Marina (Jungić) Milošević, novinar i astrolog, obišla je mnoge zemlje beležeći i snimajući svoje utiske koje ćete moći da pročitate u zanimljivim reportažama i uživate u prelepim fotografijama sa tih putovanja.

U vezi astroloških pitanja, kao i naručivanja vašeg ličnog horoskopa, Marinu (Jungić) Milošević možete kontaktirati  preko telefona 063-285-430, i kontakt maila marina.jungic@gmail.com

    Na Zlatiboru se možete voziti fijakerom, turističkim vozićem ili tzv. «kvad motorčićima» (kombinacija motora i manjeg automobila), a možete jahati i konja; ali, najlepša vožnja koja će vas vratiti u vreme Tarabića i čuvenih kremanskih proročanstava, ipak je vožnja «ćirom» koji već skoro pet godina, baš kao nekad (pre 30-ak godina), «krstari» Mokrom Gorom.
    Puna je čuda ta Mokra Gora do koje vas put vodi preko Kremne (sela koje je «iznedrilo» 40 doktora nauka), rodnog mesta «srpskog Nostradamusa», Mitra Tarabića koji je još krajem 19. veka predvideo da «će proći dosta godina, pa će se ljudi opet sjetiti gvozdenoga puta, te će ispotekare obnoviti ovaj put».

Kao što su rekli Tarabići

    I obnovili su ga, pa «ćira» opet vijuga Šarganom - jedinstvenom uskolosečnom prugom u Evropi u obliku osmice. Ni taj oblik nije slučajno izabran, jer spletom od 22 tunela (najduži od 1667 metara nosi ime kralja Aleksandra Prvog koji se i potpisao na njemu), a preko više od deset mostova i vijadukata - savladana je visinska razlika od 300 metara i rastojanje od 3,5 kilometra, pa je Šarganska osmica, zvanično, najveća čelikom ispisana osmica na svetu!
    Gotovo pola veka (1925-1974), popularni «ćira» prolazio je Mokrom Gorom povezujući Beograd sa Sarajevom i Dubrovnikom, zatim se skoro 30 godina «odmarao», da bi 1. septembra 2003. godine ponovo bio uspostavljen redovan saobraćaj na pruzi širokoj 76 centimetara (760 milimetara). «Samo njim do Višegrada neće putovati putnici radi potrebe i posla, već ljudi od zabave, serbež odmora i uživancije...», zapisao je Mitar Tarabić, 1893. godine u svom Trećem proročanstvu.

    Tako je i bilo. Grupa entuzijasta i ljubitelja Mokre Gore i jedinstvene pruge u Evropi, ali pre svega stručnjaka iz Železnice Srbije i arhitekata, uspela je da naizgled nestvaran san, pretvori u javu. Jer, kako smo čuli od čelnih ljudi srpske železnice i njihovog PR menadžera na Mokroj Gori, Aleksandre Lazetić, naše predusretljive i ljubazne domaćice, «kad ti Bog usadi nemoguć san u srce, on će ti poslati i ljude koji će ti pomoći da taj san ostvariš».
    I zaista, ljubitelji pruga uskog koloseka dolaze sa svih strana sveta, pa u polaznoj stanici u Mokroj Gori možete sresti Grke, Čehe, Ruse, Slovake, Nemce, Amerikance, Japance, a najviše Engleze koji vole da zakupe ceo voz sa parnom vučom (omiljena lokomotiva, ali samo za fotografisanje im je Elza iz 19. veka) i uživaju u vožnji. Na devetom kilometru nalazi se planinska kuća gde se gradi etno centar, a inače do tog mesta su 1916. godine, austrougari stigli sa izgradnjom pruge.

Etno kuća na 9.kilometru Šarganske osmice tj. pruge

    U stanici Šargan Vitasi, lokomotiva se okreće, a zatim putnici mogu izaći na prvom stajalištu koje se zove Krst osmice, pa u stanici Jatare koja svoj naziv duguje geografskom položaju (podno Tare ili ispod Tare = jatare), Golubićima gde je parkiran čuveni «pežo» koji Slavko Štimac vozi prugom u Kusturičinom filmu «Život je čudo», a neki mogu stati i na «Ludi kamen» (popularno stajalište «kršteno» tako od kada je na njemu pre par godina, jedan momak zaprosio devojku, pa su se fotografisali na tom kamenu). I tako ostade Ludi kamen na kojem turisti rado ostavljaju sitan novac, zamišljaju ljubavnu želju i obilaze ga tri puta. Za sreću!
    Sa prelepih vidikovaca duž pruge puca pogled na zelene obronke obasjane majskim suncem i pokojom kapi kiše, jer ne nosi Mokra Gora tek tako svoje čuveno i čudesno ime: priča se da je jednom davno, neke putnike namernike, noć zatekla na njoj, pa su morali prenoćiti. I uzalud su onako ozebli i umorni, pokušavali da se ogreju, ali nisu uspeli ni šibicu da zapale, a kamoli vatru, zbog velike vlage i mnoštva izvora.

    Osim po Šarganskoj osmici, Mokra Gora - okružena planinama Zlatiborom, Tarom i Šarganom kroz koji protiču tri reke Crni Rzav, Beli Rzav i Kamešina - poznata je i po lekovitim izvorima kao što su Bele Vode (leči očne, kožne i želudačne tegobe). Kad se umijete i okrepite vodom sa tih izvora, zaista imate osećaj kao da ste progledali, još dalje i još više u planinske visove i još dublje u ledene rečne brzake pune pastrmki.

Marina Jungić(Milošević) i Sandra Lazetić, PR menadžer Železnica Srbije

    Sa jedne iz mokrogorskih železničkih stanica, Golubića (koju je sagradio za potrebe snimanja svog čuvenog filma «Život je čudo», a kasnije poklonio Železnici Srbije), zagledao se i naš čuveni reditelj Emir Kusturica u visoravan obasjanu suncem. I odlučio da, baš tamo, podigne svoj grad iz dečačkih snova, kako ga je nazvao jedan od posetilaca koji se upisao u knjigu utisaka u galeriji «Aska» na brdu Mećavniku gde je 2002. počela izgradnja Drvengrada, kada je podignuta Emirova kuća. Ostale kuće, uglavnom iz 19. veka, pronalazio je Kusturica i prenosio u Drvengrad, rasklapao i ponovo sklapao. Te kuće dobile su nazive prema svojoj istoriji, po ljudima koji su u njima boravili ili onima od kojih su otkupljene, dok drvengradske ulice nose imena Federika Felinija, Ive Andrića, Novaka Đokovića, Miodraga Petrovića Čkalje, Novaka Đokovića, Brusa Lija i drugih poznatih ličnosti.

Ugao ulice Novaka Đokovića i Ive Andrića

    Nameštaj u kućama, ručno je oslikala naša slikarka Ana Petrović Šiljković, a Drvengrad je 2005. dobio nagradu od briselske Fondacije za arhitekturu kao najbolje ostvarenje te godine. Iz novoizgrađenog sela na Mećavniku, «proterani» su koka kola, sprajt i viski, a u nacionalnom restoranu «Lotika» kao i u restoranu italijanske kuhinje «Prokleta avlija» služe se samo prirodni negazirani sokovi, domaća rakija (klekovača i drenovača), točeno pivo i vino, dok se u poslastičarnici «Kod Ćorkana» možete osvežiti i bozom, a zasladiti tufahijama, tulumbama i krempitama. Ima Drvengrad i svoju galeriju slika «Macola», dve biblioteke «Ivo Andrić» i «Meša Selimović» (koja još nije otvorena za posetioce), crkvu posvećenu Svetom Savi, izgrađenu po uzoru na ruske drvene crkve u kojoj se organizuju venčanja i krštenja, a od ove godine i uskršnja služba. Bioskop «Stenli Kjubrik» ima 100 mesta i jedan od najsavremenijih digitalnih video projektora na svetu, a svi posetioci Drvengrada mogu da pogledaju Kusturičin film «Plavi Ciganin», priču rađenu za UNICEF, kao i njegov najnoviji film «Zavet».

    Na povratku sa Zlatibora, baš kao i kada dolazite, prolazite pored Mačkata, sela čuvenog po mnoštvu kafana gde najviše uživaju gurmani, a pogotovo ljubitelji jagnjećeg i prasećeg pečenja, ali i radoznali stranci koji žele da osete i dožive autentičan srpski duh. Put do Mačkata vodi pored Jokinog vrela, prelepih jezera kao preslikanih sa razglednice, uređenih za kupanje i pecanje, gde se naravno nalazi i restoran u kojem nas je «osvojio» krompir, prepolovljen, pa zapečen ispod sača: kada ga izvadite iz zemljane posude, na njega stavljate čuveni zlatiborski kajmak koji se polako otapa (dok vam voda ide na usta), pa niko i ne pita za pečenje (kojeg naravno ima u izobilju).
    Vraćajući se na Zlatibor koji je od Mokre Gore udaljen oko 45 minuta vožnje kolima, prebiramo utiske i jedva čekamo da pregledamo sve fotografije koje smo snimili tog dana, čim dođemo u udoban apartman našeg hotela «Dijamant» gde sve blista od čistoće i mami ukusno pripremljenim obrocima. Jer, na Zlatiboru, ne možete da ostanete gladni, ali ne možete ni da se ugojite, pod uslovom da svaki dan šetate, plivate u zatvorenim bazenima ili odlučite da se prepustite okrepljujućoj masaži jednog od najboljih zlatiborskih terapeuta Ivana Radojevića. Posle čudotvornog dejstva njegovih zlatnih ruku, osećate se kao preporođeni, jer umor nestaje, a svaka koščica «vraća» se na svoje mesto, pa možete da šetate do mile volje. A kada uveče zaspite, ma koliko sati da odspavate, ujutru se budite «laki na noge» kako kažu meštani; jer Zlatibor nije obična planina, već planina koja krepi, isceljuje i «vuče» da je vidite ponovo - leti, zimi ili u maju kada se u jednom danu promene bar tri godišnja doba. Ali, uvek, zasija sunce posle kiše.