Problematični Eksperimenti

    Naučnici su želili da pronađu način komunikacije sa njegovom leptotalasnom supstancom ili prostije rečeno, sa njegovom dušom, koja je već napustila telo, ali još lebdi negde tu u blizini. Iako eksperiment nije uspeo,istraživači ne gube nadu.

    Još od drevnih vremena, kada su u društvu počeli sazrevati mislioci koji su podsticali čovečanstvo da upozna same sebe, pojavilo se pitanje tajne života i smrti. Svi znamo da ranije ili kasnije sve živo mora umreti. Ali, šta se tamo, iza toga praga nalazi, ne zna se  - da li apsolutno ništa ili produžetak započetog na ovom svetu?
    Takve, ne baš najveselije misli, opsedale su i poklonike marksističko-lenjinističke filozofije i idealiste. Po prvima, smrt je samo uništenje i ništa više, razlaganje celine na proste činioce. Idealisti pak tvrde da je smrt produžetak života. To nije propast ličnosti, već samo prelazak u njeno drugo stanje - duhovno. Gde je tu istina?  Poslednjih godina istraživači niza zemalja poklanjaju veliku pažnju izučavanju stanja čoveka u času smrti.
   Oni smatraju da se, upravo tada, na toj poslednjoj granici, zbivaju procesi koji bacaju svetlost na tu veliku tajnu. Podsticaj za takvo interesovanje dao je ruski akademik, prirodnjak i osnivač mnogih naučnih disciplina, Vladimir Ivanovič Vernadski (1863-1945), svojom teorijom o noosferi - području oko Zemlje gde se koncentriše sav intelektualni potencijal prethodnih pokolenja! Ako se uspe dokazati da se život posle smrti produžava, to bi korenito izmenilo naša saznanja i primoralo nas da ponovo razmotrimo vrednosne kriterijume naše civilizacije.
    Našao se čovek koji je znao da odabere ključeve za 'onostrani svet': 'Čovek umire, i u tom trenutku, kada njegova fizička patnja prestaje, on u stvari i dalje čuje kako ga lekari proglašavaju mrtvim. Čuje neprijatni šum, snažnu zvonjavu, ili zujanje, a istovremeno oseća kako se velikom brzinom kreće kroz dugi mračni tunel. Posle toga, odjednom otkriva da se nalazi van svoga tela koje posmatra sa rastojanja, kao slučajni posmatrač. On razmatra mogućnost da se vrati u život i nalazi se u stanju nekog emocionalnog šoka'.
     Ovo je citat iz knjige 'Život posle smrti', američkog naučnika, doktora filozofije i medicine, Rejmonda Mudija, izdate 1977. godine u SAD, koja je sa velikim uspehom prevedena u mnoštvu zemalja.
    Tema i druge njegove knjige 'Život posle života', izazvala je takođe veliko uzbuđenje. Tim više što je knjiga strogo dokumentovano, zasnovana na svedočanstvima 'očevidaca' koji su se vratili sa onog sveta. Dr Mudi je ispitao 1.500 ljudi, žena i dece koji su oživeli nakon kliničke smrti. Uočio je identičnost u najvećem broju slučajeva, ili bar približnost - zavisno od sposobnosti ispitanika da što vernije prikaže svoja 'viđenja' sa onog sveta.
   Zanimljivo je još nešto: gotovo niko od 'putnika' nije poželeo da se vrati u svoje 'prolazno' telo - toliko im je 'tamo' bilo lepo. Izuzeci su samo tri mlade majke koje su na zemlji ostavile svoju novorođenćad, pa su se borile da im se vrate. I vratile su se, kao uostalom, i ostali.

    Odmah posle izlaska prve Mudijeve knjige, istraživači su zapazili činjenicu da je, odvojivši se od fizičkog tela, laptotalasna supstanca (duša) ispitanika mogla da vidi i čuje ne samo ono što se događa u operacionoj sali, nego i u sporednim prostorijama, tamo gde im se nalazila rodbina. Bilo je stoga nekoliko slučajeva da su ljudi, povrativši se u život, odmah prepravljali svoje testamente, pošto su čuli razgovore rođaka koji se uopšte nisu žalostili zbog njihove smrti. A veoma mnogo sličnosti o zagrobnom putovanju ima i u poznatoj 'Tibetanskoj knjizi mrtvih', koja je postala poznata u Evropi tek u 20. veku.
    Da čoveka okružuje energetsko polje koje nosi informaciju - to više nije senzacija. Ta činjenica potvrđena je i instrumentima. Štaviše, aparati su uspeli da ustanove postojanje nekoliko slojeva u energetskom polju, od kojih svaki nosi svoje funkcionalno opterećenje. Jedan od tih slojeva jeste i leptotalasna suptanca, koja čuva intelekt i, ako se može tako reći - samu bit čoveka. Eksperimenti u Sankt Peterburgu, u institutu za preciznu mehaniku u optiku, gde su istraživali mrtvace, izazvali su pravu senzaciju. Reč je o ispitivanju leševa koji više nisu mogli da se ožive.
    Utvrđeno je da, i nekoliko dana nakon smrti, energetsko polje produžava da okružuje mrtvo telo. Dakle, svi slojevi osim leptotalasne supstance ostaju uz mrtvaca, mada je i ona bila prisutna u prostoriji. E sad, ako bi se na neki način ona mogla zasebno 'uloviti', znači da bi se moglo nekako i dejstvovati na nju i navesti je da reaguje na signale. A to je - ključ za kontakt.

 
    Prvi je tu ideju izrazio kandidat tehničkih nauka, dobitnik nagrade akademija nauka Ukrajine za kibernetiku, Anatolij Taranuha. U jednom intervjuu on je rekao: 'Mi se spremamo da eksperimente zasnujemo na reanimaciji (oživljavanju), da proverimo u kojem trenutku i kakve vizije doživljava čovek.
     I, ako se to dokaže, da on vidi i čuje reanimatologa tokom celog perioda reanimacije, onda se otkriva mogućnost da se sa postradalima stupi u psihoterapijski kontakt i postigne saradnja sa njim u ostvarenju reanimacije. Analizirajući iskaze bolesnika o njihovom preživljavanju, može se ustanoviti koliko dugo još čuju nakon što srce prestane da kuca'.
    Na pitanje novinara da li postoji duša, Anatolij Taranuha je odgovorio: 'Ako pod dušom podrazumevamo materijalnu strukturu, sposobnu da posle smrti sačuva saznanje, sposobnost da vidi i čuje, onda se može reći da hipoteza o postojanju duše ima puno pravo na naučno ispitivanje'.

    Ovu ideju prihvatili su i ruski istraživači, i to sa etičkog aspekta. Jer, zamislite samo ovo: da u operacionoj sali rade dva tima - hirurzi i istraživači. Cljevi su im u potpunoj suprotnosti. Naučnicima je potrebno da se srce zaustavi, bar na nekoliko minuta, kako bi duša 'izletela' i njima bilo omogućeno da s njom 'porazgovaraju'. Hirurzi pak čine sve da se srce ne zaustavi. Ako se to ipak dogodi, onda kao pomahnitali rade da bi 'dušu' vratili nazad. Na raspolaganju imaju samo šest minuta da ponovo stave srce u pogon. Posle toga mozak umire i svaki dalji eksperimenti ne vode nikuda. U takvom slučaju nije teško pasti u iskušenje i dozvoliti srcu da zamre - za ljubav interesa nauke. Da se to ne bi događalo, od samog početka je dogovoreno da u ispitivačku grupu hirurzi ne mogu da uđu. Neki hirurzi čak i ne dozvoljavaju pristup naučnicima dok traje operacija.
    Očigledno je da život naučnika i nije baš presladak. Srce se retko zaustavlja, čak i za vreme najtežih operacija. A kad se to desi, hirurzi čine sve da se kontakt sa leptotalasnom supstancom ne uspostavi. Dr Taranuha još kaže: 'Već sam napomenuo da, kada čovek 'ispari' sa operacionog stola i gleda odozgo svoje telo - doživljava emocionalni šok. On počinje da se trza od užasa, nastoji da uhvati lekara za ruke i da viče - ali ne može. najstrašnije mu je ipak što ničim ne može da skrene na sebe pažnju. A zatim odlazi na daleko 'putovanje', postepeno se smiruje, i već se protivi pokušaju da ga vrate u telo. Njemu je lepo, jako lepo. I uopšte neće više da pomaže lekaru. A naučnici se, u stvari, i bore da postignu takvu pomoć'.

    Ipak, za sada imamo samo jednosmernu vezu. Posle zaustavljanja rada srca, aparati registruju promene u operacionoj sali! Na primer, temperatura vazduha se snižava, a to znači da neka supstanca upija energiju. Menja se električni otpor niza kristala i provodljivost nekih membrana. Drugim rečima, supstanca (duša) utiče na fizičke faktore! I, što je jači emocionalni stres, utoliko je taj uticaj veći. Mogla bi se, znači, sastaviti svojevrsna 'azbuka': prema razmeri fizičkog delovanja ustanoviti stanje supstance i regulisati njeno ponašanje. A koliko bi tek lekarima-reanimatorima bilo lakše ako bi sam čovek bio voljan da im pomogne u njihovom radu!
    Pri svemu tome javlja se suštinsko pitanje: zašto prosto ne pokušati 'razgovor' sa supstancom? Pa, ona ionako sve čuje i razume. Ali - nije uspelo. Kasnije su bolesnici pričali da jednostavno nisu mogli sebe navesti da se drugačije ponašaju. Tako naučnicima ostaje jednini mogući put: primorati nekako supstancu (dušu) da teži povratku u svoje telo. A, kako i čime? Možda dejstvom na nju fizičkih polja preko podesnih uređaja.
    Drugo pitanje je: zašto ne probati uspostaviti vezu s dušom u nekoj spokojnijoj prilici? Recimo, u mrtvačnici. Eksperimenti u institutu za preciznu mehaniku i optiku dokazali su da laptotalasna supstanca ne napušta telo - barem još devet dana ona se vije oko njega. To bi tebalo iskoristiti i s njom 'porazgovarati'.
    Anatolij Taranuha povodom toga kaže: 'Tu ideju smo razrađivali, a čak smo pokušali i da je ostvarimo. Aparature su zaista zabeležile prisustvo supstance. No, to je bila neka druga duša. Valjda 'mrtva'. A, ona nam ne treba. Mi ne pokušavamo da proniknemo u 'onaj' svet - tamo je čoveku ulaz zabranjen. Mi pokušavamo da pronađemo način da pomognemo ljudima na ovom svetu - da bi se svaka operacija, tokom koje se srce zaustavlja - srećno okončala.
    Ali, da li su ovakve intervencije duhovno poželjne, odnosno ispravne? Treba li po svaku cenu zadržavati dušu koja želi da ode, i sa kojom svrhom? ko nam daje pravo da svoju volju namećemo drugima, i to u trenucima kada se oni okreću beskonačnosti, napuštajući zemnu prolaznost?