Sablasni Voz Putuje Kroz Vreme

   Prema svedočenju dvojice putnika koji su uspeli u hodu voza da iskoče, sve je odjednom obavila mlečno bela magla koja se sve više zgušnjavala što se voz više približavao tunelu, da bi se na kraju pretvorila u neku lepljivu žitkost. Voz je ušao u tunel i... nestao!

    Možda bi ovaj slučaj sasvim pao u zaborav da se sablasni voz sa tri vagona nije počeo pojavljivati nedaleko od sela Zavalići, u Poltavskoj oblasti u Ukrajini, na železničkom prelazu gde radi Jelena Spiridonova Čebrec. Voz, sa čvrsto zatvorenim roletnama, otvorenim vratašcima i praznom kabinom mašinovođe kretao se potpuno bešumno, gazeći kokoši koje su slobodno šetkale po pruzi.


    Da ispita ovaj fenomen došao je predsednik Komisije za izučavanje anomalnih pojava pri Akademiji nakuka Ukrajine, V.P.Lješčatij. U njegovom izveštaju od septembra 1991. godine izneta je hipoteza da je voz na neki način prošao kroz vreme. Lješčatij pominje i zapis poznatog meksičkog psihijatra iz četrdesetih godina XIX veka, Hosea Saksina, o slučaju neočekivane pojave 104 Italijana koji su dospeli u psihijatrijsku bolnicu, pošto su tvrdili da su u Meksiko stigli vozom - iz RIma !!!
     Lješčatij je proanalizirao spoljni sloj zidova i prozora vagona i pokazalo se da je to materija po svojstvima nalik barutu. Nadalje, u listu 'Forum' tvrdi se da je 25.septembra 1991. Vasilij Petrović Lješčatij sačekao jedno pojavljivanje zagonetnog voza na prelazu u selu Zavalići. On je skočio na papuču vagona-priviđenja i... više ga niko nikada nije video. Voz i dalje produžava da povremeno saobraća kroz raskrsnicu koju kontroliše Jelena Spiridonova Čebrec. Ali, niko se više nije javio da dalje ispituje ovaj fenomen.
    Teorija paralelnih svetova i vremenskih propadanja već je zašla u treći stepen naučne senzacije. Ispočetka se govorilo - to je nemoguće, zatim - ima tu nečege, da bi seda bilo - pa, ko će ga već znati, nešto čudno se tu dešava. Samo laik ne zna da je vreme - polje posebne hronalne (vremenske) vrste - neraskidivo svezano sa elektromagnetnom energetikom prostora. Podjednako popularnoj teoriji potrebno je nekoliko suštastvenih preciznosti koje je dao docent Moskovskog univerziteta, matematičar - topolog Ivan Petrovič Pacejev, koji je posvetio više godina ispitivanju međusobne veze raznomernih prostora. Zahvaljujući tome, saznajemo da uporedo sa zakonom očuvanja materije i energije, postoji i zakon očuvanja vremena.
    'Proživljeno vreme' ne isčezava. Večnost prošlosti ravna je bezdanu budućnosti. Prošlost stvarno postoji, i to ne samo u nečijem pamćenju, sećanju, čak ako bi to sećanje bilo i - sveukupno iskustvo čovečanstva. Iza svakoga od nas proteže se lanac magnovenja sastavljen od nas samih, iz faza našeg kretanja. Svako telo ima svoju trajektoriju kretanja, rasta, visine. Sveukupnost ovih trajektorija smešta se u kolosek opšteg toka vremena.
    Sadašnjosti kao takve nema. Svaki trenutak budućnosti već postaje prošlost. To što mi nazivamo sadašnjim vremenom samo je iskra svesti, koja prebacuje budućnost u prošlost. Tako 'prošlo' i 'buduće' čini celokupan pojam vremena uopšte.


    Proživljeni dan jeste realnost koja večno postoji i do danas tamo, u 'odrečnom' vremenu, to jest u onim znacima svetlosti što su izgoreli, otišli i ugasili se iza naših leđa. U jučerašnji dan mogli bismo se vratiti ako bismo se tamo ustremili prevazilazeći brzinu svetlosti koja je 'odletela'. To je dokazao i Albert Ajnštajn.
    Ali, ko nas je tako tvrdo uverio da vreme teče samo u pravoj liniji? Zar nije logičnije pretpostaviti da se vreme - govoreći veoma uprošteno - ovija kao zavojnica, kao kabl na kealemu, kao sloj folije, tako da prošlo postoji paralelno sa budućim. Vreme je slojevito i koncentrično kao godovi - prstenovi drveća. Ali, katkad se i među 'zavojnicama' dešavaju 'proboji' - međuzavojni spojevi - i tada dolazi do 'crne rupe' u hronalnom-vremenskom polju. Te 'rupe' su poput levkova vazdušnog vrtloga, koji, obrazujući vazdušni tunel između neba i zemlje (vode), lutaju premeštajući se prema nekim svojim zakonima, uvlačeći u sebe ljude netragom nestale iz naših života, predmete i životinje. Pomoću 'lutajućih crnih rupa vremena' može se objasniti i pojavljivanje snežnih ljudi i Loh Nesovih čudovišta izvučenih vazdušnim vrtlogom vremena i izbačenih iz svojih praistorijskih epoha - naše vreme.
    U crne rupe 'međuzavojitih proboja' provaljuju i naši savremenici, koji - ne uvek - umiru u drugim vekovima, a , prilagodivši se tamošnjem životu, postaju proroci i predskazivači događaja. Ne potiče li iz takvog sloja ljudi, možda, i slavni prorok Nostradamus?
    Međutim, otkuda niču te crne rupe? Šta prouzrokuje međuzavojita spajanja? Možda bi odgovor mogao biti - snažna izbacivanja prekomerno koncentrisanih energija: vulkani, zemljotresi, udari meteorita i atomske eksplozije?

    Jer, vreme je samo po sebi energetski, uzajamno povezano sa elektro magnetizmom Vaseljene. Otkriveni su čak i tahjoni - čestice takvog polja. Zato atomske eksplozije probijaju u zavojnicama vremena 'crne rupe', tačno kao što gas freon pravi rupe i uništava naš pojas ozona.


    A sada, vratimo se našem nestalom vozu, tačnije železničkoj pruzi po kojoj se on kretao. Pogledajte železničke puteve na mapama Italije, Evrope, Evroazije... Kako su gusto i čudno opleteni kontinenti 'paučinom' železničke mreže. A da li iko pomišlja i na geofizičko, ili tačnije, geohronofizičko delovanje i uticaj svetske mreže železničkih ruta na vremensko polje planete?
    Jer, svako iole značajnije preoblikovanje prostora za sobom vuče i vremenske anomalije. Najduži tuneli, najdublji rudnici, najviše kule - svi ti tajanstveni novi oblici - menjaju, iako to nije mnogo pametno, ali svakako menjaju kretanje i tok vremena - slično kao što brane ili kanali menjaju tok reke. Mreža železničkih puteva, neosporno najglomaznija tvorevina čovečanstva, utiče na hod vremena, čija je priroda povezana sa informacionim poljem. U našem slučaju - sa najmoćnijim takvim poljem.
    Mreža železničkih puteva prirodno ponavlja iskrivljenost Zemljine lopte, a tamo gde ravnina prelazi u sferu, tamo trodimenzionalni prostor prelazi u dvodimenzionalni i obratno. To jest, mreža železnica povezuje u sebi nekoliko prostora. Ali, prostor nikako nije 'krvni sud vremena', kao što ni vreme nije ispunjavanje.

To je izuzetna sredina. Najzad, železnički koloseci - to su ubrzivači, akceleratori vremena, u kojima se, umesto atomskih čestica, ubrzava premeštanje čestica čovečanstva - ljudi. Vozovi ubrzavaju naše biološko vreme. Prema tome, postavite sve gore pobrojane okolnosti jednu na drugu, pa ćete shvatiti da je železnica opasna, ne samo zbog točkova lokomotiva, već i svojim prostorno-vremenskim anomalijama, njihovom stihijnom igrom, posve nedirnutim zrakom spoznaje.


    A sada, setimo se da je, nakratko, pre iščeznuća rimskog voza, u Italiji došlo do snažnog zemljotresa sa centrom u rejonu Mesine. Čudovišne pukotine i provalije nastale su ne samo na kamenitom tlu, nego i na vremenskom polju. Ako pretpostavimo da se 'mesinska lutajuća vremenska rupa' skoncentrisala nad gigantskim planinskim tunelom. onda je upravo ona, ta vremenska anomalija, i mogla preneti voz iz našeg običnog trodimenzionalnog prostora u četverodimenzionalni, gde vreme, osim trajanja, stiče i novu karakteristiku - dubinu. I zato, zlosrećna kompozicija, ispavši iz svog običnog vektornog vremena, počela je slobodno da se premešta iz podrivene sadašnjosti - kako u prošlosti, tako i u budućnosti. Ukoliko je njeno kretanje određeno čvrsto zahvaćenim prostornim koordinatama (šinskog koloseka), to se onda mogla pojavljivati samo tamo gde su nekada ležale sine, ili tamo gde će ih kad-tad postavljati u budućnosti. Tako je kod Balaklave sablasni voz išao po koloseku iz 1855. godine, koji je postavila engleska vojska. A u Meksiku, voz je mogao da stigne do železničke magistrale, koju će, očigledno, ipak postaviti u XXI veku - sjedinivši Aziju i Ameriku, velikim šinskim putem preko Čukotke i Aljaske.
    Takav projekat razmatran je još početkom XX veka i do danas nije prestao da bude aktuelan. I tako, stigavši u XXI vek po Čukotsko-Aljaskoj magistrali, voz je mogao da 'izroni' u XIX veku na lokalnim putevima blizu Meksika, a putnici su, ko zna na koji način, negde napustili voz. po njihovom subjektivnom osećaju za vreme, to se moglo zbiti odmah po izlasku voza iz tunela. A dalje - ostavši bez svoih vagona koji su prohujali u neki drugi vek - svi nesrećni putnici obreli su se u stvri u strogoj izolaciji jedne psihijatrijske bolnice u Meksiku.
    Voz se uputio - 'natrag u Rim', nastavljajući da prepada i plaši stanične dežurne službenike svih vremena i naroda svoijm neočekivanim pojavljivanjem.