Radiestezija. Rašljarstvo. Rašljari.

    Ortodoksna nauka ne smatra potrebnim da se istražuje postojanje mnogih ljudskih delatnosti. Jedna od njih je i radiestezija. A, koliko je stara ta nauka teško je reći. Na crtežima pronađenim u pećinama gde su živeli preistorijski ljudi, nalazili su se i crteži koji bi mogli predstavljati prvobitni oblik rašalja.

    Možemo pretpostaviti da je potreba za vodom, pored hrane, bila jedna od glavnih preokupacija ondašnjih ljudi. Oni su, osim vode, pronalazili mesta gde se zadržava divljač, radi lova. Prvi pisani tragovi o radiesteziji ostavljeni su nam 2.600 godine pre Hrista. Oni govore o primeni rašalja u staroj Kini. U to vreme, posebno školovani carevi službenici pretraživali su terene namenjene za gradnju kuća i naselja, kako ne bi bili sagrađeni na mestu delovanja 'zlih duhova' koji donose bolest i nesreću.
    U Kini i danas postoji spomenik u bareljefu iz 147.godine pre Hrista na kojem je predstavljen car Ju sa rašljama u rukama i na kojoj piše da je dotični car bio čuven po otkrivanju ležišta ruda, izvora i skrivenih predmeta. U grobnicama egipatskih faraona na crtežima na zidovima ima predmeta sličnih današnjim rašljama i visku. Tamo su, osim viska, pronalažene i rašlje.

    Civilizacije Kelta, Etruraca,Persijanaca, Rimljana i drugih koristile su se sposobnostima pojedinaca da u bespućima pronađu vodu i da odrede 'mirna' mesta na kojima će se graditi hramovi, svetilišta i naselja. Rimljani su rašlje zvali litnus, 'zakrivljeni štap', kakav su nosili njihovi auguri, sveštenici. Oni su čak i svoje vojne logore postavljali na poljima sa posebnim zračenjem, na takozvanim 'mestima snage'. Naravno, ta mesta bili su dužni da odrede rašljari koje su Rimljani imali u svojim vojnim formacijama. Navodno se čak i Romul, pre osnivanja Rima, koristio uslugama nekog Etrurca koji je rašljama odredio pozitivne zone, te je na tom mestu sagrađen grad.
    Veoma je interesantna i zgoda ili bolje reći nezgoda, nakon otkrivanja zavere protiv cara Flavijusa Valensa u IV veku. Želeo je da dozna sa koje strane preti opasnost. Taj zadatak poverio je sveštenicima, koji su sa viskom iznad abecede dobili tri slova: TEO... Car je naredio da se ubiju svi ljudi u njegovoj blizini čije je ime počinjalo sa TEO. Nije mu pomoglo, ipak ga je ubio Teodosije.
    I tekstovi Biblije, obiluju aluzijama na štap ili rašlje. U IX veku pre Hrista prorok Hošea užasavao se zbog različitih sredstava obožavanja što su se upotrebljavali u izraelskom narodu. Na jednom mestu Hošea kaže: 'Narod moj savet pita od drva, palica mu njegova daje odgovore'. I Mojsije se spominje kao rašljar. Svojim bademovim štapom (preteča današnjeg biotenzora) 'udario' je po steni i potekla je voda.
    U srednjem veku (III i IV vek) u nemačkim spisima pominje se rad sa rašljama na istraživanju ruda. Prvi rašljar pomenut imenom jeste sveštenik P.Bernhardus, koji je uspeo pronaći ukradeno blago 1532. godine. Nešto kasnije pominju se rašljari Kaspar Bruš i Mihael Bart koji su bili čuveni po svojim sposobnostima u Nemačkoj.
    U knjizi 'La Dragon rouge - Crveni Zmaj' nalazi se jedan opis iz 1521. godine kako se izrađuju rašlje: 'U času kada se sunce pojavljuje na istoku, držite u levoj ruci račvastu granu od tek uzbrane divlje leske i odrežite je sa desne strane tri puta govoreći: ' Ja vas dižem u ime Elohima, Mitratona, Adonaja i Semferosa, da biste imali vrlinu Mojsijevog štapa i vrlinu Jakovljevog štapa, da bih mogao otkriti sve što želim znati'.
    Unećete rašlje u svoju sobu i zatim potražiti komad drveta iste veličine kao što su dva kraka pravih rašalja. Njega ćete odneti kovaču da bi iskovao dve male rašljaste grane, s oštricom koja će poslužiti da se zakolje žrtva (obično jedno pile). Pazite da te dve grane budu oštre kada budu postavljene na komad drveta. Kad se obavi klanje, vratite se kući i postavite spomenute metalne predmete na prave rašlje. Zatim uzmite magnetni kamen i zagrejte ga da biste namagnetisali dve tačke vaših rašalja'. Prilično komplikovano izgleda, zar ne?


    Prva poznata slika rašljara koji istražuje na terenu je u delu Sebastijana Minstera 'Cosmographia universalis' iz 1550. godine. Na njoj je dat poprečni presek jednog rudnika sa prikazom radova koji se obavljaju. Gore, na površini, može se videti rašljar kako rašljama traži vodu.

    Benediktinac Bazil Valentin pisao je 1521. godine da postoji sedam vrsta rašalja što su ih upotrebljavali rudari za traženje uglja i minerala. Kad ih nisu upotrebljavali nosili su ih oko pasa ili zadenute za šešir. Mnoge gravire tog vremena prikazivale su rašljare na delu.
    Godine 1556. nemački minerolog i lekar Georg Bauer, zvani Agrikola, u svojoj knjizi 'De re metalica - Rasprava o rudama' govori s prezirom o radu sa rašljama, da su rudarski radnici 'bezverci' zato što upotrebljavaju rašlje za traženje metala. Interesantno je da su u toj istoj knjizi prikazane slike sa rašljarom u akciji kako odseca na drvetu rašlje, zatim kako istražuje teren rašljama i, konačno, kako su mu one pokazale mesto gde je ruda.
    U to doba i inkvizicija je u punom zamahu. Sve ono što nisu bili u mogućnosti da objasne, proglašavali su vezom sa demonima, i nečastivim. Tako je, između ostalih, stradao i veliki broj rašljara.
    U Nemačkoj se 1600. godine pojavljuje francuski rašljar Žan di Šatle, baron od Bozoleja i Aufenbaha. U mnogim evropskim rudnicima on je pokazao svoje izvanredno umeće traženja rudnog bogatstva. Oko 1610. godine vraća se u Francusku, gde upoznaje svoju buduću suprugu Martinu de Bertero. Njih dvoje počinju istraživati rudno bogatstvo Francuske i izvore vode.
    Na zahtev barona i baronice De Bozolej, 1627. godine, parlament Bordoa, Tuluza i Provanse registruje njihov rad, i to se smatra prvim službenim priznavanjem radiestezije. Međutim tako nije mislio šef policije u gradu Renu. Pod sumnjom da se bave čarolijama, pretresao im je stan, odneo sav pribor i naredio njihovo hapšenje. Očajna baronica De Bozolej uputila je molbu kardinalu Rišeljeu da ih pusti, navodeći sve što su učinili za Francusku, pošto je otkriveno više od 500 rudnih nalazišta gvožđa, kristala, uglja, cinka, antimona, sumpora, rubina, opala, tirkiza, mramora i mnogo izvora vode. Ali, milosti od svemoćnog kardinala nije bilo. Plemeniti baron i baronica De Bozolej okončali su život u tamnici.


    Godine 1658. u Virtenbergu počasnom diskusijom u akademskim tezama rašljarenje je bilo priznato. Raspravljalo se da li rabdominaciju (grčke reči: rhabdos - rašlje i mantela - misao, znanje) treba uvrstiti u okultne sile ili ne. Zaključeno je da ne treba, isim u slučaja kada se radi o prevari. I pored toga, progon rašljara i negodovanje sveštenstva se nastavljaju, ali uspesi rašljara zadivljuju i zbunjuju javnost. Zato sveštenstvo, pod zakletvom čuvanja stroge tajne počinje proučavati ove fenomene. Tome je naročito pridonela pojava rašljara Žaka Ajmara. O njegovim uspesima pisala je štampa, nad njim su vršeni naučni eksperimenti, a dokumenti o tome sačuvani su do današnjih dana.

    Taj legendarni rašljar rođen je 1662. blizu Liona, u Francuskoj. Nije poznato kada je postao rašljar, ali je u 26. godini uspešno otkrio počinioce krađa. Jednom prilikom, radeći na terenu, naišao je na zakopan leš neke žene. Odmah se dao u potragu za ubicom. Rašlje su ga 'dovele' do kuće njenog muža, koji je priznao zločin.
    Kada su 1692. ubijeni jedan vinarski trgovac i njegova žena, a nije se moglo pronaći ko je to učinio, u pomoć je pozvan Ajmar. On se sa rašljama u ruci uputio na mesto zločina, prešao preko mosta na reci Roni, došao do kuće jednog vrtlara, ušao unutra i pronašao da su tu bila dvojica koji su sedeli i pili, a zatim otišli. Nekoliko dana Ajmar je pratio trag ubica dok ga rašlje nisu dovele do tamnice gde je ubica bio zatvoren zbog neke krađe. Ubrzo zatim priznao je svoje nedelo i odao ime saučesnika. Osuđen je na smrt i rastrgnut na točku.
    Sveštenik De Valmon je, 1698. godine mesec dana vršio eksperimente sa Ajmarom i utvrdio da se u njegovim rukama okreću rašlje kad otkriva tragove ubica i lopova. Inspirisan uspesima Ajmara, 1693. godine izdaje knjigu 'Okultna fizika ili rasprava o božanskim rašljama' kojom delimično staje u odbranu rašljarenja. Godine 1701. inkvizicija zabranjuje ovu knjigu, ali je ona ponovo štampana godinu dana kasnije, a nakon toga 1722. godine.
    Nakon Ajmara, u Francuskoj se pojavljuje još jedan čuveni rašljar po imenu Bartelemi Bleton, rođen negde između 1740. i 1750. godine. Rašlje koje je upotrebljavao bile su ispruženi štap koji je on držao kažiprstima ruku. Štap je bio vrlo malo povijen i okretao se nesvojevoljnim pokretima njegovih ruku 30 do 80 puta u minutu.  Postoji mnogo zapisanog i očuvanog o radu rašljara Bletona. Sa njim je dosta eksperimentisao dr Pjer Tuvenel i o tome pisao u svojim 'Fizičkim i lekarskim memoarima' - 1781. godine i u 'Drugim memoarima' iz 1784. godine u kojima je fenomen rašalja pokušao da reši nekim svojim teorijama. Bleton bi sa povezom preko očliju uvek tačno utvrdio kada se nalazio na toku podzemnih voda, gde se one granaju, šire ili propadaju. Dr Tuvenel je naveo podatak da u šest stotina pokušaja Bleton nijednom nije pogrešio.
    Ovaj rašljar radio je za mnoge ugledne ljude tog doba: grofove, markize, gradonačelnike i neka društva. Radio je i van Francuske, a u maju 1782. godine ispitan je od strane šest naučnika. Vezanih očiju pronašao je zakopanu cev kroz koju je tekla voda. Na više mesta Bleton je pronašao izvore po želji kraljice Francuske. I dan - danas neki naučnici proučavaju njegova dela.

    Ova kratka istorija radiestezije više je govorila o radu rašljama, za koje kažu da imaju kreativnu funkciju, nego viskom, koji bi mogao imati korektivnu funkciju. Neki autori govore da rašlje služe za rad na terenu, a visak za rad u zatvorenom prostoru. Neki drugi, pak, smatraju da treba raditi sa oba instrumenta. Ipak, jedini tačan odgovor trebalo bi da je - pronađen traženi objekat. Zato je i opat Merme, zvan 'princom istraživača izvora', govorio: 'U radiesteziji jedni traže objekte, drugi otkrivaju objašnjenja. To je mnogo lakše'.
    Naravno, kroz svo to vreme i visak je bio u upotrebi, ali, izgleda, nije služio za traženje vode. On se pominje u delima Šota (1662) i Bajera (1749), kao i mnogih drugih. U istoriji ljudskog roda do današnjih dana pojavljivali su se ljudi i žene koji nisu bili ni sudbinski ni prirodno predodređeni da budu radiestezisti, pa samim tim i njihova obuka i iskustvo nisu bili na potrebnom nivou. Takve su bile i njihove 'usluge', a prepoznaju se po tome što ih nude veoma agresivno. Njima nije bilo poznato da jedina njihova 'reklama' mogu biti samo njihova dela.
    Početkom XX veka rašljari i oni koji rade viskom počinju se ujedinjivati u regionalne, nacionalne i međunarodne kongrese. Prvi takav kongres održan je u Hanoveru 1911. godine, a drugi u Oksfordu, u Engleskoj.
    U decembru 1929. godine usvojena je reč RADIESTEZIJA, koja je obuhvatila sve radove koji se izvode radiestezijskim instrumentima, a nešto kasnije Emil Kristof daje radiesteziji na daljinu ime TELERADIESTEZIJA. Radiestezisti XX veka otkrivaju nova i proširuju stara znanja. Pioniri u tome bili su Aleksis Buli (1865-1958), opat Aleksis Merme (1866-1937), Anri de Frans (1872-1947) iz Francuske, zatim Nemci Bulov, Fon Uslar, Austrijanac dr Benedikt, Britanci Adams, Gataker i Mulins i mnogi drugi.
    Za kraj da pomenemo dvojicu ljudi za koje je manje poznato da su se bavili rašljarenjem i viskom. Prvi je Nostradamus, lekar i prorok koji je bio i vrstan rašljar. Drugi je veliki pesnik Johan Volfgang fon Gete, koji je stekao ugledno ime baveći se istraživanjem viskom. On je bio i naučnik i ostavio nam je nauku o bojama koja je i danas osnova u fizici te oblasti. Gete je ispravno shvatio da se fina energija. kao što su misli, osećanja, mašta i slično, može meriti samo kombinacijom čoveka i radiestezijskog instrumenta. Njegove su i ove reči: 'Da biste mogli da uradite nešto, prethodno treba - da budete nešto'.