazduhoplovstvu, za svojeg predstavnika u Hjustonu, u Teksasu. Te je iste godine Mr Bath investirao 50.000 dolara u kompaniju Džordža Buša, u Arbusto. Nikad nije razotkriveno je li on uložio svoj vlastiti novac ili nečiji tuđi. Špekuliše se da je novac mogao dati i Salem. Iste te godine, Mr Bathe je kupio Houston Gulf Aerodrom u korist multimilijardera iz Saudijske Arabije. Džordž Buš je nakon tri godine rekao kako je investicija od 50.000 dolara u Arbusto bila njegova jedina poslovna veza sa Mr.Balhom'.
    Veza izrneđu bin Ladenove i Buševe porodice ne završava s kompanijom Arbusto Energy. Na BBC-evom Newsnight programu, Greg Palast je usvrdio sledeće: 'Mladi Džordž Buš je također pimao novčanu nadoknadu kao pomoćni direktor korporacije Carlyle, slabo poznate privatne kompanije koja je, za samo nekoliko godina od svog osnivanja, postala jedna od najvećih američkih preduzeća za odbranu. Njegov otac, Buš Senior takođe je bio plaćeni savetnik. Sramotno je bilo otkriće da su bin Ladenovi imali udeo u Carlyleu, koji je prodan tek nakon 1l. septembra'.
    Spomenute poslovne veze objašnjavaju zašto je Buševa administracija osujetila FBI-eve napore da sprovede istragu protiv Abdullaha i Omara bin Ladena. Istražitelji su mogli dokazati da Osama nije bio tek 'cma ovca' u porodici. Naprotiv, mogli su pokazati da je terorizam zapravo bio porodični bizis bin Ladenovih. To bi pak povezalo Buševu porodicu s teroristima, što, dakako, Buš nije mogao dozvoliti. Portret Buševe porodice kao kriminalnog sindikata povezanog sa sumnjivim osobama za neokonzervativce je nešto nedopustivo. Međutim, ta je pretpostavka zasnovana na iznimnom presedanu. Veze Buševe dinastije sa bin Ladenovima navode nas na činjenicu da porodični tajni sporazumi sa neprijateljima SAD-a nikad nisu bili prekinuti.
    Ponovno propitivanje prethodne pretpostavke Martin-Baroa i terorizma kao dela 'od vlade nametrutog sociopolitičkog projekta' suočava nas s uznemirujućim pitanjima.
    Kakve će biti posledice ovoga, od vlade nametnutog sociopolitičkog projekta? Kuda zapravo vodi sav taj od države navođeni i sponzorisani terorizam? Quigley nudi delomičan uvid u posledice u 'Tragediji i Nadi'. Oksfordski profesor otkriva sposobnu elitu, samoprozvane 'eksperte' koji će zameniti demokratskog glasača u kontroli političkog sistema. Ako iz te slike izuzmemo ono što se plasira masama, kakav život može očekivati običan čovek? Quigley izjavljuje da će to biti sistem u kojem će: '...individualna sloboda i izbor biti kontrolisani unutar vrlo uskih alternativa zbog činjenice da će pojedincu od rođenja biti pridan broj, slediće ga se, kao broj, kroz proces obrazovanja, kroz njegovu vojnu ili javnu službu, porezne doprinose, zdravstvene i medicinske potrebe, sve do konačnog penzionisanja i olakšane mu smrti'.
    Eto šta ćete dobiti. Orwellovu 1984., u stilu al-Qa'ide!